Рођен је 28. јуна 1914. у Крагујевцу, Србија, где је завршио основну школу, два разреда гимназије и каменорезачки занат. Отац му је био каменорезац. Због тешких материјалних прилика у породици, морао је да прекине школовање и настави занат свог оца. Припада групи организатора и руководилаца радничког покрета и КПЈ у Крагујевцу и Србији до рата и у току НОР-а и социјалистичке револуције, а после ослобођења је један од најистакнутијих руководилаца социјалистичке изградње Југославије. Још у току учења заната дошао је у додир с напредним радничким покретом. Од 1933. активно ради у синдикалном покрету у Крагујевцу, где се убрзо истакао борбеношћу и организаторским способностима. Секретар је Месног синдикалног већа у Крагујевцу од 1935. до 1937. године. У СКОЈ је примљен 1934, а у КПЈ децембра 1935. Један је од организатора и руководилаца штрајкова радника свих струковних савеза у Крагујевцу 1937. Када је 1937. дошло до великих провала у партијској организацији у Крагујевцу, повлачи се у илегалност, да не би пао у руке полицији, настављајући рад у селима око Крагујевца, где је илегално живео пет месеци. Почетком 1938, у обновљеној партијској организацији, изабран је за секретара МК КПЈ за Крагујевац и члана Обласног комитета КПЈ за крагујевачку област. До рата, углавном политички делује у Крагујевцу. Као делегат партијске организације Крагујевца, учествовао је на партијском саветовању ЦК КПЈ, јуна 1939, под Шмарном гором у Словенији, и на V покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна 1940, у Београду. Због револуционарног рада, више пута је хапшен и саслушаван, али, у недостатку доказа, није осуђиван. Знао је да се снађе и у најтежим ситуацијама, учећи млађе комунисте и скојевце како ваља радити у илегалним условима и држати се пред полицијом и судом.
После окупације земље, по директиви ПК КПЈ за Србију, као инструктор ПК прелази на партијски рад у Окружно повереништво КПЈ за Аранђеловац, где је радио на повезивању и јачању партијских организација и припремању устанка. Организовао је прикупљање оружја и учествовао у формирању 1. шумадијског партизанског одреда, у коме је био заменик политичког комесара.
После повлачења партизанских снага из Србије у источну Босну, новембра 1941, остао је по партијском задатку у аранђеловачком округу. У најтежим условима терора окупатора и квислинга, проналазио је могућности за политичко деловање комуниста и антифашиста у том делу Шумадије. Учествовао је, маја 1942. у формирању партизанске чете, која је успешно извела многе диверзије, окупљала нове борце и прерасла у партизански одред и бригаду. Од 1942. је секретар ОК КПЈ за Крагујевац и у најтежим условима илегалног рада у овом округу радио је на учвршћивању партијских организација и организовању партизанских јединица. У току 1943/44, поред партијског рада, Шане је највише пажње посвећивао формирању шумадијских бригада. Средином 1943. постаје кандидат, а 1944. и члан ПК КПЈ за Србију.
После ослобођења, налазио се на најодговорнијим партијским и државним дужностима у Србији и СФРЈ. Од 1945. до 1949. био је председник Главног одбора Савеза синдиката Србије. У својству члана југословенске делегације, учествовао је на конференцији Светске синдикалне организације у Лондону, 1944, и на конгресу у Паризу, 1945. За посланика је биран на свим изборима од 1945. Био је члан председништва АСНОС-а, потпредседник Владе Србије и потпредседник Извршног већа НР Србије (1948-1953), потпредседник Народне скупштине Србије (1953-1958) и председник Скупштине Србије (1963-1969), затим председник Савеза синдиката Југославије (1969-1974). Поред тога, био је активан друштвено-политички радник и у другим друштвено-политичким организацијама: члан главног одбора ССРН Србије и члан Извршног одбора Савезног одбора ССРН, председник Главног одбора Савеза бораца Србије и члан Извршног одбора СУБНОР-а Југославије… Члан ЦК СКС од I конгреса, маја 1945, организациони секретар ЦК СКС (1949) и члан ИК ЦК СК Србије. Биран је за члана ЦК КПЈ, односно СКЈ, од В до X конгреса, био је члан ИК СКЈ и члан Председништва СКЈ од 1966. Од 1974. налазио се на дужности председника ССРНЈ и члана Савета Федерације.
Умро је у Београду, 1977. године.
Народним херојем проглашен је 5. јула 1952. године.
(Ђ. Пи.)