ТРЕЋА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА обухвата опе­рације немачких, италијанских и колаборационистичких снага против јединица НОП и ДВЈ од друге половине априла до средине јуна 1942. у источној Босни, Црној Гори и Херцеговини. Неуспели по­кушаји да се у јесен 1941. и у зиму 1941/42. угуши устанак у Ју­гославији, снажан развој народноослободилачке борбе и стварање нових слободних територија у источној Босни, Црној Гори, Босан­ској крајини и у разним областима Хрватске, чиме је била озбиљно угрожена стабилност окупаторових позиција на Балкану и доведена у питање безбедност обала и виталних комуникационих линија, при­силили су немачку и италијанску Врховну команду да у пролеће 1942. предузму нове, шире и први пут плански координиране опе­рације, да униште јединице НОП и ДВЈ на пространим слободним територијама: у источној Босни, Херцеговини, Црној Гори и Санџа­ку, а затим у западној Босни, Хрватској и Словенији.

Но, како нису имали довољно снага да истовремено предузму офанзиву у свим поменутим областима, немачки и италијански оку­патор на конференцији у Опатији 2. и 3. марта — на којој су при­суствовали немачки заповедник оружаних снага Југоисток генерал В. Кунце (Wалтер Кунтзе), командујући генерал за Србију Паул Бадер, немачки генерал за везу при италијанској Врховној ко­манди Е. Ринтелен (Енно Ринтелен), начелник Генералштаба ита-лијанске војске генерал Виторио Амброзио, кдт итал. 2. армије ге­нерал Марио Роата, представник италијанске Врховне команде генерал Антонио Гандин и начелник Главног стожера хрватског домобранства Владимир Лакша — споразумели су се да прво предузму операције против снага НОВ у источној Босни, а затим на територији западне Босне, Кордуну и Банији. Истовремено, с операцијама немачких, италијанских, усташких и домобранских снага у источној Босни, планирана су и дејства италијанских трупа и чет­ника у Санџаку, Црној Гори и Херцеговини против партизанских одреда који су у тим деловима земље веома успешно дејствовали. Одвојено од те офанзиве и са другим снагама, окупатор и кола­борационисти су у пролеће и у лето 1942. предузели низ офанзивних операција у Хрватској , јуна и јула у Босанској крајини (в. Козарска офанзива), а у лето и јесен 1942. у Словенији (в. Ро-шка офанзива).

За извођење операције у источној Босни (под шифрованим на­зивом Трио, што је требало да симболизује сарадњу три савезника: Немаца, Итслијана и усташа формирана је посебна борбена група под командом немачког генерала Бадера (Кампфгруппе Ге­нерал дер Артиллерие Бадер), састава: немачка 718. дивизија и 3. батаљон 737. пука 717. дивизије, италијанске дивизије Тауриненсе, Цацциатори делле Алпи и Пустериа и 8—10 усташких и домобранских батаљона; дејства су требало да почну 15. априла, уз свирепе ре­пресалије; посебно је наређено да се за време операције сви за­робљени и рањени партизани стрељају, а насеља, која помажу пар­тизане, спале и униште. Појединости операције испланиране су на кон­ференцијама представника италијанске и немачке команде у Љу­бљани 28. и 29. марта, и у Сарајеву 19. априла, с тим да се изведу у три етапе: у првој етапи (Трио И) да се окруже и униште јединице НОВ у простору између Хан-Пијеска, Вишеграда, Горажда, Фоче, Доброг Поља, Мокрог и Соколца; у другој (Трио ИИ) чишћење подручја око Сребренице, Братунца и Власенице и на планини Ја­вор, а у трећој етапи (Трио ИИИ) — уништење партизана на планини Озрен, између р. Криваје, Босне и Спрече. Још у току договора о овој заједничкој окупаторско-квислиншкој офанзиви дошле су до изражаја супротности између Италијана и усташа. Влада НДХ се противила учешћу у операцијама четника које су Италијани подржа­вали, а супротставила се и уласку италијанских трупа у источну Босну, северно од демаркационе линије. Да би спречио дејства италијанских снага у источној Босни, односно учинио их сувишним, стављајући до знања да ће властитим снагама запосести територију коју су држале партизанске јединице, Главни стожер НДХ је безуспешно предузео низ мера.

Врховни штаб НОП и ДВЈ који се од 25. јануара налазио у Фочи, предузео је мере за јачање партизанских и добровољачких је­диница и организовање народне власти на слободној територији, а планирао је и преношење дејстава ка Србији и западним крајевима земље. Општа ситуација за то била је повољна, посебно у источној Босни , где су 1. и 2. пролетерска бригада и источнобосанске јединице марта разбиле четнике (у Борикама и око Власенице) и ос­лободиле Дрињачу, Братунац и Сребреницу. У то време у Црној Гори и Санџаку , а нешто касније и у Херцеговини , ојачао је четнички утицај. Уочавајући припреме непријатеља за офанзиву у источној Босни, Врховни штаб је, да би избегао изне­нађење и на основи искустава из тзв. друге непријатељске офан-зиве у другој половини марта прикупио и. и 2. пролетерску бригаду око Рогатице, Соколца и јужно од Хан-Пијеска, и припремио истовремено напад на Рогатицу, у којој се налазио опкољени усташко-домобрански гарнизон. Даљи план дејства Врховни штаб ствара у самој офанзиви, а уништење усташког упоришта Борац , 17—18. априла, имало је за циљ да се обезбеди слободна терито­рија са правца горње Неретве и чвршће повеже територија Калино-вичког и Севернохерцеговачког НОПО.

Мада дуго припремана, офанзива у источној Босни није почела предвиђеног дана, нити се одвијала онако како је планирана. Главни стожер НДХ је без знања Штаба борбене групе генерала Бадера упутио усташку Црну легију (јачине 3 бојне) која је продрла 31. марта из рејона Хан-Пијеска (одакле је одбацила 2. батаљон 1. прол. бригаде и Власенички добровољачки одред) у правцу Власе­нице, коју је заузела 1. априла; затим је 4. априла заузела Дрињачу, а 9. априла Братунац и Сребреницу и избила на Дрину, чиме је пре планираног рока изведена друга етапа операције Трио ИИ и самим тим поремећен општи план операције. Усташке бојне успешно су извршиле задатак захваљујући околности што је Врховни штаб по­вукао 1. и 2. прол. бригаду ка долини горње Дрине и што су се још недовољно учвршћене добровољачке јединице брзо распале, не пру-живши јачи отпор. Пошто су итал. дивизије Цацциатори делле Алпи и Таури-ненсе због ометања од партизанских снага у Херцеговини и у рејону Калиновика закасниле с пребацивањем у полазне рејоне за напад (у рејоне Калиновик—Фоча и Сарајево—Трново), прва етапа изведена је у нешто измењеном плану. Наиме, Немци су, не чекајући да италијанске дивизије избију на демаркациону линију и с југа затворе обруч око партизанских снага у тзв. котлу Рогатица, прешли у напад. Неусклађеност операција непријатељевих трупа омогућила је партизанским снагама већу слободу маневра. После заузимања полазних положаја (15—20. априла), окупатори и квислинзи су 22. априла са полукружне основице почели напад на јединице НОВ на Романији и Гласинцу, на просторији северно од р. Праче и у ши­рем рејону Рогатице: нем. 718. дивизија са линије Боговићи—Со-колац—Зљебови—Хан-Пијесак, усташка Црна легија са линије Хан–Пијесак—Поџепље, нем. 737. пук са линије Гаражде—Зепа— —Слап—Вишеград. Јужни лук обруча, од Калиновика према Фочи до Вишеграда, требало је да затворе италијанске снаге. Док су де-лови италијанске дивизије Пустериа кренули у наступање из рејона Пљеваља и Вишеграда ка Чајничу и Горажду, дивизије Тауриненсе и Цацциатори делле Алпи, због прегруписавања у Црној Гори и Хер­цеговини нису биле правовремено пребачене у своје полазне ре­јоне, те ће до њиховог дејства доћи тек почетком маја.

Пошто је оценио да су снаге непријатеља сувише јаке, и да се не треба упуштати у одлучне одбрамбене борбе, Врховни штаб је одустао од даље блокаде Рогатице и наредио да се јединице повуку с угрожене просторије и пребаце преко Праче, у италијанску зону. Због тога је уместо координираног немачко-италијанско-усташког концентричног напада на јединице НОВ око Рогатице, дошло само до њиховог фронталног потискивања са севера на југ. У таквој ситуацији, а да би задржао наступање италијанске дивизије Пустериа из Санџака ка горњем току Дрине, Врховни штаб је 22/23. априла пребацио 2. прол. бригаду (без два батаљона) и Дрински доброво­љачки одред на десну обалу Дрине ради затварања праваца Чај-ниче—Горажде, који су до тада браниле само санџачке јединице; истовремено, порушена су сва три моста на Дрини код Горажда. Главнина 1. и два батаљона 2. прол. бригаде остали су на левој обали Дрине ради затварања праваца наступања непријатеља са севера, из долине Праче ка Горажду и Фочи. Дајући местимичан отпор, де-лови 1. и 2. прол. бригаде и неке источнобосанске јединице Добро­вољачке војске (делови Фочанског, Јахоринског, Дринског и Ро-манијског одреда) повукле су се последњих дана априла јужно од р. Праче; немачке, усташке и домобранске снаге ушле су 27. априла у Рогатицу и деблокирале њен гарнизон (једна усташка и једна домобранска бојна), а за наредна два дана избиле у до­лину р. Праче, где су се на демаркационој линији задржале у очеки­вању дејства италијанских трупа (дивизија Тауриненсе и Цацциатори делле Алпи) из Сарајевског и Невесињског поља ка Калиновику и Фочи. Већи део источнобосанских добровољачких јединица распао се под утицајем четничке пропаганде, а осипање је захватило и неке партизанске јединице. У међувремену, надмоћне јединице дивизије Пустериа савладале су отпор санџачких партизана и 23. априла заузеле Чајниче, а 24. априла избиле на Дрину, насупрот Горажду. Јединице 2. прол. бригаде оријентисане су на одбрану Фоче и повремене нападе на итал. снаге дуж комуникација Чај­ниче—Горажде; 2. маја на тај сектор пребачен је и 4. батаљон 1. прол. бригаде, чиме је појачана одбрана Фоче од правца Го­ражда.

После краћег предаха, 718. дивизија и дивизија Пустериа наставиле су првих дана маја дејства према Фочи (операција Фоча); 4. маја непријатељ је прешао р. Прачу и заузео Горажде. Из Сарајевског поља према Калиновику (у којем је као посада био један итали-јански батаљон из дивизије Марцхе) и Јахорини кренула је 1. маја у напад и алпинска дивизија Тауриненсе. Калиновички НОП одред је у први мах пружио снажан отпор италијанским алпинцима, али је пред далеко надмоћнијим непријатељем био принуђен на повла­чење. Нешто касније, 6. маја, дивизија Цацциатори делле Алпи (која је дотле била ангажована у борбама с херцеговачким партизанима око Невесиња, Гацка, Стоца и Метковића) прешла је у наступање дуж комуникација Невесиње—Улог—Калиновик, у сусрет ди­визији Тауриненсе, која је 7. маја заузела Трново. Делови Кали-новичког НОПО пружили су на положају Рогој, код Доброг Поља, снажан отпор Италијанима, који су затим успели да продру у блоки­рани Калиновик. Главнина дивизије Цацциатори делле Алпи, уз подршку авијације, заузела је 8. маја Улог, а 12. маја ушла у Калиновик где се спојила са деловима дивизије Тауриненсе. У међувремену је из Гацка 52. пп дивизије Цацциатори делле Алпи, ојачан деловима дивизије Мурге, и четницима, предузео акцију прочешљавања ре­јона Самобор—Липник, али је после тринаесточасовне борбе са хер­цеговачким 4. ударним и Гатачким батаљоном, одбачен 7. маја назад у Гацко. Из Горажда су 10. маја делови дивизије Пустериа продрли у Фочу (у коју су, истовремено, ушли и предњи делови не­мачке 718. дивизије) одакле су се ВШ и делови 1. и 2. прол. бригаде повукли на југ, према Црној Гори.

Тако је првих дана маја била изгубљена слободна територија у источној Босни, коју су поновно заузеле окупаторске и усташко–домобранске трупе. Становништво је било изложено великим стра­дањима: много села било је попаљено, а хиљаде људи је убијено и депортовано.

За јединице НОВ дошло је до неповољног обрта када су ита­лијанске дивизије заједно са четницима угрозиле из позадине парти­занске снаге које су се пред 718. дивизијом, усташама и дивизијом Пустериа повукле јужно од Горажда, Фоче и Калиновика, у северне области Црне Горе и Херцеговине. Неповољна ситуација настала је и у Црној Гори и Херцеговини, где крајем априла и почетком маја јача четнички утицај. Јаке италијанске снаге 6. армијског корпуса и Команде трупа Црне Горе, уз садејство црногорских и херце­говачких четника и других квислинга, настојале су да офанзивним дејствима с југоистока, југа и запада, из долине Лима, Таре, Мо-раче, Зете, из рејона Никшића, Гацка и Невесиња, набаце санџа­чке, црногорске и херцеговачке партизанске јединице на планинске масиве између р. Таре, Пиве и Сутјеске (пл. Дурмитор, Пивска планина, пл. Волујак и Маглић и др.) и ту да их униште. Да би спречио непријатеља да стратегијско опкољавање претвори у тактичко сте­зање обруча око партизанских снага, које су водиле борбе на четири фронта, Врховни штаб је — примењујући тактику избегавања крутих фронтова и маневрисања по унутрашњим правцима — одлучио да пребацивањем и груписањем снага на најугроженијим прав­цима успорава наступање непријатеља, а постављањем јачих снага на Дурмитору и Голији, омогући извлачење партизанских снага из Црне Горе ка тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе.

Под командом Главног штаба за Црну Гору и Боку, црно­горске партизанске снаге налазиле су се крајем априла на Сињаје-винском сектору (обједињене под Оперативним штабом Сиња-јевинског сектора): четири батаљона из Комског НОПО, два ба­таљона Дурмиторског НОПО, по један батаљон из Никшићког и Зетског НОПО и Омладински батаљон, на сектору Бјелопавлића и Пипера била су два батаљона Зетског НОПО, а у Никшићкој жупи, Пјешивцима и Горњем Пољу два батаљона Никшићког и делови Дур­миторског НОПО; на сектору од Даниловграда до Грахова на­лазила су се четири батаљона и Омладинска чета Ловћенског и два батаљона Никшићког НОПО. У Санџаку, под командом Глав­ног штаба за Санџак, били су: Златарски батаљон и један батаљон Пљеваљског НОПО код Чајнича и Бољанића, један батаљон Пље-ваљског НОПО и Милешевски батаљон на Каменој гори (1483 м), Бјелопољски НОПО код Граба и Шаховића и делови Пљеваљског НОПО између Шаховића и Мојковца. Од почетка маја црногорски партизански одреди водили су оштре борбе против надмоћних итали­јанских снага и четника, нарочито на секторима Колашина и Никшића, на правцима њиховог наступања: Колашин—Сињајевина—Жаб-љак (делови дивизије Венезиа и четници), Никшић—Гвозд—Шавник (делови дивизије Феррара и четници) и Чево—Убли—Велимље—Голија (делови дивизије Таро и четници). На подручју Колашина око 1400 четника после дводневних борби заузели су 5. маја Мојковац и продрли до Бистрице. У противнападу јединица Сињајевинског сек­тора, уз садејство 1. батаљона 1. прол. бригаде (који је средином априла из рејона Фоче пребачен у Забљак, а почетком маја на положаје северно од Мојковца) и делова Пљеваљског НОПО, од 9. до ли. маја, четници су на положајима код Гојаковића, Подбишћа и Бистрице претрпели осетне губитке, а из Мојковца избачени и по­тиснути према Колашину. Покушај да се ослободи и Колашин (16. маја) није успео, а у поновном концентричном нападу неприја­теља који је 19. маја почео из Колашина, Бијелог Поља и Шаховића према Мојковцу, јединице Сињајевинског сектора одбачене су на Сињајевину и даље према Дурмитору, а 26. маја четници су заузели Жабљак. На никшићком сектору јединице дивизије Таро и четници Баја Станишића савладали су јак отпор делова Ловћенског и Никшићког НОПО на правцу с. Чево—Убли и до 6. маја одба­цили их на линију Лигунар (к. 1184)—с. Брестица—с. Рокочи; исто­времено делови дивизије Феррара и Никшићки четнички батаљон напали су 5. маја из Никшића у правцу Никшићке жупе и наредних дана, уз знатне губитке, овладали Зировницом и Кабленом главом (триг. 1151), источно и југоисточно од Никшића а у правцу Уздомира потисли делове Никшићког, Дурмиторског и Зетског НОПО на положаје северно од друма Трубјела—Никшић—Градац. У даљем нападу надмоћних италијанских снага и четника, непријатељ је 14. маја заузео Малу ненаду, а продором од с. Кусида у с. Трепчу раздвојио јединице Ловћенског и Никшићког НОПО; 18. маја Ловћенски НОПО је после веома оштрих борби био принуђен да се и са положаја Велика ракита (к. 1308)—Велика ненада (к. 1244) —с. Јабуке повуче правцем с. Јабуке—Велимље—Голија. За то време, на правцу надирања непријатељевих снага Никшић— —Шавник, Италијани и четници избили су 17. маја у рејон Буковика, одакле је део снага продужио према Шавнику, а део у правцу Бара Бојовића. Упорном одбраном делова Никшићког, Дурми­торског и Зетског НОПО успорено је наступање непријатељевих колона; Италијани су тек 25. маја избили у с. Мокро, а 27. маја заузели Шавник, док су четници преко Бара Бојовића за то време продрли у Боан, повезујући се са четницима који су од Колашина, преко Сињајевине, избили у Жабљак.

У Санџаку, делови итал. дивизија Венезиа и Пустериа и четници из Бијелог Поља, Пријепоља и Пљеваља напали су Бјелопољски и Пље-ваљски НОПО, Милешевски и два златарска батаљона на положајима западно од комуникације Бијело Поље—Пријепоље и после огор­чених борби на Каменој гори, код Граба и Шаховића, у другој половини маја, принудили их на повлачење преко планине Љубишње ка Челебићу.

Упоредо и координирано са италијанско-четничком офанзивом у Црној Гори, снаге итал. 6. армијског корпуса у Херцеговини от­почеле су 12. маја акције прочешљавања у настојању да разбију и униште херцеговачке партизанске одреде: јединице дивизије Таури­ненсе у простору између комуникација Калиновик—Фојница и Оштри Кук—Врбница; ојачани 52. пп дивизије Цацциатори делле Алпи у захвату комуникације Гацко—Чемерно—Изгори, а 51. пп и 105. легија Црних кошуља из исте дивизије од Калиновика ка Борцу. Због појачане активности Јужнохерцеговачког НОПО на просторији Столац, Метковић, Хутово, Љубиње, Штаб 6. армијског корпуса 17. маја наредио је дивизији Цацциатори делле Алпи да пре­кине операције у правцу Чемерна и Борца и да се прикупи у Гацку и Невесињу, одакле је упућена у рејон Столац, Метковић, Хутово, ради напада на Јужнохерцеговачки НОПО (операција Столац); њој су садејствовале снаге дивизије Мурге у захвату комуника­ције Мостар—Домановићи—Столац и дивизије Марцхе дуж комуни­кација Метковић—Домановићи и Метковић—Хутово—Завала. У операцији која је трајала од 23—27. маја, Италијани су само у првим данима наилазили на местимичан отпор; због губитака које је трпео и четничке пропаганде Јужнохерцеговачки а затим и Севернохер-цеговачки НОПО почели су да се осипају. Због погоршане ситу­ације у Херцеговини Врховни штаб је тамо упутио 1. прол. бригаду (три батаљона); она је стигла на просторију између Гацка, Неве­сиња, Стоца, Љубиња и Билеће, али није могла битније да утиче на консолидацију ситуације те је крајем маја пребачена на пл. Голију на фронт према црногорским четницима.

При повлачењу црногорских партизанских одреда из Црне Горе на северозапад, њихово бројно стање, због претрпљених губи­така, великих напора и исцрпљености због даноноћних борби и не­сташице хране, готово је преполовљено. Било је и случајева дезер­терства и знатнијег осипања. Крајем маја реорганизовани црно­горски одреди налазили су се: Комски НОПО (два батаљона) у рејону Недајна, затварао је правац Жабљак—Штулац—Недајно; Дурмиторски НОПО (три батаљона) на положајима десне обале р. Комарнице—Годијељи—Ивица (к. 1718), затварао је правац Шавник—долина Комарнице—долина Пиве; под његовом ко­мандом био је и 3. батаљон Никшићког НОПО који је затварао правац Пошћенски катун—Сува локва—Добри До; Комски и Дурмиторски НОПО, придати 3. батаљон Никшићког НОПО и 1. батаљон 1. прол. бригаде образовали су Дурмиторску групу, која је на сектору Дурмитора затварала правце од Шавника и Забљака; Никшићки НОПО (два батаљона) и 4. батаљон Дурмиторског НОПО на положајима јужне падине Војника—Пиштеличка главица—с Ли-пова Раван—Пиштета—Пресјека затварао је правац с. Горње Поље—Липова Раван—Јаворак—Брезна; Зетски НОПО (три батаљона) био је у резерви Главног штаба за Црну Гору и Боку, у рејону Горња и Доња Брезна; Ловћенски НОПО (три бата­љона и Омладинска чета) и Орјенски батаљон (из Никшићког НОПО) налазили су се на сектору Голије. Ради обезбеђења бокова црно­горских и санџачких партизанских јединица, које су се повлачиле из Црне Горе ка тромеђи Црне Горе, Босне и Херцеговине, Врховни штаб је крајем маја и првих дана јуна прикупио главнину 1. прол. бригаде на пл. Голији, где заједно са Ловћенским НОПО затвара правац из Гацка и Автовца преко с. Крсца на Голију, а 2. прол. бригаду пребацио је из рејона Фоче, Челебића преко Узлупа и Шће-пан-Поља делом (2. и 3. батаљон) на Дурмитор (ради појачања одбране Дурмиторске групе) и делом (1. и 4. батаљон) преко Горанска у рејон с. Изгори ради обезбеђења из правца Гацка. Почетком јуна 3. пролетерска (санџачка) бригада пребачена је у рејон с. Закмура, јз. од Фоче, ради обезбеђења правца према Фочи и Калиновику. Међутим, под притиском јаких италијанских и четничких снага, црногорске и санџачке јединице, и поред пружања снажног отпора, биле су принуђене да се преко Пиве повуку према планинском масиву Маглица, Волујака и Вучева. Зато је према наређењу ВШ од 6. јуна, део 1. прол. бригаде (1, 2. и 5. батаљон) са деловима Севернохерцеговачког НОПО у рејону Чемерно, Изгори затворио правац од Гацка; дан касније на обезбедење тог правца упућена је и 2. прол. бригада, са још два црногорска бата­љона, а 8. јуна наређено је да се и 3, 4. и 6. батаљон 1. прол. бри­гаде са Голије пребаце према Автовцу. Врло оштре и одсудне борбе водили су 1. и 2. прол. бригада и ударни батаљони црногорских НОП одреда на крилима и боковима повлачења (нарочито на Гату, ји. од Гацка, где је 11. јуна 4. батаљон 2. прол. бригаде претрпео тешке губитке) и омогућили успешно извлачење главнине црногорских и санџачких снага на северозапад у шири рејон Зе-ленгоре где су изморене јединице могле да предахну. Средином јуна реорганизоване су црногорске партизанске јединице и од њих формиране 4. и 5. пролетерска бригада. Тада су и завршене операције окупатора и квислинга у источној Босни, Херцеговини, Црној Гори и у Санџаку.

Иако је непријатељ брижљиво и дуго припремао ову офанзиву, није му успело да уништи партизанске снаге што је био циљ операције. Успео је додуше да уз помоћ усташа и четника заузме готово сву слободну територију источне Босне, Црне Горе, Санџака и Херце­говине, и да зада осетне ударце партизанским снагама у тим областима. Многе јединице, првенствено, добровољачке, осуле су се или знатно бројно смањиле. Поред 1. и 2. пролетерске бригаде, повукли су се на планинско подручје на тромеђу Црне Горе, Босне и Херцеговине, и одабрани борци из црногорских, санџачких и херцеговачких јединица, сврстани у ударне батаљоне. Од њих је Врховни штаб формирао још три пролетерске бригаде: 3. санџачку, 4. и 5. црногорску и Херцеговачки НОП одред. У источној Босни одржала су се три ударна батаљона, од којих ће бити формирана 6. источнобосанска бригада и Бирчански НОП одред. Ова неприја­тељева офанзива донела је велика пустошења и страдања народу. Окупатори, усташе и четници вршили су масовна зверства над на­родом, велики број зграда (углавном партизанске куће) био је уништен, а хиљаде људи одведено је у концентрационе логоре. У крајевима где је извођена непријатељева офанзива дошло је до осеке устанка, али се борбено језгро — комитети, позадински по­литички радници и групе партизана — одржало, те је у 1943. народно-ослободилачка борба и у тим крајевима поновно узела маха и до-живела нови успех.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970