Филм је, снимљен на основу истраживања Дика Мартија и извештаја који је усвојен у Парламентарној скупштини Савета Европе, као и на Унмиковом документу из 2003. године, у којем су наведене изјаве сведока, бивших припадника тзв. ОВК који су имали директна или индиректна сазнања како о транспортовању Срба у Албанију, тако и о трговини њиховим органима.
У филму који говори о страхотама, пребијањима, мучењима и агонијама кроз које су у последњој фази живота прошли отети Срби и Албанци, о вађењу бубрега из лешева, продаји органа. Француски пуковник Жак Огар који је тада био командант специјалних јединица француског КФОР-а дао је своје сведочење.После онога што је видео тих дана на КиМ напустио је француску војску. „Надгледао сам се свакаквих зверстава у Африци али то се одиграло у Европи оставило ме без речи“, рекао је Огар. Судбине у филму износе Верица Томановић, супруга отетог лекара Андрије Томановића, која је подсетила и на књигу Карле дел Понте „Лов, ја и ратни злочинци“ и Игор Тодоровски, брат младића (28) који је отет са радног места из Ургентног центра у Приштини, а коме, како каже, не може ни свећу да упали.
Приказан је и френетичан смех шефа француске дипломатије Бернара Кушнера након што су га на КиМ питали о трговини органима и „Жутој кући“, када је новинару рекао да мора да иде да се прегледа. У филму су приказана пребијања Срба и Албанаца који после тога нису могли да ходају данима и анализе које су им рађене.
Подсећа се да је Марти описао кроз какву агонију су пролазили отети на самом крају, да су убијани пуцњем у главу, па транспортовани на место где су из лешева вађени органи.
Према иизвештају, главни орган којим се трговало по цени од око 45.000 долара, био је бубгрег јер је могао да преживи 24 часа ван тела, а срце само четири.
Зато је кућа у којој је то рађено била близу аеродрома у Тирани.
Аутор филма Слађана Зарић подсетила је да се није много знало о „Жутој кући“, да многи нису веровали да је било трговине органима после јуна 1999. и да је зато желела да покаже судбину људи, да причајући њихове приче призове те људе у колективно сећање.
„Ако не причамо о њима они ће поново нестати…….. причамо о отмицама и нестанцима људи пред 50.000 Кфорових војника, тада је старадло, нестало и убијено више од 1.000 људи.Највише Срба, али и 370 Албанаца је убијено“, навела је она. Према њеним речима, филм је покушај да те људе и њихове судбине отргнемо од заборава, јер „ако не знамо шта се дешавало нећемо моћи да разумемо шта се данас дешава нити шта ће се десити у будућности“.
У Албанији и даље негирају извештај Дика Мартија.
„Ово није пропаганда нити бајка, већ се базира на чињеницама и на извештајима УНМИК-а“.
Драгана Мајсторовић, мајка несталог Ивана, који никада није стигао тамо где је кренуо из Приштине – у централну Србију да упише четврти разред средње школе, изразила је наду да ће се нешто сазнати о несталима и њиховим судбинама.
Председник владине комисије за нестале Вељко Одаловић оценио је као добро то што је снимљен филм „Жута кућа“.
Како додаје, тема је тешка и оптерећујућа.
Премијери филма снимљеног у сарадњи РТС-а и МУП-а Србије у Палати Србија, присуствовали су председник парламента Владимир Орлић и министри Ивица Дачић, Маја Гојковић, Дарија Кисић, Бранко Ружић, Томислав Жигманов, Братислав Гашић, Зоран Гајић, Даница Грујичић, Ђорђе Миличевић, директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић, представници СПЦ, породице жртава, као и несталих. Испред СУБНОР-а Србије премијери је присуствовала Олга Стоиљковић Трифуновић.
Приметно је било због тежине саме теме и верног приказа ,комбинације документарно-играног филма да су осетљивије особе изашле пре краја саме пројекције.
