ЗАВРШНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЈА – за коначно осло­бођење земље

ЗАВРШНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЈА (ПРОЛЕЋНА ОФАНЗИВА) обухватају операције Југословенске армије од 20. марта до 15. 5. 1945. за коначно осло­бођење земље.

У првим месецима 1945. савезници су продрли на немачку територију. Средином марта фронт Црвене армије био је на линији Одра—Словачке Рудне планине (Словенске Рудохорие)—Естергом (Есзтергом)—Блатно језеро—р. Драва; до краја марта Американци, Британци и Французи избили су на Рајну, а англоамери­чки фронт у Италији протезао се линијом језеро Комакјо (Цомаццхио)— Болоња—Тосканско-емилијски Апенини (Аппенниино Тосцо-емилиано). На делу између Драве и Јадранског мора протезао се фронт Југословенске армије, који се десним крилом повезивао са ИИИ украјинским фронтом Црвене армије на Драви у рејону Барча (Барцс), а левим избијао на Јадранско море јужно од Карлобага.

Немачки фронт на југословенском ратишту протезао се: десна обала Драве (од Доњег Михољца до њеног ушћа)—десна обала Дунава—Мохово—ушће Дрине—Бијељина—Брчко—Добој—Сара­јево—Бања Лука—Босански Нови—Бихаћ—Госпић—Карлобаг, али није био свуда тактички повезан. Немци су ужурбано изграђивали одбрамбени систем: у Срему су имали снажну утврђену зону, а од Саве до Карлобага запосели су јачим снагама упоришта на комуникацијским чворовима; ради заштите железничке пруге Мари­бор—Трст, делимично су изградили линију одбране од Радгоне десном обалом р. Муре до источно од Љутомера, затим кроз Међимурје на југ до р. Драве и њеном левом обалом на запад до Орможа, па потом, углавном, р. Сутлом до њеног ушћа у р. Саву, која се завршавала запречним положајем на Сави северно од Кршког; јужно од Саве, левом обалом Крке до Новог Места, и даље линијом Кал—Св. Ана—Рибница—Блоке—Церкнишка долина, изграђено је више самосталних отпорних тачака.

Распоред немачких и квислиншких снага. — Група армија Е налазила се крајем марта: 15. козачки корпус (1, и 2. козачка ди­визија и 18. дивизија руске ослободилачке армије (РОА) на десној обали Драве, од Вировитице до Чађавице; 91. армијски корпус (11. пољска ваздухопловна дивизија, борбена група Фисцхер и полицијска дивизија Степхан у продужетку, на десној обали Драве до Даља, са делом снага северно од Славонског Брода (Штаб 91. кор­пуса пребачен је 10. априла из Нашица у Карловац, те је одсек на Драви предао Штабу 34. корпуса); 34. армијски корпус (41. и 22. немачка, 3. и 12. усташко-домобранска дивизија, немачка 963. тврђавска бригада Клотз, борбене групе Сцхнеидер, Флум, Бургемеистер, Бреннер, усташки здруг Збор и 1. пук Руског заштитног корпуса) на Сремском фронту, између с. Мохова на Драви и ушћа Дрине у Саву, и на десној обали Саве у простору Бијељина, Брчко у зони корпуса четничке групе Драже Михаиловића, Павла Дуришића, Мајевички, Требавски и делови Озренског четничког корпуса; 21. брдски армијски корпус (181. пешадијска, 7. СС и 369. легионарска дивизија, 964. и 969. тврђавска бригада, два пука Рус­ког заштитног корпуса, више полицијских батаљона и батаљона за извиђање, 8, 9. и 15. усташко-домобранска дивизија) у долини р. Босне и у ширем простору Сарајева, око Сарајева остаци Романијског, Бирчанског и Озренског четничког корпуса; 15. брдски ар­мијски корпус (373. и 392. немачка легионарска, 104. ловачка, 4, 10. и 11. усташко-домобранска дивизија) у долини р. Уне, Лици, Кордуну и у Горском котару; 69. армијски корпус (немачке бригаде: Пластун, Југоисток и борбена група Хаммерсцхмидт, Штаб за обезбеђење железница са 10. батаљоном и још неке по­лицијске јединице) у западном делу Славоније, Хрватском загорју и у простору Загреб, Јастребарско, Карловац, Генералски Стол; главнина усташко-домобранских снага: 1. дивизија у западној Славонији, 2. на ширем простору Загреба, Сисак, Петриња, 5. код Бјеловара, 6. у рејону Бање Луке, 7. Градишка—Славонска По­жега, 13. код Карловца, 14. на прузи Славонски Брод—Загреб, поглавников Тјелесни здруг на простору Загреб, Бјеловар, Ва­раждин и Брзи здруг источно од Загреба; 97. армијски корпус (188. и 237. дивизија и 24. бригада крашких ловаца) у Истри и Словенском приморју; морнаричке немачке снаге налазиле су се под коман­дом групе Југ. —р 11. дивизија за осигурање (ескортни разарачи и торпедни чамци) у Тршћанском и Кварнерском заливу; група џепних подморница и транспортна флотила у подручју Пуле, мор­наричка обалска артиљерија и армијска обалска артиљерија (пет дивизиона и два обалска арт. пука) на простору Грађо (слов. Градеж), Трст, Пула, Ријека, Кварнерска острва. Немачком вишем по­лицијском вођи у Трсту биле су потчињене јаче немачке полицијске снаге, Српски добровољачки корпус, Ђујићева четничка Динарска дивизија, 5 италијанских фашистичких пукова и више батаљона немачке полиције у Истри и Словенском приморју; виши полицијски СС вођа у Љубљани имао је под својом командом полицијске снаге, 14. СС. рутенску дивизију у рејону Марибора и јединице словеначког домобранства; 438. дивизија за нарочиту употребу била је распо­ређена у Штајерској, Корушкој и Горењској. Врховну команду Југоистока примио је 26. марта у Загребу командант групе армија Е од команданта групе армија Ф; њему је 25. априла потчињен и 97. армијски корпус из групе армија Ц.

У зимским операцијама 1945. Југословенска армија је створила повољне оперативно-стратегијске услове за прелазак у завршну офанзиву. Трећа армија водила је борбе на Драви, а посебно оштре на вировитичком мостобрану од децембра 1944. до 10. ИИ 1945. У марту је у садејству са деловима снага ИИИ укра­јинског фронта и 1. бугарске армије, у рејону северно од Валпова, онемогућила продор нем. 91. корпуса у Подравину. У Срему је 1. армија у оштрим борбама до 19. И 1945. зауставила противнападе нем. 34. армијског корпуса и стабилизовала фронт на линији Мохово—и. од Товарника—Илинци—р. Босут—Батровци. Друга ар­мија водила је у јануару и фебруару оштре борбе против немачких и квислиншких снага на комуникацији Власеница—Зворник—Бије­љина, а у марту на простору Бијељина, Брчко, Добој, Тузла. У међувремену, 8. корпус је у мостарској операцији , 6—14. фебруара, ослободио Мостар. Крајем марта је ЈА стабили­зовала фронт који се протезао од Торјанаца на р. Драви, кроз Срем (источно од Товарника и западно од Сида), кроз источну Босну (јужно од Бијељине и Брчког до пл. Озрена, на Гласинац, источно, јужно и западно од Сарајева, горњим током Уне, од Горњег Лапца и Госпића до јужно од Карлобага.

План операција ЈА и груписање снага. — План операција утвр­ђен је крајем марта 1945. на састанку Врховног команданта Јосипа Броза Тита и команданата армија у Београду. Основну идеју плана дао је Врховни командант на основу које је издата Директива бр. 8 за уништење непријатеља у Југославији. Предвиђено је да се груписаним снагама и средствима пробије непријатељев фронт у Срему и Лици, а потом да се продире десним крилом доли­ном Саве и Драве ка Корушкој, а левим уз јадранску обалу ка Трсту. Операције су у почетку планиране до линије Вараждин—За­греб—Словенско приморје. Било је предвиђено да се са 1. и 3. армијом и 6. корпусом ликвидира Сремски фронт; са 2. армијом и Сарајевском оперативном групом корпуса да се заузму сва непријатељева упоришта у долини р. Босне до Босанског Брода и Дервенте закључно, и да 4. армија разбије непријатељеве снаге у Лици и Горском котару и очисти сав простор до линије Карловац—Нови, а потом да предузме напад ка Истри. После ликвидације Сремског фронта 3. и 1. армија имале су брзо да надиру на северозапад, и то 3. армија општим правцем Нашице—Вировитица—Вараждин, а 1. армија Славонски Брод—Нова Градишка—Иванић-Град—Загреб. Одмах после заузимања Зенице требало је да 2. и 5. корпус (без две дивизије) овладају Бањом Луком и непријатељевим упориштима у доњем току Уне, а затим да избију на линију Сисак—Карлобаг, 3. корпус да се врати у источну Босну ради ликвидације преосталих квислиншких банди, док су се две дивизије после про­боја Сремског фронта имале вратити у Србију. Снаге у позадини непријатељевог фронта имале су задатак да нападају непријатељева упоришта и саобраћајне линије.

Средином марта глав­не снаге ЈА су груписане: на десном крилу — 3. армија (16, 36 и 51. д) у Барањи и Бачкој и у оперативном погледу у позадини непријатељева фронта 6. корпус (12. и 40. д) у Славонији и 10. корпус (32. и 33. д) у западној Славонији и северној Хрватској, који су остали под командом ГШ Хрватске до уласка под непосредну коман­ду Штаба 3. армије; 1. армија (1, 5, 6, 2. и 21. д., Коњичка бри­гада, од 23. марта Инжењеријска бригада, од 3. априла и 2,17, 42. итфи. д, а од 7. априла и 22. д и 2. тенковска бригада у Срему и Посавини; у центру — 2. армија (17,23, 25,28. и 45. д, 1, 2. и 3. арт. бригада, Инжињеријска бригада) у источној Босни, и 3. корпус (27. и 38. д) који се од 9. априла налази у саставу Сарајевске оперативне групе); на левом крилу — 4. армија (9, 19, 20. и 26. д, 1. тенковска бригада, Артиљеријска и Инжињеријска бригада, пук за везу) у северној Далмацији; у опе­ративном погледу потчињени су јој у позадини непријатељевог фронта 11. корпус (13, 35. и 43. д) у Лици, Горском котару и у Зумберку под командом ГШХ; 7. корпус (15. и 18. д) у Долењском и Белој крајини и 9. корпус (30. и 31. д и дивизија Гарибалди Натисоне) у Словенском приморју под непосредном командом ГШ Словеније, као и јединице 4. оперативне зоне (14. д и 6. и 11. бригада) у Штајерској и Корушкој; под команду Штаба 4. армије стављена је Поморска команда северног Јадрана (Кварнерски поморски састав, флотила транспортних бродова и Кварнерски одред морнаричке пешадије) са задатком да организује извршење десанта на Кварнерска острва, обезбедује оперативно подручје на мору и врши дотур за 4. армију, Југословенско ратно ваздухопловство— група ваздухопловних дивизија (11. ловачка и 42. јуришна д) имало је задатак да подржава операције 1, 2. и 3. армије; 17. марта формиран је Оперативни штаб за ослобођење Сарајева под чију су команду стављени 2, 3. и 5. корпус и Група бригада зеничког сектора (11. и 13. крајишка и 18. средњобосанска бригада, артиље­ријска бригада и тенковска чета — в. Сарајевска операција). Офанзива за коначно ослобођење земље изведена је у више па­ралелних и узастопних операција.

Прве операције, у духу разговора на састанку 24. фебруара у Београду између Врховног команданта НОВЈ, маршала Јо­сипа Броза Тита и команданта савезничких снага у Италији, фелдмаршала Херолда Александера, почела је 4. армија дуж обале Јадранског мора, кроз Лику, Хрватско при­морје, и даље према Трсту да би на том правцу привезала неприја­тељеве снаге. Четврта армија је у времену од 20. марта до сре­дине априла — ради ослобођења Лике, Бихаћа, већег дела Горског котара и Хрватског приморја — извела личко-приморску опе­рацију . За два дана 4. армија је пробила фронт у Лици, осло­бодила Бихаћ 27/28. марта, у продужењу борби заузела Карлобаг 4/5. марта, ослободила Госпић , 5. марта су се њени делови искрцали и ослободили острво и град Паг, сутрадан (6. марта) ослободили Оточац , 9. априла Сењ , 10. априла Огулин, 12. априла острво Раб, а 14. и 15. априла Нови и Цриквеницу, и избила на линију: Локве—Фужине—Краљевица коју су браниле јединице немачког 97. армијског корпуса. Тиме је била завршена личко-приморска операција.

Док је 4. армија продирала према северозападу, 7. корпус у Долењском и Нотрањском и 9. корпус у Горењском и Словенском приморју, дејством на комуникације, везивали су знатан део непријатељевих снага.

Пошто је 1. армија 12. априла пробила немачки утврђени фронт у Срему (Сремски фронт) и, у садејству са 3. армијом која је форсирала Драву, развила операције кроз Славонију према СИ. Броду, Генералштаб ЈА на­редио је 14. априла да 4. армија са свим снагама продужи наступање основним правцем Ри­јека—Трст, и што пре да заузме Трст и овлада Словенским приморјем, а њен десни бок да обез­бедује 4. корпус.

За то време под командом Оперативног штаба за ослобођење Са­рајева, 2, 3. и 5. корпус и Група бригада зенич­ког сектора концентрично су напали јаке немачке, усташке и домобранске снаге у ширем подруч­ју Сарајева (обједињене под командом нем. 21. брдског армијског кор­пуса), и у борбама од 28. марта до 10. 4. 1945. (Сарајевска операција) сломили непријатељеву одбрану, при­нудили његове снаге на повлачење према Сла­вонском Броду и осло­бодили Сарајево, Високо, Какањ и Бусовачу. Операције 1, 2. и 3. армије до избијања на линију Д. Михољац— Ђаково—Добој. — Пошто је Јужна оперативна група дивизија 1. армије (2. пролетерска, 5. и 17. дивизија, четири артиљеријска дивизиона и чета тенкова) разбила и протерала непријатеља из Семберије и пре­бацила се код Брчког на леву обалу Саве, где се спојила са Босутском оперативном групом дивизија (6. пролетерска, 11. дивизија и 1. коњичка бригада) и угрозила с југозапада немачке снаге у Срему, главнина 1. армије (Северна оперативна група дивизија: 1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48. дивизија, 2. тенковска бригада и Инжињеријска бригада) прешла је 12. априла у зору у напад на утвр­ђену сремску зону, са тежиштем на свом десном крилу, заузела непријатељев главни одбрамбени појас и, тога дана, поред других места, ослободила Вуковар и Жупању, а 13. априла и Винковце, отворивши пут за наступање према Славонском Броду. За то време 3. армија је ноћу 11/12. априла форсирала Драву главним сна­гама (16. и 36. дивизија) у рејону Валпова, а помоћним (51. ди­визија) Драву код Осијека, Дунав код Даља и развила операције на десној обали Драве. До 16. априла одбацила је немачку 11. пољску ваздухопловну дивизију с простора Осијек, Д. Михољац, Нашице, и продором у рејон Нашица и ослобођењем града (16. априла), створила брешу у распореду нем. 34. армијског корпуса северно од Ђакова.

Друга армија наступала је општим правцем Тузла—До­бој, садејствујући десно, дуж Саве, 1. армији. Продирући главним снагама ка Градачцу, а помоћним ка Грачаници и Добоју, 2. армија је у борбама 5. и 6. априла савладала отпор непријатеља (немачки 16. пп 22. дивизије и 117. дивизија и делови 15. усташко-домобранске дивизије) пред собом, ослободила 7. априла Грачаницу и продужила надирање према Добоју. Пошто је Јужна оперативна група дивизија 1. армије ослободила 7. априла Брчко, а Сарајевска оперативна група корпуса дан раније 6. априла Сарајево и затим упутила део снага преко Високог, Какња и Зенице према Завидовићима, Штаб 2. армије пренео је тежиште операција у долину р. Спрече, у намери да што пре овлада десном обалом р. Босне и заузме Добој. До 10. априла 2. армија је предњим деловима избила пред Добој , десним крилом заузела Модрицу, а левим Трбук (с. од Маглаја), угрозивши повлачење делова нем. 21. брдског корпуса од Сарајева долином Босне ка Добоју. У оштрим бор­бама од 11. до 17. априла, уз више обостраних напада и противнапада, 2. армија је форсирала р. Босну и 17. априла ослободила До­бој, а затим, садејствујући делом снага 1. армији у наступању долином Саве према Славонском Броду, прешла у гоњење не­пријатеља према Дервенти. У међувремену је 27. дивизија осло­бодила у борбама од 11. до 15. априла Завидовиће и одбацила не­мачке и усташке делове према Маглају; истог дана 53. дивизија заузела је Жепче и делом снага продрла у Маглај.

Операције 1, 2. и 3. армије до избијања на линију Драва—Било-гора—Илова—доњи ток Уне. — После напуштања Нашица, Вин­коваца и Жупање, нем. 34. армијски корпус повукао се на линију

Ђаково—Стризивојна—Јаруге—р. Сава, где је требало да задржи наступање и. армије и створи потребно време за извлачење 21, брдског армијског корпуса из долине р. Босне у долину р. Саве, а затим да оба корпуса образују фронт на линији Вировитица—р. Илова—ушће р. Уне. Пред фронтом 3. и 1. армије биле су 16. априла распоређене: на одсеку Виљево (на Драви)—Гази је нем. 11. пољска дивизија; на одсеку Горјани—Ђаково 8. бригада 3. усташко-домобранске дивизије; на одсеку Ђаково—Будровци нем. 22. дивизија; између Будрова.ца и Саве нем. 31. дивизија, 963. твр­ђавска бригада и 16. пук 22. дивизије, делови Руског заштитног корпуса и остатак 3. усташко-домобранске дивизије; пред фронтом 2. армије налазили су се делови 7. СС дивизије, борбена група Геигер, 15. усташко-домобранска дивизија, јача група четника и јаче не­мачке полицијске снаге у долини Босне.

Према основној директиви Генералштаба ЈА, 3. армија имала је да настави операције кроз Подравину, с тежиштем ка Вировитици, 1. армија општим правцем Винковци—Славонски Брод—Новска, а 2. армија десном обалом Саве ка доњем току Уне и Карловцу. Јединице 1. армије продужиле су напад и у борбама 15—16. априла 6. и 21. дивизија ослободиле су Ђаково и одбациле неприја­теља 10—15 км на запад, на линију Лаповци—Оприсавци. Како је Штаб 1. армије из развоја борби од 15. до 17. априла увидео да непријатељ упорно брани прилазе Славонском Броду, одлучио је да тежиште операција пренесе на правац северно од Диљ-планине, у рејон Плетернице, и да дејствује у бок непријатељу на његовом правцу повлачења Ђаково—Славонски Брод—Батрина. Но, и непри­јатељ је брзо реаговао и пребацио у рејон Плетернице 17. и 18. априла 16. и 47. пешадијски пук 22. дивизије где је и тежиште одбране по­ставио, и 18. априла одбио напад 1. пролетерске дивизије. Међу­тим, 11. и 6. дивизија успеле су за то време да продру северно од Славонског Брода у рејон Зденаца и Врћиндола. Код Плетернице и испред Славонског Брода вођене су огорчене борбе, јер је не­пријатељ, уз цену великих губитака и упорном одбраном, обезбеђивао извлачење јединица 21. брдског корпуса из долине р. Босне. Пошто се тога дана 21. армијски корпус код Славонског Брода пребацио из долине р. Босне на леву обалу Саве, Штаб 34. армијског корпуса је, под притиском јединица 1. армије, повукао ноћу 18/19. априла своје снаге на линију с. Боројевци—с. Јежевик—с. Рушчица. У наставку борби, 19. априла, 5. и 17. дивизија заузеле су Рушчицу, 21. дивизија и Коњичка бригада избиле у рејон Церја и Јежевика, 11. дивизија до Сибиња (на комуникацији з. од Славонског Брода), 6. дивизија ушла је у сз. део Славонског Брода; 20. априла 1. прол. дивизија заузела је Плетерницу, а 5. и 17. дивизија Славонски Брод. За то време су 42. и 48. дивизија, наступајући с. од Диљ-планине избиле пред Славонску Пожегу, и у борбама 20—21. априла осло­бодиле град. После тога Штаб 1. армије пребацио је из рејона Сла­вонског Брода у шири рејон Пакраца 5, 6, 11, 52. и 48. дивизију, а правцем Славонски Брод—Нова Градишка упутио 1. прол. и 21. дивизију, које су на више узастопних положаја сломиле отпор немач­ких и усташко-домобранских снага, и до 25. априла ослободиле Батрину, Нову Градишку, Окучане и из­биле у рејон с. Рајића.

После ослобођења На­шица, 3. армија наступала је са 16, 36. и 51. дивизи­јом широким фронтом кроз Подравину, с тежиштем на комуникацији Нашице —Подравска Слатина—Вировитица, са 6. корпу­сом гребеном Папука; 10. корпус обезбеђивао је слободну територију између Славонске По­жеге, Дарувара, Пакраца и Нове Градишке. На левом крилу 3. украјин­ског фронта у Мађарској, на левој обали Драве, оперисала је бугарска 1.ар­мија, која је одржавала везу с 3. армијом ЈА у Подравини, и повре­мено, ради садејства, пребацивала део снага на десну обалу Драве. Од 16. до 21. априла 3. армија је на више узастопних положаја разбила одбрану нем. 11. пољске и 2. козачке дивизије и ослободила, поред других места, Ораховицу, Подравску Слатину и Сухопоље, а непосредно угрозила Вировитицу; 21. априла расформиран је Штаб 6. корпуса, а његове дивизије, као и 17. дивизија из 1. армије, стављене су под команду Штаба 3. армије; 10. корпус пребачен је у рејон Гакова и Сухопоља. У тешким борбама против усташко-домобранских снага, 21—28. априла, јединице 16, 33. и 36. дивизије ослободиле су Виро­витицу.

После ослобођења Добоја и пребацивања на леву обалу р. Босне, 2. армија наставила је наступање у правцу Босанског Брода; 19. априла ујутро 23. дивизија ослободила је Дервенту, су­традан поподне и Босански Брод, а увече 20. априла, у рејону Сијековца, пребацила је на леву обалу Саве једну ојачану бригаду која је садејствовала јединицама 1. армије у ослобођењу Славон­ског Брода. У међувремену, 28. дивизија је после избијања у рејон Дервенте упућена на Мотајицу, са задатком да је очисти од четника и затим наступа према Босанској Градишки; 45. дивизија ослободила је Босански Дубочац, а 21. априла у рејону Босанског Свињара избила на десну обалу Врбаса; 25. дивизија је у оштрим борбама до 22. априла разбила јачу групу усташа у рејону Босански Самац, Оџак, Свилај.

По наређењу Генералштаба ЈА од 22. априла расформирани су 2. и 5. корпус, па су 3, 4, 10. и 39. дивизија ушле у састав 2. армије, а 53. дивизија у састав 3. корпуса. Ноћу 22/23. априла 28, 39. и 45. дивизија ослободиле су Босанску Градишку, а 24. априла поподне пребациле се на леву обалу Саве и ослободиле Стару Градишку; истог дана Штаб 2. армије формирао је од 23, 28, 39. и 45. дивизије Унску оперативну групу, са задатком да очисти долину доњег тока Уне од непријатељевих снага, и од 3, 4, 10. и 34. дивизије Карловачку оперативну групу да нападне Карловац. У међувремену делови 5. корпуса осло­бодили су Бању Луку (22. априла).

У десетодневним операцијама кроз Посавину и Подравину 1, 2. и 3. армија уништиле су знатне непријатељеве снаге и избиле до линије десна обала р. Драве—Ст. Градац—Билогора (к. 232)— Зринска—Грубишно Поље—Вуковје—доњи ток р. Уне; и на при­лазе Карловцу.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ИСТРЕ, ТРСТА И СЛОВЕНСКОГ ПРИМОРЈА (Тршћанска операција). — Избијањем у област Ријеке и Делница, 4. армија угрозила је позадину групе армија Ц у северној Италији и залеђе групе армија Е која се повлачила кроз Југославију. Да би зауставио даље продирање 4. армије, непријатељ је настојао да организује фронт на линији Жужемберк—Кочевје—Делнице— Краљевица. Део фронта од морске обале до Снежника припао је 97. армијском корпусу, а део од Снежника до р. Крке држале су не­мачке СС, полицијске снаге и словеначко домобранство (Ри­јечка операција).

Од 17. до 20. априла 4. армија је са главним снагама избила непосредно пред Ријеку и Сушак. Генералштаб ЈА наредио је 20. априла Штабу 4. армије да што брже надире према Трсту, а Главном штабу Словеније да свој 9. корпус оријентише, такође, према Трсту. Шта­бу 4. армије потчињена је и 29. дивизија. У духу тог наређења Штаб 4. армије одлучио је да главним снагама изврши пробој непријатељевог фронта на линији Ријека— Клана и продужи насту­пање ка Трсту; да по­моћним снагама са Цре­са и Лошиња изврши де­сант у Истру и продре преко Бузета ка Трсту. Због критичне ситуације у северној Италији, Штаб групе армија Ц одлучио је 29. априла да капиту­лира, али је тежио да трупе преда Британцима и Аме­риканцима, и због тога је командант групе ар­мија Е наредио 28. априла 97. армијском корпусу да по сваку цену, до тог времена, заустави даље надирање 4. армије. — На основу развоја ситуације и сугестија Генералштаба, јединице 4. армије ЈА су окружиле до 29. априла нем. 97. армијски корпус и створиле повољне услове за надирање према Трсту. Штаб 4. армије наредио је 29. априла да десна оперативна група (20, 29. и 43. дивизија, три тенковска бата­љона, по један моторизовани и противтенковски дивизион) надире правцем Илирска Бистрица—Дивача—Трст, средња оперативна група (13, 19. и 26. дивизија) да држи у окружењу 97. корпус на Ријеци и Речини, и лева оперативна група (9. дивизија без једне бригаде) да на­дире правцем Ловран—Трст; Кварнерски НОПО морнаричке пешадије и Истарски НОПО да ослободе Пулу; 9. корпус да избије што пре у рејон сз. од Трста. До 30. априла јединице 4. армије стегле су обруч око Трста, делови 30. дивизије продрли су и у град, а 31. ди­визија упућена је према Монфалкону (Монфалцоне, Тржич) и Го­рици, које је ослободила 1. маја. Тиме је ослобођено цело подручје Словенског приморја. У борбама јединица 4. армије које су на­падале споља и јединица Команде града изнутра, савладан је 1. и 2. маја отпор непријатеља у Трсту , а 3. маја и у Опичини (Вилла Опицина, Опчине). Истог дана од 11. бригаде 26. дивизије, тенкова и моторизоване артиљерије, формиран је Моторизовани одред и упу­ћен из Базовице (Басовизза) правцем Ајдовшчина—Горица—Толмин—Крањска гора—Филах (Бељак)—Клагенфурт (Целовец) ради пресецања одступнице групи армија Е која се повлачила према Корушкој.

За то време на ријечком фронту окружени 97. армијски корпус грчевито се борио да се пробије из обруча и повуче на север, али у томе није успео и морао је 7. маја да капитулира у рејону Илир­ске Бистрице.

Ослобођење Долењског, Нотрањског и Горењског. — У духу наређења Штаба 4. армије, 7. корпус је, ради уништења немачких, недићевских, четничких и домобранских снага на Кочевском и Нотрањском, пребацио 29. и 30. априла 15. дивизију у рејон Бање Локе, а 18. дивизију у рејон Чабра; до 4.маја јединице 7. корпуса ослободите су Кочевје, Готеницу и Грчарице, док се непријатељ повукао према Рибници. За то време се 29. дивизија из рејона Презид, Козаришче пребацила 30. априла преко Машуна у рејон Сент Петер (Пивка), Постојна, ослободила 1. маја Постојну, а затим у надирању према Љубљани, 3. маја Ракек, Ивање Село и Планину, 4. маја Церкницу, Горњи и Доњи Логатец, 5. маја Боровницу, Верд и Врхнику. У гоњењу непријатеља правцем Кочевје—Рибница—Љубљана, јединице 7. корпуса ослободиле су 5. маја Рибницу, 7. маја Гросупље, а после дводневних оштрих борби на југоисточним прилазима Љубљане ушле 8. маја ујутро у град, из којег се прет­ходне ноћи повукао непријатељ. Са југозапада у Љубљану је ушла 29. дивизија. За то време Моторизовани одред, који је наступао преко Толмина, Кобарида и Бовеца, стигао је 8. маја у Крањску гору, одакле је пребацио део снага камионима у Клагенфурт, где се повезао с јединицама 4. оперативне зоне. Гонећи непријатеља 15. дивизија разоружала је неколико хиљада непријатељевих војника и 10. маја избила до Камника; 29. дивизија ослободила је Крањ и Шкофју Локу, и сломила јак отпор непријатеља на линији Радовљица—Тржич. борбе на линији драва—билогора—илова—доњи ток уне, карлобаг и гоњење непријатеља до коначног уништења. — Иако су се савезничке снаге с истока и запада у другој половини априла приближавале Берлину, а у Италији су од 24. априла Немци били у повлачењу северно од р. Поа, немачки фронт у Југославији и даље је био истурен на југоисток. Пошто се 34. армијски корпус после напуштања Славонског Брода повукао под борбом на унапред организоване одбрамбене положаје на р. Илови, командант групе армија Е, А. Лер, наредио је да се све немачке и квислиншке снаге на фронту између Драве ставе под команду Штаба 21. корпуса, ради организовања одбране на линији р. Драва—Стари Градац—Радотић (триг. 238) — Зринска—Грубишно Поље—р. Илова—Вуковје—Јасеновац. На доњем току Уне остао је нем. 15. брдски корпус, а на сектору Карловца 91. корпус. Усташко-домобранске снаге су, такође, поселе те линије измешане са немачким јединицама. План генерала Лера био је у томе да се одсудно брани на овој линији. Упорном одбраном на тој линији, ради добитка у времену, требало је омогућити уредно повлачење немачких снага општим правцем ка Загребу; Штаб 34. армијског корпуса пребачен је у Љубљану ради организовања одбране тог подручја.

У даљем гоњењу непријатеља снаге ЈА избиле су 25. априла: 3. армија на део фронта од Драве, пред гребен Билогоре до Ивановог Села на десној обали Илове; 1. армија на део фронта В. и М. Зденци—р. Сава; 2. армија у покрету, са 45. дивизијом према Босанској Дубици, 28. дивизијом према Босанској Костај­ници, 23. дивизијом према Добрљину и 39. дивизијом према Бо­санском Новом.

На фронту између Драве и Грубишног Поља 3. армија је у оштрим борбама од 26. до 29. априла са 32, 33. и делом 17. дивизије овладала гребеном Билогоре на делу Јасеник—Беденичка и тиме угрозила непријатељеву одбрану између Драве и Билогоре. У наставку операција она је принудила на повлаче­ње 15. козачки корпус и 11. пољску ваздухопловну дивизију, ослободила 2. маја Ђурђевац, 4. маја Бјеловар, а 5. маја Копривницу и одбацила непријатеља на линију Лудбрег—Вараждинске То­плице.

Снаге 1. армије тре­бало је да из покрета форсирају р. Илову, али су при томе наишли на јак отпор непријатеља и само је 6. дивизија успела 25. априла да на десној обали Илове, на одсеку Томашица—Храстовац, об­разује мостобран. У на­ставку борби 26. и 27. априла и 5. дивизија фор­сирала је Илову код с. Клокочевца и образовала мостобран. Форсирање Илове од делова 1. ар­мије пружало јој је мо­гућност да продре се­верно од Мославачке горе у простор Иванић-Града и угрози главну комуникацију за повлачење немачких трупа према Загребу. Групи армија Е било је већ 27. априла јасно да ће окружени 97. кор­пус на ријечком фронту морати брзо да капитулира, и да ће, потом, делови 4. армије да продру у рејон Љубљане; пошто је позадина 21. брдског армијског корпуса била угрожена и од Карловца, где су Немци имали само ослабљену 104. дивизију два полицијска и један ловачки пук, као и делове 13. усташко-домобранске ди­визије, командант групе армија Е наредио је да се у рејон Кар­ловца пребаци 7. СС дивизија уместо у рејон Љубљане, како је раније планирано. У так­вој ситуацији снаге 21. брдског армијског кор­пуса прешле су 28. априла у зору у противнапад на Илови, и принудиле једи­нице 1. армије да се по­вуку са десне на леву обалу реке. После тога је 21. брдски армијски корпус предузео 30. ап­рила организовано повла­чење; истог дана 1. арми­ја прешла је у гоњење на фронту од Грубишног По­ља до Банове Јаруге.

Друга армија прешла је 27. априла у наступа­ње с Унском оператив­ном групом; 45. диви­зија је ноћу 27/28. априла ослободила Бос. Дубицу, 28. д напала је Бос. Ко­стајницу, 39. д Бос. Нови и 23. д Добрљин. У бор­бама до 2. маја дивизије 2. армије ослободиле су нападнута места, форси­рале Уну и ослободиле Ду­бицу и Костајницу, а 5. и 6. маја Суњу, Петрињу и Сисак, и избиле на комуникацију Карло­вац—Загреб, чиме су спречиле да се непријатељеве снаге повуку из Карловца ка Загребу. Карловачка оперативна група дивизија при­купила се до 29. априла на простору Тоуњ, Огулин, Врбовско, из­била 30. априла пред спољну одбрану Карловца, и у борбама од 1. до 7. маја ослободила град (Карловачка операција).

Непријатељеве снаге пред 1, 2. и 3. армијом и даље су на­стојале да се повуку у Аустрију и да се предају западним савез­ницима. Југословенске армије наставиле су да их гоне према северо-западним границама Југославије (3. армија је 6. маја ослободила Лудбрег, сутрадан Вараждин и Вараждинске Топлице, а 1. армија овладала је рејоном Чазме и Кутине и наставила наступање према Загребу). Генералштаб ЈА наредио је 7. маја Штабу 2. армије да јачим снагама продире десном обалом Саве, ослободи Брезице и Кршко, и пресече одступни­цу немачким, усташко-домобранским и четнич­ким снагама према Ау­стрији. Зато су истог дана упућене 4. дивизија ка Брезицама, 10. диви­зија ка Кршком, 3. диви­зија ка Новом Месту и 23. дивизија ка Самобору. Истовремено, 45, 28. и 39. дивизија продрле су ка Загребу, и 8. маја ослободиле Загреб . Сутрадан ујутро у За­греб је избила и 21, а затим и делови 1. и 6. про­летерске дивизије 1. армије.

Мада је Немачка потписала 7. маја безусловну капитулацију, према којој су неприја­тељства имала да престану 8. маја у 23 ч., њене снаге у Југославији про­дужиле су отпор, повла­чећи се општим правцем Цеље—Дравоград—Клагенфурт; 1, 2, и 3. армија наставиле су наступање тежећи да с јединицама 4. оперативне зоне у Штајерској и Моторизованим одредом 4. армије затворе југословенско-аустријску границу, пресеку непријатељу одступницу и присиле га на капитулацију јужно од Караванки и Драве; 51. дивизија 3. армије избила је 9. маја у Птујско поље, ослободила Птуј, 40. дивизија ослободила је Нови Мароф, а 16. и 17. дивизија Крапину; 10. дивизија 2. армије разбила је непријатеља код Костањевице и про­дужила ка Кршком. Словеначки партизани у садејству са бугарским је­диницама ослободили су 10. маја Марибор; истог дана избиле су у Ма­рибор и околину 51. и 36. дивизија, западно од Птуја 12. дивизија, код Рогашке Слатине 16. и 17. дивизија и у рејон Лепоглаве 40. дивизија. Тога дана 1. и 6. прол. диви­зија из 1. армије заро­биле су две јаче групе непријатеља на Сљемену и у рејону Доњег Бу­ковца, 11. дивизија разо­ружала је нем. 41. диви­зију у рејону Пољаница, Клањец, а 21. дивизија део нем. 181. дивизије у рејону с. Стара Вас; 3, 4. и 10. дивизија из 2. армије форсирале су Саву између Брезица и Зида­ног Моста и приступиле разоружању 7. СС и 373. легионарске дивизије, док су 39. и 45. дивизија про­дужиле према Цељу. На­редног дана 17. дивизија заробила је јачу усташко-домобранску групацију код Подплата и избила у рејон Словенских Ко­њица; 16. дивизија, пошто је разбила јачу немачку групу код Рогашке Слатине, избила је у рејон Словенске Бистрице.

У међувремену су јединице 4. оперативне зоне нападале не­пријатељева упоришта и рушиле комуникације у Корушкој , 14. дивизија прешла је 6. маја код Црне југословенско-аустријску границу и продужила ка Фелкермаркту (Волкермаркт, Великовец); 6. и ли. бригада ослободиле су до 9. маја трбовљански угљени басен и Засавје, Корушки НОПО Ферлах (Ферлацх, Боровље) и део Ко­рушке јужно од Драве, и 9. маја ушао у Клагенфурт, спојивши се са Моторизованим одредом 4. армије. Јединице 4. оперативне зоне заробиле су 9. маја Штаб групе армија Е чији је командант, генерал А. Лер, потписао капитулацију групе армија Е. Да би осујетио намеру немачким и усташко-домобранским снагама да се доли­ном Драве и од Цеља преко Словењ-Градеца повуку у Аустрију, Штаб 3. армије упутио је 11. маја у рејон Дравограда 6. бригаду 36. дивизије, 12—13. маја 51. дивизију, наредног дана још 12. и 17. дивизију, а 16. дивизију преко Цеља—Љубљане—Крања—Језер­ског врха у Корушку, чиме је завршено опкољавање немачко-квислиншке групације на просторији Дравоград, Гуштањ, Блајбург (Блеибург, Плиберк), која је 15. маја принуђена на предају. За то време 3, 4. и 10. дивизија довршиле су разо­ружање 7. СС и 373. легионарске дивизије; 5, 11, 39, 45. и 16. ди­визија на просторији Шентјуриј, Цеље, Шоштањ разоружале су нем. 22. и 181. дивизију и делове 369. дивизије; јединице 3. армије разоружале су 15. маја и непријатељеву групацију у рејону Црна, Межица, Ковшак, Кошутник.

Операције 1, 2. и 3. армије подржавала је Група ваздухопловних дивизија (11. ловачка и 42. јуришна дивизија), док је операције 4. армије, делимично, подржавало ваздухопловство савезничке ко­манде у Италији.

У завршним операцијама, после непрекидних борби које су трајале више од месец дана, немачка балканска групација и квислиншке формације су разбијени, и у Словенији и Истри заробљене или уништене од јединица 1, 2, 3. и 4. армије ЈА.

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970