ЧИЈЕ ГРОБОВЕ СРБИЈА ДАНАС ТРАЖИ И ОТКОПАВА

У току ратне 1943.г. међународна јавност притиснута сазнањем о тешким зочинима према цивилном становништву, ратним заробљеницима, члановима покрета отпора, имовини грађана и непоштовању међународних права на окупираним територијама од стране фашистичких држава и њихових помагача, покренула је иницијативу за кажњавање учинилаца таквих дела. У току ратне 1943. године сазрело је уверење код савезника о потреби ригорозног кажњавања за ратне злочине извршене у току Другог светског рата. У том периоду усвојене су, од стране савезничких влада, низ декларација, закључени су међународни споразуми и дате изјаве, објављена су документа о извршеним злочинима и злочинима који се врше.

На конференцијама савезника у Техерану, Јалти, Москви и Постдаму донете су конкретне одлуке о ригорозном кажњавању ратних злочина учињених од стране припадника фашистичких држава и њихових помагача на окупираним територијама. Уједињене Нације су 20. октобра 1943.г. образовале Комисију Уједињених Нација за ратне злочине са седиштем у Лондону. Уследило је доношење Декларације о злочинима 30. октобра 1943.г. на Московској конференцији, и образовање посебних органа при владама савезничких држава за утврђивање и кажњавање ратних злочина. Ови органи су били у функцији  истраживања, прибављања  и утврђивања чињеница  које су се односиле на извршене злочине од стране фашистичких окупатора и његових помагача.

Статут Комисије Уједињених нација за ратне злочине (КУН), донет истовремено са оснивањем ове Комисије био је обавезујући  документ и упутство за уређивање рада органа савезничких држава. Правни основ за рад ових органа, поред набројених,  били су и национални прописи  (у Југославији и супсидијарно прописи Краљевине Југославије), усвојене међународне конвенције, акт о безусловној капитулацији Немачке, уговор о примирју са Италијом и другим сателитским државама Немачке, Споразум четири силе у погледу Аустрије, Лондонски споразум од 8. августа 1945. године и његов анекс, Статут  Међународног војног суда, закон бр. X контролног Савета за Немачку итд. Чланице Уједињених нација обавезале су се да све припаднике фашистичких окупационих држава и њихове помагаче изруче државама у којима су учинили ратне злочине.

АВНОЈ је 30. новембра 1943.г. донео Одлуку о образовању Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, орган при Председништву АВНОЈ-а и Правилник о њеном раду.  У току прве половине 1944.г. образовано је шест земаљских (републичких),  једна покрајинска (Војводина), две обласне ( Косово и Метохија и Санџак), 65 окружних, 292 среске и 1.210 општинских комисија, повереника и сабирача података. Поред ових органа радиле су и анкетне комисије Државне и земаљских комисија за логоре. Државна комисија је имала свог представника у Комисији Уједињених нација у Лондону. У британској, америчкој, совјетској и француској окупационој зони, у Немачкој, Аустрији и Италији радиле су делегације Државне комисије у проналажењу, идентификовању и изручивању учинилаца ратних злочина у Југославији.

За територију Србије са Војводином и Косовом и Метохијом утврђени подаци о жртвама ратних злочина (без стрељаних и на неки други начин уморених) износе: 150.803 озлеђених;  216.782 хапшених; 785.506 интернираних, укупно  цивилних жртава ратних злочина 1.153.091 лице.

Према непотпуним подацима Државне, земаљске и остале комисије и њихових органа прикупљено је више од 900.000 пријава о ратним злочинима и злочницима, направљено око 550.000 записника о саслушању сведока и саслушању самих криваца, пронађено око 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора, више хиљада фотографија о злочинима и извршиоцима, прикупљен обиман информативно-документациони материјал (штампа, плакати) итд.

Комисије су на југословенском простору донеле око 120.000 одлука којима је за око 65.000 лица утврђено да су починила ратне злочине. За злочине учињене у рату за ратне злочинце проглашено је 8.664 југословенских држављана и 297 Албанаца са територије Србије, Црне Горе, Македоније и Албаније који су извршили злочине на територији Југославије.

Државна комисија је својом одлуком идентификовала и прогласила за ратне злочинце 7.565 припадника окупационих снага Немачке, 3.437 припадника војног, управног и правосудног апарата Мађарске, 395 Аустријанаца припадника немачких оружаних снага (који нису желели да се изјасне као Немци), 3.798 италијанских, 1.424 бугарских припадника оружаних снага и органа и 780 припадника других националности у служби окупаторских формација и органа.

Сва ова лица која су била доступна југословенским органима процесуирана су и кажњена у Југославији, већина од њих у Србији због чега се и поставља питање: чије гробове данас Србија тражи и откопава?[1]