УЧЕШЋЕ НА РАСПРАВИ „АГРЕСИЈА НАТО-а 1999 И СРБИЈА“ – БЕОГРАДСКИ ФОРУМ (23.03.2011.)
Борба за слободу је најснажнији исконски осећај и лична и морална обавеза која се остварује као саставни део људског постојања. Одбрана земље је борба за личну слободу, слободу свог народа, своје породице, свог иметка, своје државе, свог достојанства и историјског битисања и трајања. Тада се не раздваја лично од општег, они су стопљени у једно.
Узроци и последице агресије на СРЈ, односно Србију, су вишеслојне мада веома видљиве. У својим белешкама 24. марта 1999. године записао сам: „Варварина дело или време варвара“. Историја ће дати последњу реч, надајмо се пуну истину о њој. Оно што знамо ми који смо је доживели и преживели, најмање што можемо да кажемо она је неправда и злочин са ликом геноцида према једном народу и држави, остварена као ваздушна најезда варвара. Време то непрекидно потврђује. Сваке године нових 30 хиљада људи оболелих од рака и леукемије у малој Србији очигледно показују и намеру и учињено дело агресора. Осуда историје увек дође касно а дотле влада насиље јачег и неумног као и оних којима слобода и независност није национална ни људска вредност. Моћници раде шта хоће, али на срећу и не докле хоће.
И у рату коме се слободи, моралу, правди и етици каже збогом постоје цивилизацијска ограничења која историјска достигнућа намећу. Она ограничавају заслепљеност силника и нељудскост која га прати. У овом рату обест великог моћника и европско вазалство, показали су своје цивилизацијско лице и себе представили као савремене варваре, као државе и народе, који живе у времену за које цивилизацијске вредности немају ни значај, нити обавезу. Како иначе објаснити да најбројније и најмоћније, технички и економски најразвијеније и војнички супериорне земље нападну малу Србију, односно СРЈ, зверски је разоре и несметано убијају њен народ као колатералну штету средствима која су прогресивни људи и цивилизовани народи у свету то одавно забранили и осудили. То је доказ да се цивилизација, култура, прогресивност и људскост не стичу техничком, економском и политичком развијеношћу држава и народа већ оним што људски прогрес изнедри као цивилизационо достигнуће времена које непрекидно треба бранити како од других тако и од себе.
Како ли се осећала та армада НАТО-а и те државе и ти народи, ако имају достојанства, који су разорили и убогаљили малу Србију а војнички нису победили српску војску, већ изгубили битку са њом. У ствари, ова армада је изгубила битку са народом. Битку са народом у историји није ниједан освајач и варварин трајно добио. Народ је увек остао непобедив, а они су постали ружна прошлост и подсећање на злочине противу људи које су учинили.
Југославија од њеног стварања, а пре и после ње Србија, није имала плодотворну политику према Косову и Метохији, боље речено према Шипнији и шиптарском народу. Без неке веће умности и осмишљености давала је, бранила, попуштала, пристајала, узимала, дозвољавала и оспоравала. Туцовић је заборављен а властодршци нису схватали суштину проблема и начин како се он решава. Нажалост и Србија је то наследила или није разумела или је било касно да се исправи оно што је било пропуштено и учињено.
Писао сам шта се дешавало сваки дан за време агресије. И сада када читам не могу да схватим да се Запад, који толико прича и држи до цивилизације, толико унизио и осрамотио. Американце могу да разумем, они нису оптерећени цивилизованим тековинама и моралним обавезама, која су њена предпоставка за понашање.
Идентификација европске политике са Сједињеним Америчким Државама, која није оптерећена цивилизацијом, јер је нема, али има организовано и агресивно цивилно друштво кога силом оружја и политике намеће, води Европу на цивилизацијску, политичку и економску маргинализацију у већ пререструктурисаној светској стварности а са њом и утицај Европе на будућа светска збивања. Нажалост Европа је изгубила себе и својом кривицом постала већ споредан светски играч којом други располажу и одређују њено понашање. Зато и не изненађују појаве нових варвара и варваризама у европској савремености а у свету нажалост она је свакодневна стварност.
Агресија на СРЈ, односно на Србију, последица је сумрака европске цивилизације и урушавања моралних вредности европског демократског друштва произашлог из Француске револуције XВИИИ века. То је оспоравање основе постојања остареле Европе која не успева да продужи себе и њено светско идентификовање у трајању по коме је у свету била позната.
Шта рећи о Србији и НАТО-у данас. Званично потписан споразум од Вука Драшковића са НАТО-м 2005.г. (читај диктат), много је неповољнији од 25.мартовоског протокола 1941. са фашистичком Немачком, због кога је оборена југословенска влада наша је стварност. Због те своје „неизмерне заслуге“ за Србију и српски народ Драшковић политички дивља по Србији у чему му свестрано помаже део политичке власти и средства јавног информисања. Изведба, национално крајње непопуларна, је у току. Власт је преузела и преузима обавезе али без снаге, па и спремност да их спроведе, па и разуме шта оне стварно дугорочно носе. Сада мало шта више зависи од нас и наших. Недостаје умност, способност и спремност политичког естаблишмента да се учини и постигне, бар могуће. А дотле смо у причи, без визије и разумевања последица, које су извесне. Остали смо и без угледа и без савезника и без идеја. Неизвесно је шта после свега може да очекује српски народ у будућности. Многе ствари су већ пропуштене и не могу се више променити, али увек се може боље, национално достојанственије и са мање себичности.
На крају, будућност малих народа у глобализацији ако су пасивни и неокупљени око јединственог националног интереса, што је наш случај, изложени су убрзаној денационализацији и нестајању. Нажалост декаденција друштва је видљива јер су људи изгубили поверење у себе, нацију, друштво и државу што је основа за денационализацију народа и њено нестајање.