ЈЕДАН ЈЕ КУРИР МИША

Мало је, на жалост, још тако доказаних бораца ушлих у легенду партизанског ослободилачког војевања са хитлеровском армадом и измећарима у Другом светском рату.

Један од њих, Михаило Миша Мирковић, сада уважени члан Председништва СУБНОР-а Србије, скроман у причи о свом борбеном путу, не пристаје лако да овој садашњој јавности ”подастре” историјат о томе како је освајана слобода, али је увек спреман и радо дочекиван у средини која га подсећа на рано детињство.

”Често сам гост – каже виспрени Миша – у београдским школама и радује ме што моји вршњаци, у време кад сам се ја отиснуо у партизане, са занимањем прате како је и због чега то било.

Уџбеници су их задњих година скрајнули од истине, у целини, не знају деца или само површно им говоре о томе ко је извојевао победу над окупатором, због чега су партизани стекли велику славу и у свету, зашто смо били незаменљиви део антихитлеровске коалиције, како је антифашизам саставни део наше слободарске традиције.

Све то, међу школарцима, привлачи пажњу и задовољан сам сваким сусретом у коме као учесник и сведок наметнутих ратних догађаја бивам саслушан и поздрављен са поруком да опет дођем”.

ОТАЦ У ЈАМИ

Миша Мирковић био је сведок кад су усташе у њиховом селу ухватили неколико десетина Срба и повели као куличаре, али и убрзо изрешетали, многе полуживе, стрпали у дубоке јаме близу Бугојна.

Дечак је остао сам, али је ускоро кроз родно село прошла Пета црногорска. Миши, који је једва тада прешао 14.годину, није преостало ништа друго до да са старијим момцима потражи заштиту у партизанском сигурнијем окриљу пред могућним поновним појављивањем зликоваца.

”Било је ту, у бригади, још нас малишана, па су нас од већ увелико наступиле зиме и непријатеља, у жељи да будемо колико толико заштићени, повукли у Босански Петровац. Једног дана, поређани у строју због неке смотре, пришао је нама деци професор Нико Кадија и изабрао мене да будем курир. Рекао да ћу бити уз чика Јанка. Нисам имао појма ко је у питању. Тек касније сам сазнао да је реч о искусном предратном револуционару, новинару и писцу, сликару Моши Пијаде. Питао ме како се зовем, некако службено и званично деловало му је име Михаило, а био сам доста сићушан, можда сам га стварно подсећао на миша, па ми је рекао да ћу за њега надаље бити Миша. Тако је и остало до садашњих дана…”.

Врло брзо, после само тридесетак дана, почела је Четврта непријатељска офанзива. Миша је добио задатак, чика Јанко га је послао са поруком Сави Ковачевићу у Пету црногорску.

Дуг и тежак пут био је пред малецним партизанским куриром. Није, наравно, знао шта је у писму, у дубокој јесени провлачио се два дана заобилазним предоченим стазама и негде код Горњег Вакуфа сустигао зачеље колоне што је хитала у одређену неопходну акцију.

”Одвели су ме одмах команданту. А Сава озбиљан, са уредним јаким брцима изнад којих су доминирале очи пуне осмеха, брзо је прочитао поруку и онда ме загрлио и рекао да има још двојицу таквих као што сам ја. И додао да ћемо бити добра екипа”.

Тако је Миша Мирковић постао један од тројице неопходних курира Саве Ковачевића. Друга двојица, Савин синовац Драган и Милош Кадовић, били су истог узраста.

ПОГИНУО ЈЕ САВА…

Екипа курира радила је као сат. Испуњавала све задатке. И била уз команданта кад је било најтеже. На Сутјесци, у пробоју, пред Мишиним очима погинуо је Сава Ковачевић. И курир Драган. Миша је, иако погођен метком, дограбио командантску торбу, борци су га повукли напред…

Маленом партизану се чинило да је наступио крај свету. Изгубио је другове, команданта у коме је осећао очинску заштиту и онда, после Сутјеске, крајем 1943, партизанске јединице су стигле на црногорску територију.

У штабу Треће дивизије обратио му се официр кога су сви уважавали. А он, био је то Пеко Дапчевић, питао је Мишу као да разговара са себи равним: ”Како се ти зовеш, друже?”. Одговорио је спремно, по војнички, одсечно, што се искусном војсковођи очигледно допало – узео је Мирковића за свог курира.

Тако је дечак из околине Бугојна уписао у своју ратну биографију још једног великана, Дапчевића, после Моше Пијаде и Саве Ковачевића, код којих је пекао одговоран и надасве тежак занат у крајње опасним ратним условима.

Имао је среће да ране задобијене код Никшића, у немилосрдном окршају са Италијанима, па и приликом ослобађања Београда, у октобру 1944, пред палатом ”Албанија”, нису биле кобне. Залечене су, али и дан-данас осећа последице са којима се мушки, као и у свему, бори и излази као победник.

”У главном граду, кад смо сви схватили да се Други светски рат окончава и фашисти, иако ни мало не попуштајући, повлаче са наше територије, носио сам са другом, такође куриром Радетом Ђурановићем, поруку од генерала Дапчевића крајишкој бригади, дочекао нас је немачки рафал. Поред нас су била и два Црвеноармејца. Попадали смо. Наши борци су узвратили, тако смо се и извукли”.

После не баш дугачког опоравка вратио се у јединицу. Јавио се Пеку. И наставио борбени пут. Сремски фронт, па све редом до Марибора и у штабу већ прослављеног генерала у Постојни завршио ратни пут.

МОРАШ ДА УЧИШ

Има Миша много прича, сећања навиру док прелистава албуме, а онда преко још младог лица, без обзира на прохујале године, разлива се осмех:

”Са генералом Дапчевићем био сам, на крају рата, у италијанском Монфалконеу на преговорима са британским војсковођом Александером. Док су они већали, нас из пратње су одвели у суседне одаје да презалогајимо. Ми млађи, у ствари још клинци, бацили смо се на чоколаду. Пеко нас је после питао да ли су нам дали нешто да једемо, а ми смо признали шта смо таманили. Командант се насмејао, схватио је да смо, први ја, први пут у животу видели посластицу о којој смо само чули да постоји.

А на Жабљаку, у Црној Гори, пре те догодовштине у Италији, чекали смо америчке падобранце. Са њима је искочио и маринац Стив Галембуш, коме сам био занимљив да ме фотографише онако маленог, у униформи, као партизана малог Мишу и публикује на разним местима”.

По завршетку Другог светског рата стигла је наредба да се из већ формиране војске демобилишу малолетни партизани. Био је то септембар 1945. Пропис је закачио и курира Мишу. Старешине су тражиле, баш као што му је својевремено говорио у Босанском Петровцу Моша Пијаде, да иде у школу. Тако је доспео у школске скамије.

Док је похађао гимназију у Београду, стигла је екипа чувеног совјетског ”Мосфилма”. Тражили су глумце за касније веома популарно дело ”У планинама Југолсавије, у којем је Миша Мирковић играо, у ствари, самог себе, млађаног партизанског курира.

Звезда је, изгледа, била рођена. Почеле су да се ређају улоге, значајније једна од друге, само главне у којима је доминирао лепи црномањасти момак на коме се није примећивало да је провео године у борбама Другог светског рата на југопросторима.

У међувремену је завршио глуму и режију на београдском факултету, оженио се колегиницом Миленом, запослио у ТВ Београд, био препознатљив стваралац, а и на одговорним функцијама, да би 1988. године отишао у заслужену пензију која за виталног горштака значи само више времена за друштвене активности.

Тако се легендарни курир Миша, Михаило Мирковић, партизан од малих ногу и творац слободе које уживају многе потоње генерације, сведок тешких борби кад је освајана слобода и брањени суверенитет и територијални интегритет наше отаџбине, пронашао логично станиште у својој организацији, СУБНОР- у Србије.

”Драго ми је што у СУБНОР-у Србије, јединственој многољудној антифашистичкој организацији, нису само седе главе. Видим да има све више младих људи, потомака партизана и свих људи добре воље, симпатизера, много придружених удружења.

Драго ми је што смо поштовани у Европи, није чудно кад на пролеће славимо седам деценија постојања. Пре месец дана председник ветерана Русије уручио је, овде у Београду, неколицини наших другова значајна одличја, што је такође доказ посебног уважавања.

Радује и што је однос наше државе у задње време далеко пажљивији према СУБНОР-у, али мора да буде и прецизнији у одређивању друштвеног статуса какав имају сличне организације на европском тлу које се дичи антифашизмом.

А Србије је антифашистичка, а СУБНОР утемељивач и достојан чувар нарочито у времену кад ретроградне појаве поново имају поклонике” – рекао је у разговору за ”БОРАЦ” и интернет портал СУБНОР-а Србије чувени курир Миша, партизан Михаило Мирковић који је у дечачком узрасту провео као активан борац против фашизма у Другом светском рату.