СЕЛО ШТРПЦИ – КЊАЖЕВАЦ
ГОВОР НА ОБЕЛЕЖАВАЊУ ЗАГЛАВСКО-ТИМОЧКОГ ПАРТИЗАНСКОГ ОДРЕДА НА БРДУ КАРАШИНУ,
Драги и поштовања достојни Књажевчани,
1.Ове године обележавамо јубиларну 70. годишњицу када су храбри синови Србије кренули у неравноправу борбу и неизвесност и после четири године извојевали победу и слободу народима Србије.
Те давне 1941. фашизам је био покорио Европу и распарчао југословенску државу. У границама које је одредио немачки окупатор образовано је српско квислинштво које је заједно и у име окупатора управљало таквом Србијом.
Владање Србијом, држање народа у покорности, економска експлоатација и укључивање друштвених и економских потенцијала у потребе Трећег рајха и политике немачких окупационих снага, обезбеђивана је помоћу разноврсног српског квислиншког апарата. Цео друштвени, политички и економски живот је стављен у функцију владања немачке окупационе власти.
2. Тимок и Крајина, географски источна Србија, историјски је познато подручје у којој су вођени бојеви, подизане буне и устанци, већина од њих историјски записана и остала у народном сећању. Подручје вредних земљорадника, винограда и воћара, рудара, познатих пастира али генетских ратника и слободара увек спремних да од освaјача, насилника и поробљивача бране себе, своју породицу, свој виноград, њиву и своје стадо, заправо слободу и људско достојанство.
Кaрађорђев устанак 1804, изнедрио је хајдук Вељка и његове бећаре, страх и трепет турског освајача и њихова ноћна мора. Опевавши га народ је у ствари, певао и причао поколењима о себи, о свом понашању и учињеном делу у освајању слободе и достојанственог живота за себе и своје потомство.
Након неславне капитулације Краљевине Југославије и стварања квислиншке Србије, у Крајини, Хомољу, подручју часних и храбрих сељака, пастира и рудара, догодило се оно што је и очекивано. Оно што је историја предодредила и одредила овом храбром народу који никада, када је била у питању слобода и агресор, није калкулисао. Зов историје и предака и зверско понашање осионе Немачке и Бугарске фашистичке солдатeске учинио је, да је народ источне Србије, почео да ствара своје партизанске одреде у које су ступали најбољи синови и унуци прослављених старих српских ратника. Ви сте имали свој историјски зов који сте следили и народну одлуку предака коју сте испоштовали.
На овом невеликом територијалном простору, јулских и августовских дана 1941. оформљена су четири партизанска одреда: Бољевачки, Крајински, Заглавско-Тимочки и Мајданпечко-Ујевачки. Овде на Карашину 8. августа 1941. године формиран је Заглавско-Тимочки партизански одред. Бројно стање: 12 бораца, командант Воја Јеленковић.
Овај устанички крај и народ нису поклекли у тешкој и суровој четворогодишњој борби за слободу. Та борба је имала своје осцилације, успоне и падове, али је била неуништива и непрекидно опстајала и јачала потпомогнута и штићена од слободарског народа. Офанзиве српских квислинга и фашистичких окупатора и злочини четника нису могли да угуше и униште устанак. Уз велике жртве партизански одреди и чете су обнављани и настављали борбу. Јуна 1943. оформљен је Тимочки батаљон, прва регуларна јединица НОВЈ у Источној Србији. Седмог маја 1944. године, формирана је 9. Српска бригада која је до ослобођења овог краја имала преко 50 борби са четницима, недићевцима, љотићевцима, бугарским и немачким окупаторским снагама. Народноослободилачка борба народа овог краја била је тешка, губици у људству велики, али је на крају народ са својим партизанима победио и оружјем освојио своју слободу.
3. У јавном животу присутни су историчари промотери политике и дела српске колаборације са фашистичким окупатором и оспораватељи народноослободилачког партизанског покрета. Иначе, они су познати по фабриковању података о злочинима партизанског покрета и нимало одговорни за своје тврдње, које извлаче – не из докумената и архива – већ из политике својих ментора као и напора потомака српске колаборације да издају својих предака претворе у националну српску врлину или је бар оправдају. Да би обезбедили своје позиције које су таквим радом стекли они фабрикују историјске податке не презајући од неистина.
Не би они заслужили нашу пажњу да др Антић није недавно са истом жестином, као некада квислиншка власт Аћимовића и Недића и немачка фашистичка окупациона управа Србије, осудио партизане за паљење општинских сеоских архива, мобилизацијских спискова и паљење књига о вршају житарица. За српске квислинге ово је био неопростив злочин партизана, јер су на овај начин уништавана задужења сељака који су били обавезни да кроз принудни откуп дају окупатору, а што је било често више од оног што су имали. Задужења о принудном откупу вођена су по сеоским општинама а без њих било је тешко отети онолико колико су квислинзи били обећали фашистичком окупатору.
Минимизирање народноослободилачке борбе и ратних успеха партизана у победи над фашизмом и откривање партизанских злочина од ових наводно објективних историчара постало је већ и комично и жалосно. И Хомен, државни секретар у Министарству правде, део је ове екипе. Пласирају научне истине и чињенице које до њих никоме нису биле знане. Већ смо навикли да др Цветковић и Хомен све кости из 19. и 20. века које пронађу у Србији, а она је нажалост пуна тога, прогласе за партизанске злочине, ма оне и не биле људске.
Број убијених 1944-1946. од партизанске власти који су научно установили као „истину“, одавно је превазишао број становника која су имала та насеља и градови и безмало укупно становништво које је тада имала Србија. На фудбалском игралишту у Чачку тврдили су да је стрељано и сахрањено 5.000 лица. Када су извршили ископавање нису нашли ни људске ни животињске кости. Стварно, доста насиља, превара и лажи за рачун одређених људи српске власти и политике.
Мислимо, да је све ово што се ради данас врхунац понижавања и заваравања осиромашених грађана Србије којима је одузета социјално-економска и друштвена сигурност и извесност њиховој деци. Треба прекинути ово унижавање српског националог идентитета и окренути се правим проблемима Србије, а њих има на претек, поготово што то чине они који немају много заједничког са Србијом.
4. Закон о рехабилитацији је даљи ход претварања издаје у национално дело, а њене носиоце у дичне синове српског народа. Да би рехабилитовали сараднике окупатора и лица која су чинила ратне злочине за рачун фашистичког окупатора, четворогодишњу борбу за ослобођење Србије прогласили су за грађански рат, односно идеолошки сукоб две супротстављене снаге. На једној страни су фашистички окупатор и српски квислинзи и сарадници који заједно бране друштвени систем краљевине Југославије, а на другој су партизани оличени у народу Србије, који се бори за ослобођење земље и бољи живот човека од оног који га има.
Четници су наводно били перјаница борбе за друштвени систем Краљевине Југославије а противу “озлоглашеног“, за који се борила партизанска страна, јавно не прокламованог али њима знаног, јер тражи слободу и срећнији живот човека.
Тај југословенски систем за који су се они борили није постојао ни у свести нити у пракси тог времена, али је он основа да се законом српске Скупштине цео четворогодишњи рат противу окупатора и квинслинга прогласи за грађански рат, а не ослободилачки, а учесници ове две стране идеолошки противници. За последице грађанског рата се не одговара, јер су се сукобиле идеологије. Тако да се за десетине хиљада покланог муслиманског живља, између 10-12.000 закланих људи 1943-1944. у централној Србији и други четнички злочини, Сајмиште, Бањица и сва друга стратишта Недићеве власти и специјалне полиције, не одговара, јер су то радили из идеолошких разлога, бранећи имагирани друштвени систем, који је постојао само у њиховој машти, а реално био окупаторски.
Сматрамо да су ови закони ругање српској националној историји, вековној борби српског народа за слободу и његовом жртвовању да одбрани и ослободи своју земљу од најезде белосветских освајача и националних изрода који су их помагали.
5. Србија је једина Европска држава која темељно баштини и рехабилитује српско квислинштво и сарадњу са фашистичким окупатором за време Другог светског рата и њихово дело. На овај начин оспоравају народноослободилачки покрет, четворогодишњу борбу народа Србије противу фашистичког окупатора и домаћих квислинга и међународна признања покрету за допринос победи над фашизмом.
Рехабилитација српске издаје и ратних злочина учињених у корист фашистичког окупатора је званична политика актуелне српске власти. Мало је још оних који нису рехабилитовани за ратна недела која су учињена према свом народу ради одржавања фашистичке власти и окупације земље.
Део државе и политичке јавности Србије уз свесрдну помоћ „независних медија“ агресивно осуђују припаднике НОР-а, боље речено партизане, који су се дрзнули да казне оне који су одговорни за Јајинце, Крагујевац, Краљево, Шабац, Ниш, Сајмиште, десетине хиљада покланих, на стотине хиљада послатих у логоре из којих се већина није вратила, на стотине хиљада хапшених и мучених и опљачканих људи.
Остао је ген. Михаиловић, последњи али најкориснији сарадник фашистичког окупатора, пре свега немачког и италијанског, који није рехабилитован. Његова рехабилитација била би крунски доказ да је Србија једина Европска земља у којој су фашистичка идеологија и неонацизам постали идеолошки садржај њеног опредељења у односу на опредељење савременог демократског света. То би била највећа срамота и увреда српског националног бића и идентитета, по чему је Србија препознатљива у историји и свету.
Без обзира на агресивност потомака и поштовалаца колаборације и ретроградних снага у Србији, СУБНОР мисли да постојећа власт неће смети да толико понизи народе и грађане Србије и попљује жртве српских квислинга и сарадника у одбрани фашистичког окупатора. Србија би тада била коначно изопштена из породице савременог демократског света и његове будућности.
Савез бораца народноослободилачког рата верује да, ваљда, ова власт није толико загазила у бездан и срамоту да генерала Михаиловића рехабилитује. Нека промотери ове политике буду убеђени да им борци и потомци на десетине хиљада поклане деце, жена и стараца, на десетине хиљада сурово усмрћених родољуба и на стотине хиљада хапшених, депортованих у логоре, повређених и опљачканих грађана Србије – неће то опростити и заборавити а за историју Србије биће вечно запамћена срамота.
Званична политика може да заварава себе о свом антифашизму али не међународну јавност и грађане Србије. Извршена је рехабилитација српског квислиништва и колаборације са фашистичким окупатором, њихова политика, и идеологија и учињено дело за потребе фашистичког освајача. Ово је покушај оспоравања доприноса народоослободилачког покрета победи над фашизмом и народноослободилачке борбе народа Србије против окупатора. Није далеко да учесници народноослободилачког покрета (партизани) треба да одговарају зато што су дигли устанак, што су се четири године борили против фашистичког окупатора и српских квислинга и сарадника окупатора, што су оружјем освојили слободу народу Србије и што су се дрзнули да казне одговорне за учињене злочине народу и грађанима Србије, јер су казнили “исправне“ грађане Србије и културне окупаторе.
6. Данас смо сведоци хипокризије српске политике и медија. Органи власти и средства информисања данима јачају незадовољство према пресуди мађарског суда који је ослободио официра Хортијеве војске Шандора Кепира непосредно одговорног за злочине у Новосадској рацији првих дана 1942. године. Мислимо да треба осудити такву пресуду која је изругивање жртвама учињених од тог нечовека, и мађарске фашистичке окупационе власти и солдатеске. То је добро. Али, шта рећи за наше окружне судове, посебно Шапца, који су на основу Закона о рехабилитацији рехабилитовали на стотине таквих и горих квислинга и сарадника фашистичког окупатора, сва поздрављена од средстава информисања и државе.
За четника повратника из емиграције у демократску Србију, који је руководио непосредно операцијом клања сељака у Вранићу, вршио те злочине и пљачкао имовину закланих, власт је рекла да се за то некада одговарало али данас не. Тај човек је запамћен од сељака по оделу (антерији) попрсканом крвљу које је узео од закланог. По садашњој квалификацији српске власти тај четник је антифашиста и борац против фашистичког окупатора. У једном разговору, за краткометражни филм, тврдио је, „да је клање много лакше и хуманије за жртву него убијање метком, јер је ефикасније и брже“. Тај “патриота“ за учињено “дело“ у Вранићу и многим Вранићима није одговарао нити ће да одговара, јер је злочине чинио из идеолошких разлога, мада се ради о полуписменом човеку. Питамо се има ли Србија морално право да осуђује пресуду Шандору Кепиру за учињене злочине или је то хипокризија и државе, политике и средстава информисања.
7. Поједине политичке опције, удружења, групе и појединци лепо говоре о антифашизму и нашој народноослободилачкој борби и покрету. Хвала им за то. Али то у овом времену за одбрану истине и антифашизма није довољно. Са речи се мора прећи на дело. Треба подржати враћање 7. јулу статус државног празника, зауставити рехабилитацију преосталих квислинга и сарадника фашистичког окупатора, треба спречити рехабилитацију ген. Драже Михаиловића, блаћење часних бораца за слободу, одбранити истину коју је свет признао НОБ-у у победи над фашизмом. Треба ставити ван снаге закон о изједначавању четника са правима бораца антифашистичке коалиције и Закон о рехабилитацији којим се рехабилитују сарадници окупатора.
8.8.2011.
Председник РО СУБНОР Србије
Проф.др Миодраг Зечевић
Материалы по теме:
