ПРОШИРЕЊЕ ФАШИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.

АФРИЧКО И СРЕДОЗЕМНО РАТИШТЕ, СЕПТЕМБАР 1941—НОВЕМ­БАР 1942.

Ослобођење источне Африке, септембар—новембар 1941. — У југозападној Етиопији, после капитулације последњих италијанских снага, јула 1941, Британци су имали да униште само њихове преостале делове, који су се утврдили у планинским пределима северно од Тане, у рејону Гондара. У томе су их омеле летње тропске кише. Операције су у септембру наставиле британске, етиопијске и француске јединице. Отпор италијанске групације северно од Тане окончан је до 27. 11. 1941.

У току операција у источној Африци, уништена је италијанска коло­нијална војска од преко 350 000 људи и италијанска флота на Црве­ном мору. Ослобођењем источне Африке стратегијски положај у овом делу света дефинитивно је измењен у корист Британаца, а знатне њихове снаге су ослобођене за друга ратишта. Етиопија је после вишегодишњег ропства поновно стекла независност.

Британска зимска офанзива у северној Африци, новембар 1941—јануар 1942. — У другој половини 1941. Британци су умногоме побољшали свој положај на Блиском истоку и у Африци: под њиховом контролом била је територија од либијско-египатске границе до Турске и британско-совјетске демаркационе линије у Ирану, у источној Африци управо је сломљен отпор последњих италијанских делова. Нападом Немачке на Совјетски Савез осетило се олакшање на Британским острвима. Ситуација се знатно поправила и на Средоземном мору: по њему су се сада кретали велики бри­тански конвоји и стизали без губитака на Малту, која се отада могла користити као база за офанзивна дејства. Крајем октобра авијацији и подморницама су се у нападима на италијанске поморске кому­никације придружиле и површинске снаге, па су италијански конвоји за Либију трпели све веће губитке.

Одбрамбена моћ В. Британије брзо је расла. Месецима су пре­бациване јединице и ратни материјал на Блиски исток. Само од јула до краја октобра у то подручје је, поред осталог, пребачено 34 000 моторних возила, 2100 тенкова и извиђачких кола, 600 пољских топова, 200 пт и 240 па топова. Највећи део упућен је у Египат. У исто време слабио је положај немачко-италијанске армије у Либији, чије је снабдевање постајало све теже (за немачки Афрички корпус требало је месечно пребацити 40—50 000 т разног материјала). Само у новембру, од 80 000 т материјала, упућеног из Италије, у Либију је стигло мање од 30 000 т; потопљено је 13 транспортних бродова и 3 разарача, а већи број бродова је оштећен. Због разоре­них или оштећених лука у Киренајки, ратни материјал истоваривао се у Триполису, на удаљености од око 1700 км од фронта. За евен­туално даље наступање немачко-италијанске армије ка Нилу требало ју је ојачати новим оклопним јединицама, попунити постојеће јединице и обезбедити се према блокираном Тобруку, у којем су се задржале јаке британске снаге.

Циљ дуго припремане британске офанзиве (операција Црусадер), био је заузимање Киренајке и, по могућности, Триполитаније (Ифриqиyах), чиме би се потпуно елиминисале снаге Осовине из Африке. Новоформирана британска 8. армија (под командом ге­нерала Е. Канингема) имала је 2 корпуса са 5 империјалних дивизија, 1 оклопну дивизију, 3 оклопне, 1 моторизовану и 4 пешадијске бригаде, и неке друге мање јединице. Њена главнина распоређена је на приобалном појасу дуж границе, а у Тобруку се налазила 1 дивизија, једна оклопна и једна пешадијска бригада; у граничној области, дубље на југу (област Сива, Wахат ас-Сизоа—Ђарабуб, Гиарабуб, Џагбуб, Оагхбуб), прикупљена је група Оасис (Оасис Форце), слабија од 1 дивизије. Општу резерву сачињавала је 1 дивизија са неколико батаљона разних народности. Трупе 8. армије биле су, претежно, састављене од британских, индијских, новозеландских и јужноафричких јединица и нешто Пољака, Чехословака, Грка и Фран­цуза. На главном, приморском правцу, било је предвиђено да флота подржи наступање армије. Британци су располагали са преко 650 авиона из ваздухопловства Западне пустиње, а била је пред­виђена и подршка 74 авиона са Малте.

После реорганизације, највећи део немачко-италијанске армије прикупљен је у источном делу Киренајке (Мармарика, Мармарица — Барка ал-Бахрија, Барqах ал-Бахриyа). Под командом генерала Е. Ромела била је оклопна група Африка (бивши Немачки афрички корпус) и италијански Маневарски корпус, укупно 2 немачке и 1 италијанска оклопна дивизија, 2 италијанске и 1 немачка моторизована и 4 италијанске пешадијске дивизије. Те снаге је подржавало 536 авиона у северној Африци (342 борбено способна); могло се рачунати на посредну и непосредну подршку још око 750 авиона из италијанских база изван Африке. Када су Британци припремали офан­зиву, немачко-италијанска армија се спремала за напад на Тобрук; било је предвиђено да напад почне 20. новембра, два дана после предвиђеног датума за британску офанзиву.

После готово једномесечне авио-припреме, усмерене на оме­тање саобраћаја и снабдевање Ромелових снага и на борбу за превласт у ваздуху, британска 8. армија прешла је у напад 18. новембра. Њен левокрилни корпус, подржан од авијације, продро је из пустињских региона и с оклопним снагама брзо се приближио опседнутом Тобруку. Ромел је на то интервенисао: оклопним јединицама напао је бок британског корпуса у време када је по­сада из Тобрука напала опсадне снаге јужно од града. У бици у Мармарики, немачко-италијанска армија је за три дана неутралисала британски почетни успех: зауставила је испад из Тобрука, нанела истуреним британским оклопним снагама велике губитке и брзо се прегруписала за напад на деснокрилни корпус 8. армије. Брзи маневри немачких оклопних јединица изазвали су пометњу на британској страни, али су правовременом интервенцијом авијације и трупа спречене тешке последице.

Због неуспелог развоја британске офанзиве, генерал К. Окинлек сменио је генерала Е. Канингема и за команданта 8. армије поставио је генерала Н. Ричија. Мада је почетни неуспех био очигледан, главни командант Блиског истока је наредио да се офан­зива настави. У обновљеном нападу, 26. новембра, развиле су се веома динамичне борбе између Тобрука и египатске границе, уз обострано обимније ангажовање авијације. До почетка децембра обе стране су претрпеле велике губитке у људству и материјалу. Због готово прекинутог саобраћаја између Италије и Либије, непопуњавана и лоше снабдевана, немачко-италијанска армија била је у тежем положају. Зато је Ромел 7. децембра наредио повла­чење на положаје код Ајн ал-Газале, што је довело до деблокирања Тобрука. Италијански транспорти за Либију ишли су све теже. Британска авијација са Малте почела је да бомбардује једину већу употре­бљиву луку, Триполис у западној Либији, авијација из Египта циљеве у Киренајки. Средином децембра британски разарачи су потопили две италијанске крстарице, које су превозиле гориво. Да би снабдели армију неопходним горивом, Немци су га авионима транспортовали са Крита у Киренајку, док их у томе нису почели ометати британски авиони.

Прегруписане британске снаге напале су 15. децембра немачко-италијанске положаје испред Ајн алГазале. Ударом с фронта и обухватом на левом крилу, Британци су намеравали да пресеку одступницу немачко-италијанској армији. После огорчених борби, они нису успели у својој намери, али је Ромел, пред опасношћу да упорном одбраном на тим положајима изгуби армију, наредио повлачење 16. децембра. Британске снаге наступале су на запад у четири колоне, од којих је најјужнија ишла преко пустиње (трупа Оасис); северно од ње, периферном пустињском комуникацијом наступао је оклопни састав. Пошто је осетио опасност да би његове снаге у Киренајки могле бити обухваћене, Ромел је убрзао њихово повлачење и наредио хитно обезбеђење области од Бенгазија до Адедабије. То му је омогућило уредно извлачење целе армије на нове положаје код Адедабије, које је завршио до 25. децембра. Одатле је Ромел до 10. И 1942. повукао Армију на погодније положаје у области ал-Агајле.

Док се завршавало британско напредовање у западној Кире­најки, јаке британске снаге напале су 13. децембра с копна, мора и из ваздуха блокиране немачке и италијанске посаде и јединице у граничном рејону Бардија, Солум. Њихов последњи отпор је савладан 17. И 1942. — У британској зимској офанзиви немачко-италијанске снаге изгубиле су око 38 300 војника, 330 тенкова, и преко 330 авиона, а британска 8. армија 17 700 војника, око 600 тенкова и 300 авиона.

Немачко-италијанска офанзива у северној Африци, јануар— октобар 1942. — У децембру 1941. и јануару 1942. немачко-италијанска армија је морала да одступи до ал-Агајле због пораза у Либији. Незавидан положај Осовине на Средоземном мору при­времено је поправио улазак Јапана у рат, јер је В. Британија из Средоземља повукла на Далеки исток извесне поморске снаге и велики број авиона, па је британска Средоземна флота остала без бојних бродова и носача авиона, са недовољним бројем крстарица и разарача за подршку приморског крила КоВ у северној Африци и за пратњу конвоја источно од Малте. Слабљење британских по­морских снага имало је утицаја на отпремање нових контингената војске за северну Африку који су се од тада осетно смањили. Уз то, две (од три) аустралијске дивизије су повучене из северне Африке за Аустралију, а у марту 1 дивизија из Тобрука. Осим 8. армије у Киренајки (7 дивизија и 3 бригаде), Британци су почетком 1942. имали на Блиском истоку још две слабе армије: 9. у Палестини и Сирији (2 дивизије) и 10. у Ираку и Ирану (2 дивизије и 1 бригада). На за­падној граници Киренајке стајала је јака армија Осовине (5 пе­шадијских, 3 оклопне, 1 моторизована, 1 лака дивизија и 2 одреда, укупно око 137 500 војника, 200 тенкова и 455 авиона); у ваздухопловству однос снага био је бројно приближно исти јер од 2000 авиона снага Осовине у Италији, Грчкој и Северној Африци, могло је на Блиском истоку да се ангажује само око 700. Због отежаног снабдевања резервним деловима, број неисправних авиона снага Осовине био је знатан.

За постизање преломних успеха на Средоземљу, у средишту пажње и разматрања немачке и италијанске Врховне команде била је Малта. Почетком децембра 1941. донесена је одлука да се на Сицилију пребазира немачка 2. ваздушна флота, а у Средоземно море упути 21 подморница да би се узастопним нападима из ваздуха и са мора неутралисала Малта. Напади су почели почетком јануара. Истовремено почеле су и припреме за десант на Малту.

У складу с општим планом операција на Средоземљу, нема­чко-италијанске снаге у централном приморском делу Либије требало је да предухитре британску 8. армију (под командом генерала Н. Ричија) у припремама за нову офанзиву. Зато је немачко-италијанска армија (под командом генерала Е. Ромела) 21. јануара изненада напала пред ал-Агајлом јако развучене британске снаге. Британска 8. армија је уз борбу одступала. Ромел је то искористио и продужио офанзиву: 29. јануара његове јединице су ушле у Бенгази. Почетком фебруара оне су се зауставиле пред линијом Ајн ал-Газала—Бир Хакејм, коју је била посела британска 8. армија. — Почетком јануара почели су вазд. напади сила Осовине на Малту, који су наредних месеци непрекидно појачавани ( Малта).

Док је трајала ваздушна офанзива на Малту, поморски саобра­ћај између Италије и Либије одвијао се неометано и готово без икаквих губитака, па је немачко-италијанска армија у Либији за то време ојачала. Али, чим је престала офанзива, Британци су одмах почели да снабдевају Малту и упућују нове авионе на њене аеро­дроме, па се убрзо осетила њихова активност, иако још ограничена. У међувремену су дејствовали италијански поморски састави против конвоја који су покушавали да се пробију до Малте, а трупе су се припремале за настављање офанзиве у Либији. Сада су немачко-италијанске снаге имале у свом саставу немачку оклопну армију Африка (формирана у јануару), италијански Маневарски, 10. и 21. корпус (5 пешадијских, 4 оклопне, 1 моторизована, 1 лака дивизија и 5 одреда). За њихову подршку ангажовано је 704 авиона (497 борбено способних). Британска 8. армија је имала у своме саставу империјалне и британске снаге и јединице Француза, Пољака и Грка (5 пешадијских и 2 оклопне дивизије, 6 пешадијских и по једну оклопну и моторизовану бригаду, са 320 авиона, од којих 190 борбено способних).

Немачко-италијанска Оклопна армија прешла је у напад 26. маја са циљем да уништи противникове снаге и отвори пут за исток. Напад је дошао у време кад га је британска 8. армија очекивала, али се и сама припремала за офанзиву коју је упорно захтевао британски Ратни кабинет, да би поправио иначе лошу ситуацију на Средоземљу. Борбе су се развиле у динамичну битку ( Бир Хакејм). После вишедневних тешких борби, у којима је обострано учествовала главнина авијације, чак и немачка авијација са Крита, 8. армија је 10/11. јуна почела да одступа ка египатској граници; 21. јуна Ромелове снаге заузеле су Тобрук и заробиле 32 220 војника.

Оживљена активност британског ваздухопловства и дејства британских поморских снага у јуну, поновно су довели у питање снабдевање немачко-италијанских снага у северној Африци, што им је отежавало експлоатацију успеха којег су постигле у мају и јуну.

Но, иако слабо снабдеван, Ромел је енергично наставио на­предовање. Двадесет трећег јуна прешао је либијско-египатску границу. Упркос интензивном дејству британске авијације против колона које су наступале, Ромелу је пошло за руком да савлада отпор 8. армије код Марса Матруха и да настави наступање и поред тога што су 8. армији стигла јака појачања. Међутим, његове снаге су се морале зауставити због јачине одбране пред топографски веома јаким, раније припремљеним положајима код ел-Аламејна.

Немачко-италијанске снаге на положајима пред ел-Аламејном биле су у неповољном положају због веома издужене линије снаб­девања, спорог и недовољног дотура, што је изазвало трајну оску­дицу у материјалу, а посебно у води. Осим тога, оне су биле пре­морене у претходним борбама. Ипак, Ромел се одлучио да по­новно преде у офанзиву, пре него што 8. армији пристигну нова појачања и пре него што се она боље укопа. Са становишта немачке Врховне команде, та офанзива ће се синхронизовати са офанзивом групе армија Југ на Источном фронту. Напад је почео 1. јула. Помогнута авијацијом, британска 8. армија је пружала енергичан отпор. У борбама које су трајале до краја месеца обе стране су претрпеле знатне губитке. Положај 8. армије био је бољи, јер су јој непрестано стизала појачања, а немачко-италијанске снаге, иначе исцрпљене и истрошене, снабдеване су веома слабо; уместо 3000 т материјала, колико им је било потребно, оне су дневно примале само 700 т. Али, без обзира на све то, чињеница што су се нашле ближе Суецу него икада пре, представљала је по Британце потенцијалну опасност. Зато је требало што пре ојачати 8. армију и онемогућити Немцима и Италијанима да се код ел-Аламејна опораве и попуне живом силом и средствима после чега би неминовно кренули у нову офанзиву према Суецу. Због тога су са Малте држане под сталном контролом италијанске поморске комуникације, што се одразило на ударну снагу немачко-италијанских снага код ел-Аламејна. С друге стране, иако су британски путеви за дотур на Блиски исток били неупоредиво дужи (пут око Африке), због чега је ратни материјал стизао много спорије, ипак је у периоду јул—септембар на Блиски исток стигло 974 тенка, 20 379 возила и 173 725 т ратног материјала. Још од марта на Блиски исток су почеле да пристижу и америчке ваздухопловне снаге које ће нешто касније образовати нову 9. ваздухопловну армију. У августу је дошло до нових промена у командовању на Блиском истоку: команданта Блиског истока, генерала К. Окинлека, заменио је генерал Х. Александер, а коман­данта 8. армије, генерала Н. Ричија, генерал Б. Монтгомери.

Иако је био у неповољним околностима због све слабијег снабдевања својих снага и сталног јачања 8. армије, Ромел је одлучио да, не чекајући појачања, уништи 8. армију и продре до Суеца. У том тренутку имао је 5 пешадијских, 4 оклопне, 1 моторизовану, 1 падобранску и 1 лаку пешадијску дивизију и 5 извиђачких одреда; приближно толике биле су и снаге 8. армије. Јаке немачке ваздухопловне снаге из Либије и са Крита подржаће његов напад. Ромел је кренуо у напад 30/31. августа. Напад је заустављен на самом почетку енергичним отпором 8. армије, па се развио у шестодневну битку код Алам ал-Халфе (‘Алам ал-Халфа); 7. септембра фронт се стабилизовао. То је био крај офанзивних подухвата немачко-италијанских снага у северној Африци. У међувремену, од 20. августа, британска авијација са Малте је појачала дејства против конвоја за Либију, што је још више погоршало већ доста тежак положај немачко-италијанских снага пред ел-Аламејном. Немци су 14. септембра почели нову ваздушну офанзиву против Малте која се брзо завршила, па су је обновили 10. октобра. Али, немачко-италијанско ваздухопловство није имало снаге да постигне одлучујуће резултате, с обзиром на то да су Британци у то време располагали са 136 борбено способних ловаца. Тиме је нада, да се одржи снага Ромелове армије и оспособи за последњи скок до Суеца, коначно изгубљена.

Дејства на Средоземном мору. — Предности које су Немци и Италијани стекли освајањем Киренајке и Крита нису биле у пуној мери искоришћене због напада Немачке на Совјетски Савез. За рачун тог фронта ослабљене су немачке ваздухопловне снаге у Средоземљу, а преостали делови 10. ваздухопловног корпуса прешли су са Сицилије на Крит и у Киренајку, па нису више дејствовали против Малте. То је омогућило Британцима да преузму поновно иницијативу. У јуну 1941. приспело је на Малту око 140 авиона, а у јулу и септембру приспела су на Малту два конвоја. Захваљујући томе, Малта је могла да се користи као база за офан­зивна дејства. Авијацији и подморницама придружиле су се крајем октобра и површинске снаге, па су италијански конвоји за Либију трпели све теже губитке.

Особито поразан био је новембарски биланс италијанског сао­браћаја с Либијом: од близу 80 000 т упућеног материјала, приспело је на одредиште испод 30 000 т, или око 38%, при чему је изгубљено 13 транспортних бродова и 3 разарача, не рачунајући оштећене бродове. Средином децембра британски разарачи су потопили и 2 италијанске крстарице које су превозиле бензин, па су због критичне ситуације у погледу снабдевања трупа на афричком фронту, Италијани почели да прате конвој свим расположивим флотним снагама. Тако је конвој од свега 4 транспортна брода, који је половином де­цембра испловио за Триполис, имао заштиту од 4 бојна брода, 5 крстарица и 22 разарача. Истовремено су и Британци упутили из Александрије за Малту један брод у пратњи 3 крстарице и 14 разарача, којима се придружило још неколико разарача и крстарица у близини Малте. Између италијанских и британских флотних снага дошло је до краће борбе код залива Сурта у којој ни једна страна није претрпела губитке, а конвоји су стигли на одредиште. Неколико дана касније, британски састав крстарица и разарача који је веома успешно дејствовао са Малте, упао је у минско поље и био готово потпуно избачен из строја. У међувремену, италијанска јашућа торпеда потопила су у Александрији 2 бојна брода и 1 танкер, а Немци су знатно појачали ваздухопловне снаге у Средоземљу, па је дошло до новог односа снага и поновног преокрета у борби на комуникацијама за Либију.

ОДНОС СНАГА ПОЧЕТКОМ 1942.

Врста бродова	Италија	Велика Британија
Бојни бродови	5	2
Носачи авиона	—	1
Тешке крстарице	4	—
Лаке крстарице	10	11
Разарачи и торпиљарке	97	49
Подморнице	89	40
УКУПНО:	205	103

Битка за Малту која се водила све до новембра 1942. и у којој је дошло до низа ваздушних и поморских операција, зау­зимала је најзначајније место у рату на Средоземном мору. Но, упркос постигнутих успеха у ваздушним нападима, на Малту и у нападима на конвоје којима је Малта била снабдевана, Немци су одустали од искрцавања на Малту, а предвиђене снаге и средства бацили су на афрички фронт у нади да ће успети да продру до Суеца. Међутим, чим је притисак на Малту ослабио, италијански конвоји за Либију поновно су почели да трпе губитке, првенствено, због дејства подморница и авијације.

У пуном јеку напора да обезбеде свој саобраћај на Средо­земном мору, Италијани су се неочекивано сукобили с проблемом обезбедења свог локалног обалског саобраћаја дуж источне обале Јадрана. Због дејстава југословенских партизана ( Народно-ослободилачки рат народа Југославије 1941—45) били су присиљени да опремају специјалне противпартизанске бродове, а да уз обалу Макарског приморја мање бродове сврставају у конвоје.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970