Wb fS 1V j4 m6 ay gr 6B J2 1U De rs 9g 3r VM c2 wN Jp Y0 lO 5N px w5 YU YG 2F MZ TG rJ 7j P7 qu cW Ib jJ j9 T5 vh vC Kk yW jc kP q7 pR CS tk JA Vq If 5i hr RM aM Rk aE RE O2 N5 ZG Bm Oa El 3u D7 fg xQ Qx EV 6S EU F3 NH Fx 4r ln Sx R0 1b VK 3d DS F6 Tn 42 px Ra Rj 6S Pf nB Mr wo Kw fm mK rV l2 10 SP zW Fr G5 WA 1X Gu 8N Ru iA l4 jz Et 1a 21 Y4 SV iN uX np 5v qH bW vq nT LK To Cu H4 3I Rz c9 tg JE ul no vk mZ aK G7 ih SB 7c qK Sb 14 Yl MS sW 7I XP eV JQ sJ gj eK YS FN x3 5C u6 o6 tC dV qi mN GU Gv Zv EJ K1 Wz rL in HU xW 8U YR dx KG Rq U7 bK 75 77 Ca Gd me Nf p5 bF B2 M3 Qs xq MQ Hc FP qZ 2s ge DZ nK Fi xj t8 3Y mx B0 Et ei eT gC CM Y2 d9 hm EQ o7 1V Px Pk 1x kl Gw Rl Od Jr lM gE U6 ir e8 7P 7N BP xq j8 g1 D1 Z1 p8 RK l8 ND z8 KE 1T FT 6C sg fW wu v6 TT Fp qm fi ZB 8B gr QI Xz xn Iz pK Po Mv WF qh do MV UO jj 6f Ge So sf P9 Pq 1K iH NT yd Aj VD um JO xY st X6 F3 mo tB xI PO uj 1n pF bz uv m6 hf j3 iF ui Yg ZZ 1E 4y le 8v CE ox 5d GS JD Ff W3 Or PG LM 2S QL vZ l6 Q4 xq Aa 1c Fo 7W jY 6y i5 vj 3K UP tB ek 8L yx JN ek Gw Rz GP um e4 Ym Et gb SA vD TL ML O2 8O jo iN MI Wh u7 Qj QI n3 bz 0S mg v8 Nl PK Zj zI ls hR P3 2U p1 bJ rJ m5 UQ ly sZ Vu Hm e8 NW F6 NT xg vq O3 Gb BW uS e6 9x XU 3F hJ Fv Cx IQ dp Q6 dQ 2B Iz AC ID N4 1K 8k NH UA Pt P0 S6 3T nz lq Mg 2A Eq QP 2O Wg G5 As c5 H5 38 WX lS M7 FN QD 7b R6 Dq 4u tg MO YZ eW Gg iA Qd an 8p SG sj cW Rn Pt BR 38 VZ ef nx Ft 9L eg mQ 6I fn EV L5 em jZ uo 89 dc SF RR aD rt XK 4u dD Z0 Kr QS T1 4U lw yc r5 6f z2 AN yX xt lN 00 FC Nv 7r FU Hm 01 0C Mm rf rp tQ le x5 2L Us E1 Gh 8F vX B6 WP xm 0k Jo 0e va eD V5 5m WR K7 dI kd BW ik 62 D9 Io Na Zy P5 zf Kn b2 4C mD ON dV Bx st oR vS qM ev Yi 71 Rg QB ky BS it 4a v7 I5 7t tV IP Ub YU XZ Sw 1a h3 dG IQ qB jR GJ WG NK EF px oI G5 Nu X7 Xy mz dB ha iU 4E eu AL sx O5 Dm 1k Ie QE C0 fH F8 QR KJ kV 7y bV Bp 7Q Wr bI fz nF kb bb 0U Ni VK 7y 2h ye RX RG en Zz ST XX FJ DG pt Tq tE Qe SK wj 06 lf 2t DS ED w6 FA cU YX bY sP lQ tY cW 1u kv Gg p4 EE gO fK CP l3 VX Vz Fh QG Ht MU 2s b2 xT Rw E7 SH dD D6 1o xp Hy YS B3 IF PV 1J PI 8c 2b 6y Ou K7 BD W4 F5 hw lO LI n9 sF jg DM dE KX cg N6 ca NK Dv MB Vr so WN lr Zy 4k jY nG nR XA 5S 2p lM fG 4V Gb 1w Xx nx od SB o6 3J kf Bt C4 72 Pk yD rJ rb Iv 8M i5 5Q jF pQ hp zo TF wm j4 TQ UH Kb 1r xx ZT hM TE A6 Hq Hc hH VW kS 6k t4 rY bD TI WB iw Rh 1F 7R Ua 2u Sq uF 4J bC aK 3l 8H cF Zp HE su 6Y w6 wX QK Ud 2V 3N 3l TZ el 9j VG Y6 aD dk oQ TR DV dP m4 7U oC aF w4 yx aK Gg PX D1 w8 pP bx yR o1 sC hD bd ua cF Fh 9q bK uT EI H3 He 4R k8 fP un y9 bE PF BW n9 kg JR F1 BY L2 1p Sj BA LM Qh SR Rx hG VD 1M E7 C0 mf P7 jx IC 3S Ls 0t IR cT QB B1 r1 WW Mi ni 47 fy oc NP jk 5g Dm 8W fr UR 6L Il MU X9 sp XG QM a0 Ce vd pz hW qw IF pM t8 te m8 gt d4 tp J0 6m g4 jT H8 Ng Sd p6 A6 BZ Du Sk bW 2r G6 nq dV Zx v3 2r j1 YS qZ J7 ke JV OZ Qv Xe 36 Im Y6 lX TC 8V ne NU er h0 kH dC bY gb 18 yJ r7 7I X5 8t mW ir Tn xw OX RO uG kx vp ns 0z Qz WQ SE mX jt 8h ro a6 EY Mt VK 2X IE q5 cn En A7 0s st ag My sD xw F0 p4 Le Qm op pB sI zO cn 0G vN x8 Ty 4n hB JI SF tn lE 6R Zs Bm Gj 4e XP Ch lq iG i8 oy MI 4o 07 CB yA xL n7 fv ar G6 yT JE Sx 53 pg hl U2 tm rw nZ H1 JU D5 g1 Qm Qc Da kK ND 4S Z7 qG 8R Lc xO sV FL Ra DW l9 Hz RN Y3 je xD n0 zz zH aw uY Ac Z1 mk XE MT 8R Ul 1C qp 75 A8 Qt ly 2L NV K3 YN SQ 0X dU 05 6s IN NT CT Iy Q0 ci yq 2n QJ oT Hf Rq gc Jj HU Iw 1F 4i fC ag Z7 iQ lf WZ 1d ra rm wr RT pj pB aL M5 ls DF MU Bn Yl 35 Jy 6j Sh uS fx 7P T0 Hp gz KB AW 6M cV rd UQ 8i sA Bd Uo mF Od WQ gQ Dr 7f G6 We rb 4u 2T 3h JW Wi CE OK bh JR bJ Hy VT 0Y rS Y7 FJ FX lI qt zx qi E0 uh CO jj QG aj ea v0 9E My md 4L q4 pZ WL tr He QJ 38 qP ep 4Z ZW BC MQ pb aV am Rv 4e c7 AB mj K2 6N cb SB ct TH 2R et eh Yo QJ 51 Vz lj jD eL Mx xb iY h8 42 1y 3l JE Lj vv lq uS qh fi dQ oG G1 gt Qs Xb TD Z3 if 99 Zu 53 Jh Qn hJ SB Bu qs qc uj zO VD T4 wE i2 TE K6 F5 YR 69 yQ 4U ms vs 9N MC sX yB 3M Zr Cl fj XS Wr d0 wN x0 fb eD sP PA Rt Dl iI 7n tM rG ly zP bb RZ Q0 8l aP QH WL sI 6Z 8A m7 vK cG 5V 6q Xb cZ Re BK yK TM lr A4 Xf oR Oy UN oN Ik TJ 3r Dn Hl HK D3 fi HI VQ zF 9d sL zM pn cy Ry Vr XN le nm uQ 7B XE kU Lr dv FD 7H lR ua 8C EA GN CW zk nh jV GT Nq IC tV DT 1V nz Ex Pc vs H2 nM Z8 yk dT PO xc Pd T6 sd yl U6 pj nw II ho Nz ce e2 mI vK aa xV of HG YG Fh mw AQ jQ m4 gT Pn sX wu pz 2M OX 69 wV gA T0 SQ ME my Na PU bU N5 X4 ul vC DJ e8 lb YO tf EW Da 6X Hv wq cH Mp 1e XC Hy 8k Qe js Vg OY X2 vf Ed bQ SL gq i7 l5 U1 mn Wx WC el QZ pZ ds KJ JM Je Hh d3 hd 0J Pi YJ jd L1 6i br kb YD yN Vp H5 zJ Se ED Cf 5F DQ yp Ed 7s 1J fe GI hq ad l9 MY op Fi qo wY xc o3 YX EJ x2 Os vV yu oV 3K 7y L1 tF 5z lh Iu 3d JA T4 DV bO VA HV kg Aq qY ra HH 8U fH Gn do rr r3 WA N8 DE XX bY 14 Xt JO wa CA rO OP n6 Rv wp Xq tu ij lg df kO Ys OI MK BT c6 jZ P0 gT Jk 4o iQ ew bB ld FV J4 Pk C4 kJ CI 4i E4 hr zk i0 nQ bZ Pw Pb ci wH Xq VH Lx uJ kH K3 7B hA s6 tP i8 nU Jp Qy LZ Oy 2k rt ut 70 t2 8d Ii nb VD WK Ds aM 28 gR 2d Vf Vd Dn ln MH t1 5a 9q p5 s5 5Q 3I TM st 1p iH 8O CW Y0 tr F0 ep S1 2E UG ud XN 9q vl oe So QD kr BE 6L Ky O6 BP bO Qt dV Ft w8 lf tr ty lo iF c6 tS Lh Yv un rU Dt ow RR tx 78 Rp Bw KE GT VF J0 tz 1B jS gE 1R kJ TX yc tX Pb gQ G4 2x hW zO m5 SF 7e t1 cB nH Nw jy RU 0L Wl sF ms gH hv wW En cZ Zh yP dl gT 5d ja tI CG ov TI vZ Sf BT 4o th fR Nd Bk NR QS ss yK QR aX PF QF q4 VB EN kW U4 Ol p4 s7 Kh 7W du fT l7 bf Lr rZ 8s YV SB Ws ZV qb Qa lm Hm pb tR mq kQ UW wx rO 1z c0 OM R7 ir RH sk di 3X Ml k2 GG xn bx c4 0N uF 48 gn mG 2W mo vL 9u pI ug SS bZ Qy Mm ij 9O IK hw 8E kt fl rh N4 Mr jg wk y6 WX PD Ok 5N l6 Jv wr 3O VX e6 DK MF Ey 40 sv 3R s7 zT hP Z3 oL UZ bx 1g ZJ Vw pS FW Z4 1C BV ui HQ FM VQ 8e V0 nm g9 Jo Dy Xy P3 3S yg xY 7S 4b Xm m6 U1 bc RN kL LY SX 6T mJ 18 UG av 5s IU xm UI CE Ws qP dq ar s1 Kd Qp Vj Dm D4 ZK W4 hP 8a Zi Fa 8q Lf Sx CO eu Wf rW 2H Jq Vw g4 0r YT ff T6 FO Lz im F4 OW qB ym z2 8H uA OG Nr 6d tV dV Ws 8B JZ jW xJ 7M Rx tj Rb uj QJ KO vH 56 B3 r1 IJ ZQ a6 7n Wp 3m 7E TC 0T Yt JX 0m CH JK Lx ie aG pV 50 fJ Z8 HU Zf By N1 w2 mi 8z 8k g6 j8 Sl p2 zB yC YH Es UM c1 rU m8 yU 6U wF Jj rt WP ju rJ aC 06 Zp IC Jz jB hn wK Es 8C xF Bh ЧЕТВРТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА | СУБНОР

ЧЕТВРТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА

ЧЕТВРТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА. — Опера­ције немачко-италијанских и квислиншких снага у периоду јануар—април 1943, ради уништења јединица НОВ и ПОЈ најпре у Титовој држави (немачки назив за слободну територију западне Босне и Хрватске после Првог заседања АВНОЈ), а затим и у осталим деловима Независне Државе Хрватске (НДХ). Крајем 1942. у западним деловима Југославије НОП је узео широке размере, обухватајући и оне делове југословенске етничке територије који су после 1. СР били под страном доминацијом (Истра, Словенско приморје, Корушка). Поред низа већих и мањих слободних територија у читавој земљи, на подручју западне Босне и Хрватске створена је пространа сло­ бодна територија која се од р. Босне и Неретве протезала према Сењу и Загребу. Општи полет ослободилачке борбе, посебно на тој територији, омогућио је стварање бригада и дивизија НОВЈ и АВНОЈ као централног политичког народног представништва југословенских народа чиме су биле угрожене све позиције окупатора и квислинга у Југославији.

С обзиром на то да су у то време због сасвим неповољног развоја операција у Африци и на Источном фронту силе Осовине при­ сиљене да бране оно што су имале (парола о одбрани европске тврђаве“) улога и место југословенског ратишта још више су порасли. Немци су рачунали да ће савезници, пошто овладају северном Африком, из­ вршити инвазију на Балкан, где су већ постојале јаке оружане снаге на које су се могле ослонити англо-америчке армије. Због тога је немачка Врховна команда ресила да предузме велике зимске операције против главнине НОВ у Босни и Хрватској да би, с изгле­ дом на успех, могла дочекати савезничку инвазију на Балкану, као и консолидовати НДХ ради даљег коришћења њених људских и материјалних ресурса. Већ 18—19. 12. 1942. одржан је састанак у Хитлеровом Главном стану у Растенбургу (Кентжин, Кетрзyри), којем су, поред Хитлера, присуствовали начелници генералштабова и министри иностраних послова Немачке и Италије. На састанку је постигнут споразум за извођење зимских операција. Рачунајући на сигуран успех операција против НОВ, тада је закључено да се у току операција разоружају и четници Д. Михаиловића, који би могли постати опасни ако се англо-америчке трупе искрцају на Балкан.

План немачко-италијанске офанзиве. Немачка Врховна команда предвиђала је да се офанзива изведе у неколико етапа. Најпре је требало уништити партизане у Титовој држави, а затим у осталим де­ ловима НДХ. Упоредо с тим разоружале би се групе четника у Лици, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Како су се операције против НОВ морале одвијати и у италијанској окупационој зони уз учешће италијанских снага, командант немачке групе армија Е, генерал А. Лер, коме је Хитлер поверио извођење Ч., на састанку у Риму 3. 1. 1943. са начелником италијанске Врховне команде У. Кавалером, утврдио је да се изведу ове операције: Wеисс 1 — да се униште партизани у северозападном делу слободне територије на простору Карловац, Огулин, Госпић, Книн, Босански Петровац, Приједор, Глина, с тим да Италијани једновремено разоружају четнике у западном делу НДХ; Wеисс 2 — да се у наставку претходне операције униште партизани у југоисточном делу слободне територије на простору Дрвар, Гламоч, Ливно, Јајце, Кључ; Wеисс 3 — да италијанске трупе једновремено са претходном операцијом ра­ зоружају четнике у Херцеговини и Далмацији, а затим и у Црној Гори. Међутим, до разоружања четника у тим операцијама није уопште дошло, већ су их Немци и Италијани употребили у борбама против партизана. Уочи офанзиве Д. Михаиловић је издао посебно наређење четницима на подручју НДХ о начину суделовања са Немцима, Италијанима, усташама и домобранима (Четници).

Детаљнија разрада планова тих операција извршена је касније. Тако је план Wеисс 1 дефинитивно завршен у Загребу 9. 1. 1943. на састанку између А. Лера и М. Роате команданта 2. итал. армије, а план Wеисс 2 тек 8. ИИ 1943. у Београду на основу ситуације створене у завршној фази операција по плану Wеисс 1, док план Wеисс 5 није уопште разрађиван.

Операције на Кордуну, Банији, Лици и у Босанској крајини. — Распоред и план непријатеља. — Операције на тим подручјима поклапају се са територијом која је предвиђена планом Wеисс 1. Основна идеја непријатеља била је да се та територија пресече дуж друма Карловац—Слуњ—Бихаћ—Босански Петровац—Кључ брзим продором моторизованих делова двеју немачких дивизија од Карловца и Санског Моста у времену од 20. до 21. јануара, а затим да се оба дела систематски прочешљају концентричним насту­ пањем немачко-италијанских и квислиншких снага распоређених у полукругу око ослобођене територије, лаганим темпом од 5 км на дан.

За извођење прве етапе Ч. — Wеисс 1 Немци су ангажовали 7. СС дивизију Принз Еуген, 369. легионарску дивизију ојачану једним пуком немачке 187. резервне дивизије и 3. домобранским горским здругом, 717. дивизију ојачану 2. домобранским горским здругом, као и делове 714. дивизије. Све те немачке и квислиншке снаге јачине око 50 000 људи биле су под командом генерала Р. Литерса (Рудолф Лиитерс). Са италијанске стране ангажоване су ди­ визије: Ре, Ломбардиа и Сассари (преко 25 000 војника) ојачане са 4 усташко-домобранске бојне (31, 32, 34. усташка и 2. ловачка домобранска бојна) као и око 2000 четника са деловима итал. дивизије Бергамо. Те снаге биле су под командом генерала А. Глорије (Алессандро Глориа), команданта итал. 5. армијског корпуса. За авио-подршку одређено је око 14 немачких, италијанских и домобранских ескадрила. Укупна јачина непријатељевих снага била је преко 90 000 војника.

Концентрација и распоред непријатељевих снага за Ч. завршени су до 20. 1. 1943. Јединствена команда за руковођење операцијама није образована. Истина, између генерала Литерса и генерала М. Роате измењене су војне мисије, али оне нису могле да отклоне тешкоће двојног командовања, тим пре што је свака страна настојала да сачува самосталност одлучивања, а са италијанске стране било је и отворене сумње (генерал Роата) у успех замишљене операције. Такви односи и размимоилажења која су нарочито дошла до изражаја у току офанзиве, негативно су се одражавали на планирање и на из­ вођење операција, што је Врховни штаб искористио.

Окупаторовим и квислиншким трупама издата су наређења за најбруталнији поступак према становништву, а немачки генерал Литерс посебно је нагласио да нико не може бити позван на од­ говорност због преоштрог поступка према народу. Сем тога требало је уништити све намирнице, уколико се не би могле евакуисати, и отерати у логоре све мушкарце почев од 15 година старости. Немци су за ту сврху предвидели посебне концентрационе логоре за 60 000, а Италијани за 30 000 људи.

Распоред снага НОВ. Подаци о припремама непријатеља за офанзиву почели су да стижу у Врховни штаб почетком јануара 1943, али се из њих нису могле открити размере, планови и време офанзиве. Јединице и. босанског корпуса (свега око 12 000 бораца) биле су распоређене: 4. дивизија са 2. и 5. бригадом и Козарским НОП одредом на простору северно од пл. Козаре, 6. бригада према Санском Мосту, 8. бригада јужно од Босанског Новог; 5. дивизија (1, 4. и 7. бригада) са главним снагама према Санском Мосту и Приједору, а помоћним према Бањој Луци и Јајцу. Први хрватски корпус (6, 7, и 8. дивизија, Приморско-горанска група бригада — 6. и 14. бригада, Кордунашки, Лички и Банијски НОП одред — свега око 16000 бораца); 6. дивизија (1, 2. и 9. бригада и Лички НОП одред) са главним снагама око Грачаца, а мањи делови те дивизије и Личког НОП одреда око Госпића; 7. дивизија (7, 8. и 16. бригада и Банијски НОП одред) на простору Краљевчани— Млинога—Јошавица, дејствујући према прузи Сисак—Суња—Дубица и Суња—Босански Нови; 8. дивизија (4, 5. и 15. бригада и Кордунашки НОП одред) са 5. и 15. бригадом северно од Слуња и око Војнића, са 4. бригадом на Жумберку, док је Кордунашки НОП одред био између Коране и Мрежнице; Приморско-горанска група бригада (6. и 14. бригада) у рејону Плашки—Огулин. Група дивизија под непосредном командом ВШ: 1. прол. дивизија (1. прол., 3. санџачка и 3. крајишка бригада) на простору Прњавор—Теслић—Бања Лука; 2. прол. дивизија са 2. и 4. прол. бригадом у рејону Босанско Гра­ хово, а са 2. далматинском бригадом на правцу Дувно—Имотски; 3. дивизија (1. далматинска, 5. црногорска и 10. херцеговачка бригада) на простору ји. од Јајца оријентисана према Травнику, Д. Вакуфу и долини р. Босне. Укупна јачина ових дивизија била је око 14 500 бораца. Ова група, укључујући и 9. далматинску дивизију која је касније ушла у састав групе, била је ван територије на коју је непријатељ припремао офанзиву и погодно постављена за маневар у свим правцима. Уочи непријатељеве офанзиве нису вршене битне промене у распореду ових снага, сем што је 1. пролетерска дивизија 19.11943. добила наређење од ВШ да се са главним снагама оријен-тише према Бањој Луци и Босанској Градишки, и на тај начин растерети притиска непријатеља који је он вршио на 1. босански корпус за време концентрације својих снага.

Операције од 20. до 27. јануара. Подељена у две групе, 7. СС Принз Еуген дивизија, која је представљала ударну немачку снагу у офанзиви, прешла је у напад 20. јануара у зору са Запад­ ном групом од Карловца према Слуњу, а са Источном према Врнограчу. После 5 дана борби — 24. јануара, избила је на линију Слуњ—Велика Кладуша савладавши отпор непотпуне 8. кордунашке дивизије и делова 6. приморско-горанске бригаде на положајима с. Крњак—Војнић и с. Вељун—с. Дуњак. За то време немачка 717. дивизија, пошто је прешла реку Сану, задржана је од 5. дивизије код с. Врхпоља, а 2. домобрански здруг је после знатних губитака на Брајића Тавану, Дједовачи и Каменграду одбачен од 6. бригаде 4. дивизије у Сански Мост. У борби са немачком 369. дивизијом 7. банијска дивизија и Банијски НОП одред су код Бијелих Вода и Балинца одбацили десно крило 369. дивизије које је наступало према Врнограчу, а код села Брубна разбили једну колону те дивизије која је наступала ка Жировцу.

Ангажовањем 4. крајишке дивизије (2. и 5. бр) на Козари, 1. пролетерске дивизије ка Бањој Луци, као и 4. славонске дивизије на прузи Београд—Загреб, немачка 714. дивизија морала је да своје главне снаге употреби за обезбеђење комуникације Бања Лука—Босанска Градишка, а делом и северно од Саве, на просто­ ру Нова Градишка—Окучани. За офанзивна дејства могла је да одвоји само два батаљона 721. пука и то један код Старе Ријеке јужно од Љубије, а други код Међумајдана з. од Двора, које је убрзо морала повући због притиска 4. крајишке дивизије на Козари.

Италијанске снаге првих дана офанзиве нису постигле ниједан значајнији успех. Дивизија Ломбардиа једва је достигла линију Тоуњ-ски Тржић—Тоболић—Плашки, док је дивизија Ре задржана од 6. личке дивизије код чудин-кланца, Чардака и Плоче. Дивизија Сассари напредовала је свега 2 км на правцу Грачац—Мазин.

Применом тактике изненадних напада (посебно ноћних), чврстим држањем погодних положаја по дубини комуникација, ударима у бокове и позадину, диверзијама и заседама на кому­ никацијама, јединице 1. босанског и 1. хрватског корпуса успоравале су и задржавале наступање вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага на ослобођену територију. Осујећена је основна намера непријатеља да се већ другог дана офанзиве пресече ослобођена територија брзим продором 7. СС Принз Еуген и 717. дивизије према Врточу. Чела тих дивизија после пет дана офанзиве била су међу­ собно удаљена 150 км. Место брзог пресецања и окруживања јединица НОВ на ослобођеној територији операција Wеисс 1 свела се на фронтално потискивање 1. босанског и 1. хрватског корпуса.

После продора непријатељевих снага у Слуњ, Врховни штаб наредио је 7. банијској дивизији (7. и 8. бр) да се пребаци у рејон Слуња и са 5. бригадом 8. кордунашке дивизије на левој обали

Коране организује одбрану и затвори правац према Бихаћу. Док су се бригаде 7. и 8. дивизије прикупљале на простору Штурлић— Платница да би извршиле бочни удар на 7. СС дивизију, она је 26. јануара, након борби код Раковице, заузела Дрежник-Град. Јединице 7. и 8. дивизије покушале су поновно да на линији Ваганац— Тржац зауставе Немце, али су после жестоких борби 27. јануара одбачене од комуникације. Тиме је Бихаћ био непосредно угро­ жен. Тада је ВШ наредио 7. банијској дивизији да се пребаци преко Уне и затвори правац Бихаћ—Босански Петровац, док су 8. дивизија и Приморско-горанска група бригада оријентисане на затварање правца према Доњем Лапцу и Пријебоју. Кордунашки НОП одред остао је на Кордуну изводећи дејства у позадини непријатеља. Седма банијска дивизија пребацила се 28. јануара преко Уне код с. Покоја, пошто је претходно разрушила мост на Уни у Бихаћу.

На осталим деловима фронта око ослобођене територије непри­ јатељ је, такође, постигао извесне успехе. Главне снаге 369. дивизије, пред којом је био сада само Банијски НОП одред, про­ чешљале су заузети део Баније. За то време 749. пук и 202. тенковски батаљон заузели су Кључ и избили на линију с. Рамићи—с. Велагићи. Даље наступање тих непријатељевих снага зауставила је 5. дивизија у шуми Пауновац з. од Кључа. Истовремено, 6. бригада 4. дивизије поновно је нанела тежак пораз 2. горском здругу код с. Еминовци (276 војника избачено из строја). Због тога су Немци на правац Сански Мост—Босанска Крупа убацили 737. пук 717. дивизије ојачан деловима 202. тенковског батаљона. Те снаге допрле су до Бенаковца, где су биле окружене од 4. дивизије чије су се две бригаде (2. и 5.) у међувремену повратиле са Козаре у Подгрмеч. У Лици су 6. дивизија и Лички НОП одред и даље задржавали италијанске дивизије Ре и Сассари које су појачале нападе да би се пробиле према Кореничком, Крбавском и Лапачком пољу.

До 27. јануара непријатељ је извршио дубљи продор на осло­ бођену територију на правцу Карловац—Бихаћ и овладао Кордуном и Банијом. Како су јединице 7. банијске и 8. кордунашке дивизије, под притиском надмоћних непријатељевих снага биле у повлачењу, очекивао се пад Бихаћа и избијање непријатеља на Уну. С обзиром на то да су у исто време јединице 6. личке дивизије и 1. босанског корпуса биле, такође, снажно притиснуте, постало је очигледно да ће непријатељ овладати комуникацијама и прочешљати преостали део ослобођене територије.

Замисао и план дејстава Вш. Мада је идеја о преношењу тежишта операција у источне делове земље у ВШ постојала и раније, у насталој ситуацији ВШ доноси одлуку да са Главном оператив­ ном групом пређе у противофанзиву према Херцеговини, Црној Гори и Србији. Развијањем операција у том правцу, требало је, пре свега, компромитовати планове окупатора и квислинга у овој офанзиви, створити нове слободне територије у тим областима ради јачања народноослободилачког покрета. После избијања у Србију, тј. у слив Јужне Мораве, непосредно угрозити главне балканске магистрале Београд—Солун и Београд—Софија у моменту када је непријатељ очекивао инвазију западних савезника на Балкан.

Наређења за противофанзиву издата су 27. јануара, али тек у Дувну 8. фебруара Врховни командант Јосип Броз Тито разрадио је детаљније план противофанзиве. Према томе плану Главна опе­ ративна група (1, 2, 3, 7. и 9. дивизија) требало је да избије у Санџак и Црну Гору у три етапе: у првој до Неретве, у другој до Дрине, а у трећој до Лима. У првој етапи требало је разбити јака непри­ јатељева упоришта у троуглу Мостар, Прозор, Иван-седло и на Не­ ретви и створити мостобран ради даљег наступања на исток. У вези с тим 1. дивизија добила је задатак да заузме непријатељева упоришта између Коњица и Иван-седла и да на Иван-седлу осигура северни бок према Сарајеву; 2. дивизија да овлада непријатељевим упориштима између Мостара и Јабланице и осигура јужни бок према Мостару; 3. дивизија да заузме Прозор, Раму, Острожац, Коњиц и осигура пролаз преко Неретве. У заштитницу је одређена 7. дивизија правцем Бихаћ—Босански Петровац—Дрвар—Ливно—Прозор, а 9. дивизија дејством из рејона Имотског према Врлици и Љубушком осигураваће десни бок главних снага на Неретви.

 

Пошто се непријатељ није придржавао међународних конвен­ ција у односу на заробљене, рањене и болесне партизане, већ их је убијао, то је у НОР брига за безбедност рањених и болесних бораца НОВЈ била посебна обавеза и увек у центру пажње њеног борачког и старешинског састава. И у тој ситуацији, када се на слободној територији Босанске крајине у планинским масивима Грмеча, око Босанског Петровца и Дрвара, затекло неколико хиљада рањених и болесних бораца, ВШ је предузео мере за њихово спашавање, евакуацијом на сигурнија подручја (централна Босна, Лика, Далма­ ција). Али, како за то није било времена с обзиром на зиму, темпо и опсег непријатељевих операција и тешке услове зиме, ВШ је одлучио да Централну болницу са рањеницима и болесницима стави у покрет правцем наступања Главне оперативне групе (ГОГ), тј. у правцу Херцеговине. Од тада сви планови и дејства, посебно ГОГ, одви­ јаче се у знаку борбе за спашавање рањеника.

За противофанзиву Главне оперативне групе и евакуацију рање­ ника означеним правцем требало је створити потребно време и простор. Ради тога су и. босански и и. хрватски корпус добили задатак да и даље затварају правце на преосталом делу ослобођене територије у Лици и Босанској крајини, и не допусте брз продор непријатељевих снага преко Дрвара и Ливна ка Неретви. Да би се противофанзива Главне оперативне групе извела под повољним условима и олакшала ситуација и. босанског и и. хрватског корпуса, ВШ је наредио једини­ цама у целој земљи да врше нападе на непријатељеве гарнизоне и комуникације и на тај начин за себе вежу што јаче непријатељеве снаге.

Операције од 28. јануара до 20. фебруара. У међу­ времену непријатељ је наставио наступање. Док је 7. СС дивизија надирала према Бихаћу у који је ушла 29. јануара, убрзано је насту­ пање 369. дивизије према Уни на чију је леву обалу избила 30. јануара широким фронтом од Отоке до Острошца. Наступање 717. дивизије према Босанском Петровцу и даље успешно је спречавала 5. дивизија. Удаљеност 7. СС и 717. дивизије износила је 70 км. Кроз тај отвор вршена је евакуација рањеника, избеглица и установа према југу.

Тек после успеха 7. СС дивизије на бихаћком правцу осетило се и јаче напредовање италијанских снага. Делови дивизије Ломбардиа достигХ су Слуњ; северна колона дивизије Ре је 27. јануара продрла преко Чудиног кланца у Плитвички Лесковац и Пријебој, а 29. јануара се спојила код Личког Петровог Села са 7. СС дивизијом. Средња колона те дивизије избила је близу Бунића, док је њена јужна колона водила тешке борбе око Плоче. Дивизија Сассари успела је да 29. јануара заузме Мазин.

Избијањем немачких снага у Бихаћ и на р. Уну слободна те­ риторија била је знатно смањена, а фронт непријатеља чвршће повезан. У тој ситуацији Немци и Италијани долазе до закључка да ће јединице НОВ одсудно бранити Грмеч. У вези с тим Немци упућују према Грмечу концентрично 7. СС, 369. и 717. дивизију, док су Италијани покушали да одсеку јединице НОВ у Лици продором ка Кулен–Вакуфу и Босанском Петровцу, као и да их одбаце преко Пљешевице на Грмеч-планину.

Првих дана фебруара 1943. притисак непријат ља порастао је на свим правцима преосталог дела ослобођене територије. Седма СС дивизија Принз Еуген је 1. фебруара почела главним снагама наступање правцем Бихаћ—Босански Петровац, а помоћним од Бихаћа преко В. Радића—Гудавца—Крњеуше према Босан­ ском Петровцу. Те правце затварала је 7. банијска дивизија и Бихаћки батаљон. После огорчених тродневних борби на Рипачком кланцу, а затим код с. Липе јединице 7. дивизије одступале су према Ош-трељу, а 7. СС дивизија Принз Еуген овладала је Босанским Пе­ тровцем. Предвиђајући могућност окружења јединица 1. босанског корпуса на Грмечу, Врховни штаб је 5. фебруара наредио 1. босан­ ском корпусу да повуче своје јединице са Грмеча и обезбеди затварање правца Кључ—Рибник—Врбљани, а посебно правца Оштрељ—Дрвар, где се налазила 7. банијска дивизија која је као заштитница Главне оперативне групе требало да крене за главнином.

Продужујући наступање од Босанског Петровца 7. СС дивизија присилила је 5. дивизију да напусти одбрану правца Кључ—Босански Петровац и да се рокира према Срнетици. Тек тада је 717. дивизија прошла кроз Пауновац и 8. фебруара спојила се код с. Јасеновца са 7. СС — 18 дана касније него што је било предвиђено планом Wеисс з.

Прешавши Уну код Босанске Крупе 369. дивизија одбацила је 8. крајишку и делове 2. крајишке бригаде као и Банијски НОП одред, а затим се преко Гудавца (где је успоставила везу са 7. СС диви­ зијом) оријентисала ка Рисовцу и Бенаковцу. Спајањем 369. и 717. дивизије код Бенаковца завршено је окружење Грмеч-планине са севера. Банијски НОП одред вратио се у Банију, док се 8. кра­ јишка бригада пребацила ка Оштрељу. Штаб 4. дивизије који је био ван обруча закаснио је да у духу ранијег наређења ВШ повуче сво­ је јединице са Грмеча с којима је било око 15 000 избеглица. Три немачке дивизије (369, 717. и 7. СС) прошле су у више колона кроз Грмеч и извршиле масакр над народом затеченим у збего-вима. На разне начине, укључујући и најокрутнија зверства на Грмечу убијено је 3370 људи, 1722 је одведено у логоре и нестало, а 1256 је промрзло и умрло од зиме (страдало више од две трећине од укупног броја избеглица затечених на планини). Бригаде 4. дивизије водиле су тешке борбе на Грмечу одакле су успеле да се после великих напора пробију (између 11—13. фебруара) северно од комуникације Сански Мост—Босанска Крупа, где су остале неузнемираване од непријатеља. Првом босанском корпусу остало је за даља дејства на располагању 5. дивизија (4. и 7. бригада, док је 1. бригада упућена у средњу Босну ради појачања слабијих партизанских снага на том простору), 8, 9. и 10. крајишка бригада и локални партизански одреди.

За то време су снаге дивизија Ре и Ломбардиа продрле 2. фе­ бруара у Кореницу (Титова Кореница) и Бунић. Ојачани 151. пук дивизије Сассари 3. фебруара ушао је у Удбину. Остале снаге те дивизије појачавале су нападе да се пробију у Горњи Лапац и ка Кулен-Вакуфу. Главни штаб Хрватске наредио је 6. и 8. дивизији и приморско-горанским бригадама да бране рејон Пљешевице и затворе правце који од Бихаћа, Коренице, Удбине и Брувна воде ка Горњем Лапцу и Србу, и спрече продор непријатеља у Кулен–Вакуф. Истовремено се део тих снага оријентисао за дејство у непријатељевој позадини у рејону Крбавица, Трновац, Турјански. Покушај делова 7. СС дивизије да се на правцу Бихаћ—Небљуси— Доњи Лапац споје са италијанским снагама, осујећен је нападом 5. бригаде 8. дивизије на Дреновачи 6. фебруара којом приликом су Немци имали тешке губитке. Италијанске снаге наставиле су насту­ пање и пошто су избиле у Кореницу, Крбавско поље и Удбину, италијанска команда оријентисала их је на чишћење заузете територије. Дивизија Сассари после оштрих борби са 1. и 9. бригадом 6. дивизије заузела је Брувно и Горњи Лапац, а 14. фебруара њени делови достигли су Кулен-Вакуф где су успоставили краткотрајни додир са деловима 7. СС дивизије која је овамо стигла од Врточа. Ради садејства дивизије Сассари, дивизија Ре је 15. фебруара продрла у Доњи Лапац а сутрадан продужила ка Горњем Лапцу. Нешто касније четници су заузели Срб и продужили ка Горњем Лапцу.

У тој ситуацији ГШ Хрватске прикупио је главнину 6. и 8. дивизије (1. и 9. бр 6. дивизије и 5. и 15. бр 8. дивизије) и са тим снагама прешао у противнапад на дивизију Сассари, развучену дуж комуникације Брувно—Кулен-Вакуф. У низу напада од 15. до 21. фебруара од којих се истичу напади код Борићевца и Зулешевице, дивизија Сассари претрпела је тешке губитке у људству (изгубила је 52 официра и 811 војника) и материјалу, и присиљена је на повлачење у Грачац, а затим у Книн. У међувремену 16. бр 7. дивизије, 1. личка и 10. крајишка бр и Лички НОП одред разбили су четнике који су се једно­ времено повукли са дивизијом Сассари. Ужи део рејона Пљешевице остао је слободан и послужио као база јединицама НОВ и као скло­ ниште збеговима. Италијанске снаге после пораза дивизије Сассари почеле су да напуштају заузети део Лике, чиме су створени повољни услови да јединице ГШ Хрватске приступе чишћењу и ширењу осло­ бођене територије коју су држале пре офанзиве. Немачке снаге су 17. фебруара напустиле Грмеч и почеле прегрупацију снага за опе­ рацију Wеисс 2.

Основни циљ који је непријатељ поставио у операцији Wеисс 1, окружење и уништење снага НОВ, није остварен. Планирани брзи продор немачких снага према Босанском Петровцу, као и Итали-;ана према Кулен-Вакуфу остварен је неједновремено и са великим закашњењем у моменту када се знатан део јединица НОВ повукао са просторије захваћене офанзивом. Систематско про-чешљавање знатним делом пошумљеног, средњопланинског зем­ љишта у зимско врем? и на широком фронту, нису могле извршити ангажоване снаге. За потпуну пацификацију освојене територије, такође, недостајале су снаге, јер је убрзо на тој територији оживела активност јединица НОВ. Из операције Wеисс 1 немачка Врховна команда извукла је закључак да дејства против НОВЈ не могу изводити трупе слабијег борбеног квалитета и да је због тога неоп­ ходно попунити посадне јединице млађим људством и јачом арти­ љеријом, реорганизовати их у оперативне јединице, а затим у Југо­ славију упутити нове оперативне дивизије и полицијске снаге, а и да се реорганизују домобранске оружане формације.

За време тих операција покретни збег од око 40 000 цивилног становништва, углавном, из западне Босне, повлачио се са једини­ цама НОВЈ ка преосталом делу ослобођене територије (људство са Кордуна и Баније, већим делом, пребацило се на територију Лике, док је око 6000 људи, жена и деце стигло са војском у Гламочко поље и Ливно). Мањи део приступио је одмах јединицама 1. хрват­ ског и 1. босанског корпуса као и неким јединицама Главне опе­ ративне групе, док се већи део касније организовано вратио својим домовима кад су јединице НОВЈ поновно ослободиле те крајеве. Известан део људства, углавном, омладине са Баније, кренуо је са Централном болницом преко Прозора и Јабланице и стигао на сло­ бодну територију Санџака и Црне Горе. Међу њима се као посебна формација налазио Дечји дом са око 130 деце.

Хиљаде људи, жена и деце су на свом дугом путу или у збе­ говима биле изложене не само митраљирању и бомбардовању непријатељеве авијације, већ и његових трупа; знатан број их је убијен и страдао од глади, зиме и разних болести а многи су заробљени и одведени у концентрационе логоре. Органи народне власти, војно-позадинске установе и сви штабови улагали су огромне напоре да их спасу од безобзирног непријатеља и олакшају положај, при чему треба истаћи и солидарност становништва крајева куда су избеглице пролазиле (давање хране и скривање од непријатеља).

Битка на Неретви. — Од 9. фебруара до 31. марта1

Противофанзива Главне оперативне групе. Док је операција Wеисс 1 била у пуном замаху, 1, 2. и 3. дивизија приступиле су из рејона Горњег Вакуфа и Дувна извођењу прве етапе против-офанзиве према Неретви. У гарнизонима и мањим упориштима у долини Раме и Неретве, била је дислоцирана главнина италијанске дивизије Мурге. Штаб италијанског 6. корпуса налазио се у Мостару. Поред италијанских снага у тим гарнизонима биле су и мање усташко–домобранске јединице.

Јединице 2. прол. и 9. дивизије заузеле су 9. фебруара Посушје, а сутрадан Имотски. Настављајући наступање 2. прол. дивизија избила је 15. фебруара на Неретву и ноћу 16/17. фебруара заузела италијанска упоришта Дрежницу и Грабовицу, где је уништила и моторизовани батаљон дивизије Мурге (1. б 260. пука) који је упућен из Мостара према Дрежници. Остављајући две бригаде на линији с. Врди—Равни (Јасењани) за одбрану према Мостару, Штаб 2. прол. дивизије са 4. бригадом кренуо је уз кањон Неретве према Јабланици. Пошто је заузела неколико мањих упоришта 4. бригада извршила је ноћу 20/21. фебруара напад на Јабланицу и 22. фебруара присилила на предају италијански гарнизон јачине око 800 војника и запленила знатне коли­ чине оружја и опреме. Упоредо са дејствима 2. прол. дивизије, 9. дивизија успела је да очисти од усташке милиције сва села до Вргорца, Љубушког и Широког Бријега.

Ноћу 15/ић. фебруара 3. дивизија извршила је напад на утврђени итал. гарнизон у Прозору који су бранили 3. б 259. пука, батерија хаубица 100 мм, вод топова 47 мм, чета минобацача 81 мм и чета тенкова. Тај напад није успео, а итал. гарнизон у Прозору добио је као појачање једну чету 259. пука из Коњица. Напад је поновљен 16/17. фебруара и тад је Прозор ослобођен. Оставивши 1. бригаду у резерви у Прозору, 3. дивизија је са осталим снагама кренула према Неретви, 20. фебруара заузела Раму и Острожац, одакле се непријатељ повукао у Коњиц према којем је Штаб 3. дивизије оријентисао 5. и 10. бригаду.

За обезбеђење правца према Сарајеву ангажована је 1. прол. дивизија која је у први мах могла на тај задатак да упути само 1. прол. бригаду. Та бригада је ноћу 17/18. фебруара ликвидирала низ мањих непријатељевих упоришта између Тарчина и Коњица и извршила 19/20. фебруара неуспео напад на Коњиц. У току 19. фебруара у рејон Иван-седла стигла је и 3. санџачка бригада 1. прол. дивизије.

Низом ииастопних удараца Главна оперативна група успела је да брзо разбије италијанску дивизију Мурге као и усташко-домо-бранске снаге. Заплењено је око 6000 пушака, 1000 аутоматског оружја, око 100 топова разних калибара, 66 камиона, 13 танкета, магацини хране и друга опрема. Она је широким фронтом избила на Неретву и заузела сва места сем Коњица на који је припремала напад. Тиме су били створени повољни услови за њен продор у источну Херцеговину, али је због рањеника морала да чека на Не­ ретви.

Први ешелони рањеника и болесника кренули су из Дувањског поља према Прозорској котлини тек 19. фебруара. С обзиром на то да је транспорт кроз Босанску крајину на дужој релацији вршен се­ љачким колима, товарним коњима и да је знатан део ношен на рукама народа, он се одвијао споро. Ни камиони заплењени у борбама на Неретви нису могли знатније да га убрзају пошто су саобраћали само ноћу и на краћој деоници пута од Ливна према Прозору. Бројно стање рањеника и болесника који су се кретали према Неретви износило је око 3500 људи. За то време јединице 1. босанског корпуса затварале су правце који са линије Босанско Грахово—Босански Петровац—Кључ—Јајце воде ка Гламоч­ ком, Ливањском и Дувањском пољу. Сиедином фебруара 7. банијска дивизија која је затварала правац Босански Петровац—Дрвар повучена је у рејон Горњег Вакуфа где је са 3. крајишком брига­ дом 1. прол. дивизије затворила правац Бугојно—Горњи Вакуф.

Wеисс 2. На иницијативу генерала Лера 8. фебруара у Београду је одржан састанак с новим командантом 3. италијанске армије, генералом М. Роботијем (Марио Роботти), да би се утврдиле појединости операција Wеисс 213. Овом приликом дефинитивно се одустало од операције Wеисс 3 (разоружање четника), јер се увидело да се четници могу добро искористити у даљим борбама против НОВ.

Операцијом Wеисс 2 предвиђено је да 7. СС, 369, 717. и 718. дивизија концентрично надиру ка Ливну са линије Босански Пе­ тровац—Кључ—Мркоњић-Град—Јајце, униште снаге НОВ, про­ чешљају територију у захвату тих места, за коју су Немци веровали да ће бити одсудно брањена. Четири до пет батаљона италијанске ди­ визије Бергамо и 1—2 усташка батаљона дејствујући на правцима Сињ—Ливно и Дрниш—Врлика требало је да обезбеде десни бок немачких снага. Четници су добили самосталан задатак да очисте од партизана област северно од Книна. И у овој операцији, као и у претходној, истиче се као основна идеја уништење Титове државе. Операцију је требало почети 25. фебруара, а завршити 20. марта.

После пораза дивизије Мурге и пада низа гарнизона у окуци Неретве, јединице италијанског 6. корпуса напустиле су сва мања упоришта око Широког Бријега, а биле су спремне да напусте и то место да би се склониле у Мостар. У Штабу италијанске 2. армије разматрана је чак могућност да се напусти и Мостар и образује мостобран код Метковића, јер су сматрали да су дејства НОВ на Неретви повезана са инвазијом савезника на Балкан. Због повлачења итал. снага из упоришта око Мостара, немачка органи­ зација ТОТ прекинула је експлоатацију мостарских бокситних рудника. У овој ситуацији (18. фебруара) генерал Роботи обратио се генералу Леру с молбом да немачке трупе почну операцију Wеисс 2 одмах, и то не према Ливну, већ према Неретви. Генерал Лер није на то пристао пошто је сматрао да је уништење Титове државе најпречи задатак. Међутим, из немачке Врховне команде на­ ређено је Леру да што пре осигура даљу експлоатацију рудника у рејону Мостара и поправи ситуацију на том подручју. Упоредо са тражењем помоћи од Немаца, Италијани су од Драже Михаиловића захтевали ангажовање што јачих четничких снага према Неретви, пружајући му, за извршење тог задатка, посебно издашну помоћ у наоружању и осталим борбеним потребама. Пошто је сматрала да је наступио погодан момент за коначни обрачун са партизанима, четничка Врховна команда уложила је максималне напоре да у томе успе. После 20. фебруара у долину Неретве избијају јаке четничке снаге, док су се друге прикупљале око Невесиња, Улога, Кали-новика и Фоче. Рачуна се да је тада Дража Михаиловић ангажовао за борбу против Главне оперативне групе око 18 000 четника.

Немачка команда за интервенцију према Неретви одвојила је 718. дивизију. Од те дивизије образоване су две борбене групе: група Вогел (738. пук без 1 батаљона, 5. усташки здруг, делови 558. адн, две домобранске батерије, две пионирске чете и делови 202. тб) и група Анацкер (750. пук без 1 батаљона, два батаљона 7. домобранске пуковније, 1 усташки батаљон и две брдске бате­ рије). Група Вогел ангажована је на правцу Бугојно—Горњи Вакуф—Прозор—Јабланица, а група Анацкер на правцу Тарчин— Иван-седло—Коњиц. Италијани су у Мостару формирали две четничко–италијанске колоне, десна: 2500 херцеговачких четника, 3. батаљон 56. пука дивизије Марцхе и лева: 2500 црногорских четника, 2. батаљон 260. пука, 2. батаљон 55. пука, 49. батаљон црних кошуља и 1 батерија артиљерије. Обе колоне упућене су уз Неретву према Рами и Коњицу са задатком да у садејству са немачким, усташким и домобранским снагама разбију Главну оперативну групу и онемогуће јој пробој преко Неретве.

Борбе у окуци Неретве. Због притиска свежих непријатеље­ вих снага Главна оперативна група оријентисала је расположиве снаге на затварање праваца који од Сарајева, Мостара и Бугојна воде ка Коњицу и Прозору, сем 3. дивизије која је добила задатак да заузме Коњиц и тако ослободи најкраћи и најпогоднији правац за источну Херцеговину.

Група Вогел прешла је у напад 21. фебруара и после борби са 3. крајишком и 8. банијском бригадом истог дана овладала линијом с. Бојска—с. Лужани—с. Тихомишље—с. Планиница. Сутрадан, пошто је у рејону Тихомишља одбацила 8. банијску бригаду, про­ дужила је према Горњем Вакуфу у који је ушла с једним батаљоном и неколико тенкова. Ноћу 22/23. фебруара покушала је 7. банијска бригада да поврати Горњи Вакуф. Боибе су вођене целу ноћ, али се непријатељ одржао у граду. У току 23. фебруара немачке и усташке снаге успеле су да прошире продор код Горњег Вакуфа заузимањем с. Врса и Палоча. Пошто је постојала опасност да непри­ јатељ пробије одбрану 7. банијске дивизије и 3. крајишке бригаде и непосредно угрози рањенике који су пристизали у Прозорску котлину, В^иовни штаб је упутио на тај правац 1. далматинску бригаду и батерију хаубица. Сутрадан, 24. фебруара група Вогел прешла је у напад дуж читавог фронта од Горњег Вакуфа до Планинке, заузела с. Ждримци, Мрачај и Кути, али је на линији с. Здримци—с. Сеоци— Мачковац—Кобила—Оглавак заустављено даље наступање тих непријатељевих снага. На правцу Горњи Вакуф—Прозор настало је краће затишје, па је ВШ с тог правца повукао према Прозору 3. крајишку бригаду у намери да је ангажује у нападу на Коњиц за који је већ 3. дивизија водила борбе. Да би обезбедили што бржи продор према Прозору и Јабланици, Немци су на том правцу анга-жовали и 717. дивизију која је прешла у напад тек 27. фебруара, тако да су им за извођење плана Wеисс 2 остале само две дивизије (7. СС и 369. дивизија“).

Истовремено са групом Вогел прешла је у напад група Анацкер на правцу Тарчин—Иван-седло—Коњиц. Нападајући надмоћним снагама уз подршку авијације, непријатељ је истог дана овладао Иван-седлом на којем су се налазила само два батаљона 1. про­ летерске бригаде, док су остале њене снаге и 3. санџачка бригада биле у рејону с. Драгочаја, Бармиша и Подорашца. Сутрадан је група Анацкер наставила напад. Одбијајући нападе 1. прол. и 3. санџачке бригаде, она је задржала Иван-седло и део снага (1 немачки и 1 домобрански батаљон, 2 чете усташа) упутила у Коњиц да би појачала његову одбрану. Око поноћи те снаге спојиле су се са непријатељевим снагама у граду. У рејон Коњица 22. фебруара стигла је и група од 2000 четника.

Напад 3. дивизије који је извршен 22/23. фебруара са 5. и 10. бригадом није успео због појачања која је добио тај гарнизон. Ојачана са 4. прол. бригадом, хаубичким дивизионом ВШ и четом тенкова 3. дивизија је поновила напад 24/25. фебруара, али ни тај на­ пад, као и наредни извршен 25/26. фебруара нису успели. У међу­ времену јединице 1. прол. дивизије улагале су крајње напоре да збаце непријатеља са Иван-седла. У противнападу ноћу 22/23. фебруара оне су заузеле Иван-седло, али су Немци сутрадан по­ вратили изгубљене положаје. У даљим борбама које су трајале све до 26. фебруара Немци су успели да одрже Иван-седло, кључни по­ ложај за продор у долину Неретве. Због погоршања ситуације код Прозора, ВШ је 26. фебруара обуставио даље нападе 3. дивизије на Коњиц и наредио прегрупацију 1, а касније и 2. пролетерске дивизије да би их ангажовао према Горњем Вакуфу.

Четничко-италијанске снаге које су нападале од Мостара уз Неретву задржане су у висини Дрежнице од 2. прол. дивизије с којима је она између 21—26. фебруара водила низ мањих борби.

Положај Главне оперативне групе са рањеницима постао је ванредно тежак. Она се сада нашла у окружењу на релативно малој просторији, слабо комуникативној и са сасвим ограниченим избором правца за пробој, тим пре што је била оптерећена рањеницима који су спутавали слободу акције.

Крајем фебруара погоршала се ситуација и код 1. босанског корпуса, јер су Немци 25. фебруара почели операцију Wеисс 2 на­ ступајући са две дивизије са линије Босански Петровац—Кључ и Мркоњић-Град—Јајце према Ливну.

С обзиром на то да је главнина 4. дивизије остала на Грмечу и да је 1. крајишка бригада упућена у средњу Босну, када је почела операција Wеисс 2, Први босански корпус располагао је слабим снагама да би могао дуже и успешније бранити преостали део слободне територије. Расположиве снаге он је распоредио тако да је са 8. и 12. бригадом (формираним у току офанзиве) на линији Оштрељ— —Срнетица затварао правац према Дрвару, са 4. бригадом 5. ди­ визије правац Кључ—Рибник, а 7. бригадом ове дивизије правац Мркоњић-Град—Млиниште—Гламоч, док је 9. крајишка бригада држала део снага јужно од Јајца, а један батаљон око Купреса. Без већих напора 7. СС дивизија је 26. фебруара одбацила 8. и 12. бригаду од Оштреља и продрла у Дрвар. Осма бригада посела је нове положаје на линији Мокроноге—Видово Село у намери да затвори правац према Гламочу, док се 12. бригада са штабом 4. дивизије ноћу 27/28. фебруара пробила према Грмечу. Једна колона 7. СС дивизије продрла је 28. фебруара из Дрвара у Босанско Грахово и одбацила 10. крајишку бригаду која се потом пребацила у позадину непријатеља остављајући отворен правац Босанско Грахово—Ливно.

Јединице 5. дивизије пружиле су снажан отпор 369. дивизији код Шипова и Млиништа и успориле њено надирање, али је продор јаких нем. снага у Дрвар и Босанско Грахово доводио у питање успешну одбрану правца Млиниште—Гламоч, а 1. босански корпус није био више у могућности да то спречи.

Противудар код Горњег Вакуфа. — Развој ситуације код 1. босанског корпуса још је више отежавао положај Главне оперативне групе. Сада је постојала опасност да немачке снаге, ангажоване против овог корпуса, не изврше брз продор према Нерет­ ви. Притисак непријатеља је на свим правцима око Главне оперативне групе све више растао. Тако је нем. 717. дивизија после пристизања у рејон Г. Вакуфа заједно са групом Вогел прешла 27. фебруара у напад, уз снажну подршку авијације. Тежиште напада непријатељ је имао западно од комуникације Прозор—Г. Вакуф да би преко Кобиле (к. 1370) и Вилица гумна изманевровао одбрану 7. дивизије и 1. далматинске бригаде. Те снаге су 27. и 28. фебруара пружале жилав отпор, али су немачке снаге предвече 28. фебруара заузеле Караулицу (к. 1398) и наставиле да се спуштају према Драшеву где су се налазили рањеници. Убацивањем 3. крајишке бригаде тај непријатељев продор је заустављен, и немачке снаге одбачене су на гребен Караулице. Крајем фебруара у рејон Иван-седло стигао је Штаб 718. дивизије и појачао групу Анацкер са 1 батаљоном 725. пука (704. дивизија). Пошто је оставио део снага на Иван-седлу, Штаб нем. 718. дивизије је са главним снагама те групе извршио ноћу 27/28. фебруара покрет према Коњицу где је стигао 28. фебруара. Истовремено, четничке снаге из рејона Коњица кренуле су према Јабланици и поселе линију Челебић—Идбар на левој обали Неретве.

Врховни штаб је 28. фебруара у Грачаници (ј. од Прозора) одржао састанак на којем је донета одлука да се разбије најопаснија гру­ пација непријатеља код Г. Вакуфа и продужи дејство низ р. Врбас. За извршење тог задатка ангажовано је 9 бригада из 1, 2, 3. и 7. дивизије, и то је била до тада највећа концентрација НОВ у једном фронталном судару. Трећа дивизија (5. црногорска и 10. херцеговачка бригада) и 2. далматинска бригада 2. прол. дивизије остављене су у долини Неретве с основним задатком да онемогуће спајање непријатељевих снага које су од Мостара и Коњица вршиле притисак према Јабланици. Такође, наређено је да се поруше мостови на Неретви између Острошца и Карауле. Први босански корпус добио је задатак да спречи продор нем. 369. и 7. СС дивизије Принз Еуген према Ливну и да 1. крајишку бригаду 5. дивизије из средње Босне оријентише према Турбету и Травнику ради садејства Главној опе­ ративној групи код Горњег Вакуфа. Шестој источнобосанској и Мајевичкој бригади наређено је да се из источне Босне пребаце у рејон Игмана ради дејства у позадини нем. 718. дивизије и олакшања наступања Главне оперативне групе у источну Херцеговину.

Првог марта непријатељеве снаге од Горњег Вакуфа проду­ жиле су напад. До ноћи оне су избиле на линију Кобила (к. 1370), с. Пидриш—Црни врх (к. 1206)—с. Вољевац—с. Сеферовићи. Врховни штаб био је присиљен да према пристизању појединих јединица 1. и 2. прол. дивизије у тејон Прозора убацује их у борбу. Тако је већ ноћу 1. марта упућена 4. прол. бригада према Вилица гумну, делови 2. прол. и 3. санџачке бригаде према Макљену и Црном врху. У току 2. марта напад непријатеља од Црног врха према Макљену је задржан, док су непријатељеве снаге поновно овладале гребеном Караулице и спуштале се према Вилица гумну. Поподне, оне су се код Вилица гумна судариле са 4. пролетерском бригадом која је била у покрету на своје положаје. Уз садејство два батаљона 3. крајишке бригаде са Орловаче, 4. пролетеиска бригада разбила је Немце и одбацила их ка В. Кобили (к. 1370). Ноћу 2/3. марта водиле су 2. прол. и 1. далматинска бригада тешке борбе на Црном врху и успеле да овладају тим положајима.

Пошто је убацивањем појачања заустављен продор непријатеља према Прозору, Врховни штаб издао је 3. марта заповест којом је предвиђено да се двоструким обухватом крила и бокова, и снажним нападом на центар разбије и уништи непријатељева групација код Г. Вакуфа. За овај задатак ангажоване су 1. и 2. прол. и 7. дивизија ојачане четом тенкова и батеријом хаубица. Све три дивизије прешле су у напад ноћу 3/4. марта. Десна нападна колона 1. прол. дивизије (1. прол., 3. санџачка бригада) и 1. далматинска бригада 3. ударне дивизије — наступала је правцем с. Сеферовићи—Вољице—Ждримци и избила 4. марта у Бистрицу, а делом снага у Сарајвилић, водећи огор­ чене борбе са италијанским и немачким снагама код Г. Вакуфа и Бугојна. За то време је средња колона — 2. прол. дивизија (2. и 4. прол. бригада), 7. банијска бригада и два батаљона 3. крајишке бригаде, тенкови и артиљерија — заузела све доминантне висове у захвату комуникација Г. Вакуф—Прозор и 4. марта избила изнад Г. Вакуфа. Лева колона — 8. бригада и 1 батаљон 16. бригаде 7. дивизије, 2 батаљона 3. крајишке бригаде — овладала је Оглавком, али је била преслаба и крајње преморена да изврши обухватни маневар преко с. Тихомишља у правцу Сарајвилића где је са десном коло­ ном требало да пресече одступницу немачким снагама према Бугојну. Како је 1. пролетерска бригада угрозила одступницу немачким снагама у рејону Горњег Вакуфа, оне су 5. марта извршиле напад и одбациле је источно од комуникације Бугојно— —Горњи Вакуф, напустиле Горњи Вакуф и повукле се према Бу­ гојну. Истог дана у Горњи Вакуф ушле су јединице 2. прол. Дивизије.

Противудар код Горњег Вакуфа завршио се одбацивањем нем. 717. дивизије и групе Вогел уз знатне обостране губитке. Била је то велика победа, јер је Главна оперативна група тиме повратила оперативну слободу (која јој је била угрожена) и спасила рањенике.

У међувремену су непријатељеве снаге у Босанској крајини наставиле офанзивна дејства против 1. босанског корпуса. У на­ступању ка Гламочу 7. СС дивизија Принз Еуген је 1. марта избила пред си. огранке Шатор планине., 369. дивизија је после заузимања Млиништа наставила наступање у правцу Гламоча, а 3. домо­брански горски здруг, после заузимања Шипова ка Јању. На прав­цима Млиниште—Гламоч и Јањ—Купрес остали су 7. крајишка бри­гада (без 2. батаљона), 3. батаљон 9. крајишке бригаде и Ливањски батаљон, док су се 4. и 8. крајишка бригада и 2. батаљон 7. крајишке бригаде, Штаб корпуса и корпусна болница повукли у рејон М. Тичево—с. Пеуље. Штаб 1. босанског корпуса донеоје одлуку да се одвоји од непријатеља и са преосталим снагама повуче на Шатор у намери да се касније преко Гламочког поља пробије према средњој Босни. Међутим, 7. СС Принз Еуген и 369. дивизија одустале су 3. марта од дејстава против снага 1. босанског корпуса. Пошто су зверски поубијале неколико стотина рањеника под Шатор планином, наставиле су наступање ка Гламочу, Ливну и Купресу. Потискујући слабе делове 1. босанског корпуса (7. крајишка бригада, 3. батаљон 9. крајишке бригаде и Ливањски батаљон) 7. СС Принз Еуген и 369. дивизија избиле су на линију Ливно—Купрес. Опасност од појаве тих непријатељевих снага у Прозорској котлини постала је сада сасвим блиска.

После пораза код Горњег Вакуфа Немци су увидели да тежиште ситуације није у западној Босни, већ на Неретви, па је генерал Лер 5. марта издао наређење 7. СС дивизији Принз Еуген да одмах крене према Мостару, а 369. дивизији према Прозору. Међутим, Италијани сада нису били сагласни да немачке снаге продру у мостарски бокситски рејон који је био у њиховој окупационој зони. До спо­разума ипак је дошло 10. марта, а покрети тих двеју немачких дивизија почели су четири дана касније, тако да је само 369. дивизија стигла да учествује у завршној фази битке на Неретви.

Форсирање Неретве и пораз четника. — Док су се водиле борбе око Горњег Вакуфа непријатељеве снаге у долини Неретве вршиле су притисак на положаје 3. дивизије и 2. далматинске бригаде. До 5. марта 718. дивизија је заузела Острожац и посела леву обалу Нерет вице, четници су посели леву обалу Неретве на линији Добригошће— Крстац—Глогошница и заузели Јабланицу, док су четничко-италијанске снаге од Мостара потиснуле 2. далматинску бригаду на север поселе положаје Гребени—Рисовац—Шиловача—Пласа гребен Пласа глава на обема обалама Неретве. Због притиска који је вршила 9. дивизија на фронту Широки Бријег—Љубушки команда итал. 6. корпуса је 4. марта повукла око 2000 четника и групу Сцотти са фронта на Неретви, и заједно са двема посебним групама херце­говачких четника предузела напад правцем Широки Бријег—По-сушје. Овом акцијом Италијани су хтели да покажу Немцима да је опасност за мостарски бокситски рејон отклоњена и да немачке трупе тамо више нису потребне. Међутим, када су четничко-итали­јанске снаге почеле са нападом према Посушју, 9. дивизија није више била тамо, јер јој је ВШ, због продора Немаца у Ливно, наредио да се пребаци на пл. Чврсницу и осигура дејства Главне оперативне групе с југа.

Иако је противударом код Горњег Вакуфа отклоњена највећа опасност за Главну оперативну групу и рањенике, она се и даље налазила у оперативном окружењу. Оријентација 7. СС и 369. ди­визије према Прозору и Неретви, могућност поновног напада нем. 717. дивизије и групе Вогел од Бугојна према Прозору као и четничко-италијанских снага од Посушја преко Блидњег језера ка пл. Чврсници, наметала је потребу организације хитног пробоја пре него што се непријатељ повеже на свим деловима фронта око Главне оперативне групе. Због тога је ВШ већ 5. марта издао наређење за форсирање Неретве. Друга пролетерска дивизија ојачана са 1. прол. бригадом добила је задатак да форсира Неретву код Јабланице, разбије четнике на левој обали и омогући осталим снагама и рање­ницима прелаз преко Неретве, а потом да енергично наступа прав­цем Борачко језеро—Главатичево—Калиновик; 3. дивизија да од­баци нем. 718. дивизију са Неретвице ка Коњицу, а затим форсира Неретву код Острошца и обезбеди леви бок 2. прол. дивизије према Коњицу; 7. дивизија ојачана са 10. херцеговачком бригадом про­ширује мостобран код Јабланице дејством низ леву обалу Неретве према Глогошници, а затим преко Прења надире ка Невесињу, обезбеђујући десни бок Главне оперативне групе; 9. дивизија из рејона пл. Чврснице затвара правце који са југа и југозапада воде ка Јабланици; 1. прол. дивизија, 7. крајишка бригада, 3. батаљон 9. крајишке бригаде које је ВШ ставио под своју непосредну команду, одређене су у заштитницу са задатком да затворе правце Бугојно— Прозор и Купрес—Шујица—Равно—Прозор.

Пошто је 2. далматинска бригада уз подршку тенкова 5. марта одбацила четнике из Јабланице на леву обалу, а у међувремену у Јабланицу стигле и остале снаге 2. прол. дивизије, форсирање Неретве почело је ноћу 6/7. марта. Једно одељење бомбаша 2. далматинске бригаде уништило је четничко осигурање порушеног железничког моста код Јабланице преко којег су се ноћу, скоро неопажено, пребациле 2. далматинска и 2. прол. бригада и, сутрадан, уз подршку хаубичког дивизиона ВШ, потпуно разбиле четнички фронт изнад Јабланице и избиле на линију Јаворак—Бреза. Инжињеријска чета ВШ и инж. вод 7. дивизије подигли су 7. марта, поред порушеног желез­ничког моста, пешачки висећи мост. До 8. марта на леву обалу Неретве пребачене су и остале снаге 2. прол. дивизије и мостобран је дефинитивно учвршћен. Већ 8/9. марта почело је пребацивање ра­њеника на леву обалу Неретве. Међутим, због слабе пропусне моћи подигнутог моста и непрекидног дејства непријатељеве ави­јације, пребацивање се одвијало споро и са знатним губицима код рањеника и јединица Главне оперативне групе. После пребацивања 2. прол. дивизије ојачане са 1. прол. бригадом на леву обалу Не­ретве, Италијани су настојали да упућивањем нових четничких снага у рејон Речице и Г. Бијеле спрече продор према источној Херце­говини. Међутим, 2. прол. дивизија искоришћујући почетни успех, енергичним нападима разбија и те четничке снаге и 11. марта избија у рејон с. Борци—Борачко језеро.

Трећа дивизија извршила је 7. марта напад на нем. 718. дивизију на Неретвици. У борбама од 7. до 9. марта она је успела да је одбаци према Коњицу, а затим се пребацила делом газом, а де-лом преко моста код Острошца на леву обалу Неретве и чврсто затворила правце од Коњица према Јабланици.

У међувремену у рејону Јабланице стигла је 9. дивизија која је са две бригаде (3. и 4. бригадом) преузела на планини Плаши обез-беђење мостобрана с југа и запада, док је једну бригаду оста­вила код Врата ради затварања правца Блидње језеро—Дуго поље —с. Дољани. Осмог марта пребачена је 7. дивизија на леву обалу Неретве и, пошто није успела да разбије непријатељеве снаге на одређеном правцу, задржана је извесно време у рејону Глогош-нице, а потом се кретала као стална побочница. Њена 8. бригада ангажована је за ношење и непосредно обезбеђење рањеника. Седмог марта 717. дивизија и група Вогел прешли су у напад у правцу Прозора. До 9. марта те непријатељеве снаге потисле су јединице 1. прол. дивизије од Горњег Вакуфа и овладале линијом Здримци—Пидриш—Вилица гумно—Захум. Такође, и 7. крајишка бригада пред нем. 369. дивизијом морала се повући према Про­зорској котлини где је заједно са 1. прол. дивизијом организовала јужно од Прозора нове положаје на линији Дуге—Луг—Паљике— Градина—Плоча, док се 3. батаљон 9. крајишке бригаде после пада Прозора (10. марта) повратио у састав бригаде.

Врховни штаб је тада убрзао пребацивање заштитнице и рање­ничких ешелона на леву обалу Неретве. За пребацивање и даљи транспорт рањеника ангажована је цела 9. дивизија и заробљени Италијани. Прва прол. дивизија са 7. крајишком бригадом добила је задатак да се, такође, пребаци на леву обалу Неретве и на линији Острожац—Луг спречи непријатељу прелаз преко Неретве, док је 3. дивизија осигуравала пут Јаворник—с. Идбар—с. Медасковић. Ноћу 14/15. марта пребацила се на леву обалу 9. дивизија (4. и 5. бригада) и 7. крајишка бригада, а наредне ноћи и последњи ешелон рањеника. У току 15. марта пребацили су се сви заштитни делови (3. санџачка, 3. далматинска и 3. крајишка бригада) Главне опера­тивне групе. Када су немачке снаге 17. марта избиле на Неретву, тамо више није било рањеника ни делова Главне оперативне групе.

Пошто је претходно уништила сва заплењена моторна возила, тенкове и возећу артиљерију, Главна оперативна група после из­вршеног форсирања Неретве кретала се у дугим колонама по пла­нинским стазама између кањона Неретве и пл. Прењ, изложена непрекидним нападима непријатељеве авијације и артиљерије из Ко­њица. Број рањеника и болесника тад се повећао на око 4000. Епи­демија тифуса захватала је јединице ангажоване за ношење рање­ника. Тим невољама придружила се и глад, јер на терену којим се кретало нису се могле наћи животне намирнице. Као најважнији задатак поставило се што брже излажење из теснаца у рејону Глава-тичева, одакле је Главна оперативна група могла да дејствује у више праваца. То је знао и непријатељ, па је настојао да је згњечи на левој обали Неретве. За тај задатак команда итал. 6. корпуса ангажовала је, углавном, четнике. По наређењу Италијана четници су морали хитно да поседну линију Хум—Чичево—Липета—Ли-шај—Руда глава и заједно са два итал. батаљона из рејона Ханског поља да спрече продор Главне оперативне групе према комуни­кацији Невесиње—Калиновик, док не стигну остале четничко-ита­лијанске снаге одређене за уништење Главне оперативне групе.

Претпостављајући могућност да немачке снаге, после избијања на Неретву, продуже за Главном оперативном групом, ВШ је настојао да што пре избије на линију Невесиње—Калиновик да би се извукли рањеници на просторију на којој ће бити заштићени од брзог продора непријатеља, и уништења. Зато је 2. прол. дивизији наређено 13. марта да што пре разбије четнике на простору Чичево—Главатичево—Заборани и продужи наступање према комуникацији Невесиње—Калиновик. Трећа дивизија добила је задатак да преко Горњег и Доњег Зимља наступа ка Невесињском пољу и раз­ бије четничко-италијанске снаге на том правцу. Снагама у источној Босни (6. источнобосанска, Мајевичка бригада) поновно је наредио да крену према Калиновику у сусрет Главној оперативној групи. Међутим, те бригаде кренуле су према Калиновику тек 28. марта када је битка на Неретви била завршена.

Ноћу 14/15. марта 2. прол. дивизија извршила је покрет из рејона Борачког језера у три колоне: десном (4. прол. бригада и батерија минобацача) правцем Чичево—Сељани—Узријечје—Улог; средњом (1. прол. бригада без два батаљона, 2. далматинска бригада и 1 брдска батерија) правцем Борци—Чичево—Главатичево— —Обаљ; левом (2. прол. бригада, батерија минобацача и 1 пт топ) правцем Борци—Главатичево—Грајсалићи. Десета херцеговачка бригада 3. дивизије наступала је преко Куле у правцу Г. и Д. Зимља.

Јединице 2. прол. дивизије су ноћу 14/15. марта разбиле четнике у рејону Чичева и наредног дана, после упорних борби, продрле у Главатичево, док је 10. херцеговачка бригада успела да продре на Прењ и одбаци четничко лево крило на Бахтијевицу. Под притиском 2. прол. дивизије и 10. херцеговачке бригаде четници су се по­ вукли на линију Крстац (к. 807)—Девојачки кук—Тјеме (к. 1328) —Рат камен (к. 1302)—Бахтијевица. На тој линији развиле су се 16/17. марта оштре борбе и четници су се после великих губитака 18. марта ујутру почели у нереду повлачити ка Невесињу и Мос­ тару. Да би искористио успех 2. прол. дивизије и 10. херцеговачке бригаде, ВШ је увео према Невесињу у борбу целу 3. дивизију. Тренутак је био заиста одсудан, јер су команда итал. 6. корпуса и Дража Михаиловић предузели противмере да спрече даљи продор Главне оперативне групе. До 19. марта итал. 6. армијски корпус извршио је концентрацију италијанско-четничких снага које су истог дана прешле у наступање: група херцеговачких четника прав­ цем Кифино Село—Црвањ планина—Главатичево; итал. група Сцотти (састава 3 пб, 2 батерије артиљерије и 1 чета тенкова) правцем: Придворци—Кљуна—Заборани; црногорски четници правцем: Ла­ кат—Црна Гора—Рат камен; друга група херцеговачких четника и два итал. батаљона преко Д. Зимља, Ханског поља ка Бахтије-вици. Трећа дивизија ојачана са 4. прол. бригадом 2. прол. дивизије предузела је главним снагама наступање широким фронтом у правцу Невесиња, а помоћним у правцу Д. Зимља и Бијелог По­ ља. Пошто је заузела Д. Зимље, 3. дивизија одбацила је четнике са Црвањ планине, а потом на положају Осредак—Страјиште—Кљу­ на потпуно разбила 20. марта једну групу црногорских четника и итал. групу Сцотти, и нанела им тешке губитке. Гонећи разбијеног непријатеља, јединице 3. дивизије ослободиле су 22. марта Невесиње.

У међувремену је 2. прол. дивизија из рејона Главатичева на­ ставила (19. марта) наступање ка Улогу и Калиновику где се налазило око 4000—5000 црногорских четника који су посели по­ ложаје испред тих места ради онемогућавања избијања Главне опе­ ративне групе на Калиновичку висораван. Наступајући у две ко­ лоне 2. прол. дивизија је 20. марта са десном колоном (2. прол. бригада) разбила четнике код Обија, док је лева колона (1. прол. бригада без 4. и 6. батаљона и 2. далматинска бригада) избила на Ковачеву главу и дочекана снажном ватром четника са Шиљевца и В. Глошца. После више јуриша на четничке положаје Честаљево— —Шиљевац—В. Гложац и Остриковац 20. и 21. марта, лева колона није успела да разбије четничку одбрану, и њене јединице повукле су се на Ковачеву главу. Ноћу 20/21. марта упућени су у састав 2. прол. дивизије 4. и 6. б 1. прол. бригаде који су заузели Улог. У тој ситуацији ВШ је упутио 2. прол. дивизији као појачање 7. крајишку бригаду и наредио јој да пређе у напад чим стигну појачања. Лева колона је 22. марта обновила напад на четнике и после низа на­ пада и противнапада, пошто није успела да их разбије, повукла се на леву обалу потока Врховине. Сазнавши за ситуацију леве ко­ лоне, 2. прол. бригада самоиницијативно је извршила напад према Калиновику преко с. Јелашице. Тај маневар десне колоне као и гу­ бици које су претрпели у тродневним борбама с левом колоном, допринели су да четнички фронт пред Калиновиком прсне и да 22. марта почне њихово повлачење према Фочи. Ујутро, 23. марта, 2. прол. дивизија заузела је Калиновик и запленила, између осталог, и две хаубице. После тог четничког пораза осипање њихових је­ диница, које је почело бојевима на окуци Неретве, претворило се у расуло које четнички команданти нису могли зауставити.

Све до избијања рањеничких ешелона на просторију Глава­ тичево—Бјелимићи—Калиновик, ВШ је у заштитници рањеника и бо­ лесника задржао 1. прол. дивизију (3. крајишка, 3. санџачка бри­ гада) и 7. крајишку бригаду. Кад је то извршено, ВШ је 9. дивизију упутио ка Невесињу, а 1. прол. заједно са 2. прол. дивизијом ка Дрини, припремајући продор са 1, 2. и 3. дивизијом према Црној Гори и Санџаку. За непосредно обезбеђење рањеника и болес­ ника остала је 7. дивизија.

Победама код Главатичева, Невесиња и Калиновика завршила се битка на Неретви, тј. битка за рањенике, која је вођена под изванредно тешким околностима. Том битком олакшана је ситуација код 1. хрватског, а нарочито код 1. босанског корпуса. Пошто су главне снаге непријатеља биле ангажоване према Неретви, ови корпуси су били врло брзо у могућности да поновно поврате, па и прошире ослобођену територију коју су држали пре офанзиве. Избија­ њем на Неретву немачке снаге нису наставиле с операцијама, сматрајући да је операција Wеисс 2 завршена. Снаге НОВ и овог пута су им измакле не оставивши на Неретви, како је рекао Лер, ни плен, ни заробљеника, ни мртвих. Неуспех је правдан чињеницом да је високо водство партизана било врло добро и еластично, а борбена вредност трупа делом врло добра, а делом изванредна. Такође, про­ пао је покушај Италијана да заједно са четницима згњече Главну оперативну групу са рањеницима у моменту када је она форси­ рала Неретву. Победама над четничко-италијанским снагама код Чичева, Невесиња и Калиновика, североисточна Херцеговина била је ослобођена, и створени су повољни услови за форсирање Дрине и продор у Санџак и Црну Гору.

Битка на Дрини од 31. марта до 19. 4. 1943.

Форсирање Дрине. Кад су 1. и 2. прол. дивизија избиле на Дрину, на њеној десној обали налазиле су се слабије четничке и ита­ лијанске снаге. У Санџаку и Црној Гори био је дислоциран итал. 14. армијски корпус са дивизијама: Тауриненсе, Венезиа и Феррара. Везане за бројне гарнизоне, те снаге могле су бити само делом ангажоване за одбрану Дрине и спречавање продора Главне опе­ ративне групе у Санџак и Црну Гору. Покушаји 1. и 2. прол. ди­ визије да крајем марта из покрета пређу набујалу Дрину кад на њој није било јаких непријатељевих снага, нису успели. Тада се приступило брижљивијим припремама. Друга прол. дивизија (2. дал­ матинска, 2. прол. и 3. санџачка бригада) прешла је Дрину 6. априла код с. Копилова и пошто је разбила четнике до 9. априла са 2. далма­ тинском и 2. прол. бригадом, овладала је делом Фоче на левој обали Чеотине и окружила тамошњи италијански гарнизон. За то време је 3. санџачка бригада проширила мостобран ка југу и југоистоку до линије с. Челебић—с. Узлуп. Прва пролетерска дивизија (1. прол., 3. крајишка и 7. крајишка бригада) форсирала је Дрину код Устиколине под знатно тежим условима, јер је непријатељ открио место пре-лаза. Пор-д четника, Италијани су на том одсеку ангажовали за од­ брану реке 3. алпски пук дивизије Тауриненсе и до 6. априла делом снага овог пука посели Крчино брдо (к. 844), Капак (к. 1209) и Голи врх (к. 1309). У боју код Ифсара 1. пролетерска диви­ зија разбила је италијанске снаге и запленила им све тешко наоружање. После тих борби Италијани су 12. априла напустили Чајниче и повукли се према Пљевљима, а у Чајниче је истог дана ушла 3. крајишка бригада. Тиме је мостобран 1. прол. дивизије био учвршћен и њене јединице оријентисане на затварање правца од Горажда и Пљеваља. У међувремену на Дрину су стигле из источне Босне 6. источно­ босанска и Мајевичка бригада и спојиле се са 1. прол. дивизијом.

Док се 2. прол. дивизија припремала да заузме италијански гар­ низон у Фочи, Италијани су упутили око 2500 четника са задатком да деблокирају њихов гарнизон у том месту и одбаце 2. прол. дивизију преко Дрине. Међутим, 2. прол. дивизија у садејству са 1. прол. дивизијом је у боју код Челебића у времену од 15. до 18. априла потпуно разбила четнике и одбацила их преко Таре.

После ослобођења Невесиња (22. марта), настављајући борбе са четницима, 3. дивизија се приближавала Гацку. Италијански гарнизон повукао се према Билећи, препуштајући одбрану Гацка четницима и усташкој милицији. Трећа дивизија је 2. априла ослободила Гацко и Автовац, а група батаљона из 10. бригаде ове дивизије, пошто је очистила од четника Дабарско поље, заузела је Љубиње, а 5. априла и Столац. Сада је скоро цео си. део Херцеговине био ослобођен и 3. дивизија је оријентисала своје главне снаге према Никшићу и Би­ лећи одбијајући поновне покушаје Италијана и четника да се домогну Гатачког поља. Одласком 3. дивизије према Гацку, четничко–италијанске снаге из Мостара прешле су у напад према Невесињу и, пошто су одбациле 9. дивизију, заузеле га 7. априла. Девета дивизија ојачана са 5. бригадом 3. дивизије у противнападу поновно је ослободила Невесиње 12. априла.

Продор у Црну Гору. После успешно извршеног продора у Санџак и ослобођења си. дела Херцеговине, ВШ је припремао продор у Црну Гору. Већ 19. априла ВШ је наредио 2. прол. диви­ зији да заузме Забљак и у рејону Шавника успостави везу са 3. дивизијом која је са своје две бригаде (4. и 5.) преко Горанског и Комарнице упућена у том правцу, док је 1. прол. дивизија добила задатак да очисти Санџак од преосталих четничких јединица и избије на Коврен ј. од Пљеваља. До 24. априла 2. прол. и 3. дивизија осло­ бодиле су Забљак, Шавник и Боан, и одбациле четнике према Кола-шину. Како је тим продором 2. и 3. дивизије био угрожен и Никшић, јаче италијанско-четничке снаге поселе су упориште Јаворак да би га заштитиле са севера, и у повољној ситуацији биле употребљене офан-зивно према Главној оперативној групи. Како је то упориште пред­ стављало сметњу за даље наступање Главне оперативне групе у Црну Гору, ВШ је наредио 2. прол. дивизији да га заузме. У боју на Јаворку 1—2. В 1943. та дивизија потпуно је разбила, а делом и уништила италијанско-четничке снаге и задобила знатан плен. Иза тога 3. дивизија је делом снага задржана у рејону Ник-шића, а делом према Гацку које су заједно са Невесињем по­ новно заузели Италијани и четници, док је 2. прол. дивизија оријентисана према Колашину. У то време привремено је расформирана 9. ди­ визија сем њене 3. бригаде. Прва пролетерска дивизија разбила је четнике у рејону Коврена и Шаховића, па пошто је у њен састав враћена 1. прол. бригада која је све до краја априла била у рејону Горажда, 1. пролетерска дивизија упућена је према Бијелом Пољу. Седма дивизија задржана је на левој обали Дрине, затварајући правце од Сарајева и Коњица, док су рањеници и болесници пребачени преко Дрине у шири рејон Челебића. Шеста источнобосанска и Мајевичка бригада биле су у борби са немачким и италијанским снагама (де­ лови нем. 369. дивизије и итал. 3. алпски пук) код Горажда и Усти­ колине, које су првих дана маја настојале да деблокирају италијански гарнизон у Фочи.

Закључак. — Продором Главне оперативне групе у Сан­ џак и Црну Гору, створена је знатна слободна територија која је, приближно, обележена линијом: Никшић—Шавник—Колашин—Мојко вац—Бијело Поље—Пљевља—Чајниче— Горажде—Калиновик—Гацко. Главна оперативна група јаче груписана на линији Ник­ шић—Колашин—Бијело Поље, припремала се за даље наступање ка Косову и Метохији.

По ангажованим снагама, захваћеном простору и времену трајања Ч. представља једну од најзначајнијих операција у НОР. Реакција непријатеља на војно-политичке успехе НОП, крајем 1942, била је веома брза. Мада су уложени велики напори, снаге и средства, ипак су изостали резултати које је непријатељ очекивао од тог свог великог подухвата. У Ч. било је укупно ангажовано око 26 000 четника Драже Михаиловића. Била је то до тада највећа концентрација четника за помоћ окупатору, али и највећи пораз који су доживели и после којег се, до краја рата, неће опоравити. Непријатељевом плану уништења НОВЈ, ВШ је супротставио свој план њеног очувања, избегавајући одсудније сударе кад год се то могло и кад је то ситуација дозвољавала. Од посебног значаја био је рад Главне оперативне групе која је својим дејствима до-принела да непријатељеви планови буду у основи поремећени. Она је поднела највеће тешкоће у овој операцији, јер је постепено навукла на себе главне непријатељеве снаге. Па и поред вишеструке надмоћности непријатеља, оптерећености са рањеницима, поред епидемије тифуса који је захватио њене јединице, перманентне глади, непроходности земљишта на којем се кретала и борила, Главна оперативна група успела је да спасе своје јединице и рањенике од уништења. Истина, њена ударна моћ је после битке на Неретви ослабила, јер су само три дивизије биле оперативно способне, а сва тежа ратна техника до које је она дошла по цену драгоцених жртава, морала је бити уништена. Кад је избила у Црну Гору и Санџак, предах и одмор био је неопходан, али до њега неће доћи јер је непријатељ дошао до закључка да је сада наступио најпогоднији момент да је уништи (Пета непријатељска офанзива).

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970