Ратне приче

ИЛЕГАЛАЦ  ПРОТИВ  МИНЕРА

Одмах изнад Славије, у Београду, врата стана на четвртом спрату гостопримљиво отвара чили Рајко Ђаковић, спретни илегалац у више година Другог светског рата, партизански борац, па по ослобођењу земље од окупатора и њихових помагача врли прегалац у изградњи, привредник, синдикалиста, кад је требало и спретни руководилац значајних и пипавих служби…

Смештамо се у соби са укљученим тв пријемником – звоне речи посланика, којима је некад и Рајко припадао, у Скупшгтини Србије се расправља о ребалансу буџета, около, на сточићу, дневне и недељне новине као сведок да се у том дому помно прати свакодневица.

Домаћин нутка соковима, врло се разнежи кад се појави унука, средњошколка Мина, а онда брижна кћи Соња, лекарка у ”Драгиши Мишовићу”, кува добру кафу и с поносом потврђује да је отац и сада, као увек досад, веран младалачким идеалима и покрету чијем је бољитку вазда доприносио. Те речи имају у тренутку наменске посете посебан смисао: Рајко Ђаковић је превалио 90 годину и председник Градског одбора СУБНОР-а Београда, генерал др Бранислав Поповић стигао је, сходно обичају и пажњи коју негује борачка организација, да слављенику честита рођендан.

Тако почиње и прича коју, истини за вољу, подстрекавају Мила Ђорђић и генерал Бацко, јер Рајко није превише вољан да говори о ”оном што је било”, радије хоће да чује о раду садашње организације којој и сам, наравно, срцем припада, спреман је да буде још више у току, интересују га акције да се спречи изједначавање народне партизанске борбе и евидентних сарадника фашистичког окупатора, хвали проф.др Миодрага Зечевића и због успешног настојања да СУБНОР Србије омасови потомцима, антифашистима, поштоваоцима…

”Свако од нас види те добре, интелигентне потезе!” – каже, а председник Градског одбора информише и о Београду, па слављенику том приликом уручује и пригодну Повељу као признање бораца свом ратном и поратном другу.

Рајко Ђаковић нам, ипак, почиње, веома живописно и надасве чињенично да прича о ратним београдским данима, кад је као радник и скојевац илегалисао и у матичној својој фабричкој Раковици: ”Говорио сам, на сваком јавном скупу, пред другарима радницима, не плашећи се да ће неко издати, скупљали смо помоћ за фронт, многи су од уста, што се каже, одвајали да помогну борцима у шуми, а млађи су желели у борбу…”. А онда је и на њега дошао ред да се отисне 1943, значајна илегала у Београду са све нервознијим Немцима, домаћом специјалном полицијом, жандармима, постала је готово немогућа, Рајко се преко курирских канала нашао на слободној територији, укључио се у Космајско-посавски батаљон, постао је касније и заменик комесара…

Искусног илегалца сачекала је убрзо нова обавеза, пала је команда да се са групом, било их је шест, међу њима и две девојке, врати у – Београд! Задатак је био, припремале су се завршне борбе за ослобођење, да пронађу објекте које су фашисти са домаћим помагачима обележили за минирање и спрече уништење. Рајко је добио лажну легитимацију на име Јован Савић, а наоружани другови су код Ђуринаца, на прузи између Београда и Ниша, заробили Недићевог министра и његовим аутомобилом ушли у град…Та сцена, у којој је са млађаним партизанима Прлетом (Драган Николић) и Тихим (Воја Брајовић), високог функционера, члана квислиншке владе, маестрално играо Павле Вујисић, остала је за сва времена у тв серији ”Повратак отписаних”.

”Обавили смо у Београду посао, имали смо изванредну помоћ, многи нису имали везе са комунистичким покретом, али су били жељни слободе, дах ослобођења од нациста био је јачи од страха. Спасили смо пошту у Таковској, телефонски центар у Косовској, електричну централу на Дорћолу, водовод…Ти и многи други објекти били су минирани, питање трена се постављало кад ће да одлете у ваздух приликом бежаније непријатеља, град би био на дуге стазе, не рачунајући тренутне жртве, тотално осакаћен. Али, ето, народ се одазвао, многи запослени у тим животним погонима и случајни или стварни познаваоци стања помогли су нама партизанима да пронађемо жаришта планиране катастрофе…”.

Ова прича за незаборав са Рајком Ђаковићем о храбрим илегалцима у Београду у време Другог светског рата се само на порталу СУБНОР-а прекида. Наставићемо је већ у следећем броју нашег часописа ”БОРАЦ”.