Јајинци, 1. октобар 2011.
Говор, Љубомира Зечевића, члана Председништва РО СУБНОР Србије, бившег заточеника Бањице и Маутхаузена
Поштовани господине Председниче,
Уважени пријатељи, другарице и другови…
И ове године смо се, прве октобарске суботе окупили у Спомен-парку Јајинци, да бисмо евоцирали сећање на жртве фашистичког окупатора и домаћих колаборациониста, и изразили дужну захвалност за све што су учинили у борби за ослобођење Србије. Овде, на пропланцима подавалског побрђа, окупатор је за непуне три године од 17. јула 1941. до априла 1944. године оставио трајне и неизбрисиве трагове својих злочина.
Пушчани плотуни стрељачког строја нарушили су равно 128 пута у исто толико дана тишину и окупацијску свакодневицу Јајинаца, Раковице и Белог потока уносећи страх и немир у домове њихових житеља. Најмногољудније стрељање било је на данашњи дан 1943. године. Тада је извршена егзекуција 323 логораша Бањичког логора. Већина стрељаних били су земљорадници из Таковског и Пожешког среза. Само из села Прањана било их је седамдесетак.
За стравичне злочине у Јајинцима и другим стратиштима у Србији најодговорнији су немачки опуномоћени командујући генерали: Ферстер, Шредер, Данкелман, Бадер и Беме. Ништа није мања одговорност ни домаћих колаборациониста на челу са генералом Миланом Недићем.
Немачки окупациони режим у Србији био је један од најсуровијих у Европи. Навешћу само један доказ у прилог овом тврђењу: Одлука маршала Вилхема Кајтела, начелнка штаба Вермахта, да се за једног убијеног немачког војника стреља од 50 до 100 комуниста примењивала се само у Србији, Пољској и СССР-у.
Уз безрезервну послушност и подршку домаћих квислинга окупатор је у Србији основао 19 концентрационих логора. То су: Бањица, Бачка Топола, Борски рудник, Јарак, Кикинда, Крушевац, Милишића циглана, Островичка ада на Дунаву, Сењак, Смедеревска Паланка, Старо сајмиште, Суботица, Топовске шупе, Трепча, Црвени крст, Чачак, Чока, Шабац.
На жалост, у нашим архивама и литератури не постоје сасвим поуздани подаци о броју наших људи који су били затворени у овим логорима и њиховој судбини. Процењује се да је могло да их буде највише до 150.000.
Упркос огромним људским жртвама Србија још увек нема свој врт сећања на жртве, а требало би да га има.
То је, мислим, обавеза данашњих и будућих генерација.
У исти мах, то је и наш дуг према историји и будућности српског народа.
Нека је вечна слава и хвала свим родољубима погубљеним на стрелишту у Јајинцима.
