67. годишњица ослобођења Новог Сада

Говор  Светомира Атанацковића, Председника ПО СУБНОР-а АП Војводине

СМРТ ФАШИЗМУ!

Желим у име Покрајинског одбора СУБНОР-а АП Војводине, Републичког одбора СУБНОР-а Србије и у своје лично име да вам пожелим срећну 67.годишњицу од ослобођења Града Новог Сада од највећег зла у историји човечанства наци-фашизма. Посебно желим да Вам се захвалим, што сте на овај свечарски дан, дошли да се заједно подсетимо на тренутке радости и тренутке страдања грађана Новог Сада у Другом светском рату.

На данашњи дан, пре 67 година ослобођен је наш вољени град, плаћен крвљу најбољих синова и кћери, бораца народноослободилачке војске и новосадског партизанског одреда.

Наиме, већ почетком октобра 1944. године, почело је окупљање СКОЈ-еваца у разним деловима града, прикупљање  података о кретању и снагама окупатора, његовим намерама и агитовању против окупаторске мобилизације. Посебна директива је била да се прикупи што више оружја.

Током 22.октобра 1944. године, група СКОЈ-еваца посматрала је жељезничку композицију, која је последњи пут прелазила мост наспрам Петроварадинске тврђаве, напуштајући Нови Сад. У возу су се налазиле немачке, усташке и мађарске фашистичке јединице. У паничном бекству, окупатори су у Новом Саду минирали постројења на аеродрому, бетонски мост на међународном путу Нови Сад – Суботица и друге важне објекте. Многа злодела окупатор није успео остварити из разних разлога.

О самом уласку јединица народнослободилачке војске – седме Војвођанске ударне бригаде која је у Нови Сад ушла са падина Фрушке горе преко Раковца и Лединаца, дванаесте ВУБ која је форсирањем реке Тисе код Титела и разбијања окупаторских снага на том правцу јуришала ка Новом Саду и 3. батаљон осме ВУБ који се од Петровграда (Зрењанина) пребацивањем преко реке Тисе код Арадца, крећући се преко Жабља и Римских Шанчева – говориће друг Мита Бугарски, актер догађаја и борац 8. ВУБ. Тих октобарских дана 1944. године, широм су отворена врата слободе наше земље и нашег напаћеног народа, због тога, ми данас упућујемо мисли и сећања оним који нису имали срећу да ту слободу и дочекају, дајући своје младе животе у сламању и уништењу фашизма.

Другарице и другови борци, Даме и господо, драги пријатељи, ја бих Вам са неколико реченица, говорио о времену садашњем.

У години када обележавамо 70 година од дизања устанка народа Србије, борци НОР-а суочени су са великим насртајем на тековине народноослободилачке антифашистичке борбе, поново од оних снага, или њихових потомака који су и током НОБ-е квислинштвом и колаборацијом верно служили окупатору, наносећи највише зла сопственом народу. Неки-назови историчари су толико острашћени, да све то негирају. Неки опет, иако су потомци партизана бораца НОР-а, траже некакво помирење и рехабилитацију највећих злочинаца и то баш у оним крајевима где су почињени.

Вршиоци актуелне власти немају нити право, нити мандат да мире данас још живе партизане, потомке изгинулих и умрлих ратних другова, поштоваоце народноослободилачке антифашистичке борбе са сарадницима фашистичких окупатора Србије и њихових потомака. Изједначавањем жртве и џелата, борце за слободу и сараднике окупатора, потиру се у свести будућим генерацијама немерљив допринос народноослободилачке антифашистичке борбе Србије победи демократског антифашистичког света над фашизмом у Другом светском рату. То је избегавање признавања да су злочини учињени над онима који нису прихватили окупатора, Недићеву квислиншку власт, Љотићев фашистички покрет, четнике Драже Михаиловића и Косте Пећанца, Муслиманску милицију, балисте и др.

Ни у једном цивилизованом друштву не могу се потезом пера, укидати празници и сећања на најважније догађаје из славне прошлости једног слободарског народа.

На крају другарице и другови, драги пријатељи, порука је свима онима који желе лажима и преварама да минимизирају и пониште тековине НОБ-е „Оставите ви на миру партизане, њихову антифашистичку борбу и тековине које сте уживали“.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!