ЗНА СЕ КО ЈЕ АНТИФАШИТА
Добро је кад се у јавности поведе дебата о битним питањима свакодневице у сваком друштву – превладаће, ваљда, позитивна енергија и бољитак за будућност.
На овом порталу већ сте читали о немогућем, а ипак усвојеном, српском закону који изједначава сараднике окупатора и борце антифашисте, партизане наравно, што су у Другом светском рату, заједно са савезничким снагама, протерали хитлеровске завојеваче из наше земље и допринели ослобађању Европе од нацистичке авети.
СУБНОР ПРОТИВ ХИРА
СУБНОР се енергично супротставио масовном хиру пређашње власти да, користећи политички утицај у правосуђу, преко судова рехабилитује доказане злочинце и активне колаборационисте, а сад је у том склопу и недоказиви поступак о тобоже само правној рехабилитацији вође четника Драже Михаиловића.
И онда, да чорба новог насиља над здравим разумом буде гушћа, јавни сервис некакве европске Србије, РТС као установа која упорно и без покрића обећава гледалишту да за паре отете харачем званим претплата има право да све зна, звонима оглашава где и како стигне о снимању мамутске серије посвећене Равној гори и, недоказани редитељ и сценариста Бајић са породичном манифактурном продукцијом, прети како ће то (не)дело учинити да у Србији ”ништа више неће бити као раније”. А у густом низу пропагандних памфлета, у којима по изливу љубави према четништву и сличном све више стрче таблоидне по вокацији дневне новине ”Блиц”, сазнајемо од будућег ”чиче”, коме је лик и дело подарио глумац презименом Глоговац, да је пуковник и потом без учинка упарађени ђенерал био душа од човека и све тако до бесвести у суперлативу, а тамо неки партизани, ради којих данашњи СУБНОР протествује, добро су наплатили ”некакве године борбе и сад бране привилегије незаслужено приграбљене”. Констатација не баш млађаног протиног сина (кога су, како приповеда на РТС, комунисти у Панчеву само због порекла осам пута терали да полаже возачки испит) крајње је груба, увредљива и надасве лажна, па и не заслужује, према томе, ширу и озбиљнију аргуменатцију – одговор се може добити у свим релевантним светским историјским уџбеницима о Другом светском рату и сазнати ко је, колико и с киме допринео слому фашизма.
На овом порталу пренели смо, из појединих медија, писање угледних посленика о истој теми, а сада су пред вама изводи (због ограниченог простора текст је скраћен) чланак познатог редитеља Станка Црнобрње из Београда.
ПРИЧА О ПОМИРЕЊУ
Станко Црнобрња је у ”Политици” написао, између осталог, следеће у ”културном додатку” од 15. септембра:
”Данас, у овом натегнутом времену, много се прича о помирењу, и о томе како је то културни чин без кога се не може даље у будућност. Наравно, не прича се о помирењу навијача Звезде и Партизана или о присталицама збрињавања паса луталица и заговорника елиминације паса луталица. Још увек се, и то све више, говори о помирењу четника и партизана.
Поставља се питање: да ли постоји у нас, малих народа, капацитет да се такве, тешке и натегнуте теме, сукобљене и рашчеречене у свакодневном изопачавању онога што је било и шта може да буде, реше на културан начин? Одговор је: много, много тешко. И то уз сигуран губитак здраве памети и масивно жртвовање истине. Оне стварне, историјске.
Наравно, свако нормалан мора да буде за помирење. Па нећемо, ваљда, и у следећи, 22. век, непомирени и сукобљени. Али, по нашем старом обичају ту се, скоро увек, појављује једна, не баш сасвим неважна, забуна.
Помирењем се, често, сматра изједначавање улога партизана и четника, у антифашистичкој борби, у Другом светском рату. А те улоге не могу бити изједначене. Јер, једноставно, оне то нису ни биле. Постоји на хиљаде историјских докумената који доказују најосновнију истину а то је: партизани су били антифашистички герилско-војни покрет а четници то нису били. У једном, за четнички покрет поражавајућем периоду, велики број четничких команданата одлучио се за директну колаборацију са силама осовине, Немачком и Италијом, па чак и са фашистичком НДХ у борби против партизана. Ту стварност препознале су савезничке силе, а првенствено Велика Британија, па је дошло до историјског преокрета у коме четници губе подршку савезника а партизани је добијају.
Може, и вези са тим, да се развије безброј објашњења, али то се управо десило. Значи, изједначавање улога је немогуће, а помирење је могуће. Чак и неопходно. Па ипак, на разне начине, па и скандалозно, али у првом реду срамотно за цео српски народ, упорно израњају иницијативе и ”докази” да је четништво у Другом светском рату било на правој страни. И да је оно, у данашњем облику, на правој страни. За коју се, чак, и не зна где се тачно налази али се тачно зна да је савремено четништво управо тамо. На правој страни.
И ОНДА СЕРИЈА, АЛИ КАКВА
…Рецимо, сада Радош Бајић снима озбиљну серију, са озбиљном намером да нам прикаже истину о томе ко су стварно били четници а ко партизани. Како је то стварно било. А његов главни глумац говори како генерал Дража није ни издалека гадан тип као што га је нацртала трула комунистичка пропаганда. Радошева серија намењена је помирењу кроз истину.
Добро, ако је намера искрена. И уметничка. И стварно патриотска. И нека буде да истина има више (практичних и дневно политичких) лица, а да историју пишу победници, и да ревизију историје пишу нови победници, тако рећи ревизионисти. Само шта ћемо са изједначавањем улога. Не глумачких него историјских. Како то да претворимо у нову ”историјску истину?
На пример изједначавање, па чак и поређење Тита и Драже, не само да није могуће него је, са историјског, војног, геополитичког, идеолошког, државничког, па чак и културолошког становишта, апсурдно.
Многи историчари, узимајући у обзир домете, на свим овим плановима, сматрају да Балкан, после Александра Македонског, није имао тако значајну историјску личност све до Тита. Генерал Дража је, у том поретку, знатно, знатно мање важна историјска личност. И то је истина, колико год присталице генерала желеле да то није тако.
НЕМОГУЋА ПОРЕЂЕЊА
…Ако пробамо да упоредимо структуре партизанског покрета и четничког покрета, потпуно је јасно због чега су перформансе једног и другог покрета, у тогу Другог светског рата, биле такве какве су биле.
Један систем имао је јасну идеологију и циљеве, врховну команду на ”лицу места”, одличне пароле и међународно прекаљене, професионалне команданте и борце, револуционаре, као предводницу масовног народног устанка и револуције.
Други систем имао је нејасну идеологију, врховну команду ”у избеглиштву”, никакве пароле, и локалне, често потпуно разгоропађене, неуке и обесне команданте, и борце, као предводницу у суштини казнене експедиције на сопствени, побуњени, народ и друге народе који су се затицали на путу. Али, показало се да је, у послератном периоду, у социјализму, системски програмирано одлумирање државе, и планско предавање државних структура у руке радника, познато као радничко самоуправљање, довело до резултата који су угрозили и на крају уништили систем. До те мере су омогућили поновно рађање четничког покрета и његово јачање и мутирање до фазе у којој он долази управо у овом моменту до прилике да створи систем који одговара његовој, данашњем времену прилагођеној, идеологији и циљевима.
… Изједначавање историјских улога и нове телевизијске епопеје о јуначким данима из наше прошлости…сва та прича и вика на крају ће ипак морати да буде ”апсолвирана”. У првом реду кроз прихватање стварне историјске истине и, свакако, кроз помирење. Са лулом мира у 21. веку. И свим наредним вековима. А са свим осталим чудима ћемо већ, некако, да се снађемо – написао је у ”Политици” редитељ Станко Црнобрња из Београда.