ПРОШИРЕЊЕ ФАШИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.

ОПЕРАЦИЈЕ НА АТЛАНТИКУ, СРЕДИНА 1941—1942.

Улазак Совјетског Савеза у рат донео је знатно олакшање В. Британији, јер су Немци највећи део својих ваздухопловних снага ангажовали за рат против СССР. Средином 1941, захваљујући сарадњи канадске морнарице, повећаном броју ескортних бродова као и функционисању нових база на Њуфаундленду (Нетвфоундланд), Исланду и Гренланду, конвоји који су саобраћали између Канаде и В. Британије имали су противподморничку ескортну заштиту дуж читавог пута, у оба правца. На комуникацији од В. Британије до Гибралтара и до Фритауна у западној Африци стална противподморничка ескортна заштита, у оба правца, уведена је у јулу.

Почетком септембра 1941. ратна морнарица САД се активније укључила у рат на Атлантику. Њеним бродовима је дозвољено да на релацији до Исланда прате конвоје у којиниа је било и бродова који нису припадали САД, а за борбу против немачких ратних бро­дова, који би покушали да продру кроз Дански пролаз, формирана је ударна ескадра од 2 бојна брода, 2 тешке крстарице и два дивизиона разарача са базом на Исланду. У заштити конвоја учествовале су и ваздухопловне снаге В. Британије, Канаде, а од половине сеп­тембра и САД. Подручје ваздушне заштите допирало је око 700 М западно од британских острва, 400 М јужно од Исланда и око 600 М источно од канадске обале. У средини Атлантика остао је незаштићен простор ширине око 300 М. На комуникацијама В. Британија—Ги­бралтар и В. Британија—Фритаун, ваздушна заштита конвоја остварена је уз помоћ бродова који су носили мањи број ловаца (Фигхтер Цатапулт Схипс). У септембру је гибралтарској ескортној групи припојен ескортни носач авиона Аудацитy, први од бродова овог типа који ће у борби против подморница одиграти велику улогу.

Арктички конвоји, којима су савезници слали помоћ СССР, почели су да саобраћају у септембру. Немци, у почетку, нису поклањали довољно пажње овом саобраћају, па је до краја 1941. потопљен само 1 транспортни брод.

Приобалне воде В. Британије и обале европског континента од Северног рта до подножја Бискајског залива, сачињавале су пери­ферни део ратишта на којем се водила битка за Атлантик. Кроз Северно море и Ла Манш пролазио је велики број британских и немачких кон­воја; у Бискајском заливу налазиле су се главне немачке опера­цијске базе за подморничко и крстаричко ратовање; уз обалу Нор­вешке одвијао се жив немачки саобраћај, а у њеним фјордовима базирали су или привремено боравили немачки ратни бродови који су се спремали да продру у Атлантик. Док су на широким океанским пространствима подморнице имале водећу улогу у нападима на саобраћај, у обалским водама је та улога припадала авијацији и лаким обалским снагама. У децембру 1941. Немци су почели да се користе магнетско-акустичким минама, које су се активирале под утицајем бродског магнетизма и шума пропелера, због чега су губици Британаца нагло порасли.

Поред опасности од мина, бродови у обалским водама били су изложени могућности разних удеса, првенствено, насукивању и судару, јер су возили замрачени, у већим групама, а навига­цијске ознаке биле су или погашене или само краткотрајно активиране. У току 1941. Британци су због удеса изгубили 268 бродова с укупно 418 164 БРТ.

У матту 1941. Британци су успешно извели десантни препад на Лофотска острва. Средином те године почели су и ваздушну офан­зиву против немачког саобраћаја. На минама које је положила авијација, потонуло је, од јула до децембра и94и.године,39 бродова са 30 343 БРТ, при чему су Британци изгубили 36 авиона. У ди­ректним нападима на бродове у вожњи, авијација је у истом периоду потопила 41 брод са 53 575 БРТ, уз губитак од 127 авиона. Велики губици у авионима били су последица помањкања подесних типова авиона за нападе на циљеве на мору и недовољне извежбаности посада.

Улазак САД у рат децембра 1941, није битно изменио постојећу организацију и заштиту саобраћаја на Атлантику. У оба правца ишло је месечно по 6 трансатлантских конвоја, приближно од по 50 транспортних бродова. За њихову пратњу ангажовано је 26 група ескортних бродова, базираних у САД, Канади, Исланду и В. Британији. После уласка САД у рат, Немци су проширили дејства и против америчких бродова на Атлантику. Број потопљених са­везничких бродова нагло је растао, а опадао је број потопљених немачких подморница. Оне су потопиле у јануару 1942. око 300 000 БРТ, у фебруару око 440 000 БРТ и у марту око 560 000 БРТ. Да би подморницама средње величине (750 т), а њих су највише имали, омогућили дужи боравак и дејство у западном Атлан­тику, Немци су их од марта попуњавали снабдевачким подмор­ницама. Захваљујући томе, почетком маја уз обалу Америке с успехом је оперисало 16—18 подморница.

Средином 1942. кад су Немци постизали највеће резултате у потапању бродова (у јуну 650 000 БРТ), савезници су поделили контролу над саобраћајем на Атлантику, тзв. ЦХОП — линијом (Цханге ој Оператионал Цонтрол). Потапања су била и велика претња предстојећем транспортовању америчких трупа у Европу. Да се удовољи тренутним потребама и будућим плановима, у САД је од почетка године убрзавана изградња бродова; од почетка рата до децембра 1942. изграђено је око 11 500 000 БРТ, а само у 1942. 7 500 000 БРТ. Да би неутралисали ефекат тако високе производње бродова, Немци на Атлантику и Јапанци на Пацифику морали су месечно да потапају преко 600 000 БРТ. Савезници су у још већој мери проширили систем конвојирања, што је увелико отежавало дејства подморница, мада их није и сасвим спречило. Од јула до новембра 1942. број потопљених савезничких бродова на Атлантику био је велики, просечно око 500 000 БРТ месечно, а губици немачких подморница износили су 12—13 месечно. Када су од средине године савезнички губици у западном Атлантику постали мањи, због појачаног осигурања конвоја, посебно ваздушног, Немци су пренели тежиште“ дејства подморница у северни Атлантик, где су се развиле велике конвојске битке. Поморским и ваздушним обезбеђењима савезничких конвоја Немци су супрот­ставили велики број подморница (у дејству’је било преко 100 под­морница).

У сталном очекивању да ће се савезници искрцати у Норвешку, Немци су тамо држали јаке копнене и ваздухопловне снаге, и главнину површинске флоте (3 бојна брода, 2 тешке, 1 лака крстарица, 5 разарача) и већи број подморница. Почетком 1942. Немци су арктичке конвоје почели да нападају подморницама, а ангажовањем и површинских бродова још више је порасла опасност за те конвоје, па је њихова пратња појачана, али’губици нису сма­њени. После бродова упућених у првом тромесечју 1942. за совјетске луке, до средине године из САД је упућено још 84 брода са 522 000 т материјала, а на циљ су стигла само 44 брода. Крајем јуна и у првој половини јула 1942. Немци су нападали вели­ким ваздухопловним снагама и подморницама један од највећих конвоја, па је од 37 бродова (188 000 т ратног материјала) стигло у Мурманск само 11.

Немачки напади на британски дужобални саобраћај непрекидно су трајали. Британци су за узврат бомбардовали немачке поморске базе од Норвешке до француско-шпанске границе, нападали немачки поморски саобраћај и извели десантне препаде на Антифер, Сен Назер и Дијеп. И поред тога, немачки саобраћај дуж обале био је интензиван, што је, између осталог, условљавала и изградња атлантског бедема. У току 1941. Немци су потопили 23 британска брода са преко 70 000 БРТ, а изгубили су 17 трговачких бродова и 42 ескортна брода и миноловца.

Укупни губици савезника од почетка рата до краја 1942. на свим ратиштима износили су близу 17 000 000 БРТ бродова, од тога на Атлантику око 14 000 000 БРТ.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970