БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА обухвата заједничка дејства јединица НОВЈ и Црвене армије за ослобођење Београда од 11. до 22. 10. 1944. Процењујући велики политичко-стратегијски значај Србије, и посебно Београда, Врховни штаб НОВЈ је правовремено оријентисао своје главне снаге са суседних оперативних подручја (Црна Гора и источна Босна) ка том простора. Успешним дејством 1. армијске групе НОВЈ у западној Србији и Шумадији, 13. и 14. корпуса Главног штаба Србије у јужној и источној Србији и избија­њем снага 3. украјинског фронта и делова 2. украјинског фронта Црвене армије на југословенско-румунску и југословенско-бугарску границу, немачке снаге на Балкану (око 350 000), по­себно група армија Е, која је тек почела да се повлачи из Грчке, нашле су се у тешком положају. Да би обезбедила извлачење снага са југа, немачка команда је формирала армијску групу Фелбер која је имала да брани Србију до доласка тих снага, када би се формирао нов скраћени фронт на линији: Дунав—Велика Морава— Западна Морава. У склопу тог плана посебну важност је имао шири мостобран јужно од Дунава и Саве са Београдом као значај­ним оперативно-стратегијским чвором и упориштем у даљој од­брани. Његовим падом не само да би биле отежане стратегијске могућности немачке Врховне команде у погледу организовања стабилног фронта јужно од Дунава и Саве, већ би и врата за Панонску низију била отворена.

У таквој ситуацији је Врховни командант НОВ и ПОЈ, маршал Јосип Броз Тито, отпутовао 21. септембра у Москву и постигао споразум о будућим заједничким дејствима НОВЈ и јединица Црвене армије, а убрзо потом почеле су операције за ослобођење Србије, које су као главни стратегијски циљ имале ослобођење Београда. Све јединице 1. армијске групе предузеле су обимне припреме за извођење ове крупне операције. Почетком октобра 1944. Прва армијска група НОВЈ у наступању из западне Србије и Шумадије према Београду приближила се линији Топола—Младеновац—Обреновац, а јединице 3. украјинског фронта Црвене армије у продору из Бугарске и 75. стрељачки корпус 2. украјинског фронта из Румуније линији Дунав—Штубик—Бор—Зајечар. За то време трупе 2. украјинског фронта у наступању преко Баната избиле су на р. Тису. Штаб и. армијске групе примио је у Аранђеловцу, 6. октобра, од Врховног команданта радиограмом наређење којим је прецизирано да и. армијска група заједно са трупама Црвене армије учествује у нападу на Београд, да је жеља Врховног ко­манданта (а с тим су се и Руси сложили), да у Београд прво уду је­динице НОВЈ.

Претходним наређењима, јединице и. армијске групе добиле су оријентирне правце за наступање: и. пролетерски корпус у захвату комуникације Топола—Младеновац—Раља, а 12. ударни корпус према Обреновцу и Жаркову. Већ 9. октобра по две бригаде 11. крајишке и 16. војвођанске дивизије 12. ударног корпуса почеле су борбе за Обреновац, али су 11. октобра упућене према Београду; за блокаду Обреновца остављена је 36. војвођанска дивизија и једна бригада 2. крајишке дивизије. Врховни командант је тога дана обавестио Штаб 1. армијске групе да ће делови Црвене армије за дан-два избити из источне Србије на Велику Мораву, одакле ће преко Смедеревске Паланке и Младеновца наступати према Бео­граду. Команданту 1. армијске групе наређено је да се његове јединице најкасније 11. октобра, а ако је могућно још истог дана, сретну са јединицама Црвене армије код Смедеревске Паланке, Велике Плане, Доње Раче и код Брзана. У наређењу је речено да ће тамо јединице добити камионе за брже наступање према Београду. У духу те директиве, 1. пролетерска дивизија упућена је у напад на Младеновац, 17. источнобосанска дивизија у напад на Тополу, 21. српска дивизија у сусрет Црвеној армији, с тим да заузме Велику Плану, а 5. крајишка дивизија Смедеревску Паланку. Предњи де­лови 68. стрељачког корпуса Црвене армије заузели су тога дана Велику Плану и Смедеревску Паланку, где су се ујутру 11. ок­тобра први пут среле јединице 1. армијске групе и Црвене армије.

Избијањем дивизија 1. армијске групе НОВЈ са југозападне и јужне стране према Београду, преласком дивизија 57. армије и 4. гардијског механизованог корпуса Црвене армије преко Велике Мораве и спајањем наших савезничких армија у захвату комуни­кације Крагујевац—Младеновац—Београд, створени су услови за коначни распоред и извођење београдске операције. Тиме су немачке снаге у Србији биле пресечене на два дела: снагама које су остале северно од линије Петровац, Велика Плана, Младеновац, Обреновац командовао је Штаб армијске групе Фелбер, потчињен Штабу 2. оклопне армије. Та група имала је корпусну групу Стеттнер која је остала источно од Велике Мораве, и корпусну групу Сцхнецкенбургер која је примила одбрану ширег рејона Београда, од Обреновца преко Младеновца до Смедерева. У њеном са­ставу било је око 40 батаљона, 4 тенковска батаљона и око 200 оруђа земаљске и противавионске артиљерије, укупно око 30 000 људи. Немци су правовремено припремили Београд за одбрану и претворили га у широки мостобран који је требало упорно да се брани до доласка снага корпусне групе Стеттнер и снага групе армија Е из рејона Краљева преко Крагујевца. На прилазима граду одбрамбени појас протезао се од Саве до Дунава и ослањао на упоришта Чукарицу, Баново брдо, Кошутњак, Дедиње, Бањички вис, Коњарник, Велики Врачар са противтенковским упориштима и стрељачким рововима пуног профила. На тој линији, као и на трговима и важ­нијим раскрсницама у граду, изграђени су тешки и лаки бункери са унапред постављеним артиљеријским и другим оруђима. Многе зграде уређене су за одбрану, а неке и миниране. Град је био подељен на посебне чворове одбране; најјачи су били тврђава и Калемегдан, Теразије, рејон Савског моста, блок зграда ми­нистарстава (раскрсница Немањине и Улице кнеза Милоша), Главна железничка станица, Велики Врачар и Цукарица.

Из Београда су 13. октобра упућени према Пожаревцу 92. моторизована бригада, 44. противтенковски батаљон, 116. извиђачки батаљон, пук Рходос и 2. б 737. п 117. ловачке дивизије; крајем дана спојили су се код Пожаревца са корпусном групом Стеттнер, која је одступала из источне Србије према Београду.

У београдској операцији учествовала је 1. армијска група (кдт ген. Пеко Дапчевић, у исто време и кдт 1. прол. корпуса, политички комесар пук. Мијалко Тодоровић). Састав: 1. пролетерски корпус — 1. и 6. пролетерска, 5. крајишка и 21. српска дивизија; 17. источнобосанска дивизија оријентисана је за обезбеђење према Крагујевцу; 12. ударни корпус (кдт ген. Данило Лекић, поли­тички комесар Стефан Митровић) — 11. крајишка, 28. славонска, 16. и 36. војвођанска дивизија. У другој и трећој етапи операције у борбама је учествовала и 23. српска дивизија 14. корпуса НОВЈ. Јачина 1. армијске групе у току извођења операције износила је око 50 000 људи. Од снага Црвене армије учествовао је 4. гар­дијски механизовани корпус (кдт ген. В. И. Жданов) који је као покретна група 3. украјинског фронта, после преласка Велике Мораве, убачен у продор ка Београду. У његовом саставу биле су 36. тенковска, 13, 14. и 15. механизована бригада, ојачане знатним артиљеријским, минобацачким, противавионским и инжиње­ријским јединицама. У току операције, у другој и трећој етапи, поступно је ангажовано још пет стрељачких дивизија Црвене армије (73. стрељачка дивизија — резерва 68. корпуса, 236. стрељачка дивизија — резерва 3. украјинског фронта, 74. и 233. дивизија 75. стрељачког корпуса и делови 109. стрељачке дивизије 2. украјинског фронта). За обезбеђење операције од немачких снага с југа, из рејона Крагујевца и Краљева и дејства на тим правцима, упућен је 68. стрељачки корпус Црвене армије и 17. источнобосанска ди­визија 1. пролетерског корпуса НОВЈ. Подршку из ваздуха вршио је 9. мешовити авиокорпус 17. ваздухопловне армије, а Дунавска ратна флотила Црвене армије подржавала је дејства јединица непосредно уз десну обалу Дунава. Циљ Б. био је да се заједничким дејствима 1. армијске групе НОВЈ и трупа 3. украјинског фронта Црвене армије у зонама наступања разбију немачке снаге и ослободи Београд као значајан стратегијски објект и саобраћајно чвориште, спречи извлачење немачке групе армија Е из јужних области Балкан­ског полуострва преко Београда на север у Мађарску, образује јединствени фронт југословенских и совјетских снага и створе услови за даље офанзивне операције НОВЈ ради потпуног ослобођења преосталих делова Југославије, као и трупа Црвене армије на бу­димпештанском и бечком правцу. Операција је изведена у 3 етапе.

Прва етапа (11—14. октобар). —На левом крилу 1. армијске групе, дивизије 12. корпуса НОВЈ заузеле су 11. октобра Буковик и Јасенак. За блокирање Обреновца, који су Немци упорно бра­нили, остављена је 36. дивизија, а 11, 16. и 28. дивизија продужиле су наступање према Београду. Упркос јакој арт. ватри са Аде циганлије и Бановог брда, а без сопствене артиљерије, оне су уз жестоке борбе 14. октобра избиле пред Чукарицу (16. д) и Зарково (11. и 28. д). На десном крилу 1. армијске групе, заједничким дејством 1, 5. и 17. дивизије 1. прол. корпуса НОВЈ и јединица 36. гардијске тенковске бригаде 4. механизованог корпуса Црвене армије, после упорних борби у току 11. и до краја дана 12. окто­бра, ослобођени су Топола и Младеновац. После ослобођења Топо­ле, јединице 68. стрељачког корпуса Црвене армије и 17. дивизија 1. прол. корпуса упућене су да дејствују према немачким снагама у ширем рејону Крагујевца. У току 12. октобра продужено је наступање: 5. дивизија правцем Врчин—Лештане—Мали Мокри Луг, а њена 1. бригада према Смедереву, у чијем је рејону успостављена веза са 15. механизованом бригадом Црвене армије; главнина 4. гардијског механизованог корпуса и 1. прол. дивизија НОВЈ комуникацијом Младеновац—Београд; 6. дивизија НОВЈ правцем Рипањ—Рушањ—Ресник; а 21. дивизија НОВЈ позади 5. и 1. дивизије. Немци су покушали да пруже јачи отпор код Раље, а потом на Авали, али су их јединице 1. прол. дивизије, делови 21. и 23. дивизије НОВЈ (два батаљона као десанти на тенковима) и јединице 36. тенковске и 14. гардијске механизоване бригаде 4. корпуса Црвене армије, уз снажну подршку артиљерије, разбили предвече 13. и ноћу 13/14. октобра, и заузели А валу, последње упориште спољне одбране Београда (у одбрани Авале смртно је рањен ген. В. Шнекенбургер — Wилли Сцхнецкенбургер, кдт корпусне групе). Рано ујутро 14. октобра делови 1. прол. дивизије и 4. корпуса избили су пред Милошевац и Бањички вис где су наставили борбе, а у току дана су и 5. и 6. дивизија НОВЈ пришле граду. — У простору Смеде­рева су 1. бригада 5. дивизије НОВЈ и 15. гардијска механизована бригада Црвене армије нападале 13. октобра и заузеле већи део вароши, али су се под притиском моторизованог пука немачке ди­визије Бранденбург, који је нападао из правца Пожаревца, повукле јужно и источно од града. Петнаеста механизована и и. крајишка бригада наставиле су бочна дејства против јединица немачког пука Бранденбттрг, који је продужио наступање према Гроцкој и Бео­граду. За ово време главнина корпусне групе Стеттнер, одступајући према Београду, водила је заШтитничке борбе против јединица 75. корпуса Црвене армије и 14. корпуса НОВЈ. Борбе за Пожаревац вођене су 13. и 14. октобра, тако да је одступање Немаца од Пожаревца према Смедереву настављено тек 15. октобра. У првој етапи су јединице 1. армијске групе и Црвене армије брзим насту­пањем и смелим нападима разбиле спољну одбрану града и зау­зеле његове непосредне прилазе пре доласка корпусне групе Стеттнер од Пожаревца, што је пресудно утицало на даљи ток борбе.

Усиљеним маршевима, без моторизације, савлађујући отпор непријатеља, јединице 1. армијске групе у овој етапи успеле су да истовремено са јединицама 4. механизованог корпуса Црвене армије избију на прилазе граду. У току тих напорних маршева и борби јединице су масовно попуњаване новим борцима — добровољцима.

Друга етапа (14—18. октобар). — У 9 часова Штаб 1. армиј­ске групе издао је заповест за напад на Београд, којом је изра­жена основна замисао да се расецајућим ударима главних снага са фронта пробије унутрашња линија немачке одбране, брзим про­дором избије на Саву у рејону Чукарице, железничког моста и кроз центар града на Калемегдан, заузме из покрета мост на Сави и раздвоје немачке снаге по деловима, а затим да се одвојене групе блокирају и униште. Напад на град почео је 14. октобра по­подне неједновремено — како су пристизале поједине дивизије. Изведен је у четири колоне: 5. д правцем Булевар револуције (Улица краља Александра)—Улица 27. марта (Краљице Марије)—Улица цара Душана; 1. прол. д — Бањица—Дедиње—Улица Љутице Богдана—Трг ослобођења—Улица пролетерских бригада (Крунска) —Моше Пијаде (Дечанска улица)—Калемегдан; 6. пролетерска д — Топчидер—блок зграда Војне болнице—Улица маршала Тита (краља Милана)—кнез Михаила—Горњи град; 12. корпус (н, 16. и 28. д) Баново брдо—десна обала Саве—Главна железничка ста­ница—Савско пристаниште; 36. д, која је истог дана ослободила Обреновац, задржана је у његовом рејону за обезбеђење према Шапцу; 21. д остављена је у рејону Бели Поток—Зуце—ЛеШтане као општа резерва и за обезбеђење праваца од Смедерева; 4. гардијски механизовани корпус са 36. тенковском и 13. механизованом бригадом нападао је, углавном, на правцу 1. прол., а делом и 6, прол. дивизије, а деловима 14. механизоване бригаде на правцу 5. дивизије. У току 14. и ноћу 14/15. октобра, после Же­стоких борби, уз подршку јаке арт. и минобацачке ватре, 1. прол. дивизија и делови 36. гардијске тенковске и 13. гардијске механи­зоване бригаде, заузели су Милошевац, Бањички вис и Дедиње, а 6. прол. дивизија и делови 13. гардијске механизоване бригаде Топчидер. У току 15. октобра заузети су Трг Димитрија Туцовића (Славија) и Трг бранилаца Београда (Мостар), а у даљем насту­пању јединице су задржане пред утврђеним блоком зграда бивших министарстава у Немањиној улици. На десном крилу су 5. дивизија и делови 14. гардијске механизоване бригаде заузели Велики Врачар, простор око Кланице и железничку станицу Дунав. За то време делови 109. стрељачке дивизије 2. украјинског фронта Црвене армије и 12. војвођанске бригаде НОВЈ прешли су Дунав и образовали мостобран код с. Великог Села и Винце, Чиме је Дунавска ратна флотила добила већу слободу дејства. На левом крилу, дивизије 12. корпуса водиле су жестоке борбе за Жарково, Баново брдо и Чука­рицу, где су Немци упорно бранили мостобран у рејону понтонског моста преко Аде циганлије. Овде су Немци успешно подржа­вали своје јединице артиљеријом са Бежанијске косе, због чега су дивизије 12. корпуса пренеле тежиште борбе на ноћна дејства. Ноћу 14/15. октобра продрла је 16. дивизија на Чукарицу и потисла Немце у основну школу, цркву, тунел и фабрику шећера, а делови н. и 28. дивизије уз подршку делова 13. механизоване бригаде заузели су Жарково; 21. бр 28. дивизије продрла је, уз подршку делова 13. механизоване бригаде, на Трг бранилаца Београда и у улице Са­рајевску, Слободана Пенезића (Савску) и кнеза Милоша. Ноћу 15/16. октобра 5. бр 11. дивизије заузела је Баново брдо, а 1. и 2. бр 16. дивизије и делови 13. механизоване бригаде продрли су Улицом Слободана Пенезића до Главне железничке станице. У току 15. октобра почеле су да пристижу 73. гардијска и 236. стрељачка дивизија Црвене армије, и поступно су убациване у борбе у граду. У то време се корпусна група Стеттнер, у развученим колонама, извла­чила од Пожаревца према Београду пред јединицама 75. стрељачког корпуса Црвене армије и 14. корпуса НОВЈ. Њихове заштитнице су тек напуштале Пожаревац 15. октобра, а претходница је у исто време избила на прилазе Београду. Око 13 часова тај предњи одред дочекала је и разбила 4. крајишка бригада 5. дивизије НОВЈ у рејону Малог Мокрог Луга. Штаб 1. армијске групе око 15 часова на­редио је 21. дивизији да на положају Лештане—Забран—Бандера— Мали и Велики Мокри Луг задржи Немце по сваку цену, а 5. дивизији да главнином својих снага ојача 21. д. У даљем покушају да се пробију у Београд, Немци су са десне обале Болечице око 19 ча­сова са 99. пуком 1. брдске д и 92. моторизованом бригадом напали и одбацили 5. бр 21. дивизије, заузели Шугавац и Липовицу где су задржани, а једну борбену групу од око 2500 војника упутили према граду. Та група одбацила је из Малог Мокрог Луга делове 5. и 21. дивизије и делове 14. гардијске механизоване бри­гаде, и до поноћи 15/16. октобра пробила се по групама до Великог Врачара, Цветкове механе и Коњарника. Прегруписавањем 5. и 21. дивизије, 14. механизоване и извучених делова 36. тенковске бригаде, затворена је бреша код Малог Мокрог Луга и спречен даљи продор Немаца у Београд. Ради уништења тих немачких група, из уличних борби у граду извучене су 3 бригаде 1. армијске групе, 14. гардијска механизована бригада и делови 36. тенковске бригаде 4. корпуса и упућени ка Великом Врачару и Цветковој механи. Тиме је тежиште операције пренето на источне прилазе Бео­граду и у рејон Болеча, ради окружења и уништења корпусне групе Стеттнер. Дунавска ратна флотила 16. октобра садејствовала је 74. стрељачкој дивизији Црвене армије у заузимању Смедерева, које су нем. заштитни делови напустили и повукли се за главнином преко Гроцке ка Болечу. Током 16. октобра немачке групе опкољене на јужним падинама Великог Врачара, код Цветкове механе и на Коњарнику, разбијене су и највећим делом уништене. Ради затва­рања правца јужно од Авале, преко Рипња ка Обреновцу, Стаб 1. армијске групе извукао је 16. октобра поподне из града 11. ди­визију и пребацио је у рејон Авале, а 17. октобра и 16. дивизију у рејон Моштанице, Мељака и Рушња; из правца Младеновца пристигла је 23. дивизија 14. корпуса НОВЈ и посела положаје код Врчина и Рипња, а 21. дивизији наређено је да 18. октобра нападне немачке снаге код Липовице и Шугавца, а потом продужи нас ту­пање према Болечу. За подршку 21. дивизије код Калуђерице одређена је 15. гардијска механизована бригада (пристигла из рејона јужно од Гроцке), а 16. и 11. дивизија, делови 5. самосталне гардијске мотострељачке бригаде (пристигла са правца Пожаревац— Смедерево) код Пиносаве и Љуте Стране. Према Заклопачи и Рипњу пристизали су делови 74. и 233. стрељачке дивизије 75. стре­љачког корпуса.

Пошто снаге корпусне групе Стеттнер нису успеле да се пробију ти Београд, командант групе одлучио је 17. октобра увече да прегрупише своје снаге и да изврши пробој између Авале и Врчина према Обреновцу. Ради тога образовао је борбене групе: Wитт-манн (98. и 99. ловачки пук) — за пробој између Авале и Врчина; Хиллебрандт (92. моторизована бр и 1. и 2. пук Бранденбург) за обезбеђење десног бока из правца Београда; Лангроцк (54. ловачки и 116. извиђачки батаљон, делови 117. ловачке дивизије и расположиве полицијске јединице) — обезбеђење левог бока и позадине од Гроцке и Ритопека. Око 16 часова је група Виттманн наступила са положаја Мали и Велики камен—Липовица и напала 11. дивизију и 1. бр 5. дивизије у с. Зуце, где су се борбе проду­жиле и у току ноћи 17/18. октобра.

За то време вођене су жестоке борбе у граду. Јуришне групе јединица 1. и 6. пролетерске и 28. ударне дивизије и јединица Црвене армије, уз подршку тенкова, артиљерије и минобацача чистиле су кућу по кућу, улицу по улицу, из којих су Немци пружали снажан отпор. У тешким борбама 1. прол. дивизија, уз подршку делова 36. тенковске бригаде, заузела је до мрака 16. октобра Прву мушку гимназију (у Улици Цара Душана) и електричну централу, избила до Народног позоришта и до угла Улице кнеза Милоша и Маршала Тита, 3 17. октобра на Теразије и заузела Игуманову палату; за то време на сектору 6. прол. и делова 28. дивизије вођене су и даље тешке борбе око зграда министарстава у Немањиној, кнеза Милоша и Сарајевској улици; 18. октобра 1. дивизија заузела је зграду Народног позоришта и избила пред Студентски трг (Краљев трг). Истовремено, делови 73. и 236. стрељачке дивизије уз подршку тенкова водили су жестоке борбе на својим правцима дејства. Немачка група на Цукарици пружала је и даље јак отпор и бранила мостобран. Ноћу 16/17. октобра, 17. и делови Бродске бр 28. дивизије заузели су ос­новну школу, али су Немци, добивши појачање од 2 батаљона, који су прешли понтонском мостом преко Аде циганлије с леве обале Саве, 17. октобра изјутра противнападом повратили школу и покушали да се преко Бановог брда пробију у сусрет немачким снагама с правца Авале. Противнападом 17, делова Бродске бр, и делова 73. стрељачке дивизије Немци су одбачени, и у наставку борби 18. октобра сабијени на још ужи простор на Чукарици.

Ујутру 18. октобра кренула је 21. дивизија ојачана 1. крајишком и 2. личком пролетерском бригадом у напад заједно са 15. гар­дијском механизованом бригадом Црвене армије са положаја Клупе—Ерино брдо—Смрдан—Голо брдо—Осоје против групе Хиллебрандт која се на левој обали Болечице налазила десно и лево од пута Болеч—Београд. Ова група се правовремено повукла за групом Wиттманн, па је 21. дивизија брзо избила у рејон Болеча где је разбила групу Лангроцк и запленила технику и тешко наоружање (око 200 топова, око 1500 разних моторних возила и много дру­гог оружја и опреме, а заробила преко 1100 нем. војника). У рејон Болеча пристигли су и делови 74. стрељачке дивизије и 5. гардиј­ске механизоване бригаде. Немци су и даље настојали да се преко Зуца и Водичког брда пробију према Шупљем камену. Притиснути од Болеча 21. дивизијом и деловима 15. гардијске механизоване бригаде, од Авале 11. дивизијом, од Врчина, Заклопаче и Рипња 23. дивизијом и деловима 74. и 233. стрељачке д, а јужно од Авале дуж друма деловима 5. моторизоване бригаде и 6. бригадом 36. д., подржавани од јединица 9. мешовитог авиокорпуса, Немци су опко­љени и сабијени на узаном простору. Тешке борбе су водене целог дана. Немцима је успело да се са групом од око 4000 војника пробију јужно од Шупљег камена према Цветковом гробу уз велике губитке, али је бреша убрзо затворена деловима 11. и 23. дивизије НОВЈ, деловима 233. стрељачке дивизије и 5. моторизоване бригаде Црвене армије.

У другој етапи заузет је већи део града и коначно су сломљени покушаји корпусне групе Стеттнер да се пробије од Смедерева и споји са снагама у Београду, чиме је била присиљена да тражи други правац пробоја. Тиме је био одлучен исход операције. Основна ка­рактеристика ове етапе је весто и брзо маневрисање снагама 1. армијске групе НОВЈ и јединица Црвене армије, чиме су паралисани сви покушаји Немаца са правца Смедерева да се пробију према Београду. Садејство између јединица Црвене армије и НОВЈ било је потпуно и успешно, како у оперативним тако и у тактичким размерама. Спорост у извлачењу корпусне групе Стеттнер и неадекватни борбени поредак у покушајима пробоја у град знатно су допринели поразу Немаца.

Трећа етапа (18—22. октобар). — Крајем дана 18. и 19. ок­тобра настављено је уништавање опкољених немачких јединица у рејону Авале и с. Врчина. Због великих губитака, у Немаца је настало расуло и масовно предавање. Поједине групе покуша­вале су да се пробију било куда (у једном таквом покушају погинуо је 18. октобра кдт корпуса В. Штетнер — Wалтер Стеттнер). До краја дана (19. октобра) цела окружена групација је уништена. Групу која се 18. октобра пробила према Цветковом гробу и друге мање делове који су избегли уништење, гониле су јединице 12. удар­ног корпуса, један пук 233. стрељачке дивизије, 53. мотоциклистички пук и делови 5. моторизоване бригаде и наоружано становништво до с. Коцељева, где су их прихватили делови дивизије Боттцхер из Шапца. — Дотле су у Београду настављене борбе несмањеном жестином. На Чукарици је 19. октобра 17. бр 28. дивизије уз подршку једне чете пешадије Црвене армије заузела фабрику шећера и избила до под­вожњака. Немци су сабијени код тунела, у школу и цркву. У центру града 1. прол. д уз подршку тенкова и артиљерије 4. корпуса заузела је 19. октобра палату Албанију, хотел Москву и Управу града, где су Немци пружили најжешћи отпор, а 6. прол. дивизија и делови 28. дивизије и 73. гардијске д и 13. механизоване бригаде Црвене армије рејон Министарства саобраћаја и хотел Београд. У многим кућама вођене су борбе за сваки спрат и сваку собу. Немци су се повукли према Калемегдану и на ужи рејон старог Савског моста код Главне железничке станице. Ноћу 19/20. октобра почели су повлачење преко моста на леву обалу Саве; око 2 часа 20. ок­тобра 1. дивизија, 11. инжињеријска јуришна бригада и делови 36. тен­ковске бригаде и 236. стрељачке дивизије, заузели су Завод за израду одеће, Доњи и Горњи град, а око 6 часова и Калемегдан. Последње борбе водене су око Главне железничке станице и моста на Сави, у чијем се рејону концентрисало више јединица: 6. пролетерска и делови 28. дивизије НОВЈ, делови 13. механизоване бригаде и 209. пук 73. стрељачке дивизије Црвене армије. У општем јуришу, уз по­дршку авијације 9. авиокорпуса Црвене армије заузета је Главна железничка станица, а затим и мост. Немци су организовали одбрану леве обале Саве са наслоном на Земун и Бежанијску косу. До подне су преко моста пребачени делови 13. механизоване бригаде, 2. моторизовани б 14. механизоване бр, делови 211. и 214. пука 73. стрељачке див. Црвене армије и 1. личка и 13. прол. бригада 6. ди­визије НОВЈ. Уз подршку артиљерије, они су избили до железничке пруге и образовали мостобран, а одмах затим као други ешелон преко моста је пребачена 22. бр 6. дивизије НОВЈ. Око 14 часова 13. механизована бригада упућена је на Чукарицу. Око 17 Часова делови 13. и 15. мех. бригаде, 3 батаљона 6. прол. дивизије и делови 28. дивизије извршили су напад на мостобран нем. снага на Чукарици и до 19 час. протерали Немце на леву обалу Саве и тиме је Београд био ослобођен. Ујутро 21. октобра продрле су 13. прол. и 22. српска бригада и делови 73. стрељ. дивизије до јужне ивице Земуна, где су задржани јаком артиљеријском ватром, а 1. бр 6. дивизије је преко аеродрома избила на Бежанијску косу. Подршку напада вршила је бригада оклопних чамаца и 58. бтр Пратећег обалског одреда Дунав­ске ратне флотиле Црвене армије. Борбе за Земун настављене су и ноћу 21/22, а ујутро 22. октобра око 9 часова Немци су били присиљени да се повуку у правцу Руме. За време борби за Земун 12. корпус, ојачан 117. противтенковским и 563. минобацачким пуком Црвене армије, прешао је Саву код Скеле и Умке, и насту­пајући ка Руми, заузео до 22. октобра Купиново, Ашању, Бољевце, Јаково, Петровчић и Карловчић. У трећој етапи јачина и силина удара, упорност јединица НОВЈ и Црвене армије, и садејство између њих, било је све потпуније, али је и непријатељ пружао жилав отпор, посебно у рејонима мостобрана на десној обали Саве, Калемегдану, Сав­ском мосту, ширем рејону железничке станице и на Чукарици. Његово командовање у тактичким оквирима било је на завидно} висини.

Губици: немачки око 15000 погинулих и 9000 заробљених; 1. армијске групе око 3000 погинулих и 4000 рањених; трупа Црвене армије око 960 мртвих (број рањених није познат).

У Б. извршена је до тада највећа концентрација снага НОВЈ на једном правцу; први пут је НОВЈ заједнички изводила тако велику операцију у непосредном садејству са Црвеном армијом. У њој су учествовале јединице НОВЈ састављене од бораца скоро из свих крајева Југославије. Користећи се раније стеченим иску­ствима у борбама око насељених места, јединице 1. армијске групе ванредно су се снашле и у условима борби у Београду. У седмодневним уличним борбама успешно су се користиле подршком тен­кова, артиљеријом и инжињеријским јединицама Црвене армије. Са великим еланом, ванредном сналажљивошћу и испољеном храброшћу, освајале су улицу за улицом, упркос врло упорној одбрани немачких трупа. Борци јединица Црвене армије показали су и у борбама за Београд све изванредне борбене квалитете стечене у дотадашњим дуготрајним тешким борбама и победама. Бориле су се и јуришале упоредо са јединицама НОВЈ настојећи да се што пре извојује победа, али да се град максимално поштеди од рушења.

У борбама за Београд грађани су масовно пружали јединицама НОВЈ и Црвеној армији пуну подршку и свестрану практичну помоћ. Многи су као борци ступали у бригаде НОВЈ са оружјем које су отели од Немаца. Уочи борби за ослобођење у Београду су дејстовале три групе отпора (које је београдска партијска организација још раније формирала за борбу против немачких окупатора и њихових помагача у окупираном граду). У својим редовима имале су преко 2000 наоружаних бораца. Својим одлучним акцијама истакла се група од око 200 активиста са Пашиног брда. Организовано је осматрање, чување и освајање важнијих објеката (водовода, Електричне централе, Главне поште, моста на Сави итд.) које је непријатељ припремио за рушење. Пожртвованим радом једна група родољуба успела је да спасе од рушења во­доводну централу на Белим Водама, а група из Улице Вука Караџића образовала је за борце НОВЈ и Црвене армије партизанску болницу. Спашена је и зграда Радио-Београда, а једну од најзна­чајнијих акција Београђани су извели приликом спашавања Главне телефонске централе у Палмотићевој улици. Организовано је по граду отимање оружја и санитетског материјала по магацинима, као и скидање немачких ознака на раскрсницама и путевима.

Ослобођењем Београда створена је велика слободна територија као стабилна позадина, а јединице НОВЈ преузеле су део повеза­ног стратегијског фронта од Драве до Јадранског мора, који су самостално држале као део савезничког обруча који се стезао око Немачке. Тиме је створена могућност да се мобилишу и организују сви извори снага великог дела земље за њено коначно ослобођење. То је изазвало знатне промене у организацији, формацији и наору­жању НОВЈ, Што јој је омогућило да на Сремском фронту, де­лом својих снага пређе на фронтално ратовање. Ослобођењем Београда онемогућено је извлачење групе армија Е3 која се повлачила из Грчке, најпогодни­јим и најкраћим правцем преко Београда, већ је набачена на зао­билазни и тешко пролазни правац преко Босне, што је било од великог значаја за даље борбе у Југославији и за јужно крило општег фронта Црвене армије у даљим операцијама; београдска победа у целој земљи изазвала је нов борбени полет за коначно ослобођење земље. Доласком Националног комитета ослобођења Југославије, осло­бођени Београд постао је средиште целокупне војне и политичке активности нове Југославије.

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970