Беседа др Димитрија Стојшића-Мите, митровачког хирурга у пензији изговорена у Сремској Митровици 8. маја 2024. године на Свечаној академији у сусрет Дану победе:
„Када се 9. маја 1964. године родила Драгињи и мени наше прво дете, мој драги кум Слободан Радованов дао јој је име СЛОБОДАНКА. Од дана ослобођења нашега града до тога дана прошло је 20 година и неки месец, а ја сам се тек тада осетио победником. Тај рат је уништио све моје најдраже, оголио ме до костију, а тог 9. маја одјекнуло је у мени, чинило ми се да то чују и земља и васиона; РОДИЛО СЕ ДЕТЕ, РОДИО СЕ НОВ ЖИВОТ, победили смо оне који су нас таманили и семе нам затирали. И свих минулих година, све до ове прошле, трудио сам се да је први позовем и да јој кажем: ДРАГО ДЕТЕ СРЕЋАН ТИ ДАН ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ. ДАНАС ТВОЈ РОЂЕНДАН СЛАВИ ЦЕО СЛОБОДОЉУБИВИ СВЕТ.
Знам да ово звучи помало себично и лично, јер је у сутрашњем дану највећи део човечанства, али и знам да скоро свака друга кућа, тих људи, посебно оних у СРБИЈИ и РУСИЈИ, има своје приче које су уткане у венац победничке славе.
Нећу да вам причам историју која је довела до тог дана. Већи део вас је ту историју живео и стварао, добро је знате, не треба вам за њу учитељ. Рећи ћу само да је у тим страшним годинама текла нова Волга руске и нова Сава српске крви, да је крв Јевреја могла да натопи Синајску пустињу, а да и крв Висла припада том сливу. Настаде тако велики црвени океан, већи и светлији од свих знаних светских мора, а и ово што данас имамо није никло из воде и земље, никло је из тог океана.
Када су совјетски војници над развалинама Рајхстага пре 79.година подигли заставу победе изгледало је да је зло заувек побеђено. Нажалост, кратко је то трајало. Букнули су такозвани мали, локални ратови, прву искру су најчешће палиле, а онда ватру разбуктавале, најбогатије западне земље и некадашње колонијалне велесиле. Запалише тако и разбише нашу бившу земљу, и то им мало било и кратко трајалао, па њих 19 најмоћнијих ударише на ово мало СРБИЈЕ, осакатили је и окупирали њен најсветлији део КОСОВО и МЕТОХИЈУ. Недалеко одавде и само неколико година касније зажели огањ у Украјини, братској нам земљи, која је у Другом светском рату дала небројене жртве на страни победника. Васкрснуше тамо Хитлера и његово недоношче Остапа Бандеру, па њиховим методама насрнуше на Доњецк и Луганск, на своју дојучерашњу браћу, живе спалише у Одеси оне руске великомученике. Потомци твораца Аушвица и Бухенвалда, потомци оних који су стрељали чете ђака у једном дану, потомци твораца Јасеновца и Јадовна, истетовираше на својим мишицама кукасте крстове и запеваше опет ону њима омиљену „Србе на врбе“, пожелеше да историју и истину окрену наопачке. И гле чуда, ти исти који су геноцид замислили и системски га спроводили, ових дана шминкају и дотерују резолуцију о геноциду коју желе да утисну на српско чело и обесе о српски врат. Мисле, имају силу, може им се да историју, истину и правду прекрајају по својој вољи.
Када сутра над Калемегданом и Кремљом затутње поповске салве у част победе над највећим злом које је погодило свет, ослушните пажљиво ту грмљавину. Препознаћете у њој бат корака Невског који сада има два имена Алксандар и Владимир, кораке генерала Жукова, Коче Поповића и Пеке Дапчевића, корачају на челу колоне која је спремна да сломи новосклепане кукасте крстове.
Ја ћу сутра погледати у небо, наћи и видети моју драгу СЛОБОДАНКУ, њеног и мог кума СЛОБОДАНА, и као сваке године јој честитати и рећи: СРЕЋАН ТИ ПРВИ НЕБЕСКИ РОЂЕНДАН и ДАН ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ. Знаћемо и она и ја, а надам се и сви ви, да ће наш народ увек бити у колони победника, у клони слободе, истине и правде, све док у њему расту деца са именима СЛОБОДАНКА и СЛОБОДАН.“
СУБНОР Месне заједнице Лаћарак