ДОСТОЈАНСТВЕНО ОБЕЛЕЖЕНО ОРГАНИЗОВАНО БЕКСТВО ЛОГОРАША ИЗ ЛОГОРА НА ЦРВЕНОМ КРСТУ У НИШУ

На данашњи дан, 12. фебруара 1942. године, у Нишу се догодило прво организовано и велико бекство из једног нацистичког концентрационог логора за време Другог светског рата – логора на Црвеном крсту. Тог дана група од око 147 логораша кренула је у бекство из логора, а на путу слободе.

Логор Црвени крст, познат и као концентрациони логор Црвени Крст или Лагер, био je концентрациони логор лоциран у индустријској зони града Ниша. Њиме су управљали Немци током Другог светског рата. Логор је био смештен у непосредној близини железничке станице „Црвени крст“ у Нишу, у зградама које су до окупације служиле као војни магацин.

Наиме, у септембру 1941. године, логор је формирао немачки Гестапо. Први заточеници логора били су Јевреји из Ниша и Југоисточне Србије. Поред Јевреја, у логору су били и Срби – таоци. Расна мржња проистекла из нацистичког концепта надрасе показала је своје лице и на овом месту.

Према проценама, кроз логор је прошло 30.000 људи, жена и деце, од којих је 10.000 стрељано на брду Бубањ, а велики број интерниран у друге нацистичке логоре на територији Аустрије, Немачке, Пољске и Норвешке. Осим Срба, Јевреја и Рома у логору је окончао живот и мањи број савезничких и руских војника.

Терор, садистичка мучења и неподношљиви услови боравка нису успели да угасе искру слободе у људским срцима. Решени да се одупру, логораши су 12. фебруара 1942. године извели јединствен подухват у поробљеној Европи – извршили су пробој и бекство из логора. У току 1944. године, предосећајући крај, нацисти су уништили документацију, спалили посмртне остатке стрељаних на Бубњу и 14. септембра 1944. ликвидирали последњих 36 логораша.

Једна од чињеница које овај логор издваја од осталих, је та да је из овог логора 12. фебруара 1942. године, изведено масовно бекство логораша у партизане, а које је предводио Бранко Бјеговић. Од 147 логораша који су покушали бекство, успело је да побегне њих 105, док је њих 42 погинуло током бекства. Након овог и још једног успешног бекства децембра исте године, у организацији Наде Томић и Милке Протић, овај логор постаје прави логор смрти.

После пробоја Немци су започели масовна стрељања, а међу стрељанима на Бубњу био је и велики број Јевреја. Жене и децу Јевреја Ниша Немци су с пролећа 1942. пребацили у логор на Сајмишту где им се губи сваки траг. Већ јула месеца Немци су овде довели Јевреје из других градова и ту их стрељали заједно са 18 невиних људи. Новембра 1943. убијен је последњи јеврејски заточеник. Према доступним подацима страдао је тада 341 Јевреј, из околине града и оближних места још око стотину њих као и око 150 јеврејских избеглица из Пољске.

Ниш је, и ове године, уз примену свих мера заштите од вируса короне, свечано обележио 79 – годишњицу овог великог подухвата логораша на Црвеном крсту у Нишу. Том приликом је у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ најпре одржан парастост свештеника Нишке епархије великомученицима логорског казамата на Црвеном крсту. Након тога, у организацији Градског одбора СУБНОР-а Града Ниша, проф. др Горан Максимовић, декан Филозофског факултета у Нишу (2010-2016), председник за информисање, издаваштво и пројекте Градског одбора СУБНОР-а Града Ниша, одржао је пригодну беседу у којој је, говорећи о генези страдања и патњи српског и других слободољубивих народа (Јевреји и Роми) у Првом и Другом светском рату, грађанском рату 1992-1995. године и у НАТО агресији, између осталог, указао: „Никада не смијемо да престанемо да наглашавамо непорециву истину да је у свим тим логорским казаматима страшног 20. вијека пострадао невини народ. Ако заћутимо, ако престанемо да истражујемо и ако дозволимо да заборавимо та страшна страдања српског народа, онда ћемо изнова изгубити слободу и постати саучесници у свему ономе што би могло да нам се понови у неком подједнако страшном и нељудском облику“.

Беседу о страдању логораша у логору „Црвени крст“, такође у организацији Градског одбора СУБНОР-а Града Ниша, употпуниле су Мирјана Митровић и Александра Пејић, студенткиње Филозофског факултета у Нишу, а које је припремила асистент овог факултета др Јелена Младеновић, поемом „Тјентиште“, чувеног српског и нишког песника Бранка Миљковића.

Градоначелница Града Ниша Драгана Сотировски скупу се обратила следећим речима:

„Поштовани представници Војске ,полиције и борачких удружења, представници Јеврејске општине Ниш, удружења Рома, драги наши извиђачи,

Пре свега, с великим поштовањем поздравимо Савез извиђача Ниша који је традиционалним маршом „Трагом логораша“, по 60. пут одао почаст страдању, храбрости и патриотизму нишких логораша, али и историјском бекству заробљеника из једног од најбруталнијих логора у читавој Европи, на данашљи дан 1942. године.

Готово осам деценија окупљамо се на овом месту поноса и пркоса, подсећајући на то колико људско безумље може да оде далеко и проузрокује велику несрећу за читаво човечанство.

Ово је место тишине и опомене, тишине јер у миру и са пијететом одајемо почаст онима који су положили своје животе за нашу данашњу слободу, а опомене, јер је дужност свих нас да својим понашањем и залагањем не дозволимо да се понови историја инспирисана мрачном идеологијом о расним и верским разликама.

Зашто је важно стално се сећати догађаја из историје који опомињу?

Зато што колико год били убеђени у то да се нешто неће и не сме поновити и да живимо у неким другим временима,ток историје показао је сву своју суровост и то посебно нама са простора Балкана када смо у освит 21. века били сведоци стравичних злочина и људске бестијалности.

Логор на Црвеном крсту јесте место болног подсећања на дане страдања ,али је и место где су наши суграђани и родољуби на данашнји дан 12. фебруара 1942. показали да не пристају на ропство и угњетавање и да слобода нема цену.

Они су били пример и осталим заточеницима широм Европе, јер је први пут у тадашњим околностима извршено организовано бекство из једног нацистичког логора.

Данас је идеал слободе подигнут на још виши ниво, јер да би постао слободан, човеку није довољно само да пресече сопствене ланце, него мора живети на начин којим ће поштовати и слободе других.

Овај спомен комплекс на Црвеном крсту важан је део културно историјске понуде Ниша, а под надзором Завода за заштиту споменика и Народног музеја у Нишу. Град настоји да се историјско наслеђе очува, јер се поносимо и новијом историјом која обухвата време другог светског рата и антифашистичке борбе.

Стална изложбена поставка је важан сегмент рада овог историјског комплекса, како би се нови нараштаји на прави начин упознали са дешавањима на овом стратишту.

У нашој православној традицији је укорењена свест о праштању и зато са овог места шаљемо поруку помирења … да смо спремни да опростимо, али да никако не смемо да заборавимо.

Уз жељу да нас на овом месту страдања из године у годину буде више, желим вам личну и породичну срећу и добро здравље.“

У склопу ове манифестације Извиђачки одред из Ниша извео је извиђачки марш „Трагом логораша“ на коме је учествовало преко 100 извиђача, марш којим се, почев од 1962. године, традиционално обележава путевима којим су се после пробоја логораши прикључили партизанским јединицама. Марш је посвећен страдању, храбрости и патриотизму грађана Ниша и Јужне Србије, али и јединственом бекству из логора у Нишу.

Обележавање 79-годишњице организованог бекства логораша из Црвеног крста у Нишу у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ завршено је полагањем венаца представника Војске Србије, Полиције, Града Ниша, многих борачких удружења и њихових потомака, као и делегације српско-рускиог хуманитарног центра у Нишу. У име СУБНОР-а Србије венце је положила делегација у саставу: пуковник у пензији Анђелко Милићевић, члан Извршног одбора СУБНОР-а Србије и координатор СУБНОР-а Нишавског округа Србије, пуковник у пензији Душан Новаковић, председник Градског одбора СУБНОР-а Града Ниш и пуковник у пензији Момчило Јовић, председник Општинског одбора СУБНОР-а градске општине Црвени крст.

ПРЕД ЛОГОРОМ ЦРВЕНИ КРСТ У НИШУ

На седамдесет девету годину од пробоја логораша

(12. фебруар 1942-12. фебруар 2021)

Нигдје се тако добро цијена и вриједност СЛОБОДЕ не препознају као онда када се нађемо испред логорских ратних меморијала. Под управом нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату настала су логорска стратишта намијењена превасходно за убијање Јевреја: Матхаузен, Аушвиц-Биркенау, Бухенвалд, Дахау, Треблинка и др. На простору њихове сателитске творевине НДХ настали су логори превасходно намијењени за убијање српског народа: Јасеновац, Доња Градишка и Стара Градишка, Госпић и Јадовно, Паг, Лепоглава и др. Нацистички логори су остали упамћени по масовној технологији убијања у гасним коморама, док су усташки логори остали упамћени по бестијалној и незабиљеженој технологији зла и убијања најкрвавијим методама клања и насилног физичког уништења. За ту врсту застрашујуће патологије конструисали су и специјални нож „србосјек“ за брже клање заточеника што није забиљежено ни у једном другом логору на свијету. Оно што је најстрашније и у чему је НДХ била незапамћени лагер смрти јесте чињеница да су постојали и логори за српску и јеврејску дјецу у Јасеновцу, Сиску, Јастребарском и сл.

Неминовно нас казивање о концентрационим логорима, о тим бестијалним казаматима смрти, подстиче да истражимо коријене тог људског зла. На жалост, видјећемо да су на европском простору логори настали у Првом свјетском рату, а да је српски народ био прва жртва те логорске стратегије зла коју је спроводила Аустро-Угарска монархија одмах послије Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године. Издвајамо логоре у Дервенти, Тузли и Добоју, Шопроњеку и Нежидеру, Болдогасоњу и Јиндриховицама, у којима су као таоци били затворени, а највећим дијелом касније и уморени, бројни представници српског народа: професори, књижевници, учитељи, свештеници, народни трибуни и угледни домаћини, одмах за њима и понајвише обичан народ. Једини њихов гријех био је у томе што су припадали српском народу и што су били жртве бестијалне ратне одмазде. Можда смо то заборавили, јер смо често кроз историју били склони да заборављамо зло које нам је учињено, али међу тим првим српским логорашима у аустроугарским логорима били су истакнути српски књижевници Светозар Ћоровић и Борисав Станковић. Непревазиђеног приповједача Бору Станковића су убрзо ослободили стицајем околности из логора у Дервенти, а Ћоровића су држали готово до самог краја рата у различитим логорима на тлу тадашње Угарске и тек кад је тешко оболио, пустили су га да иде кући у Мостар, гдје је и преминуо у пролеће 1919. године. Свега неколико мјесеци након завршетка рата и ослобођења српског народа.

Логор Црвени Крст у Нишу, пред којим се налазимо данас, указујући на готово осамдесет година од његовог установљења, улази у ред најбруталнијих и најсуровијих концентрационих логора Другог свјетског рата. Формирале су га њемачке окупационе снаге 9. априла 1941. године са циљем привременог смјештаја ратних заробљеника Југословенске краљевске војске. Након тога су у логор затварали бројне друге патриоте из редова српског народа, као и припаднике јеврејског народа. Од септембра исте године у логору више није било ратних заробљеника и званично је постао концентрациони логор за утамничење невиног народа. Логор је постао јединствен по томе што је 12. фебруара 1942. године, тачно прије седамдесет девет година, велика група од 105 заробљеника организовала бјекство. Био је то догађај који је имао велики одјек у поробљеној Европи. Након тога су њемачки и бугарски фашисти и окупатори у свом немоћном бијесу, за одмазду због једанест страдалих стражара, стријељали 584 затвореника. У наредним годинама је усмрћено више хиљада затвореника, углавном на стратишту Бубањ изнад Ниша. Логор је послије дуге три године и пет мјесеци постојања био расформиран средином септембра 1944. године. Одиграло се то мјесец дана прије ослобођења града 14. октобра. Окупатори и творци тог лагера зла покушали су у повлачењу да прикрију трагове убијања. Једним дијелом су и успјели у томе, али је упркос свему истина сачувана и њена свједочења су окупљена у меморијалној и музејској поставци „12. фебруар“, овдје у дијелу града који се назива Црвени Крст, управо ондје гдје је логор и постојао, а гдје смо се ми данас окупили да одамо почаст невиним страдалницима.

Колико је људска жудња за слободом безгранична најбоље свједоче логорашке пјесме. Једна од најпознатијих међу њима је „Ђурђевдан“. Многима то није познато, али ова популарна композиција настала је на Ђурђевдан 1942. године када су усташе из сарајевског затвора „Беледија“ транспортовале у „возовима смрти“ више од три хиљаде Срба у злогласни Јасеновац. Пјесму је први запјевао један младић из Културно-умјетничког друштва „Слога“, а онда се раширила од сужња до сужња, из једног у други вагон. Мелодија је разјарила усташе јер су у њој препознали неуништиви слободарски дух и пркос једног народа који су намјеравали да затру. Позатварали су прозоре на сточним вагонима у којима је било натрпано и по двјесто заточеника, тако да су многи угушени и нису стигли живи до станице у Славонском Броду, одакле су их транспортовали даље до Јасеновца. Остало је истражено и записано да је од тих заробљеника преживјела свега једна десетина. Људи су побијени у душегупкама зла, али је пјесма заувијек остала као опомена да никад не смијемо заборавити размјере страдања српског народа у том трагичном времену.

Слике ратних логора у којима је страдао српски народ у два велика свјетска рата, али и у грађанском рату деведесетих година 20. вијека на простору социјалистичке Југославије, при чему су посебно предњачили ратни логори и затвори у исламском дијелу Сарајева гдје је од прољећа 1992. до краја 1995. године нестало више хиљада Срба, обавезују нас да никада не смијемо да ћутимо, да морамо да истражујемо и поготово да никада не смијемо да заборавимо. Никада не смијемо да престанемо да наглашавамо непорециву истину да је у свим тим логорским казаматима страшног 20. вијека пострадао невини народ. Ако заћутимо, ако престанемо да истражујемо и ако дозволимо да заборавимо та страшна страдања српског народа, онда ћемо изнова изгубити СЛОБОДУ и постати саучесници у свему ономе што би могло да нам се понови у неком подједнако страшном и нељудском облику.

проф.др Горан Максимовић

Тјентиште, Бранко Миљковић

Овде је историја проговорила

на сав глас и звезда прогоре чело.

Овде се птице довикивале

са твојим срцем, док дували

ветрови над дотрајалим пределима.

Овде живи јели своје срце

да би живели, а мртви све мање и мање били

мртви. Овде сви су подједнако

удахнули опору одсутност

једног цвета једног места и времена.

 

Рецитујем вашу ноћ моме дану

музику вашег бића ко сазвежђе

облицима удаљеним у непознате облике

што следе своје звезде од црне ватре.

Ваш сан у земљи измени моје речи

блиставе споља изгубљене изнутра.

Ваш сан у земљи

испари звучне дубине кристала и света.

Предуг је пут од једне

речи до друге, за вашу песму без речи.

 

Само он у гори иза гроба лабуд

у смрти се својој усамио.

Кости му се у злато претвориле.

Ишчилеле му очи ко мирис на ветру.

Израсте у сену, а није то из себе хтео.

Задесила га звезда која још није знала

да му изговори име у најдубљој јами.

Али није закопао своје злато;

оставио је своју крв да светли

заспао између очију и сунца.

 

Убијеном главом пред празним просторима

певају. И глухе сиђоше у дан

горе. Ко је дозивао њихово

једино лице из земље и камена,

тај зна шта је бол. Тај је видео

како на другој обали, уместо шуме,

расте јека, буја одсутност,

поље сенку пева ломљиве птице

у пустињи што празни сунце и чини

да је свет најсличнији забораву.

 

Осташе у планинама

где траје снег и Мисао.

Тамо се цвет разликује

од својих боја.Тамо поглед

сам себе гледа. О,

помешано време у брдима

са лањским снеговима!

Многи осташе

на врховима усамљеним;

неки рекоше: „Мртви су“.

 

Желео бих да све што напишем

препишем са капака ваших очију

склопљених: Револуцију у којој

прошлост испашта своје лажне часове

и једна болест довршава Историју,

пре него се у земљи претвори у лаж

све осим ваших костура,

над којим траје свађа видика и глади

уочи ноћи са звезданим мозгом

који замени речи обликом.

 

Птице над ништавилом и сунце уместо вида –

то је њихова заоставштина. Речи

одбијају да се врате. Позајмљујем

њихобу мисао и звезду изнад гроба

мојој ноћи заљубљеној у њихову смрт,

у њихове мраморне беоњаче, у њихов гроб

који презире гробаре и одбија

да се пресели из света у загробност,

где се грбава празнина препире

са њиховим костима без имена.

 

Пред вашом крви у коју падају звезде

чиста, без љубави, љубав, сунце без сунца,

као испод трепавица ватра без пламена,

уместо изгубљене речи која има право

на све звезде у бићу што празнину буде.

Ја сам крилата ружа потписана испод зоре,

каже Птица: успавај га

у пределу који се пење.

На врх брда испео се слепац и заплакао:

ако ме не виде како да их нађем.

 

О кишо дуга и непрестана

последњег дана у години! Седим

у својој глави, и пишем. Док небо

увежбава пљусак, и мислим:

моје око и слика коју гледам

још увек нису оно што видим.

Ваздух попрскан крвљу. Само оно

што дамо заиста смо имали.

Мртви су досегли себе, док ми трајемо

у једном детаљу чији смисао још није познат.

 

Музика истекла из наших захвалних прстију

као крв нека заустави ветрове и птице

и нека буде крај и почетак

света који ће имати њихово име и наше руке

овде где је историја проговорила на сав глас

овде где оставише своју крв да светли

овде где од њихове смрти живи само земља вода и ваздух

овде где дозивамо њихово лице из камена

овде где рецитујемо њихову ноћ моме дану

овде где са њиховог чела преписујем своју песму.

Ниш, 12.2.2021.

Градски одбор СУБНОР-а Ниш