Будимир Ђорђић

Почетком децембра Бригада врши напад на делу Сремског фронта у реону Чалма – Мартинци. Напад почиње у 4 сата ујутро. Прво наша артиљерија рови сремску равницу, што траје до 5 сати, а тада почиње јуриш стрељачких јединица. Уз наше невелике губитке – тек неколико погинулих и рањених — жилави отпор Немаца бива све слабији. Уз нас је и наш командир Љубисав Жижовић. Његов лични пример нас крепи. Око 10 сати непријатељ одступа, и то у паници, остављајући за собом много ратног драгоценог материјала.

Продужавамо даље. Маршујемо до села Мала Вашица, где нас мештани изненађују срдачним дочеком. Ту су и транспаренти са изразима добродошлице и громогласни повици грађана на улици, са поклицима слободи, Титу, ослободилачкој војсци, Партији.

Организовано нас дочекују чланови Месног народноослободилачког одбора. Разводе нас по кућама, на вечеру, боље рећи гозбу.

Код једног домаћина смо мој брат Војислав и ја. Дирнуло га је кад је чуо да смо рођена браћа, родом из села Љутице, код Коцељеве, па нас је почео грлити и љубити, са сузама радосницама у очима, говорећи:

– Другови, браћо, срећно вам било!

После гошћења, које је било обилато, љубазно смо се захвалили домаћину и члановима Одбора. То гостопримство житеља Мале Вашице, села покрај Шида, нешто је најлепше што сам у Срему доживео, а доживљаја, и лепих и оних других, било је и напретек.

Одмах потом крећемо пуг Илинаца, Немаца и Комлетинаца, где стижемо 7. децембра. Ту нас, уместо гостољубивих Сремаца, дочекују Немци – сређеним распоредом и оловом. Предстојао нам је четири и по месеца дуги и сурови рат у равници. Добро у Малој Вашици, међутим, нисмо заборавили.