УВЕК ВЕРАН СВОЈОЈ ОТАЏБИНИ

У Београду је, у четвртак поподне, 31. маја 2012. године, преминуо генерал-мајор Славко Поповић, почасни председник СУБНОР-а Србије.

Славко Поповић је рођен 1925. у селу Прекодолце код Владичиног Хана, у старој и бројној свештеничкој породици пристиглој у те крајеве Јужне Србије са простора Рашке области. У Лесковцу је завршио основну школу и део гимназије, коју је окончао у Београду, да би се, с почетком Другог светског рата и нападом хитлеровске солдатеске на Југославију, вратио у Лесковац и убрзо потом ступио у Кукавички и онда Бабички партизански одред.

Славко Поповић је све време рата са фашистима и квислинзима провео у отвореној борби и увек веран својој отаџбини и идеалима народноослободилачког покрета. Дан победе га затиче у чину мајора Југословенске армије, а онда завршава Вишу војну академију, Школу безбедности и друге курсеве стручног усавршавања. Пензионисан је 1975. у чину генерал-мајора ЈНА у 50. години живота.

Славко Поповић је веома активан био у друштвено-политичком животу, нарочито у СУБНОР-у, где се деценијама налазио на челу Републичког одбора Србије и изабран за почасног председника крајем 2010. године.

Славко Поповић је носилац Партизанске споменице 1941. и више високих ратних и мирнодопских домаћих и страних одликовања.

 

Борац у целом животу

 

У понедељак, 4.јуна 2012, СУБНОР Србије одржао је комеморативну седницу поводом смрти генерал-мајора Славка Поповића, који је у дугом низу година био активан у борачкој организацији и, у исто време, завршио свој животни пут као почасни председник СУБНОР-а.

У присуству породице и многобројних сабораца, поштовалаца и пријатеља, међу којима су били и представници дипломатског кора амбасада Руске Федерације и Белорусије, војске и Генералштаба и Министарства одбране, говорио је председник Републичког одбора проф. др Миодраг Зечевић и, између осталог, рекао:

„Од свог настајања наш Славко се борио са временом и животом у времену. Живот је борба са временом и у времену коју сваки живи створ на крају изгуби.

Наш Славко је изгубио битку са временом и животом у њему. То је природни крај сваког од нас. Између почетка и краја човека у времену је његов живот. Он је у трајању и тежак и лак, и добар и лош и успешан и неуспешан, са више или мање тешкоћа и животних задовостава и оптерећења, вољен и невољен, животно мажен и кажњаван. Живот сваког човека па и нашег драгог Славка, био је помало све од тога. На крају се направи биланс живота. То је био живот човека који је имао, био је само његов али много више заједнички него лични. Човек и нема много личног живота. То је заблуда и најинтимнији је заједнички. Човек је друштвено и заједничко биће, тако је постао, тако траје и тако завршава живот у средини која је његова природна средина и окружење. Колико се издигао изнад средине то се види на крају. То човек не види или нема време да види. Он живи свој живот.

Да ли је човек успешан или је прошао кроз живот, то људи и средина на крају оцењују. Све што је живот био дужи, без озбира да ли је лак или тежак, он је успешнији. Човек свој живот мери по трајању и то му је најважније и најзначајније. Живот за човека је најлепше што има ма какав да је. За њега се свим снагама бори, јер други неће имати. Другима препушта да оцене његов живот. То ће да ураде други,  желео то он или не желео.

Живот може да буде неправедан и суров али наклоњен према човеку. Славко је био човек који се није жалио на живот или хвалио животом и када је имао за то пуно разлога. Фаталистички, попут правих људи носио је свој живот и дешавања и доброг и лошег у њему. Имао се утисак да их подједнако подноси у себи не дајући одушке и преносећи их на друге, што већина људи чини, независно да ли су бол, неправда, туга, радост или задовољство. Није се ни жалио на болест, живот, на недаће, али ни делио много своју радост са другима. И једно и друго били су само његово, проткани оптимизмом и уверењем да су и једно и друго лично човеково и његово.

Наш Славко је био борац у целом животу и као борац пролазио кроз живот. Не само борац – ратник, како се каже за човека који је имао део таквог живота. Енглези имају реч фајтер (борац) али не само у ратничком смислу, него борац са животом и у животу за свога постојања. Славко се буквално борио целог свог живота. Стварање, трајање и опстајање је борба са противником кога живот животом намеће. Изгледа да је у правом рату живот наједноставнији и најпредвидивији. Касније живот постаје непредвидивији и често мање зависио лично од човека. Човека носи живот и човек носи свој живот, најважније је да је трајање што дуготрајнији, јер сви волимо свој живот без обзира какав је.

 

Храбро се борио са животом

 

Када се прати Славков живот, без двоумљења он је био борац (фајтер) у животу и са животом. Са стране гледано био је успешан али и тежак, напоран, неизвестан и неочекиван. Храбро се борио са животом. Поразе није признавао. За време своје тешке болести он је својим начином живота и понашањем нас храбрио а не ми њега. Он се понашао како треба да се понаша прави човек. Није признавао оно што је знао као и сви ми око њега. То му је давало снагу и наше неизмерно поштовање. Мислим да човек треба тако да живи свој живот.

О Славковој биографији намерно нећу стереотипно да говорим. Постоје људи који су делом написали своје живото путешествије. То људи виде. За необавештене рођен је почетком 1925. године. Живот предодређен породичним статусом, ђак. У рату ратник од првих дана устанка. Ту није било довумљења. Зов часних предака му је одабрао без дилеме страну и пут. Имао је срећу, која незнано у рату прати човека. Преживео је рат као ратник који се непрекидно ратнички трошио. Кроз рат је сазревао и завршио га као виши официр коме су били поверени и људи и послови.

Послови којима се дуго бавио у миру, нису били послови мира, већ послови рата. За њега и људе тих послова рат је настављен и још дуго трајао. Живот му је доносио и успехе и тешкоће. Демобилисан је као генерал ЈНА.

Славко је демобилисан – пензионисан из ЈНА као генерал, али животом он је наставио борбу и животно трајање на другим просторима друштвеног деловања.

Лично мислим да му је овај део живота био пунији, разноврснији и интересантнији. Без ограничења ушао је у друштвени живот. Могао је да се посвети својој животној  пасији – риболову и друштвено политичком животу средине, чиме је сваки прави борац заражен. Био је брижни отац, деда, прадеда, чукундеда, рођак, друг и пријатељ. Он је био природно животно такав.

 

Ратник остаје са ратницима

 

Ратник остаје са ратницима. То је његова унутрашња животна средина и опредељење. Те везе су најаче у животу, јер у рату свој живот повераваш саборцу. Поверење је неограничено. Због тога је било и природно да се окрекнуо борачкој организацији, заправо својима којима и припада. Својим радом добио је признање у својој природној средини, а то је верујте најтеже. Вршио је све истакнуте функције у  борачкој организацији од општинске, преко градске до републичке и савезне. Најдуже, од свих председника СУБНОР-а Србије, од давне 1948. када је оформљена организација, био је његов председник. Неумитни крај завршио је као почасни председник СУБНОР-а Србије. Од својих сабораца, потомака, поштовалаца и људи антифашистички опредељених, укупног чланства СУБНОР-а Србије, добио је највеће признање и поштовање. Веће не постоји, јер је највеће оно које ти дају твоји другови и сарадници.

Славко је био частан, поштен и добар човек. Нека почива у заслуженом миру. Остаће у нашем сећању, биће забележен у историји НОБ  свога родног краја у коме се четири године борио против фашистичког окупатора и српских квислинга као припадник партизанског покрета који је ослободио земљу и са народом извојевао слободу. У организацији СУБНОР-а Србије биће трајно забележео његово име“ – рекао је на комеморацији проф.др Миодраг Зечевић.

 

Заједничка и часна борба против фашиста

 

У СУБНОР Србије, на комеморацији поводом смрти генерала Славка Поповића, говорио је и амбасадор Руске Федерације Александар Конузин, истичући заједничку борбу српског и руског народа у Другом светском рату и о значају борачке организације која негује традицију на те славне дане и баштини активан отпор према нарастању фашистичких идеја и прекрајања ничим помућене историје.

Амбасадор Конузин је у том смислу нагласио  дугогодишњу сарадњу са СУБНОР Србије и улогу коју је  у низу година имао и преминули почасни председник генерал Славко Поповић. Представник Руске Федерације у нашој држави је тражио да се настави заједничка борба против измишљања покрета и идеологија који су, иначе, поражени у току Другог светског рата, али у садашњем времену у разним срединама имају и несхватљиву политичку подршку.

На комеморацији је говорио и потпредседик СПС др Жарко Обрадовић обраћајући се бираним речима о сарадњи те партије и разумевању СУБНОР-а и дугогодишњег челног човека Славка Поповића у заједничком настојању да не исчиле идеје антифашизма и значајни подвизи припадника НОР и НОП.

Комеморативном скупу присуствовао је и амбасадор Белорусије у Београду Владимир Чушев.

Поподне, у понедељак 4. јуна, генерал-мајор Славко Поповић, почасни председник  СУБНОР Србије, сахрањен је уз све војне и цивилне почасти на Новом бежанијском гробљу у Београду.

На сахрани су се од  Славка Поповића опростили, у име СУБНОР Србије, Љубомир Зечевић и др Мирољуб Васић.

Породици Славка Поповића и СУБНОР Србије упућени су и многи телеграми саучешћа.