У МТС дворани одржана је комеморативна академија поводом 23 године од епских битки на караули Кошаре. Присутан је био велики број сродника 108 страдалих војника Војске Савезне Републике Југославије. Присуствовала је и председница Владе Србије Ана Брнабић, министарка Дарија Кисић Тепавчевић-изасланица председника Републике Србије Александра Вучића, многи други званичници државе и цркве, као и велики број ратника, учесника најжешћих борби.

Помешана осећања туге и поноса била су у грудима свих посетилаца, док је генерал – мајор Драган Живановић, командант 125 моторизоване бригаде, и командант одбране карауле „Кошаре“ детаљно беседио о тим славним данима.

Посебно надахнуто говорио је потпуковник Драгутин Димчевски носилац Ордена белог орла са мачевима и Ордена за храброст, живи сведок „Пакла на Кошарама“.

Најдирљивији је била прича везана за погибију младог војника, који је страдао на Васкрс, када су три његова друга требала да јаве мајци у Призрену да јој је страдао син. Тражили су његову кућу, не могавши је наћи, све док их на прагу једне куће није дочекала старица нудећи их васкршњим јајима и говоривши са поносом како је и њен син ратник ослободилац. Саборци погинулог војника, схвативши да је у питању баш мајка погинулог колеге нису имали срца да јој кажу да су дошли да јаве да јој је страдао син…то је учињено касније.

Говорила је и председница владе Републике Србије Ана Брнабић, нагласивши да једино у миру и стабилности, који су нам ови „див јунаци“ подарили Србија може напред.

Но подсетимо се како је дошло до тога да 14. јун буде дан части, дан патриотизма и хероизма, дан када је српска војска показала, да када је у питању отаџбина нема преговарања и одступања. Између 9. априла и 14. јуна 1999. вођене су епске битке за част отаџбине. Као што су нас Турци само војнички победили, тако је било и данас. Само топузима и лажима, јер другачије и не знају.

У раним јутарњим сатима, на православни Велики петак, тзв. ОВК мучки је напала караулу Кошаре на којој се тада налазило око 130 српских ратника-граничара, распоређених на 13 километара. Око 15.000 припадника терористичке организације ОВК, подржаних злочиначком НАТО авијацијом и регуларном армијом Албаније насрнуло је на нашу отаџбину изнутра и споља како би пресекли комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену и дубљи ушле на територију Метохије. Као логистика, скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца пристигло је у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера Апача, насрнули су на СРЈ како би пресекли комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену и дубљи ушле на територију Метохије.

Ова операција још носи назив „Пакао Кошара“, што најбоље сведочи у каквим су приликама били наши војници, али упркос свему ни један једини није оставио оружје. Треба нагласити да су највећим делом то били војници на редовном одслужењу војног рока старости око 20 година, али који су знали и разумели шта бране и од кога бране.

После првобитног шока у неравноправној бици 1 на према 15, Војска Југославије послала је појачање како у људству тако и у техници. Делови 63. падобранске, 72. специјалне бригаде, 53.гранични батаљон, делови 125.моторизоване бригаде, бројни добровољци из више држава, посебно из Русије прекаљени ратници, убрзо су, након, неколико дана стабилизовале фронт.

Након тешких борби Војска Југославије успела је да порази нападача и спречи његов продор на Косово и Метохију, иако су Припадници ОВК успели да заузму караулу Кошаре због подршке НАТО злочинаца из ваздуха и регуларне Војске Албаније, као и малог броја војника ВЈ на том подручју који су морали да се повуку.

Али су Шиптари поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

План НАТО савеза и Албанаца је био да се униште јединице Војске Југославије на пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак припадника ОВК и припадника регуларне Војске Албаније на Косово и Метохију и како би се откриле јединице Војске Југославије и натерале на отворену битку, омогућавајући НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ иако су их гађали и забрањеним касетним бомбама. План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак пораз Војсци Југославије.

Најстарији људски запис, који је уједно и законик древне Ведске цивилизације у Индији каже: „Ко убије да би заштитио мајку, жену, сестру, ћерку и отаџбину не сме бити кажњен ни на овом ни на оном свету!“ Е ту смо ми Срби увек имали нерв за часно, добро и исправно. Нама је увек била довољна наша Србија, ни мала ни велика – једноставно СРБИЈА!

Туђе никада нисмо дирали, никога никада нисмо нападали. Једини смо народ чија је национална фолклорна капа уједно и војничка – српска шајкача и која је остала неокаљана до данашњих дана. Крајње је време да се вратимо себи, да се поносимо Немањом и Светим Савом, Карађорђем и Милошем, Његошем и Владиком Николајем Велимировићем, јер то су људи који су више него јасно трасирали пут српске душе. И као што рече Мајка Јевросима: „Марко сине једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“. Своју главу на Кошарама је оставило 108 јунака, али док буде Србије биће и сећања на њих и на њихове душе које су остале неокаљане!

Као што рече Милош: „Није Србија шака пиринча да је позобље свака врана коју нанесе ветар!“

СУБНОР Србије као слободарска, антифашистичка, традиционална и патриотска организација сећаће се тих славних дана са дубоким пијететом, али и нескривеним поносом!

Нека је вечна слава и хвала јунацима са Кошара!