Названа по планини Церу где је, у основи, и решена; позната је и као битка на Јадни у чијем се сливу, углавном, одиграла.

Припремајући се за дефанзивне операције и претпостављајући да ће главне аустроугарске снаге дејствовати са севера, опитим правцем долином Мораве, а помоћне са запада преко Дрине, српска Врховна команда груписала је: 1. армију (кдт ген. Петар Бојовић, начелник Штаба пуковник Божидар Терзић, састава: Тимочка дивизија I позива, Тимочка II, Моравска II, Коњичка дивизија и Браничевски одред) на просторији Гроцка, Смедеревска Паланка, Рача, Топола; 2 армију (кдт ген. Степа Степановић, начелник Штаба пуковник Војислав Живановић, састава: Моравска I, Комбинована I, шумадијска I и Дунавска I) на просторији Обреновац, Аранделовац, Лазаревац; пред армијама постављени су заштитни одреди на граничној линији Дунава и Саве; 3. армију (кдт ген. Павле Јуришић Штурм, начелник Штаба пуковник Душан Пешић) вршила је заштиту северозападне и западне границе Србије, од ушћа Колубаре, дуж Саве и Дрине до Љубовије, у распореду: Обреновачки одред (6 б, 1 еск., 2 бтр.) од ушћа Колубаре до ушћа Вукодраже у Саву; Дринска II од ушћа Вукодраже до Зворника, са Шабачким одредом (8 б, 2 бтр., 1 еск.) од ушћа Вукодраже до Самуровића аде (дужине 120 км), а Лозничким и Лешничким (6 б, 3 бтр., 1 еск.) од Пејине аде до Аде зелениће (везу између Шабачког и Лозничког одреда одржавао је Јадарски четнички одред 500 четника код с. Прњавора); Љубовијски одред (2 б III позива и 1 бтр.) од Узовнице до Љубовије; одред на Дебелом брду (1 б III позива) одржавао је везу између левог крила 3. армије и Ужичке војске; Дринска I је била на положајима у рејону Ваљева. Ужичка војска (кдт ген. Милош Бо-жановић, састава: шумадијска I, Ужичка бригада и Лимски одред) у рејону Узица (Титово Узице) затварала је правце који су од Вишеграда и Бајине Баште изводили у долину Западне Мораве.

Народ у повлачењу пред непријатељем, Из ратног албума 1914. – 1918.

Противно предвиђању српске Врховне команде, аустроугарске главне снаге груписане су против Србије на Дрини: 5. армија (кдт ген. Л. Франк), састава: 8. корпус (9. пешадијска и 21. андверска дивизија) и 13. корпус (36. пешадијска и 42. хонведска дивизија, 11. брдска и 13. пешадијска бригада) на просторији Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко; 6. армија (кдт ген. О. Потиорек, истовремено и кдт аустроугарске Балканске војске), састава: 15. и 16. корпус на просторији Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, а 2. армија (кдт ген. Е. Бем-Ермоли) у Срему и Банату: 4. корпус (31. и 32. дивизија), 29. дивизија 9. корпуса и непосредно под штабом армије 23. пешадијска, 10. коњичка, половина 7. дивизије, 4, 7, 8. и 107. бригада. Ова армија била је предвиђена за дејство против српске војске само у случају да Русија остане неутрална. Но, пошто је она заратила и концентрацијско превожење већ почело, решено је да се 2. армија пребаци на север, почев од 18. августа, кад мађарске железнице буду слободне, а дотле да демонстрира према Србији без озбиљног ангажовања.

Евакуација непријатеља

Генерал Потиорек и аустроугарска Врховна команда нашли су се пред дилемом: да ли да почну операције против Србије са 5. армијом чим она буде прикупљена, а искоришћујући присуство 2. армије, или да се лише користи које им је 2. армија могла дати и да крену у офанзиву недељу дана касније кад и 6. армија буде прикупљена и спремна за дејство. Потцењујући српску војску, пре свега, њену маневарску способност, они су се одлучили за прву алтернативу. Потиорек је рачунао да ће до 18. августа овладати рејоном Ваљева, јер ће и 6. армија тог дана бити спремна за офанзиву.

Изјутра 12. августа почела је 5. армија прелаз Дрине са 9. и 21. дивизијом код с. Амајлија преко Самуровића аде, 36. д, 11. и 13. бригадом код с. Батара, а 42. дивизијом код Зворника. Због снажног отпора српских делова истурених на Дрим, пребацивање преко реке било је споро. Тог дана 9. д пребацила се на Самуровића аду, делови 13. корпуса (36. д) образовали су узан мостобран код с. Шора (Липнички Шор), а 42. д пребацила се једва на десну обалу код Малог Зворника. За то време артиљерија 2. армије снажно је бомбардовала Београд, Обреновац и Шабац; 44. пп 31- дивизије око 4 часова 36 минута заузео је Сабац, а 29. дивизија без отпора Мачванску Митровицу, НоћаЈ, Шеварице и Дреновац.

Истог дана српска Врховна команда почела је да уочава да је напад главних аустроугарских снага усмерен на северозападну Србију, па је око подне наредила; да 3. армија свим снагама за држава аустроугарско надирање преко Дрине и Саве; 2. армија са Коњичком дивизијом да се пребаци у северозападну Србију и нападне аустроугарске трупе које буду прешле Саву и Дрину] и. армија да се рокииу на дотадашњу просторију 2. армије и да обрати пажњу на северни гранични фронт; Ужичка војска да преде у офанзиву ради везивања јачих аустроугарских снага. После пријема наређења командант 3. армије одмах је упутио армијску коњицу и 17. пп са једним артиљеријским дивизионом из Дринске I у помоћ шабачком одреду, а 13. пп, такође, с једним дивизионом из исте дивизије Лозничком одреду.

Сутрадан, 13. августа, 8. корпус је тек око подне прешао Дрину и увече заноћио у Новом Селу и северно од Лешнице; у очекивању дејства 8. корпуса са севера, 13. корпус остао је цео дан на десној обали Дрине, дејствујући артиљеријом према с. Руњани—Г. Добрић, док је његова 42. д у покрету према Крупњу стигла до ушћа Дрињаче у Дрину; аустроугарска 2. армија продужила је бомбардовање циљева од претходног дана и појачавала снаге у Сапцу. Под заштитом 3. армије, српске трупе вршиле су форсиране покрете: Шумадијска I преко Уба према Шапат, Комбинована и Моравска I према Убу; Моравска II према Лазаревцу, а Тимочка I и Тимочка II према Аранђеловцу. Ојачања из 3. армије упућена Сабачком и Лозничком одреду, стигла су око 10 ч., а остатак Дринске I стигао је увече у 8. За влаку. Дунавска I и Дунавска II остале су на фронту Београд—Гохибац.

Продужујући наступање 14. августа, 8. корпус протерао је слаб Лешнички одред (1500 људи II и III позива и 500 четника) са падина Цера, заузео Видојевицу и заноћио на линији Видојевица (к. 378)—с. Прњавор; 13. корпус нападао је на положаје Лозничког одреда и после огорчених блиских борби успео је око 19 Ч. да заузме села Обреж и Г. Добрић. Изненадним и снажним ноћним противнападом, Лознички одред повратио је висове код Г. Добрића, али је морао опет да их напусти изгубивши 800 људи, док је само аустроугарска 36. д изгубила 600 људи. Због покрета 42. д Лознички одред се ноћу 14/15. августа повукао на положаје Кулина—Гробље —Пушкаревац—Мајдан, где је прихваћен од главнине Дринске I и стављен под њену команду. Ојачани Шабачки одред покушао је да поврати Шабац, али је одбијен. Око 10 ч. пристигла је код с. Лојаница и претходница Сумадијске I, али због развучености јединица и преморености трупа, није напала Шабац.

Немајући још довољно података о јачини аустроугарских снага које су надирале из Босне да би могла ангажовати све своје трупе, српска Врховна команда одлучила се поподне тог дана да прво ликвидира шабачки мостобран, а затим да нападне снаге које наступају преко Дрине. У том смислу је у 19 ч. наредила: 2. армији да се групише на р. Добрави и поврати Сабац; и. армији да се помери даље на запад са једном дивизијом на Уб, а другим двема код Ваљева; 3. армији да свим снагама задржава непријатеља. Међутим из примљених извештаја ноћу 14/15. августа, Врховна команда коначно је утврдила да главне аустроугарске снаге нападају преко Дрине, па је наредила 15. августа у 3 [ч. и 15 мин. да 3. армија и даље задржава непријатељеве снаге које надиру долином Јадра; да 2. армија форсираним маршем упути Коњичку дивизију правцем с. Коцељево—Драгиње на линију Сабац—Лозница (да би рашчистила ситуацију у МаЧви, дејство вала у бок и позадину 8. корпуса и обезбедила бок 2. армије), две пешадијске дивизије правцем а. Коцељево—с. Текериш за напад у леви бок аустроугарских делова у долини Јадра; да Шумадијска I заузме Сабац, а ако не успе, да упорно брани правац према Коцељеву ради обезбедења бока и позадине 2. армије. Због даљег бомбардовања Београда и Обреновца, што је указивало на евентуалну операцију тим правцем, накнадно је наређено X. армији да задржи код Лазаревца оне две дивизије, које је по ранијој одлуци требало упутити у Ваљево.

Наступајући на фронту око 70 км у 6 колона споро и опрезно, аустроугарска 5. армија избила је 15. августа до мрака: левом колоном 21. ландверске дивизије северним падинама Цера до с. Грушића; десном, главним гребеном Цера до Скакалишта; 9. дивизијом долином Лешнице до с. Милине, чија је побочница заузела Попов парлог и угрозила десни бок 3. армије; 36. дивизијом долином Јадра до с. Брезјака; у. и 13. бригадом код Грнчарског гробља; 42. дивизијом јз. од Крупња. Уз одобрење аустроугарске Врховне команде под чијом је командом била 2. армија, у рејон Сапца пребачена је 29. д 9. корпуса ради садејства 5. армији. Делови српске 3. армије (остатак Дринске I и Лознички одред) бранили су положаје код с. Јаребица и због измешаности јединица, десни одсек (Попов парлог—Јаребичка црква) примила је Дринска II, а леви, на делу Гробље—Пушкаревац, Дринска I. У духу наређења Врховне команде од 15. августа, Коњичка дивизија кренула је изјутра истог дана и до мрака избила јужно од с. Заблаћа; Шумадијску I повукао је командант 2. армије са положаја код Сапца на десну обалу р. Добраве где је и заноћила; Комбинованој дивизији наредио је да скрене на правац с. Драгиње—Текериш, да продире главнином долином Лешнице и нападне леви бок аустроугарских делова у долини Јадра, с тим да код Текериша остави један пук са 1 батеријом за осигурање бока и позадине са правца Шабац—Текериш, а побочницу да упути гребеном Цера; Моравско) и да крене правцем с. Коцељево—с. Градојевић—Михаилов гроб, а затим за Комбинованом дивизијом до Тцкериша, па гребеном Ивер ка ка с. Обрежу ради напада на непријатељев бок у долини Јадра. У подне је командант Армије допунио раније наређење (пошто је уочио важност Цера као ослонца у предстојећим дејствима и опасност од спуштања Комбиноване дивизије у долину Лешнице пре него што сигурно овлада Цером), и ставио у задатак Комбинованој дивизији да с пуком и батеријом, упућеним гребеном Цера, заузме још исте ноћи Косанин град, а остатак Дивизије да задржи у 8. Текеришу ради евентуалне употребе према Лешници и Иверку, а Моравској I, због преморености, одобрио је дужи ноћни одмор у с, Градојевићу, због чега она неће правовремено стићи да 16. августа подржи Комбиновану дивизију при овладивању гребена Цера.

Наступајући источним падинама Цера, 2. прекобројни пук са батеријом из Комбиноване дивизије сударио се изненада ноћу 15/16. августа са десном колоном аустроугарске 21. дивизије. Ноћу су у бој уведени I. и 6. прекобројни пук, који су у огорченој борби, заједно са 2. пуком, разбили аустроугарску колону и принудили је на повлачење (в. Текериш). Изјутра, 16. августа, Комбинована дивизија нападнута је у леви бок на положају Грујића Механа Борно поље од 9. дивизије са Раиуљаче и одбачена на положај Радоњић брдо—Кик—к. 325 где се, прихваћена од дивизијске резерве {5. пук), средила и задржала даљи напад 9. д. Криза је преброђена личном интервенцијом команданта Армије и пристизањем Моравске I, која је око подне са линије к. 325—-к. 330 напала делове 9. д на одсеку Спасовине—Бегмк и заузела Беглук, док је њено десно крило задржано код с. Југовића. Коњичка дивизија кренула је изјутра из рејона с. Пејиновића правцем с. Бојић—с. Слатина, а 3. пук упутила према Осоју (к. 272) ради обезбеђења десног бока Комбиноване дивизије. Главнина те дивизије продужила је покрет правцем с. Бојић—Слатина и на к. 205 узела под своју команду побочницу Шумадијске I (Шумадијски коњички пук и 19. пп, а нешто касније 3. и 4. батаљон из 10. пп) одакле је Шумадијски коњички пук упутила да садејствује 3. коњичком пуку, а са главнином продужила наступање у две колоне: десна (половина 1. и 4 кп са 1 бтр) избила је правцем с. Слатина—с. Добрић на Бели камен; 3. б 10. пп, који је обезбеђивао десни бок Дивизије на правцу Бели камен—с. Добрић, западно од с. Маови, препадом је разбио 57. бригаду 29. дивизије која се припремала за напад у бок Сумадијске I и принудио је да се у нереду повуче према Шапцу уз 300 погинулих и 100 заробљених. За то време лева колона (19. пп I, 1 б 10. пп и 1. бтр.) у наступању правцем к. 205—Радловац наишла је на леву колону 21. дивизије која је журила у помоћ десној ‘колони на Церу и, у садејству с 3. кп и Шумадијским коњичким пуком напала је и разбила, а потом је 3. кп избио на Бобију Цтриг. 417). За то време Шумадијска I успешно је штитила десни бок церске офанзивне групе (Комбинована и Моравска I) затварајући правце од Шапца на линији Мишар—с. Јевремовац. Интервенцијом Коњичке и Шумадијске I онемогућено је спајање делова аустроугарских 5. и 2. армије.

У долини Јадра 3. армија је на јаребичким положајима одбила 16. августа нападе 13. корпуса, нарочито 36. дивизије, али 42. д и ии. и 13. бригада потисле су Руднички четнички и Крупањски одред и заузеле Крупањ. Пошто су јој тиме угрожена оба бока и позадина, Армија се ноћу 16/17. августа повукла на положаје: Марјановића вис—к. 241—Гробље (Дирнска II) и Радевски камен Солдатовића гајеви (Дринска I). Увиђајући опасност по лево крило 3. армије, српска Врховна команда наредила је 1. армији да одмах упути Моравску II са Уба преко Ваљева на одсек Јолина бреза с. Ставе—Совачки кик у састав 3. армије, а једну дивизију из Лазаревца да упути на Уб.

Изјутра 17. августа с положаја Спасовине—с. Југовићи—Симино брдо 9. д и 16. пук 36. дивизије напали су Моравску I која је била на линији с. Југовићи—Текериш, и у оштрим борбама принудили је увече да се повуче на положај јужно од Текериша, пошто је претрпела веће губитке, нарочито од артиљеријске ватре са Беглука. У међувремену, око 12 часова, 2. батаљон 5. прекобројног пука Комбиноване дивизије зауставио је бочним дејством с Парлога напад 102. пука 9. дивизије од Југовића према Кику, а два сата касније 2. и 5. прекобројни пук као десна колона комбиноване дивизије избили су до мрака на линију Коњушница—Парлог, а 2. батаљон 5. прекобројног пука заузео је Тројан. Због необједињеног рада Моравске I и Комбиноване дивизије (командант Армије налазио се тог дана на положају Шумадијске I код Шапца) пропуштена је прилика да се разбије 9. д и овлада гребеном Цера. За то време је Коњичка дивизија са 2. пуком пресекла телефонску везу и железничку пругу између Шапца и Лешнице, на железничкој станици Дубље напала воз којим је један батаљон од Шапца био упућен у помоћ 21. дивизији, и принудила га да се врати; са 3. пуком заузела је Прњавор, продрла дубоко у позадину 21. дивизије и гонила њене разбијене делове до Дрине, запленивши једну батерију. При повратку пук је био опкољен између с. Петковице и Прњавора, али се пробио и вратио у састав Дивизије код с. Цуљковића. Смелим радом Коњичка дивизија је деморалисала непријатељеву позадину и онемогућила садејство 29. дивизије са 8. корпусом. Напад Шумадијске I на Шабац обустављен је због јаког отпора 29. д коју је подржавала тешка армијска артиљерија с Турског гробља и 2 монитора са Саве. Због тешке ситуације у коју је запала 5. армија, 2. армија је ноћу 17/18. августа пребацила и 4. корпус (31. и 32. д) на десну обалу Саве, уместо да га укрца у возове како је раније било предвиђено. На фронту 3. армије јачи напад извршила је само 13. бригада на Солдатовића гајеве, али је одбијена уз велике губитке. Моравска II стигла је у подне у Ваљево, и у 21 час продужила према Пецкој. Да би убрзала рад Комбиноване дивизије и Моравске I, Врховна команда наредила је да се Тимочка I из 1. армије упути из Лазаревца 2. армији ради појачања.

У току 18. августа Комбинована и Моравска I напале су положај 9. дивизије од Беглука до Тодоровог рта, прва гребеном Цера, а друга гребеном Иверка. Због слабог садејства између дивизија и појединих њихових нападних колона, напад се развијао врло споро, што је омогућило 9. дивизији да се одржи на положају. Код Шапца су 31, 32. и 29. дивизија напале изјутра Шумадијску I на положају Мишар—с. Јевремовац, и принудиле је да се повуче на линију десна обала р. Думаче—с. Церовац—Вама. Због повлачења Шумадијске I и прецењивања опасности по своје бокове, Коњичка дивизија одустала је од наређеног наступања према Чокешлни и Дрини, и повукла се на положај Брестовац—с. Метковић ради обезбеђења унутрашњих бокова Шумадијске I и Комбиноване дивизије. На фронту 3. армије је 13. корпус са 36. д и 11. бригадом безуспешно нападао положај Дринске II, а 42. д и 13. бригадом положаје Дринске I, такође, без успеха. Кад је око подне Моравска II пристигла у рејон Пецке, криза на левом крилу 3. армије је отклоњена, а уједно је угрожен десни бок 13. корпуса. Моравска II упутила је одмах два батаљона у помоћ слабом Љубовијском одреду који се усамљен борио на положају Зеленик—Бобија-Прослоп, где је затварао правац ка Пецкој. Око 17 ч. лево крило 36. д заузело је Марјановића вис, угрозило десни бок Дринске II и комуникацију 3. армије, с. Завлака—Ваљево, и запрерило да прекине њену везу са 2. армијом. Командант 3. армије је у току ноћи упутио појачања ради преотимања Марјановића виса.

У покрету из Лазаревца, Тимочка I стигла је у зору 19. августа у рејон с. Волујца и Румске. Тог јутра Комбинована и Моравска I наставиле су нападе на 9. дивизију. Десна колона Комбиноване (2. и 5. пук и 2 бтр) овладала је у 5. ч. и 30 мин. Косаниним градом, али је, потом, опрезно наступала и тек око 14 ч. заузела Веселинов врх, где је обуставила наступање због бојазни за свој’десни бок од делова 21. д на Бобији. Заноћила је са 2. пуком на Веселиновом врху, а 15. пуком на Косанином граду, чиме је омогућила 9. дивизији да одступи без већих тешкоћа и лева колона (1. и 6. прекобројни пук, 6. пук II позива и 3 бтр), кад је овладала око 13 ч. Рашул јачом, гонила је непријатеља долином Лешнице и падинама Цера, па је са претходницом заноћила на линији к. 328—Парлог (к. 288), а главнином код Јадранске Лешнице. Моравска I са 1. и 2. пуком око 13 ч. заузела је Велику главу, а око 15 ч. и Рајин гроб, потом гребеном Иверка гонила делове 9. дивизије, а у 20 ч. са предњим деловима заноћила је код Поповог пар лога. За то време њен 16. пук одбио је код с. Д. Ба дање покуша; левог крила 36. дивизије да пружи помоћ 9. дивизији. Моравска I, држећи се гребена Иверка, пропустила је повољну прилику да дејством у долину Јадра пресече одступницу 36.дивизији. Коњичка дивизија, због повлачења Шумадијске I, повукла се на положај у рејону с. Дворишта, не искористивши успех Комбиноване дивизије на Церу да гони непријатеља у правцу Лешнице. Против Шумадијске I, на р. Думаћи, наступале су 29,31. и 32. д. Искористивши њихову спорост, Шумадијска I извршила је испад против 31. и 32. д, створила код њих пометњу и забуну, а затим се, да би избегла удар 29. д у свој леви бок, повукла за 1—2 км према р. Добрави. Она је тиме отклонила опасност која је претила боку главних српских снага и створила утисак код аустроугарске 2. армије да се према њој налазе знатно јаче српске снаге. На фронту 3. армије, због доласка Моравске II, 42. дивизија и 13. бригада остале су неактивне преко целог дана, док су 36. д и н. бр. покушале да искористе постигнути успех на Марјановића вису, али без резултата. Командант 5. армије наредио је око 14 ч. прегруписавање снага према левом крилу, али због повлачења 9. д морао је у 16 ч. и 30 мин. да нареди опште повлачење 13. корпуса. Тог дана, по сугестији Врховне команде, упућена је Тимочка I из рејона с. Румска—с. Волујац да поврати Марјановића вис, где је стигла ноћу кад су га јединице 3. армије већ биле заузеле. Увече је Врховна команда наредила да се Тимочка II пребаци од Уба за Шабац, а команду на фронту према Шапцу да преузме командант 1. армије, под чију је команду стављена и Шумадијска 1.1 поред настојања команданта 2. армије да што више искористи извојевану победу, подстицањем дивизија на што енергичније гоњење, оне су споро и опрезно наступале. Моравска I провела је цео дан на гребену Иверка, омогућивши и последњим аустроугарским деловима да се неометано извуку долином Јадра и пребаце преко Дрине. Због слабе активности Коњичке и омбиноване дивизије, пребацили су се преко Дрине и разбијени делови 21. дивизије. Трећа армија није била у току ситуације и упустила се у борбе са аустроугарским заштитним деловима, па пошто су они одступили, померила се на линију Бањевац—Недино брдо. Тек увече, по наређењу Врховне команде, прешла је у гоњење, али је било касно. На крају дана Врховна команда наредила је да 2. и 3. армија избију на Дрину, а 1. да се оријентише према Шапцу. Тимочка I враћена је у с. Мровску. Ноћ 19/20. и дан 20. августа искористила је 5. армија за повлачење и, захваљујући спором и опрезном надирању српских трупа, пребацила се без већих тешкоћа на леву обалу Дрине: 9. дивизија код Јање, остаци 21. д код Самуровића аде и Амајлије, 36. д и н. бр код с. Батара, 42. д код Сепака и 13. бр код с. Козлука (21. августа).

Због повлачења аустроугарске 5. армије преко Дрине, повукао се и 4. корпус преко Саве. У Шапцу се задржала само 29. д с којом су водене борбе до 24. августа, кад је протеран и последњи аустроугарски војник са територије Србије.

Аустроугарски губици: око 25 000 људи од чега је 4500 заробљено; српски: 250 официра и 16 045 подофицира и војника, од чега је 54 официра и 2053 војника погинуло, а остало рањено. Заплењено: 48 топова, 86 кара, 13 пољских болница, већи број пушака, коња и другог материјала.

У церској бици ангажоване су с обе стране приближно једнаке снаге. У корену аустроугарског пораза била је неодређена улога 2. армије која се није потпуно ангажовала у Србији, а нити је стигла на време у Галицију, што се и тамо неповољно одразило. Користећи се великом покретљивошћу својих трупа, српска Врховна команда успела је по мери развоја ситуације да уведе у борбу све потребне снаге и да створи надмоеност над 5. армијом. Победом на Церу ојачала је у српској војсци и народу вера у сопствене снаге. То је била прва савезничка победа у I СР, која је видљиво олакшала њихове операције због чега је и углед Србије код њих знатно порастао.

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970