САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 818882Укупно посета:
  • 2563723Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ПОШТА ЖРТВАМА ЗЛОТВОРА

Поводом 69. годишњице ослобођења конц. логора „Бањица“, највеће „кући смрти“ у Србији у Другом светском рату, 5.октобра је, у организацији Градског одбора СУБНОР-а Београда, одржан меморијални скуп.

Скуп је почео свечаном песмом „ По шумама и горама…“ у извођењу хора Основне школе „Јосиф Панчић“ са партизанске Чукарице.

Затим су испред споменика на улазу у мучилиште, на коме је записан епитаф „Смрћу ме плаше, поносна птицо буне“, положени венаци, међу којима је Републичког и Градског одбора СУБНОР-а, Скупштине Београда и више београдских општина. Венац РО СУБНОР-а положиле су Јелисавета Миловановић и Борка Нешковић, чланови Председништва.

Учеснике је поздравио пуковник Бора Ерцеговац, председник ГО СУБНОР-а, и позвао да минутом ћутања одају пошту хиљадама жртава овог логора, у коме је заточено и мучено 23.637 људи. Ерцеговац је нагласио да и овим масовним меморијалним скупом „показујемо како се дословно држимо чврстог обећања да никад не смемо заборавити десетине и десетине хиљада људи, Срба, Јевреја и Рома, који су без икакве кривице доведени у  казамат“, додајући да су страже, чуваре и обезбеђење, достављаче и мучитеље, под командом Светозара Вујковића, давали Недић, Љотић, Пећанац и легализовани Дражини четници, дакле „исти они злочинци и крвави квислинзи које, на жалост, део историчара, државне власти, судства и медија желе да рехабилитују.“

Поздрављајући у име Скупштине Београда Зоран Алимпић је, сем осталог, рекао да се Бањица и све оно што нам она значи и поручује не сме никад заборавити, на чему се организација СУБНОР-а доследно ангажује, у чему ће и даље имати подршку, признање и помоћ градске власти престонице.

Пред улазом у некадашњу „кућу смрти“ био је и Бошко Стаменковић, којем је овај логор, стицајем злих околности, „родно место“. Наиме, он је син револуционарке Лепе Стаменковић, која је на Бањицу, са четворо браће и сестара, стрпана у поодмаклој трудноћи и у том мучилишту, новембра 1942, родила сина Бошка, па 1943, са четворо најрођенијих и хиљадама сабораца ликвидирана на стратишту Јајинци.

  

Print Friendly, PDF & Email

3 реаговања на Бањица

  • Lune каже:

    Posle privremenog povlačenja iz službe, Dragi Jovanović je odmah po formiranju Vlade nacionalnog spasa bio postavljen za upravnika grada Beograda, da bi na tom položaju dobio i široka ovlašćenja u resoru policije.

    Uživao je nepodeljeno poverenje okupatora. Nemački komandant grada Beograda, pukovnik Kajzenberg o njemu kaže: „Policija je ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti, u najboljim rukama.”[1] Pukovnik Kajzenberg Dragog Jovanovića naziva svojim specijalnim komesarom. Fon Kajzenberg 18. septembra 1941. podnosi izveštaj u kome zaključuje da je saradnja svih nemačkih organa i ustanova sa srpskom gradskom policijom, čiji se broj popeo na 1.500 ljudi, besprekorna.[1]

    Za kratko vreme Nemci su Jovanovića postavili za komandanta Žandarmerije u Srbiji. Najzad je postavljen za komandanta Srpske straže sa pravom da proizvodi i otpušta oficire i izdaje naređenja sa zakonskom snagom. Tako je Dragi Jovanović bio drugi čovek u Srbiji za vreme okupacije. Pored ovih dužnosti, vršio je dužnost predsednika opštine Beograd i izvanrednog vladinog komesara za grad Beograd i za srezove vračarski i gročanski.

    Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istažitelji bili su: Boško Bećarević, Kosmajac i Svetozar Vujković. Prvenstveni cilj Dragog Jovanovića za vreme funkcije bila je borba protiv komunista i njihovih simpatizera. Tajna služba Dragog Jovanovića je uhapsila i saslušala blizu 1.500 komunista, zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji. U tome su imali pomoć i četničkog vođe Draže Mihailovića koji je proleća 1942. godine preko svojih ljudi poručivao policijskoj Upravi grada “da nemilosrdno raščišćavaju sa komunistima”.[2]

    Pored toga, Jovanović je sudelovao i u Holokaustu, odnosno hapšenjima i deportacijama beogradskih Jevreja. Njegov rad je toliko impresionirao nemačke vlasti da je Beograd još 1942. proglašen Judenfrei gradom.

    15. avgusta 1942. godine Dragi Jovanović je kontaktirao četničke komandante u Srbiji kako bi “preko određenog lica javio Čiči važna saopštenja.”[3] 17. avgusta 1942. Draža je odgovorio Siniši Ockoljiću da stupi u kontakt preko Jovanovićevog šuraka inžinjera Bojovića, i upozorio “budite oprezni jer Dragi je lopov.”[4]

    U trenutku kada se bližilo partizansko oslobođenje Srbije, Dragi Jovanović je 1944. otputovao za Austriju, smestivši se u banjski centar Karlsbad. Tu su ga pronašli i uhapsili operativci Ozne 1945. godine.

  • Lune каже:

    KELN – Zid sa više od 1.800 poruka koje su, u poslednjim satima svog života, urezivali osuđenici na smrt, nalazi se u ćelijama Gestapoa u Kelnu. Među njima, nalaze se i napisi Tole Turske čije reči svedoče o velikoj ljubavi u stravičnim dobima nacističkog progona.

    Nacistička policija Gestapo je po Tolu Tursku došla samo nekoliko dana pre njenog 20. rođendana. Tolu su nacisti već jednom uhapsili dve godine ranije, početkom 1942, kada su je pokupili sa varšavskih ulica i prisilili na rad u fabrici kod Kelna.

    Ipak, u njenom životu postojala je i jedna svetla tačka. Utehu je pronašla u Loleku, mladom poljskom vojniku, takođe na prinudnom radu. Lolek nije bio čovek koji se mogao lako predati i ubrzo se priključio pokretu otpora. Nacisti su ubrzo saznali za njegovu grupu i Lolek je uhapšen početkom 1944. godine. U pretresu njegove imovine, Gestapo je pronašao fotografiju lepe mlade brinete, Tole.

    Uhapšena je 5. maja 1944. te odvedena u posebnu Gestapovu ustanovu na periferiji Kelna. Mučena je i ispitivana o pokretu otpora, da bi na kraju bila prebačena u sedište Gestapa u Kelnu. Zatvorena je u ćeliju 4, na čijim je zidovima primetila brojne grafite. Bile su to poruke ranijih zatvorenika. Odlučila je da učini isto.

    Urezala je svoje puno ime, Teofila Turska, bio je to dokaz koji bi, nakon njene smrti, svedočio da je postojala. Ipak, želela je ostaviti još nešto osim imena. Želela je podeliti i svoja osećanja. “Lolek, zbog tvoje ljubavi sada patim ovde. Tola”, napisala je.

    Danas, gotovo 70 godina kasnije, njene reči se još uvek mogu videti u nekadašnjem štabu Gestapoa. Nalaze se među nekih 1.800 natpisa koji su preživeli nacističku vladavinu. Zahvaljujući vrednom radu Vernera Junga, direktora kelnskog Centra za nacističku dokumentaciju, sve ove poruke prikupljene su u knjigu “Zidovi koji govore”.

    Poruke su napisane na ruskom, francuskom, nemačkom, poljskom i, povremeno, na engleskom jeziku. Postoji hiljade priča poput Toline, koje su se odigrale ne samo u ovim ćelijama, već širom Trećeg Rajha.

    Kao jedan od najvećih štabova Gestapoa u Nemačkoj zgrada u Apelhofplacu bila je svedok hiljada ubistava. U periodu od 1943. do 1944, ubistva zatvorenika dešavala su se svakodnevno. To se još više pojačalo u novembru 1944, kada je regionalnim štabovima Gestapoa dozvoljeno da ubijaju strance bez dozvole iz Berlina. U Kelnu su postavljena prenosiva vešala na kojima se istovremeno moglo obesiti sedam osoba. Nakon pogubljenja, tela zatvorenika su bacana na lokalnu deponiju.

    Kako je rat odmicao, ćelije, koje su pravljene za jednog do dva zatvorenika, počele su primate i više od 30 osoba. Dok su neki trpeli strahovita mučenja, drugi zatvorenici ostavljani su u svojim ćelijama danima, pa i sedmicama, bez ikakvog ispitivanja. Čekanje je bio drugi oblik mučenja, koje je Gestapo često upražnjavao. U martu 1945, Amerikanci su oslobodili Keln, a Gestapo je već ranije napustio i zgradu i grad. Jedan američki vojnik naišao je na poruke na zidovima, te dodao i svoju. “Erl Hju. Klivlend, Ohajo. Treća oklopna divizija”, napisao je u jednoj od poslednjih poruka spomenika svim onim koji su prkosili Gestapou.

    U junu 1945. još je jedan zatvorenik posetio svoju ćeliju i napisao kratko: “Preživio”. I Tola se vratila. Nekim čudom je preživela rat, a iz Kelna je poslana u koncentracione logore u Ravensbriku i Mathauzenu, odakle je oslobođena u maju 1945. Vratila se u Poljsku, gde se udala i godinama radila kao medicinska sestra. Keln je, prvi put nakon rata, posetila 1991, te je pronašla svoju poruku u ćeliji 4. Položila je cveće za sve one koji su stradali u ovim ćelijama.

  • pedjaza каже:

    Logor “Banjica” je jedno od najozloglašenijih mučilišta komunista i rodljuba u Srbiji i Jugoslaviji, za vreme Drugog svetskog rata. U njemu je bilo i dosta žena, nekih čak i sa decom, novorođenčadima, a ima i slučajeva da su se tamo porađale. Način na koji se sa logorašima postupalo bio je ispod svakog dostojanstva, zverski i nečovečanski. Po motivima događanja u tom logoru, povodm 40 godina od oslobođenja logora, 1984. godine Radio televiyija Beograd je snimlla i emitovala TV seriju “Banjica”, u kojoj je na vrlo autentičan način prikazano kako se sa logorašima postupalo za sve vreme njegovog postojanja. Veliki broj logoraša nije dočekao slobodu, jer su bili streljani, a psihofizcko terorisanje zarobljenih bilo je deo svakodnevice.
    I danas, 69 godina kasnije, nisu izbledela sećanja ta tu crnu tačku u našoj istoriji. Ovo je još jedna prilika da se podsetimo koliko je veliki značaj imao antifašistički pokret.

Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
16°
Сунчано
06:5617:50 CEST
ЧетПетСуб
26/10°C
25/10°C
26/11°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.