Јован Радовановић

ЈУЛСКА БУКТИЊА СЛОБОДЕ

У пролеће 1941, кад је Краљевина Југославија била пред пропашћу (приступање Тројног пакта и његово обарање војним пучем, Априлски рат, капитулација војске), Комунистичка партија Југославије отпочела је појачане припреме за отпор фашизму и за борбу против капитулације. Упоредо с тим формиран је Војни комитет који је преузео све припреме за отпор окупатору и за оружану борбу. Формирани су војни и санитетски курсеви за обуку омладине и обучавање будућег санитетског кадра. У исто време почело је прикупљање наоружања и војне опреме.

А напад Немачке на СССР значио је и промену карактера Другог светског рата – од империјалистичког у антифашистички. Истог дана кад је почела немачка агресија на Совјетски Савез, Политбиро ЦК КПЈ одржао је састанак чије одлуке нису сачуване, али су садржане у прогласу у којем је речено „да је куцнуо судбоносни тренутак за одсудну битку против највећег непријатеља радничке класе“. На састанку ПК КПЈ (23. јун) за Србију, којем су присуствовали Александар Ранковић, Спасенија Бабовић, Ђуро Стругар, Мома Марковић, Иво Лола Рибар, Благоје Нешковић, Митра Митровић, Мирко Томић, Мирољуб Матијевић, Љубинка Милосављевић, Василије Буха и Милован Ђилас, одлучено је да се формирају ударне групе, убрза прикупљање оружја и санитетског материјала и да се упуте инструктори у поједине крајеве Србије за помоћ локалним руководствима. Формиран је и Секретаријат ПК састава: А. Ранковић, Б. Нешковић, С.Бабовић и Љ. Милосављевић. Тито је 26. јуна обавестио Коминтерну да је руководство КПЈ, сутрадан после напада Немачке на СССР, формирало Главни штаб партизанских одреда, који сачињавају: Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Раде Кончар, Франц Лескошек, Сретен Жујовић, Иво Лола Рибар и Светозар Вукмановић Темпо. Даље је у депеши речено да руководство КПЈ „припрема оружани устанак против окупатора, јер код народа влада велика спремност за борбу“.

 У ПОСЛЕДЊИ БОЈ

Најважнији догађаји из првих дана јула је састанак Политбироа ЦК КПЈ одржан 4. јула 1941. у вили Владислава Рибникара, директора листа „Политика“. Усвојена је одлука о покртању оружане борбе против окупатора. На састанку су учествовали Тито, Ранковић, Ђилас, Рибар и Вукмановић. Ту је одлучено да се формира и Главни штаб партизанских одреда за Србију, за чијег команданта је одређен Сретен Жујовић, а за чланове: Филип Кљајић, Бранко Крсмановић, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић.

После тога је (12. јула) Централни комитет КПЈ упутио проглас народима Југославије, у којем, поред осталог, стоји: „У бој, у последњи бој за уништавање фашистичке заразе која тежи да истреби не само најбоље борце већ и Словене на Балкану!“

Четврти јул обележава се као Дан борца.

Убрзо је ПК КПЈ за Србију развио широку активност за оружану борбу и за почетак акција. Тражио је да се најпре организују штабови партизанских одреда, формирају ударне групе за уништавање војних објеката, складишта оружја, пруга, мостова, телефонских мрежа. Оружану партизанску устаничку борбу најавили су слободарски пуцњи 7. јула 1941. у Белој Цркви, недалеко од Крупња, на велики празник Ивањдан, кад је одржаван сеоски сабор на којем се нашло десетина Рађевинске партизанске чете. Борце је предводио Жикица Јовановић Шпанац, учесник Шпанског грађанског рата. Кад су партизани напустили сабор, тамо је банула жандармеријска патрола и почела да разгони народ. Чувши то, Жикица и другови су се брзо вратили и позвали жандарме да положе оружје. Међутим, жандарми су отворили ватру. Шпанац је узвратио и хицима из пиштоља, са два метка, смртно погодио оба жандарма.

 ДАН УСТАНКА

Према сачуваном документу тзв. Комесарске управе Милана Аћимовића, догађај у Белој Цркви збио се овако: „Жандарми су хитро узели пушке на готовс, опаливши по један хитац и позвали бандите да положе оружје… али су ови припуцали и смртно ранили жандарме у груди и трбух… “

У документу немачке Фелдкомандатуре бр. 816. у Шапцу потврђено је да су на сеоском вашару „убијена два српска жандарма, што је становништво примило са симпатијама“.

Тај дан, кад су у Белој Цркви ликвидарани жандарми који су добијеним оружје од окупатора чували његов режим, проглашен је за Дан устанка народа Србије.

Последњих година, од увођења вишестраначја, историчари млађе генерације, поједини интелектуалци и политичари „изумели“ су да је тога дана „ударио Србин на Србина“. То је само по националној припадности тачно. Али, жандарми су носили оружје које су добили од Немаца и њих служили. Руководство устанка, борци и народ то су од почетка окарактерисали као издају и служење окупатору. Таква је била и девиза наших савезника. Винстон Черчил, премијер Велике Британије, још је 22. јуна (кад је Немачка напала СССР) у познатом говору овако оценио сараднике окупатора: „Сваки човек и свака држава који корачају са Хитлером наши су непријатељи. Сваки човек и свака држава који се боре против нацизма имају нашу помоћ…“