СУБНОР града Новог Сада доделио је Повељу новинско-издавачкој кући „Дневник Војводина прес” д.о.о. за допринос у неговању Културе сећања. Лист „Дневник“ најстарији је живи лист у Војводини чији почетак се везује за лист „Слободна Војводина“ који је штампан 1942. године под уредништвом Светозара Марковића Тозе, тада организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.
Повељу је генералном директору „Дневника“, Душану Влаовићу, доделио председник СУБНОР-а града Новог Сада, Милован Вујић. Повеља је додељена у години када „Дневник“ обележава 80 година од првог броја „Слободне Војводине“, односно свог настанка.
Први број „Слободне Војводине“, који ће касније прерасти у НИП „Дневник“ припремао је главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. Верује се да су илегалци разнели по окупираном Новом Саду око 100 примерака „Слободне Војводине” и да је лист стигао и у друге градове – Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу. На жалост први број и прва редакција имали су трагичну судбину. У ноћи између 18. и 19. новембра 1942. кућа у којој се налазила редакција и штампарија „Слободне Војводине“, на препад је опкољена после поноћи, засута је пушчаном ватром, бомбама и сузавцем окупаторске полиције и војске. Погинули су домаћин куће Ћира Шовљански и Бранко Бајић, адвокат, писац, председник Покрајинског народноослободилачког одбора за Војводину. Светозар Марковић је тешко рањен и ухваћен. Након истраге обешен је 9. фебруара 1943. године у касарни у Футошкој улици у Новом Саду и покопан на Алмашком гробљу.
Први број „Слободне Војводине” јединствен је и по томе што у поробљеној Европи, колико је познато, није било антифашистичког листа рађаног с толико страдања и погибија. Марковићево дело – реч истине брањена животом – наставило је да одјекује по Војводини и поред нових злочина окупатора. Његови саборци, уз све опасности од погибија, храбро су припремали и штампали „Слободну Војводину” и две наредне године под окупацијом, а поједини бројеви имају чак 2.000 примерака. Двоброј 2-3, за март и април 1943, умножен је у кући Драгутина Раданова Бапе, у Врбасу. Број 4, за мај, потиче из куће Исе Сремца у Парагама. Двоброј 5-6, за август 1943, и сви наредни бројеви до 22. – из 29. септембра 1944. – објављени су у Срему. Машину за штампање илегалци у Београду натоварили су у моторни чамац и уз Дунав довезли до Белегиша. Пренета је на усамљени салаш Милана Шушњара код Сурдука и смештена у тајно склониште ископано на њиви. „Славни сремски тигл”, како га је касније назвао Владимир Дедијер, штампао је 17 бројева „Слободне Војводине”. Тајни курири разносили су лист по Војводини, а примерци су стизали и до штабова у Србији, Хрватској и Босни – и у Италију, за наше рањенике, који су били тамо на лечењу”. Три наредна броја листа – 23, 24. и 25. – из октобра и новембра 1944. – потичу из Баната, из Петровграда, потоњег Зрењанина. „Слободна Војводина” срећно се вратила у Нови Сад: „Овим бројем почиње да излази редовно у слободном Новом Саду, пошто је тек сада штампарија оспособљена” – јављено је у броју 26 од 19. новембра 1944. А петнаест дана касније, 5. децембра 1944, Светозар Марковић проглашен је за народног хероја Југославије. Од тога дана – „Слободна Војводина” почела је да излази као дневни лист. И то је трајало до 1. јануара 1953: тада се први пут појавило ново име – „Дневник”, избрано на конкурсу редакције, с учешћем више хиљада читалаца. Уредници листа у рату – настављачи Марковићевог животног дела – били су истакнуте личности ослободилачког покрета: Никола Петровић, Геза Тиквицки, Ђурица Јојкић, књижевник Јован Поповић, Станка Веселинов, Живан Милисавац.
Први број „Слободне Војводине“ за који се дуго веровало да је неповратно изгубљен пронађен је годинама после рата и данас се чува у Библиотеци Матице Српске.
