НИРНБЕРГ КАО ПОСЛЕДИЦА ЗЛОЧИНА ФАШИСТИЧКИХ
ДРЖАВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
1. Постојање витешких ратова измислило је средњевековно феудално европеко племство које је за своје припаднике успоставило одређена правила мотивисана пре свега престижом, откупом, наметањем сизеренства или неким другим препознатљивим инересом. То су ратови и ратна правила између и унутар племства. Етика таквог ратовања се не примењује на обичне ратнике, плебс и имовину, а најмање на злочине противу човечности и мира. Мегдани су вид међусобног такмичења и надигравања у којима је залог живот.
Савремени ратови због употребе разорних средстава и војне технике масовно уништавају истовремено не само војну силу већ и цивилно становништво, привредне потенцијале, инфраструктуру и све друго што омогућује живљење човека или национално самосвојство једног народа. Државе у савременим ратовима имају за обавезу прихваћена међународна правила, ограничења и забране при спровођењу ратних дејстава.
Први светски рат био је, по ономе шта је изнедрио, претеча II светског рата. Запамћени су бојни отрови, артиљеријско уништење градова, а Србија је, запамтила и тешке злочине аустроугарске и немачке солдатеске над цивилним становнишвом и тежњом да се уништи српско национално биће, њена државност и историјско постојање. Покушаји Версаљског мировног уговора да се спречи, ограничи и омеђи недозвољено у евентуално будућим ратовима и казне виновници за овај рат, били су само неуспео покушај.
2. Други светски рат није био рат превасходно за исправљање „неких историјских неправди“ или рат за освајање простора и привредних ресурса. У својој идеологији то је био првенствено рат против других народа, покушај истребљења, читавих народа, пре свега словенских, јевреја, рома и других народносних групација, као прошлог, тадашњем и могућег будућег непријатеља и враћање света у тамну историјску прошлост.
За Трећи Рајх и фашистичке државе крхе међународне Женевске и друге конвенције о правилима ратовања од самог почетка рата нису постојале. Као полазна основа рата општи план је био истребљење словенског, јеврејског и ромског становништва на окупираним територијама. Насиље и злочини противу покореног становништва без обзира на народност и расу, насиље и злодела према ратним заробљеницима, присвајање и уништавање имовине грађана, уништавање историјског идентитета освојених народа и држава, била је укупна намера и циљ фашистичких држава овог рата. Тај рат је превазишао етику ратовања и вратио у савременост начине ратовања и циљеве варварских хорди које су у давној историји пустошили и разарали створену цивилизацију и Европе и света.
„3. Сазнања антифашистичког света истине о страхотама и злочинима које је чинио фашистички окупатор са својим сарадницима споро су стизала и прихватана. Она су била таква да их је човечијем уму било тешко прихватити као стварност и чињеницу и да је то могуће у XX веку.
У току ратне 1943. године међународна јавност притиснута сазнањем о тешким злочинима према цивилном становништву, ратним заробљеницима, члановима покрета отпора, имовини грађана и непоштовању међународног права на окупираним територијама од стране фашистичких држава и њихових помагача, покренула је снажну акцију за кажњавање учинилаца таквих дела.Те године сазрело је и уверење код савезника о потреби ригорозног кажњавања за ратне злочине извршене на окупираним територијама. У том периоду усвојене су, од стране савезничких влада, бројне декларације, закључени међународни споразуми и дате изјаве, објављена су докумнта о извршеним злочинима.
На конференцијама савезника у Техерану, Јалти, Москви, Криму Постдаму и Лондону донете су одлуке о кажњавању ратних злочина учињених од стране припадника фашистичких држава и њихових помагача. Уједињени народи су 20. октобра 1943.г. образовали Комисију за ратне злочине са седиштем у Лондону. Уследило је доношење Декларације о злочинима 30. октобра 1943.г. на Московској конференцији, коју су потписали Рузвелт, Черчил и Стаљин и образовање посебних органа при владама савезничких држава за утврђивање и кажњавање ратних злочина. Ови органи су били у функцији истраживања, прибављања и утврђивања чињеница које су се односиле на извршене злочине од стране фашистичких окупатора и његових помагача.
Статут Комисије Уједињених народа за ратне злочине, донет истовремено са оснивањем ове Комисије, био је обавезујући документ и упутство за уређивање рада органа савезничких држава (Резолуција бр 3 ОУН). Правни основ за рад ових органа, поред набројених, били су и национални прописи антифашистичких држава, усвојене међународне конвенције, Акт о безусловној капитулацији Немачке, Уговор о примирју са Италијом и другим сателитским државама Немачке, Споразум четири силе у погледу Аустрије, Лондонски споразум од 8.августа 1945. године и његов анекс Сатут Међународног војног суда, закон бр. II и X контролог Савета за Немачку итд. Чланице Уједињених народа обавезале су се да припаднике фашистичких окупационих држава и њихове помагаче изруче државама у којима су учинили ратне злочине.
Круна савезничког опредељења и намере антифашистичких држава је Лондонски споразум о оснивању Међународног војног суда од 8. августа 1945.г. На основу споразума четири велике силе у које је укључена и Француска (више због прошлости, него доприноса победи антифашистичке коалиције) установљен је Међународни војни суд за суђење главним нацистичким личностима за злочине противу мира, ратне злочине, злочине противу човечности и тешке повреде међународог права – како су они одређени у Статуту суда. Суд је био овлашћен да огласи групу и организацију за злочиначку.
Историјски значај Нирбершких принципа и Нирбершког процеса је усвајање принципа личне одговорности државника и организатора злочина противу мира, за ратне злочине и злочине противу човечности.Уједињене нације су кодификовале као међународно право Нирбершке принципе 1946.г. и потврдиле правну вредност начела изражених у Лондонском споразуму.
4. Нирбершки процес био је врх опредељења држава Антифашистичке коалиције који је поставила у гоњењу и кажњавању ратних злочина, злочинаца, њихових креатора и помагача. Он је истовремено био и систем и узор за рад органа савезничких држава у кажњавању злочина и злочинаца. Потсдамска конференција (2. августа 1945.) донела је одлуку „да ратни злочинци и они који су учествовали у организовању и извршавању нацистичких подухвата, који су обухватили и имали за последицу зверства и ратне злочине, буду ухапшени и предати суду“.
Антифашистичка коалиција стварајући Комисију за ратне злочине успоставила је систем органа, поступак и правила за савезничке државе за гоњење и кажњавање фашистичког окупатора за учињена ратна дела. Југословенска Комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача (основана као орган при Председнишву АВНОЈ-а 1943) прикупила је око 900.000 пријава о ратним злочинима и злочинцима, урадила око 550.000 записника о саслушању сведока и самих криваца, донела око 120.000 одлука којима је за око 65.000 лица утврђено да су чинили ратне злочине. Својим одлукама Комисија је индентификовала и прогласила за ратне злочине и 7.565 припаника окупационих снага Немачке, 3.437 припадника војног, управног и правосудног апарата Мађарске, 395 Аустријанаца, 3.798 италијнских, 1.424 бугарских припадника оружаних снага и органа и 780 припадника осталих националности у служби окупаторских формација и органа. Сва ова лица ако су била доступна власти – процесуирана су и кажњена у Југославији.
5. Шта данас рећи о Нирбершким порукама после 65 година. Њима се чувало човечанство да се то злодело и урушавање вековне цивилизације не би више поновило. Мислило се да је њима успостављен мир, заједиштво слободних и независних држава и народа и просперитет човека.
Питамо се шта је данас остало од Нирбершких порука и напора Уједињених нација да их претвори у међународна правила понашања и односа између држава и народа савременог света. У то време равнотеже снага и спремност да се обезбеди мир намученом човечанству, њихова примена је била највећи степен могуће и очекиване правде за учињено кршење међународног права, ратне злочине, злочине противу мира и злочин противу човечности.
У владавини једне супер силе која је данас покорила свет или бар има намеру да то учини, неки Нирбершки принципи у њеној примени делују као фарса. Нешто што служи да најприземнији циљеви те велесиле добију међународно правно признање и покрију злодела која она у име својих интереса данас у свету спроводи и врши.
Очекујемо да ће човечанство превазићи насиље и злоупотребу Нирбершких принципа и порука и њих реафирмирати у оно што су били у то време и што су постигли. Ова очекивања имају реалност али их треба дочекати.