Пре тачно 81 годину становници престоног града на двадесетседмомартовским демонстрацијама јасно су рекли свој став о наци–фашизму који је био у зениту своје моћи.
Али тај дан је само круна борбе патриотских снага против срамног Тројног пакта.
У ноћи 26. на 27. март група завереника предвођена Боривојем Мирковићем генералом војног ваздухопловства, извела је војни пуч збацивши с власти трочлано краљевско намесништво под управом кнеза Павла, као и Владу Цветковић – Мачек, која је 25. марта 1941. потписала срамни протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Завереници су предали власт малолетном краљу Петру Другом Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства генерал Душан Симовић, а за потпредседника Владе изабран је академик Слободан Јовановић.
Иако је операција успела, извршиоци војног пуча нису били сигурни у реакцију народа, али када је освануо чувени 27. март, све је било више него јасно. Тај дан, по сведочењу очевидаца, Београд је изгледао као једна велика кошница, састављена од људи који су свесрдно подржали преврат.
Треба, такође, нагласити да је патријарх српски Гаврило Дожић благословио пуч, што је засигурно имало велики утицај на морал народа. Тонски запис говори: „Пред нашу нацију у ове данe судба је поново била поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се Царству Небеском, то јест царству Божје истине и правде, народне слоге и слободе… Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и много милиона прослављених предака наших.“
„Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти но суштини и мотивима. Сва три ова велика датума воде Царству Небескоме!“
Управо ова изјава патријарха јасно говори о стварима које су нажалост и данас актуелне. Морамо се ујединити у добру и злу, и мора српски народ да стане под један стег слободарства и антинацизма који се задњих година поново буди. Само уједињени можемо бити снага и само поновно збратимљени сила, кадра да одбрани своју отаџбину, али и да формира државни систем веће солидарности међу грађанима. Идеологија нашег народа мора бити „Сви за једног, један за све“, и тада ћемо победити!
Поставља се питање какав смо то народ? Одговор би могао бити „У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци!“
Отишао је наш народ и корак даље, сковавши крилатицу „Боље рат ,него пакт! Боље гроб него роб!“ – орило се из хиљада грла слободољубивих Београђана.
Тако су Београђани акламацијом изнели своје определење за антифашизам и антинацизам. Као и увек на правој страни историје, тако и овај пут, бивајући свесни свих последица које ће убрзо наступити Срби су изабрали вјеру, а не вечеру. Посебно треба нагласити да су овим чином зауставили Хитлеров „Дранг нах остен-продор на Исток“. Нацисти су већ били готови да крену на Русију, али мали пркосни српски народ зауставио је планове немачке армаде за Русију, која је добила драгоцених месец дана за припрему одбране од германских крволока.
Ових дана опет се тражи од Србије да се определи и окрене леђа братском руском народу, али мудро руководство наше земље има и знања и умења, да одржи статус Србије као војно неутралне државе.
Дубоко се надамо да је Србија своје ратове завршила – заувек!
