САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 810772Укупно посета:
  • 2539778Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ПАРТИЈЕ, ПРАВНА ДРЖАВА И ДРУШТВО

Пише: проф. др Миодраг Зечевић

Миодраг Зечевић

Партије нису идеолошко-политички профилисане. Заједничко им је борба за вршење власти, а не  циљеви које хоће  помоћу власти да остваре.

Припадност некој политичкој опцији ствар је личног опредељења човека. Она изражава његов идејно-политички однос према друштву и опредељење у ком правцу жели да се друштво креће и изграђује.

У политичком странаштву Србије таквих  има релативно мало. Преовлађују они којима се припадност партији претвара у занимање, извор егзистенције и позиционо опстајање у друштвеној структури.

Прелетачи и куповина мандата

Није онда ни чудо што нема ни код једне политичке партије јасне идеолошко-политичке садржине, бар јавно и акционо промовисане. Постоје назнаке код неких партија које се јавности пласирају као опредељено, али нема међусобне синтезе и повезаности. Остварују се кроз прагматизам који често нема спој са идеолошко-политичким профилом који треба да има  да би била партија. Због тога толико прелетача, продаје и куповине добијених мандата, стапање у једну бројних политичких партија које немају међусобну идејно-политичку повезаност, што доказује да се не ради о политичким субјектима, већ лоби групама које се боре за своје присуство у власти, а не за утицај на власт.

Праве политичке партије се међусобно разликују по  идеолошко-политичкој опредељености. Сврха постојања је добијање изборне  подршке за своје идејно-политичке циљеве да би помоћу власти остварили те идејно-политичке циљеве, а не да та партија помоћу својих чланова врши власт. Смисао изборне подршке данашњих политичких партија је да према проценту изборног поверења у органе државне власти и јавна предузећа и институције укључе своје чланове  и реше њихово ухлебље, и доделе им награду. У таквом односу партије деградирају функцију државе и вршење власти, јер решавају персонално потребе својих припадника без обзира на њихову припремљеност и способност да се укључе у послове власти на које се доводе. То  онемогућује стварање правне државе способне и ефикасне да обезбеди уставна права грађана и правних субјеката, обезбеди правну сигурност и развој неконфликтног друштва.

Држава јача од сваке партије

Држава као институција мора да буде јача од сваке политичке партије. У супротном за ту државу и друштво је извесније да има једнопартијску државу, а не више посебних партијских држава, што је чини хаотичном по идејно-политичким захтевима и системски нефункционалну организацију.

Партија не сме да врши власт отимајући или уводећи нова радна места у органе  професионалне структуре државе, већ да помоћу државе у оквиру постојећег уставног и правног система  кроз правне прописе усмерава деловање професионалног апарата у остваривању својих идејно-политичких циљева. Пошто не постоји идејно-политичка профилисаност политичких партија, онда се однос према држави остварује кроз преузимање професионалних радних места и послова који се  аматерски врше од људи који у том моменту припадају тој партији.

Стварност потврђује да велики број од њих  лако без идеолошких и политичких оптерећења прелази у другу партију, ако им она пружи повољнију прилику или опстанак у власти.

То стање делује на професионални апарат државе који постаје неефикасан и несигуран у обављању професионалних послова и спреман на прилагођавање захтевима оним партијама које су у подели колача добиле тај део власти. У таквим условима власт делује разбијено, нејединствено и најмање ослоњена на право, што је доводи да не буде власт, већ егекутор воље одређене политичке партије или личности. Настају озбиљни проблеми, јер припадници партије аматерски и нестручно обављају део професионалне државне власти, тако да су деформације не само могуће, него постају део система власти, јер се она врши у интересу оних који су добили тај део власти.

Без идеолошко-политичке профилисаности политичких партија нови избори значили би понављање постојећег стања, а не његова промена. Није битна промена односа  снаге између партија. Она не мења стање, ако се не промени начин употребе државе зарад потреба партије која  се у том моменту налази у структури власти.

Победа на изборима

У Србији изборна победа је преузимање  професионалних послова државне власти од победничке партије, а не законодавно усмеравање делатности државе на остваривање идеолошко-политичких циљева за које су добили поверење грађана на изборима.

Нови избори доводе до преоријентације оних који врше професионално послове у државној структури,  институцијама и организацијама друштва. Они се убрзо стављају у функцију људи оних партија које су у подели власти добили тај простор, а не у примену права. Променом власти они потпадају под удар новодолазеће политичке структуре, јер су објективно одговорни за  непрофесионално дотадашње обављање послова власти. Наравно одговорност се сваљује на њих, а не на оне који су их натерали, уценили, наредили или створили атмосферу да тако раде. Инсистирање на професионализму и правној држави  у таквим односима постаје обична фарса.

Излаз је у промени односа партија које освоје власт према држави и државном апарату који обавља професионално послове власти. Партије власти кроз законодавну политику обезбеђују своје идејно-политичке циљеве а не  притиском на професионални државни  апарат да селективно примењује право или преузимањем тих послова. Али то не треба да буду фантовски закони који се нестручно преузимају наводно из Европске уније, који су непримењиви и неодговарајући основној друштвеној свести оних на које се односе и оних који их примењују. Промашај такве врсте је системска реформа правосуђа коју је криминално извршила предходна власт.

Правна држава мора да има национални правни систем заснован на тековинама и достигнућима међународног савременог  права и правне свести, али и  сачуван свој идентитет који изражава суштину националне државе и националне друштвене прогресивне свести.

Print Friendly, PDF & Email

6 реаговања на Наше време

  • Lune каже:

    “onomad”, pre ovog “naseg rata”…se preletalo “u skundi”
    “И у тим ратним моментима је требало некако да се заради за хлеб, па је народни цигански оркестар Шабана Х. или Хуска Џ., не зна се тачно име диригента, свирао по тужним весељима, и забављао оне који су и у ратном времену били жељни забаве. Једном приликом, пошто је оркестар путем наишао на неку „нашу“ војску, Шабану се учинило да су то четници Драже Михајловића, па је са оркестром сложно и патриотски запевао песму: „Од Тополе, од Тополе, све до Равне Горе/ све су страже, све су страже генерала Драже!“ Али, пошто је неко са истанчанијим чулом вида приметио да према њима наилазе, уствари, Титови партизани, а не Дражини четници, певач се у моменту досетио и наставио песму речима: „Шта то вреди, шта то вреди, кад ће Тито да победи…“

    Разумљиво је то за музиканте, њихова зарада зависи од тога колико је муштерија задовољна песмом. Нису они неке моралне и духовне народне вође. Они су забављачи. Мада, у свему треба да постоји црвена линија, шта се може а шта не.

  • Lune каже:

    Posle političkih promena 2000. godine nove vlasti imale su, takođe, potrebu da sebi »prilagode istoriju«, da izmene istorijske činjenice i opštu sliku o prošlosti da bi sebi pribavile »istorijskog pretka«, da bi napravile svoju tradiciju, oslonile se na vrednosti iz prošlosti koje bi proglasile svojim pretečama. Politički gledano, na vlasti su se posle 2000. godine našle koalicije raznorodnih stranaka, često i sa međusobno suprotnim programima, koje pokušavaju da pronađu ideološku smesu koja bi im omogućavala opstanak na vlasti i opravdavala njihovo neprirodno savezništvo. Činilo im se da je najupotrebljiviji zajednički imenilac koji ih može držati u koaliciji antikomunizam, zbog
    čega je bilo neophodno konstruisati novu tradiciju, naći svoje »istorijske pretke«, političke snage koje su u prošlosti sa komunistima bile u sukobu. Predstavljeno je da je 5. oktobra u Srbiji pao komunizam, iako Slobodan Milošević prethodnih 10 godina nije ratovao u ime radničke klase i njenih pogaženih prava, već upravo u ime nacije i priželjkivanih granica u kojima bi nacija trebalo da živi. Takva opsena nije bila slučajna. Verovalo se da će pobednicima pridoneti oreol heroja koji su oslobodili narod nenarodnog, komunističkog, režima što je pobedi donosilo dodatnu veličinu jer se moglo isticati da je sloboda došla posle pola veka, iako je prethodno razdoblje imalo jasan ideološki prelom

    1987. godine, s dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. S druge strane, time se prikrivala nacionalistička suština Miloševićevog poretka, pa samim tim i činjenica da je nacionalistički projekt u ratovima 90-ih doživeo poraz. Predstavljalo se da je ratove izgubio komunista Milošević i da se pred nacionalnim strankama koje su činile većinu DOS-a tek otvara »svetla budućnost«. Ta nespretna i neiskrena igra s ideološkim predznacima režima koji su se smenjivali trebalo je da pribavi poene novim vlastima, da ih predstavi kao demokrate koje su pobedile komunizam, i kao prave nosioce nacionalne ideje koji će se za svoj koncept boriti iskreno, nasuprot Miloševiću koji je ratove izgubio jer ih, kao komunista, nije ni znao voditi. Tako su se stranke koje su činile novu vlast mogle predstaviti kao »pravi borci za nacionalnu stvar«, čime je u javnost Srbije uvedena nova ideološka zamka. Društvo je od strane nove elite i dalje ostalo zaključano u nacionalističkoj interpretaciji sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, što je dovelo do dubokih potresa prilikom odvajanja Crne Gore iz Savezne Republike Jugoslavije ili proglašenja nezavisnosti Kosova. Time su nastavljena nerazumevanja sa međunarodnom zajednicom, posebno Evropskom unijom, ali je nastavljena i ideološka konfuzija, što je doprinelo tome da se, u velikoj meri, zadrži sistem vrednosti Miloševićevog razdoblja i da nacionalizam ostane i dalje vladajuća idejna paradigma. To su osnovni razlozi što sistem vrednosti u Srbiji posle političkih promena 2000. godine nije doživeo ozbiljniju reformu – ostao je zapreten u nacionalističkoj ideološkoj matrici, autoritaran, ksenofobičan i, kako su neuspesi nastavili da se ređaju, sve više autističan. To se odrazilo i na najnovija

    tumačenja istorije, koja kao ogledalo daju sliku današnje ideološke konfuzije u Srbiji.
    Posle 5. oktobra, kao idealan prostor za reinterpretaciju prošlosti našao se Drugi svetski rat. Za to je bilo više razloga. Na prvom mestu bilo je potrebno naći pretka koji je bio nosilac »nacionalnih vrednosti« i koji je bio antikomunista, da bi se napravila jača identifikacija s novim nosiocima vlasti. Istovremeno, bilo je potrebno kompromitovati komuniste, jugoslovenstvo i poraziti miteme na kojima su se temeljile prethodne vlasti. Sve je vodilo ka tome da se glavni prostor

    Četnički antikomunizam, nacionalizam i tradicionalizam izgledali su kao idealne osobine novopronađenog »pretka«, tako da je rad na izmeni činjenica o Drugom svetskom ratu počeo ubrzo po formiranju novih vlasti
    »istorijskog obračuna« smesti u razdoblje između 1941. i 1945. godine, gde se moglo naći obilje poželjnih elemenata za izgradnju sopstvene tradicije. Bilo je potrebno kompromitovati pobedu jugoslovenskih komunista u tom ratu jer je ona bila izvor njihovog kasnijeg političkog autoriteta. Bilo je potrebno kompromitovati uspeh Titove jugoslovenske politike, jer su nove srpske vlasti svoj državni koncept, kao i Milošević, zasnivale na antijugoslovenstvu. I, na prvom mestu, bilo je od ključnog značaja promeniti sliku o četnicima Draže Mihailovića, da bi se od te strane u građanskom ratu napravio poželjan »pretkomunistički predak« novih vlasti. Četnički antikomunizam, nacionalizam i tradicionalizam izgledali su kao idealne osobine novopronađenog »pretka«, tako da je rad na izmeni činjenica o Drugom svetskom ratu počeo ubrzo po formiranju novih vlasti.

  • Lune каже:

    Živeo sam od svoje plate, sa porodicom išao na more, a odlazak i plaćanje računa u restoranu ili kafani nije se ni dovodio u pitanje. Sada nas troje, supruga, ja i sin diplomirani matematičar živimo od dve penzije i ukupno 43.000 dinara. Sin je fakultetski obrazovan i umesto da radi, ima deset godina staža na birou, nema posla, a to znači da ne može sebi ništa da priušti, a kamoli ono što sam ja u njegovim godinama mogao sa svojom platom – kaže Gradimir Jevtović, penzioner iz Kragujevca.
    Gradimir ima 63 godine, nekada je radio kao mehaničar u „Goši“ i fabrici lanaca „Filip Kljajić“ i u penziju je otišao sa 40 godina, tri meseca i četiri dana staža.
    – Od plate smo mogli da priuštimo sve što je jedna prosečna porodica srednjeg staleža mogla tada sebi da priušti. Redovno smo išli na letovanje, školovao sam sina, kupio sam i kola, i u kući se nije ni na čemu preterano štedelo niti se u nečemu oskudevalo. Kredit nikad nisam uzeo, a sa primanjima u kući mogao sam da pripomognem i roditeljima. Imao sam ušteđevinu, ali ona je propala devedesetih godina jer sam novac dao banci. Pre tih naših devedesetih, gde god sam radio vrednovao se rad, a kad je došla kriza, preduzeće izgubilo tržište, a mi radnici ostali bez plata. U „Filipu Kljajiću“ ostali su mi dužni 18 plata – kaže Gradimir.
    U vreme kada se, kako kaže, živelo normalno, buvljak nije ni postojao, a svake godine za Novu godinu i Božić kupovalo se odelo.
    – Poslednji put kupio sam odelo pre pet godina. Danas nema nikakvih investicija, a ni letovanja. Poslednji put sam bio na moru 1987. godine. Ako je za utehu, kad izmirimo sve račune za komunalije, ne moramo da brinemo da li će biti novca za pijacu.

  • Lune каже:

    Dejan Lucic
    Nesposobnost suočavanja dovela je do svojevrsne “racionalizacije”: od negiranja zločina i postojanja srpskog nacionalnog projekta, do prebacivanja celokupne odgovornosti na komunistički režim. Režim Slobodana Miloševića se tretira kao nastavak komunističkog režima a ignoriše se činjenica da je on svojevremeno za izvođenje srpskog nacionalnog programa dobio plebiscitarnu podršku, u kojoj su antikomunisti bili zajedno sa komunistima.
    U odsustvu moderne vizije Srbije, revitalizovano je četništvo i srpska konzervativna misao, što ima dve osnovne karakteristike: neodustjanje od teritorija na koje polaže pravo srpski nacionalni projekat i promovisanje vrednosnog sistema čija je osnova antizapdanjaštvo. Kroz rehabilitovanje četništva istovremeno se negira antifašistička tradicija partizana na kojoj su vlast osvojili komunisti i, u tom smilsu, sve odluke AVNOJ-a, posebno republičke granice. To je praćeno obilnom produkcijom odgovarajuće literature i širokom medijskom kampanjom. Televizijska serija “Ravnogorska čitanka”, koju je snimila RTS, promovisala je ravnogorski pokret (četnički) sa idejom da ga prezentira kao antifašistički pokret (ne uzimajući u obzir činjenicu da je antifašizam po prirodi stvari antinacionalistički). Novi srednjoškolski udžbinci istorije takođe pokušavaju da marginalizuju i obezvrede značaj partizanskog pokreta, a da istovremeno razviju simpatije za četnički pokret, uvek sa razumevanjem za njegove propuste. Suština takvog pristupa je u objašnjenju da su ratovi 1991-1999 nastavak Drugog svetskog rata, odnosno da se “nezavršeni rat nastavio tačno posle 50 godina”.
    Srpski nacionalizam je kroz konfuziju i duboku frustraciju dobio samo novu formu i okrenuo se novim ideološkim izvorima, a na prvom mestu organskoj, odnosno konzervativnoj misli – Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Dimitriju Ljotiću, kao i kvislinškom režimu Milana Nedića, koji je pomenutu ideologiju usvojio kao sopstveni sistem vrednosti.
    Često se naglašava da je organska misao “naša nacionalna misao” i da je shodno tome ona najvrednija u nacionalnoj baštini. Organicistički obrasci
    za tumačenje društva su sasvim jednostavni i njihova je snaga upravo u toj jednostavnosti. Oni u principu odbacuju racionalističku i analitičku tradiciju veka Prosvećenosti i vraćaju se društvu kao organizmu. Ideje stare i nove slovenofilske intelektualne elite postale su matrica nacionalističkog mita. Jedna od njihovih ključnih teza je neminovna “propast” Zapada i zapadne civilizacije. Kod ruskih organicista takva su razmišljanja neka vrsta opšteg mesta o narodu “koji u svojoj gigantskoj, kontinentalnoj duši” čuva najveću i poslednju istinu. Ovi obrazci su posebno privlačni za mlađe generacije, koje, u nedostatku bilo kakve ponude, lako prihvataju sva pojednostavljena rešenja.
    Aktuelizacija i politička funkcionalizacija stereotipa i klišea organicističke misli u populističko-nacionalističkom “ključu” na srpskoj društvenoj sceni počela je osamdesetih godina, a u poslednje vreme dobija sve veći zamah. Dobrica Ćosić govori kako su poremećaji u savremenom društvu posledica haosa koji je stvorila francuska revolucija rođena iz duha Prosvećenosti, što je varijacija klasične organicističke misli, ali je podstaknuta ideološko-političkim motivima. Kada Čosić kaže da treba “ujediniti crkvu i državu u brizi za srpski narod”, radi se o starom obrascu Nikolaja Velimirovića o odnosu crkve i države. U knjizi Srpsko pitanje iz 1992, Ćosić smatra da treba “optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti” jer su “ona naš početni intelektualni kapital”. On smatra da treba “uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Naša današnja razvojna politika nije ih uvažavala”. Ovakva funkcionalizacija organske misli u atmosferi zatvorene zajednice, kada je neophodno da pluralizam ima svoju osnovu u pluralizmu duhovnog otvaranja, ima pogubne posledice na modernizaciju i tranziciju društva.
    Mitropolit Amfilohije Radović nudi još jedan obrazac: “Srbi su od pamtiveka sve rešavali na saborima… i zato bi bilo dobro da se i danas obnovi saborna svest naroda. Stranke su nešto novijeg datuma i uvezene su među Srbe sa Zapada, što može da bude opasno za nas koji svemu pristupamo s metafizičkih pozicija. Treba donositi odluke iz glave celoga naroda – to su jedine odluke koje su dalekovide i dalekosežne”. Ovakva sabornost je ideološko pokriće za moderni kolektivizam, svejedno da li je levičarski ili desničarski – organicistički.

  • pedjaza каже:

    Partije su u Srbiji, kao i mnogim drugim zemljama, postale interesne grpe, preko kojih pojedinci ostvaruju svoje lične ciljeve i ambicije. Umesto da budu grupe idejno-političkih istomišljenika, koji rade na realizaciji partijskih programa, one su postale organizacije za dodelu državnih i rukovodećih funkcija. Na taj način, posredstvom svojih kadrova, partije vrše kontrolu nad radom odredjenih organa, preduzeća i ustanova i usmeravaju njihov rad u željenom smeru, koji odgovara samoj partiji. Time se u partijama vrši koncentracija i centralizacija političke i ekonomske moći. Mnogi nezaposleni, naročito mlađi ljudi, pristupaju partijama koje su trenutno na vlasti, u nadi da će tako lakše doći do radnih mesta. Takvi postupci nisu za osudu, jer ljudi moraju tražiti način za obezbeđenje egistencije. Za osudu je sistem, koji je doveo do takvog položaja partija u društvu.

Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
18°
Partly Cloudy
05:0620:21 CEST
MonTueWed
min 13°C
27/14°C
28/15°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.