САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 869781Укупно посета:
  • 2664773Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

МОРАМО СЕ ВРАТИТИ И СВОЈОЈ ВОЈНОЈ МИСЛИ

Војска представља значајну, ако не и најзначајнију институцију једне државе, јер је њена улога да штити државу од спољних угрожавања.

Кроз српску историју војска је имала значајну улогу и углед у народу. Међутим када је у питању војно образовање, ситуација није увек била као данас. О томе какав је био пут устоличења војног образовања у Србији као дела високог школства, о обједињавању Војне академије на једном месту физички и функционално, као и о настанку и развоју српске војне мисли, разговарали смо са бившим начелником Војне академије и генерал-мајором у пензији Видосавом Ковачевићем.

Генерал Ковачевић је имао значајну улогу у једном периоду развоја Војне академије, његов допринос овој институцији огледа се и у подизању угледа Војске у кризним временима кроз организовање једне манифестације каква је промоција официра Војске Србије.

Иначе, Видосав Ковачевић је сада заменик председника СУБНОР-а Србије.

ТАКО СМО СВИ РАСЛИ

Као дан Војне академије и дан зачетка војног школства у Србији, слави се 18. март. Можете ли појаснити зашто је баш тај датум битан за војно школство и где су почеци историје војног школства у Србији?

Србија се, као ретка држава у региону, па и у Европи, може похвалити дугом и богатом трађицијом војног школства. Где су стварни почеци и корени те богате традиције, тешко је определити се и децидно их навести. Оно што је сигурно, развој војног школства у Србији био је тесно повезан са развојем српске војске, која је на својим плећима изнела терет ослободилачких ратова у 19. и 20. веку.

Револуционарна 1848. година у Европи, посебно на простору Хазбуршке монархије, допринела је бољем односу власти у Србији према својој војсци, њеној организацији, наоружању и, нарочито развоју сопственог војног образовања. Убрзо после тога, тадашња Тополивница у Крагујевцу, намењена за ливење и израђивање сваке врсте ђулади, као и за обуку младића у ливењу топова, прераста у посебну официрску теоријску артиљериску школу. У јануару 1850. године Илија Гарашанин је проследио државном савету предлог пројекта о трансформацији Тополивнице у официрску школу, односно предлог за оснивање Артиљеријске школе. У предлогу су до детаља одређени задаци и уређење школе, избор наставничког кадра, предмети који ће се предавати, затим величина класа, начин уписа кандидата и њихове обавезе током школовања, обезбеђење наставе и смештаја полазника, унутрашњи ред и дисциплина и нарочито статус школе у односу на војне и цивилне власти. Државни савет је усвојио овај предлог, а кнез Александар Карађорђевић је 18. марта 1850. годне, Указом о устројењу Артиљеријске школе, одобрио формирање. Отуда се 18. март слави као дан Војне академије и дан зачетка војног школства у Србији“.

Као начелник Војне академије имали сте значајну улогу у војном школству. Успели сте да обједините Војну академију и подигнете углед и значај војног образовања. Како сада, са дистанце, видите војно образовање у Србији?

Био је то сјајан период руковођења Војном академијом, у смислу резултата које смо остварили, али један веома лош друштвени период у ком су се војска и држава налазалиле.

Подсетићу, да се 2005. године, када сам примио дужност начелника Војне академије, на конкурс за пријем у академију, из грађанства јавио свега 21 канидидат, примили смо само тројицу! Када сам одлазио са дужности начелника 2009. године, 1135 кандидата се јавило. То износим као податке шта се све десило у Војној академији, шта смо све моји сарадници и ја урадили на плану популаризације војног позива, угледа војног позива и угледа уопште војске у држави. Враћам се на ту 2005. годину, то је било веома ружно време! Време хапшења и одвођења генерала у Хаг. Тада је велики број генерала и официра, углавном ратног кадра, пензионисан. Мислим да је тада углед војске био на историјском минимуму.

Прво што смо урадили је да смо предложили држави, начелнику Генералштаба, министру одбране и Скупштини да те године, урадимо промоцију генералштабних официра у Скупштини. Пре тога, деценијама промоције су се одвијале на споменицима, из наше богате слободарске традиције. Било је то изненађење за моје сараднике, нису веровали одакле ми таква идеја, али сам мислио да морамо да кренемо у сусрет држави и да је Народна скупштина право место да то урадимо. Тако је то почело 2005. године и ево траје.

Идуће 2006. године, смо одлучили да урадимо промоцију кадета, односно будућих потпоручника, произвођење у први чин пред Скупштином. То је, такође, био велики искорак, јер пре тога, деценијама нико из државних органа није долазио у касарну на промоције, што је несхватљиво, јер држава добија 200-300 нових официра а никога то није занимало, иако је војска једна од најзначнијих државних институција.

Кренули смо и са процесом интеграције система војног школства у систем високог образовања Србије. То је била тешка мука, не зато што је квалитет војног школства био нижи у односу на високо образовање у Србији већ што је било отпора и непознавања, пре свега у делу те академске јавности Београдског универзитета па и неким другим државним универзитетима. Међутим, успели смо да убедимо многе важне људе у том академском миљеу да схвате значај и потребу тога да Војна академија уђе у састав високог образовања Србије и да војна академија поседује све потребне референце за то.

Да ли је и наше војно школство усклађено са војним школством у иностранству и на који начин?

Пре реформи проблем је био у томе што ни Војна гимназија ни академија нису биле признате у систему образовања и онда неко ко је завршио и војну гимназију и војну академију од признате школе има само основну школу, и када човек изађе из система одбране, остаје на улици без академске дипломе.

Све је то било повезано са Болоњским системом, који се примењивао у Србији у високом образовању, међутим и у Војним академијама широм Европе, пре свега у француском Сан Сиру, ови процеси су већ били започети. Помоћ нам је пружена, пре свега од стране Универзитета одбране Чешке из Брна, као лидера у образовању у југоисточној Европи. Заједно са сарадницима обишао сам доста европских и светских академија и универзитета одбране, и оно што смо приметили је да је доста команданата и људи из војног миљеа било обазриво према „војној Болоњи“. То је због тога што су сматрали да демилитаризује војни позив, постојао је страх од смањења броја војних предмета у настави. Таквих схватања је било и у нашој војсци, али те предрасуде смо разбили тако што смо успели да сачувамо довољан фонд војних часова, а да додамо тај потребан академски квантум да би потпоручници када заврше студије имали и диплому официра и признату академску диплому. Ово је посебно значајно за војне пилоте. Могу слободно да кажем да је највећи страх био од отворености војне академије према цивилном друштву, и уопште према европским стандардима у систему војног образовања. Односно, многи код нас, а поједини команданти и у Европи нису разумели потребу да је данас официру подједнако потребна и вештина ратовања и вештина преговарања.

КУД СЕ ДЕДЕ ВОЈНА МИСАО

Можемо рећи да је Војна академија колевка српске војне мисли. Под каквим утицајима се формирала српска војна мисао и да ли је она данас једна од предности система одбране Србије?

Негде се погубила српска војна мисао а она је била основа свих наших победа у савреминим ратовима, поготову Балканским, Првом и Другом светском рату, па чак и против НАТО агресије. Познато је да су наши многи професори на Војној академији, начелници генералштабова и министри војни, били под утицајима војних мисли земаља у којима су се својевремено школовали. До 1878. године преовладавао је утицај француске војне мисли, с разлогом па је и први министар војни у Кнежевини Србији, био Француз Иполит Монден, који је помогао да се устроји и организује народна војска у Србији.

После стицања независности 1878. године, српска војска се организује углавном по узору на Немачку. Међутим, паралелно са страним утицајима јавља се и све више уобличава аутентична српска војна доктрина и српска војна мисао. Тешко је одредити тачне почетке српске војне мисли јер има мало радова о тој теми, али неки говоре да је њен зачетник Димитрије Цинцар Марковић, који је страдао током преврата 1903. године. Њега је наследио војвода Путник, и мислим да је он највише допринео развоју српске војне мисли, она је уствари исковала наше војне победе у балканским ратовима. Један од његових најбољих ђака јесте Живко Павловић, који је неким својим сјајним делима и сјајним учинцима у Првом свестском рату толико допринео да га је Српска краљевска академија прогласила за академика. Било је кроз историју врсних теоретичара као што је Драгашевић, затим и Јован Мишковић, легенда који је био генерал, професор, министар војни, академик и председник Академије наука, оставио је сјајна дела… Међутим сви ти људи чини ми се били су мало кроз неко наше војничко сазревање, говорим о мојој генерацији и генерацијама пре мене, негде скрајнути, нисмо за њих знали ни да постоје, негде су били склоњени у страну, више се некако форсирала прича о војводи Мишићу и Степи Степановићу. Учињена је неправда према бројним великанима, који су били зачетници и родоначелници српске војне мисли.

БЕЗ МРЉЕ У ОДБРАНИ

 Србија може да се поноси храбрим, способним и јако интелигентним војсковођама кроз своју историју. Стратегија војводе Живојина Мишића и Колубарска битка се проучавају на престижним војним школама у свету,као што су француски Сан Сир, руски Фрунзе или амерички Вест Поинт?

Свака част Мишићу и Степи, али запостављени су и други људи. Недавно сам имао прилику да приређуем једно дело Живка Павловића које се зове „Рат Србије против Аустроуграске, Немачке и Бугарске”, ту књигу је он написао негде пред смрт 30-их година, а САНУ чији је био члан, удостојила се да је објави тек 1962. године, како је објављена је некако и нестала. Зашто то тврдим? Били смо замољени од његове унуке и Медија центра „Одбрана“ који је издавач, да приредимо репринт. Трагајући за оригиналом успели смо да пронађемо само три примерка у Београду, један примерак је био у Народној библиотеци, један на Философском Факултету, а трећи у САНУ, четврти примерак се налази код његове унуке – Видосаве Ибрахим Спасић. Значи у војним библиотекама нигде нема Живка Павловића, та књига није ни ушла у војне библиотеке, међу официре и војнике, што ме је фрапирало!

Поготово несхватљиво када смо пронашли документ у Војно историјском архиву у коме Тито наређује 1949. да се пронађу дела Живка Павловића. Када сам прочитао ту књигу, то је сасвим ново светло које ја као генерал нисам уопште знао кроз своје војно образовање као и већина других официра. О Првом свестком рату, посебно о победама на Церу и Колубари, о том страшном повлачењу српске војске, зашто смо се ми повлачили? Каква је то генијална идеја била, пре свега Путникова: држава, војска, скупштина народ све се повлачило, нисмо нигде капитулирали, повлачили смо се уз страшне борбе, окружени непријатељем са свих страна и уз страшне губитке, ишли смо ка савезницима да би се као феникс подигли и вратили у Србију као победници.

На више места у тој књизи се говори да Живојин Мишић није разумео идеју Војводе Путника и то је негде било скрајнуто од нас, зашто и због чега?

Војвода Мишић јесте легенда Колубаре, мада је и ту велика заслуга Врховне команде где су били Путник и Павловић. Свакако су и Мишић и Степа део српске војне мисли, они су заслужни за две битке, али заслуге за победу у рату и сврставање у ред победника у том рату припадају Врховној команди на чијем је челу био војвода Путник, а његов заменик генерал Живко Павловић. Нама, Србима је доста митова и легенди, неопходно је да примат заузму струка и наука.

Да ли мислите да је тема српске војне мисли недовољно заступљена у домаћој јавности и медијима?

Ми смо 2004. године на Војној Академији, односно Школи националне одбране, организовали научни скуп о лику и делу Јована Мишковића и то је било на веома високом нивоу подржано од САНУ и бројних професора, и то је остало тако у кругу Војне академије, што је заболело. Касније, 2009. године, био је научни скуп у Смедеревској Паланци (родно место Живка Павловића) исто уз подршку САНУ, корицама зборника радова. Мислим да је крајње време да садашњи Универзитет одбране буде родно место одакле би кренула та иницијатива, САНУ, бројни Институти за савремену историју буду заинтересовани за ову причу, како би дали или покушали одговоре на савремене токове и кретања у којима се наша држава тренутно налази. Пре свега на однос Србије према НАТО, Европској унији, Русији, питање неутралности која је Србија заузела.

Требало би видети како смо ми, Срби, то радили кроз историју, како су се наши преци сналазили у бурним и тешким временима, и чини ми се увек успевали да будемо на неком правом путу, да смо имали добар избор у тешким временима, и оно што је најважније били смо на страни победника.

САД јесу и остаће земља која се пита у свету, и морамо ресетовати односе са њима упркос НАТО бомбардовању. Не знам како. Предлажем да се подигне споменик Вудроу Вилсону, који је захваљујући Пупину, 20.000 америчких грађана, Срба, упутио на солунски фронт, што је била трећина срспке војске ако знамо да је бројала око 60.000, да се српска застава вијорила на Белој кући 1918. године, у знак признања српској војсци за победе у Првом светском рату, што се никад није десило.. А да не говорим о улози на Мировној конференцији у Паризу када су у састав Југославије ушли, Банат, Истра, део словеначког приморја… – рекао је у разговору са Јасмином Андрић за магазин „Одбрана и безбедност“, генерал Видосав Ковачевић, искусан и школовани официр са великим искуством и сада заменик председника СУБНОР Србије.

 

Print Friendly, PDF & Email

ЧЕСТИТАМО

4. ЈУЛ

ДАН БОРЦА!

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
13°
Сунчано
07:1015:58 CET
УтоСреЧет
15/2°C
13/3°C
13/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.