70. годишњице формирања I шумадијског одреда на Орловици – Трешњевица.

Говор председника СУБНОР Србије проф.др Миодрага Зечевића на обележавању 70.годињице формирања I шумадијског одреда на Орловици – Трешњевица.

 Другарице и другови, поштовани учесници скупа,

На овом месту 16. јула 1941. године Шумадија је, охолом фашистичком  окупатору и српским квислинзима у лику Аћимовићеве жандармерије, Љотићевим фашистичким формацијама и Пећанчевим четницима, рекла доста неслободи, издаји и насиљу. Од сада, од овог дана, почиње безпоштедна борба шумадинаца за слободу Шумадије, Србије и бољи живот људи од оног који су до тада имали. Од сада сваки шумадинац, свака шума, свако дрво, камен, поток, све оно што живи и постоји у Шумадији биће ваш непријатељ – била је порука устаника.

Никада за Шумадију нисте били добродошли, прихваћени и жељени. Обесни германи, са својим српским слугама, од данас имаћете оно што са собом носите, пакао, безпоштедну борбу народа за кога само мислите да сте га окупирали. У Шумадији, у сваком човеку, жени, детету, наћићете слободу и вековни отпор према окупатору и домаћим Бранковићима. Такви као ви и ваши који собом носе смрт, неслободу и покорност никада овом народу нису били и неће бити добро-дошли. Ми смо непријатељи, то сте нам наметнули. Прави поштени шумадинац, неће и не може другачије да вас прихвати. Идите у миру одакле сте дошли, водите ове наше нељуде са собом и тад ћемо бити познаници, можда и пријатељи, а дотле имаћете непокорену Шумадију у којој је све оно што постоји ваш непријатељ и показиваће вам недобродошлицу, на сваком кораку била је порука шумадинаца окупатору.

2. Дан формирања Првог шумадијског одреда је 16. јул 1941. године. Припреме за образовање одреда извршене су знатно раније. У једном шумарку између Бање и Копљара, 28. јуна донета је одлука о формирању Првог шумадијског партизанског одреда и именован штаб одреда: Милан Благојевић-Шпанац, командант, Милутин Тодоровић комесар, који убрзо одлази за команданта Космајско-посавског одреда а за комесара се именује  Жакула Недељко, заменик командира Милан Илић-Чича а заменик комесара одреда Душан Петровић-Шане. Прикупљање људи у логор који је био формиран на овом месту започет је одмах. Другог јула извршена је смотра приспелог људства и наоружања које је прикупљено, било их је тада на броју 93. Врши се интензивно војно обучавање, политички рад и одабирање људи за одред. У јутро 16. јула 1941. године Жујовић Сретен – Црни, командант главог штаба партизанских одреда Србије стајао је испрд строја постројеног Првог шумадијског одреда са Родољубом Чолаковићем чланом главног штаба. Одред је тада положио партизанску заклетву. То је прво полагање партизанске заклетве која је са одређеном допуном постала заклетва свих партизана Србије. „Ово је објава рата окупатору“ рекао је Чолаковић.

Између 18. и 19. јула две колоне Аћимовићеве жандармерије напале су логор. То је била и прва борба одреда а већ 20. јула у Трешњевицу стигло је девет камиона Немаца са два топа, спалили кућу Милана Илића и сутрадан отпочели акцију чишћења терена. Тих јулских дана није шумадинац пуцао на шумадинца, пуцао је борац за слободу Шумадије на фашистичког окупатора и српског и друге квислинге без обзира на порекло у његовом саставу који су се борили за очување фашистичке окупације и фашизма.

Од овог дана, Шумадија постаје пакао за фашистичког окупатора и домаће квислинге. Почиње рушење телефонских стубова, мостова и железничке пруге Младеновац-Лајковац, напади на жандармеријске станице, напади на Аранђеловац, Рудник, Страгаре и Лазаревац, паљење књига о вршају житарица које су чували жандарми, паљење општинских архива и мобилизацијских спискова, обрачун са агентима окупатора и све друго, што значи отпор и борбу за слободу.

Свакодневно до одласка одреда за Босну почетком децембра 1941. године, жестоке борбе се воде са Немцима, љотићевцима и жандармима. Четници Косте Пећанца нису озбиљо схватани. Четници Драже Михаиловића у Шумадију су дошли средином септембра и до конца октобра били савезници.

У току ноћи, 6. и 7. августа погинуо је први Немац на територији шумадијског одреда код Лазаревца, два 8.августа између Светиње и Трнаве, а онда се између Младеновца и Чумића одвија свакодневни рат између Првог шумадијског и немачких јединица, све до конца новембра 1941. Свакоднево се нападају немачки конвоји јер им је ово једини пут према Грчкој и обратно. Партизани пале камионе али рањене, и заробљене немце остављају. Светиња је била поприште великих борби. Ту је уништена првог октобра посебна, Борнерова елитна СС јединица заштитна чета 12 немачке армије у Грчкој, која је ишла из Немачке за Грчку носећи драгоцен терет. Извори показују невероватан број погинулих, 58 војника и подофицира и два официра. Плен 16 митраљеза (већина упакована), три машинке, око 40 револвера, 120 опасача са ножевима и фишекулама,око 50 пушака, 120 нових комплетних униформи, највише подофицирских и официрских, велики број ручних бомби, неколико килограма злата, доста новца, чоколаде, цигара и осталог провијанта. Заробљени немачки војници (Словаци) који су се одмах предали одведени су у Г.Милановац који је био ослобођен.  Још једна успешна борба на Светињи, борба на Прокопу, борбе југоисточно од Рудника, опсада Лазаревца, борбе у Крћевцу када су свој крај доживели пилоти немачке ловачке ваздухопловне дивизије која се са одмора враћала за Пешту предвиђена за источни фронт. За тај губитак посебно су Немци зверски казнили шумадијске партизане. Тешке борбе су вођене када је немачки окупатор организовао ново освајање Србије и повлачење дела одреда за Босну.

Преварили су се они који су мислили да је устанак у Шумадији немачком офанзивом угушен а она умирена. У пролеће 1942. године обновљен је Први шумадијски одред. Устаничка Шумадија је поред одреда до јесени 1944.године створила четири шумадијске бригаде а синови и кћери Шумадије попунили су јединице народноослободилачке војске које су исте јесени стигле у Србију и наставили борбу до победе.

3. Недаво су се у емисији „Утисак недеље“ појавили др Антић и др Марковић промотери политике и дела српске колаборације са фашистичким окупатором и оспораватељи народноослободилачког партизанског покрета. Иначе, они су познати по произвољном фабриковању података о злочинима партизанског покрета и нимало одговорни за своје „историјске оцене“ које извлаче не из докумената и архива већ из политике својих ментора као и напора потомака српске колаборације да издају својих предака претворе у националну српску врлину или бар оправдају. Да би обезбедили своје позиције које су таквим радом стекли они фабрикују историјске податке не презајући од неистина од којих нормалном човеку застаје дах. За такву работу пронашли су истомишљенике и у нашем крају јер без неистине ни једни ни други не би могли да опстану и оправдају себе. Нама је испод нивоа цивилизацијског односа да им одговарамо на измишљотине напабирчених историчара у које убеђени смо да ни сами не верују.

Не би они заслужили нашу пажњу да др.Антић није са истом жестином, као некада квислиншка власт Аћимовића и Недића и немачка фашистичка окупациона управа Србије, осудио партизане за паљење општинских сеоских архива, мобилизацијских спискова и паљење књига о вршају житарица. За српске квислинге ово је био неопростив злочин партизана јер су на овај начин уништавана задужења сељака који су били обавезни да кроз принудни откуп дају окупатору, а  што је било често више од оног што су имали. Задужења о принудном откупу вођена су по сеоским општинама а без њих било је тешко отети онолико колико су квислинзи били обећали фашистичком окупатору. Сваки даљи коментар овог иступања је сувишан.

Минимизирање народноослободилачке партизанске борбе и ратних успеха партизана у победи над фашизмом и откривање партизанских злочина од ових наводно објективних историчара постало је већ и комично и жалосно. Др.Цветковић и Хомен су део ове екипе. Фабриканти су научних истина и чињеница које до њих никоме нису биле знане. Већ смо навикли да Цветковић и Хомен све кости из 19 и 20 века које пронађу у Србији, а она је нажалост пуна тога, прогласе за партизанске злочине.

Ми мислимо, да је све ово што се ради данас врхунац понижавања и заваравања осиромашених грађана Србије којима је одузета социјало-економска и друштвена сигурност и извесност њиховој деци. Треба прекинути ово унижавање српског нациналог идентитета и окренути се правим проблемима Србије, а њих има на претек.

4. И још нешто, на крају већ поменуте емисије било је и питање „СУБНОР-ови министри“. СУБНОР је организација живих учесника народноослободилачког покрета која баштини те људе, ту политику, резултате и идеологију. Ми учесници НОП-а били смо изворни ствараоци и носиоци антифашистичке борбе, политике и те идеологије у Србији. Антифашизам је данас постао платформа,  идеологија, опредељење и политика савременог света 21 века. Супрото антифашизму је фашизам и неонацизам. У таквом идентификовању са идејом антифашизма част је данас, у преносном смислу бити СУБНОР-ов министар.

СУБНОР је убеђен да у Влади Србије има много више министара антифашистичког опредељења од оних на које они мисле. Ако не би било тако, онда би Србија стварно била оно што многи мисле о њој у свету и код нас да је држава у којој се рехабилитује квислинштво са фашистичким окупатором и фашистичка идеологија и политика и све то чува у свести дневне политике.

СУБНОР верује да то није стварна слика Србије и да Србија није таква. Потомци српске колаборације и ретроградне снаге Србије осећају да им се измиче тло под ногама и све више губе контролу над својим понашањем и оним што пишу, тврде и говоре.

Драги борци, омладино поштовани грађани, желим вам здравље, лични успех и срећан породични живот.

16. јул 2011. Трешњевица

Миодраг Зечевић
председник СУБНОР-а Србије