СРЕМСКИ ФРОНТ формиран је после ослобођења Београда након низа тешких борби између јединица 1. пролетерског корпуса НОВЈ (од 1. 1. 1945. Прве армије ЈА) и немачког 34. армијског корпуса који је имао задатак да, наслоном на фронт на левом крилу на Дунав и Драву и на десном крилу на леву oбалу Дрине, штити повлачење немачке групе армија Е са Балкана. После ослобођења Београда, 20. 10. 1944, 1. пролетерски корпус (з. и 6. пролетерска, 5. и 21. дивизија) и 12. ударни корпус (н, 16. и 36. дивизија) НОВЈ (обједињени под командом Штаба 1. пролетерског корпуса) и 19. стрељачка дивизија Црвене армије предузели су од Земуна и Обреновца гоњење делова немачког 68. армијског корпуса кроз Срем на запад, и ослободили до 1. 11. 1944. источни део Срема са Сремском Митровицом, осујетили покушај непријатеља да организује одбрану на линији Лаћарак—Лежимир—Ђипша— Нештин, и у борбама од 3. до 9. новембра потисли га на линију: Мартинд—Ердевик—Илок. По наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ 12. корпус (16. и 36. дивизија, док је у. дивизија остала у саставу 1. пролетерског корпуса) пребачен је након тога у Нови Сад 9. новембра и стављен под команду Главног штаба Војводине ради ангажовања у Барањи. Настављајући напад с намером да продре у правцу Винковаца, 1. пролетерски корпус је 14. децембра напао непријатеља на ћелом фронту и после дводневних оштрих борби одбацио немачке снаге на линију Сотин—Оролик—Оток, на којој су Немци правовремено изградили одбрамбене положаје, наслањајући се десним крилом на р. Босут и Босутске Суме, а левим на р. Дунав. Након тога, у додиру с непријатељем на по-менутој линији, јединице 1. пролетерског корпуса прешле су у одбрану угрожавајући железничку пругу Брчко—Винковци, и саме Винковце. У међувремену је команду над немачким јединицама у Срему преузео Штаб нем. 34. армијског корпуса. Између 17. и 20. децембра стигле су у Срем 3. и 8. дивизија отечествено-фронтовске бугарске 1. армије и од јединица 1. пролетерског корпуса преузеле део фронта на одсеку Сотин—Оролик. Оне су од 20. до 24. децембра извршиле неколико неуспелих напада на непријатеља, после чега су пребачене у Барању и Мађарску, на фронт на Иевој обали Драве.
У међувремену до краја 1944. јединице НОВЈ ослободиле су Србију, Македонију, Црну Гору, део Босне и Херцеговине и Далмацију, и преко Југославије образовале део општег стратегијског фронта савезника у Европи против фашистичке Немачке. Део тог фронта био је на Драви повезан с левим крилом Црвене армије, а преко Јадранског мора с фронтом западних савезника у Италији. До тада су већ била ослобођена и велика подручја у Хрватској и Словенији. Због прилива нових бораца велики број дивизија у источном делу земље попуњен је до пуног ратног састава, а запле-њеним тешким наоружањем и помоћи примљеном од Совјетског Савеза биле су ојачане, реорганизоване и формиране нове јединице родова и служби. Створени су услови за реорганизацију НОВ и ПОЈ, па су наредбом Врховног штаба од 1. 1. 1945. реорганизовани 1. пролетерски корпус у 1. армију, 12. корпус у 3. армију и 14. корпус у 2. армију.
Да би скратио и стабилизовао фронт, а 1. армију одбацио Сто даље од железничке пруге Брчко—Винковци и од Винковаца на исток, немачки 34. армијски корпус предузео је делом снага најпре 3. 1. 1945. напад правцем Оток—Комлетинци—Нијемци, изненадио 21. дивизију и потиснуо је на леву обалу Босута и избио на линију Комлетинци—-Босут—Оролик—Берак, а затим је 17. јануара прешао у напад свим снагама (7. СС, 41. пешадијска и 117. ловачка дивизија) на ћелом фронту, и уз снажну подршку артиљерије потиснуо 1. армију на исток и заузео Шид. Ојачана 2. пролетерском дивизијом, 1. армија зауставила је 19. јануара противнападом 34. армијски корпус и присилила га да пређе у одбрану на линији Мохово— источно од Товарника—западно од Сида—Илинци—р. Босут—Ђа-тровци. На тој линији фронт се стабилизовао и обе стране прешле су у позициону одбрану, и остале на тој линији до пробоја Сремског фронта. Део фронта између Дунава и Босута 1. армија и Немци су чврсто поселЛ Први, а уједно и главни одбрамбени појас немачког 34. армијског корпуса, који се протезао поменутом линијом, имао је по фронту 30, а по дубини 5—6 километара. Састојао се од неколико положаја с изграђеним рововима и саобраћајницама, ојачаним бункерима и утврђењима. Села и салаши у одбрамбеном појасу, а делимично и у дубини, утврђени су и уређени за против-тенковску и кружну одбрану. Испред предњег краја одбране, а местимично и по дубини, постављена су минска поља. Други одбрамбени појас немачких снага протезао се линијом Сотин— Грабово—Оролик—Нијемци, али није био поседнут. Део фронта од Босута до Саве био је осматран, а излазе из Босутских шума браниле су нем. посаде из упоришта у Врбањи, Сољанима и Стра-шинцима. Добро организована позициона одбрана непријатеља, која се десним крилом ослањала на р. Босут и Босутске шуме, спречавала је и. армију ЈА да изманеврише фронт у Срему, и наметала јој да савлађује јак отпор немачких снага фронталном борбом у равници. Јединице и. армије, у којима је био велики број младих и неискусних бораца, водиле су у Срему тешке фронталне борбе с технички боље опремљеним непријатељем, те су нарочито у прво време имале велике губитке. После стабилизације фронта борбе су се, углавном, свеле на испаде и извиђачке акције. Сремски фронт имао је за Немце велики оперативно-страте-гијски значај, јер су његовим држањем обезбе-ђивали везу својих снага у Југославији, нарочито оних јужно од Саве, са снагама у Мађарској, затворили савски правац и бранили прилазе југоисточним областима Рајха, спречавајући, првенствено, приступ Славонском Броду преко којег је ишла на северозапад веома важна комуникација за повлачење њихових снага, које су биле јужно од Саве. Фронт у Срему био је у то време најистуренији део немачког фронта на југоистоку Европе. Врховни командант НОВЈ, маршал Јосип Броз Тито обишао је 16. фебруара Сремски фронт, а нешто касније посетио га је и командант англо-америчке 15. групе армија, фелдмаршал Херолд Александер.
Пробој фронта. — Почетком априла 1945. јединице нем. 34. армијског корпуса налазиле су се у распореду: ојачана 11. пољска ваздухопловна дивизија на десној обали Драве и Дунава од Доњег Михољца до Вуковара; борбена група Бреннер на десној обали Дунава од Сотина до Опатовца; 41. пешадијска дивизија (ојачана 963. рврђавском бригадом Клотз) од Телеревићевог салаша до Липовца, 842. и 845. немачко-арапски батаљон од Липовца до Спачве; главнина усташко-домобранске 3. дивизије са деловима белогардијског Руског заштитног корпуса на линији: Жупања—Врбања—Рачиновци са истуреним посадама у упориштима на излазима из Босутских шума и 22. пд и усташко-домобранска 12. дивизија и делови Руског заштитног корпуса јужно од Саве у рејону Бијељине, Брчког и Орашја. Немачки 34. армијски корпус имао је задатак да одсудно брани поседнути фронт све док се немачке снаге из долине Босне не извуку северно од Саве.
Насупрот немачким и усташко-домобранским снагама 1. армија тада је била распоређена: 5. бр 21. дивизије на левој обали Дунава на одсеку Букин-Бачко Ново Село; 1. прол. дивизија у два ешелона од Телеревићева салаша до к. 141 (северна); 21. дивизија (без 5. бригаде), ојачана једном бригадом 48. дивизије и једним тенковским батаљоном 2. тенковске бригаде од к. 141 (северна кота) до коте 141 (јужна кота); 42. дивизија од Трунићева салаша до р. Босута (код Градине); 22. дивизија од Батроваца до капеле Св. Луке; Босутска оперативна група дивизија (6. пролетерска и 11. дивизија и 1. коњичка бригада) на десној обали Босута јужно од Батроваца; Јужна оперативна група дивизија (2. пролетерска, 5. и 17. дивизија) јужно од Саве, оријентисана ка немачким и усташко-домобранским снагама у ширем рејону Бијељине и Брчког и 48. дивизија (без једне бригаде) у другом ешелону 1. армије, у рејону Ашман, Телек (4—5 км си. од Сида).
Оперативна замисао Генералштаба ЈА за пробој С. била је: напасти фронтално јако утврђени одбрамбени појас непријатеља мањим бројем дивизија, а обухватним маневром јединица 1. и 3. армије опколити и заједно са снагама које буду нападале с фронта уништити главнину немачких снага у Срему, а затим прећи у гоњење непријатеља на што ширем фронту у правцу Загреба и Вараждина. Ради тога директивом Генералштаба ЈА од 9. априла, 1. армија добила је задатак да изврши пробој утврђене сремске зоне с тежиштем на десном крилу, а на левом крилу да напада правцем: Врбања—Оток—Винковци, привуче што више немачких снага с њиховог левог крила и центра, и да на тај начин олакша пробој с фронта и омогући извршење маневра у правцу Винковаца, да Јужна оперативна група дивизија форсира Саву у рејону Брчко— Жупања и да надире у позадину Винковаца, и да 3. армија из Барање и Бачке форсира Драву и Дунав, а затим дејствује ка југу и југоистоку и да, после спајања с 1. армијом западно од Винковаца, пресеку одступницу непријатељ ево ј сремској групацији за Славонију, а затим је координираним дејством униште. После извршења тог задатка 1. армија требало је да предузме енергично наступање општим правцем: Винковци—Славонски Брод—Загреб, а 3. армија долином Драве на северозапад.
У духу поменуте директиве, операцијски план Штаба 1. армије био је овакав: главне снаге армије (северна оперативна група: 1. пролетерска, 21, 22,42. и 48. дивизија, 2. тенковска и Инжињеријска бригада) да на десном крилу армијског распореда пробију Сремски фронт и што пре избију на линију Вуковар—Винковци. Главни удар требало је извршити на фронту од 6 км између Дунава и к. 141, општим правцем Ловаш—Винковци, са 1. пролетерском и 21. дивизијом и 2. тенковском бригадом у првом и 48. дивизијом у другом ешелону уз подршку артиљерије, и по два пука ловачке и бомбардерске авијације и садејство 5. бригаде 21. дивизије која је добила задатак да се ноћу 11/12. априла с леве обале Дунава, монитором Црвене армије, искрца у непријатељеву позадину код Сабадошева салаша. За напад на помоћном правцу, на фронту од к. 141. до Батроваца, одређене су 42. и 22. дивизија. Почетак напада предвиђен је за 12. април у 5 часова. Босутска оперативна група дивизија (6. пролетерска и 11. дивизија и 1. коњичка бригада) требало је да, наступајући општим правцем Моровић—Страшинци— Врбања—Оток, разбије непријатељеве снаге између Босута и Саве и на линији Врбања—Жупања, успостави везу с Јужном оперативном групом дивизија и уђе у њен састав. За почетак напада Босутске оперативне групе дивизија одређена је ноћ 4/5. априла. Јужна оперативна група дивизија (2. пролетерска, 5. и 17. дивизија) да разбије снаге непријатеља на простору Бијељина, Брчко, Орашје, обезбеди свој леви бок од непријатеља из долине Босне и најкасније ноћу 11/12. априла форсира Саву у ширем рејону Брчког, а затим повезујући се са Босутском оперативном групом дивизија, енергично наступа према Винковцима ради спајања са снагама 3. армије, одсецања и уништења непријатељевих снага у Срему.
У уводним борбама пред пробој фронта у Срему Јужна оперативна група дивизија ослободила је ноћу 2/3. априла Бијељину, протерала снаге непријатеља из Семберије и до 11. априла ослободила Брчко, Орашје и Босански Самац. До 12. априла пребацила је код Брчког на леву обалу Саве 5. и 17. дивизију. За то време Босутска оперативна група дивизија је у оштрим борбама заузела Страшинце, Јамену, Сољане, Батровце и Дреновце и повезала се са деловима Јужне оперативне групе дивизија на левој обали Саве. Спајањем обеју оперативних група нашле су се четири дивизије (5, 6, 11. и 17) на уском и мочварном терену између Саве и Врбање неподесном за маневар, ради чега су, а и због упорне одбране праваца ка Жупањи и Градишту, споро напредовале.
Пробој фронта у Срему почео је 12. априла у зору артиљеријском припремом од 15 минута из 120 артиљеријских оруђа и авио-при-премом од два налета од по 50 авиона. Одмах затим кренуле су на јуриш дивизије првог ешелона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља. На правцу главног удара, после пробоја првог одбрамбеног положаја, Штаб 1. армије одмах је за 21. дивизијом увео у пробој 48. дивизију. Даљим брзим продором 1. пролетерске, 21. и 48. дивизије и 2. тенковске бригаде, сломљен је отпор непријатеља по дубини и, до краја дана, поред осталих места, ослобођени су Вуковар, Борово, Негославци, Сви-њаревци и Товарник. На помоћном правцу 42. дивизија заузела је Илинце, Шидске Бановце и Илачу, а 22. дивизија, која је у напад кренула 11. априла увече, Липовац и Апшевце. Ноћу 11/12. априла, уочи напада главних снага, на мониторима Црвене армије, пребацила се из Бачке 5. бригада 21. дивизије и у току дана уништила један немачки батаљон, пресекла комуникацију Опатовао—Сотин и образовала мостобран на десној обали Дунава. У току 12. априла, 8 мостобрана на левој обали Саве, Јужна оперативна група дивизија продужила је наступање на север и у току дана заузела Посавске Подгајце и Жупању. Пробој непријатељевог одбрамбеног појаса првог дана износио је по дубини 20—30 километара, при Чему је уништено 2 тенка, 4 топа и 14 камиона, а заплењено 48 топова, 3 тенка, 207 минобацача, 226 митраљеза, 2127 пушака, 168 аутомата, 45 камиона, 12 мотоцикла и 11 радио-станица. Ноћу 11/12. априла и 3. армија почела је форсирање Драве и до краја дана образовала Шири мостобран на линији Драва—Чрнковци—Мари-јанци—Валповачка Горица—Карашица.
У току 13. априла јединице 1. армије наставиле су напредовање на запад, а немачки 34. армијски корпус, угрожен од снага 1. и 3. армије с три правца, настојећи да сачува снаге од уништења, наставио је са повлачењем. Двадесетпрва и 48. дивизија извршиле су напад на непријатеља у Ширем рејону Винковаца и, после оштрих борби до 18 часова, заузеле Винковце и присилиле непријатеља на повлачење ка Ђакову и Стризивојни. За то време је 1. прол. дивизија, наступајући од Вуковара, избила на просторију 16 км јужно од Осијека, а 22. и 42. дивизија на просторију Комлетинци, Оток, Јанковти.
Заузимањем Винковаца и Жупање, 1. армија пробила је Сремски фронт на целој дубни и отворила пут за продор према Славонском Броду и Загребу (Завршне операције Југословенске армије). Пошто због спорог наступања Јужне оперативне групе дивизија из рејона Брчког и изостанка продора 3. армије са севера није дошло до њиховог спајања западно од Винковаца, а тиме и до одсецања и окружења немачких јединица у Срему, како је то планом операције било предвиђено, Штаб 34. армијског корпуса успео је и поред брзог наступања јединица 1. армије да правовремено уз осетне губитке, повуче своје снаге на нову линију одбране Ђаково—Стризивојна—Сава. Губици 1. армије: око 1400 погинулих, 4500 рањених и око 70 несталих.
Због примерног залагања и постигнутог успеха, јединице 1. и 3. армије, похваљене су 14. 4. 1945. од Врховног команданта ЈА.
Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970