Савезници су у 1943. били на свим фронтовима у офанзиви. После уништења немачке групе армија код Стаљинграда (Волгоград, 2. 2. 1943) Црвена армија је прешла у офанзиву од Лењинграда до Црног мора. У пролеће (12. В 1943) капитулирале су преостале јединице сила Осо­вине у Африци. Тиме су англоамеричке снаге добиле базе за евен­туално искрцавање на Сицилију и Апенинско полуострво. У тој ситуа­цији питање одбране Балкана за силе Осовине добило је још већи значај. Рачунајући на могућност савезничке инвазије на тај део европског континента, немачка Врховна команда одлучила је да по сваку цену ликвидира оружане снаге народноослободилачког покрета у Југославији. На састанку у Растенбургу (Кентжин, Кетрзyн) у источној Прусији 18—19. 12. 1942. посвећеном мерама обезбедења немачко-италијанских позиција у Југославији, поред Хитлера присуствовали су начелници генералштабова и ми­нистри иностраних послова Немачке и Италије. Постигнут је споразум за операције против Народноослободилачке војске (операције Wеисс и и 2) познате под називом четврта непријатељска офанзива. Операције су почеле 20. 1.1943, и захватиле су у првој фази територију Баније, Кордуна, Лике, Далмације и Босанске крајине. У тим операцијама биле су ангажоване јаке непријатељеве снаге (у првој фази немачка СС добровољачка брдска дивизија Принз Еуген, 369. и 717. пд, делови 181. резервне и 714. пешадијске ди­визије; италијанске дивизије Ре, Сассари и Ломбардиа, делови дивизије Бергамо и знатне снаге усташа, домобрана и четника). У току офанзиве јединице 1. хрватског и 1. босанског корпуса НОВЈ пру­жале су жилав отпор непријатељевим снагама које су успеле да привремено овладају делом слободне територије, али не и да униште снаге НОВ и ПОЈ за чим су тежиле. За то време Врховни штаб НОВ и ПОЈ је са 5 дивизија (Главна оперативна група — 1. и 2. пролетерска, 3. ударна, 7. банијска и 9. далматинска) предузео противофанзиву у правцу Херцеговине и Црне Горе, да би разбио оку­паторове и четничке снаге и створио услове за продор у Србију. Пошто је уништила снаге јачине једног пука италијанске дивизије Мурге у долини Раме и на средњем току Неретве између Коњица и Јабланице, главна оперативна група са Врховним штабом и око 3500 рањеника привукла је на Неретву крупне немачке снаге. Окружене на том простору, снаге НОВЈ биле су приморане да воде битку за спашавање рањеника. Битка је трајала месец дана (од 15. фебруара до 15. марта) кад су последње јединице НОВЈ око ВШ прешле на леву обалу Неретве. Главна оперативна група НОВЈ са рањеницима пробила се из окружења и извршила продор у Херцеговину и Црну Гору, разбила знатне италијанске делове и нанела посебно тежак пораз до тада најјачој групацији четника Драже Михаиловића (око 26 000 четника), које су јој с окупатором и другим квислинзима припремале уништење на Неретви. Разбијањем четника у бици на Неретви почело је осипање њихових јединица које се претворило у расуло што четнички команданти нису могли спречити. То је имало за последицу даље јачање народно­ослободилачке борбе и стварање нове велике слободне територије у Црној Гори, Херцеговини, Санџаку и источној Босни. Такође, битком на Неретви олакшана је ситуација код 1. хрватског, а наро­чито код 1. босанског корпуса. Пошто су главне снаге непријатеља биле ангажоване према Неретви, ти корпуси успели су врло брзо да, донекле, поврате своје изгубљене територије које су држали пре офанзиве. Тако је не само пропао план немачке Врховне команде за уништење главних снага НОВ и ПОЈ, већ им је продор тих снага на исток створио нове проблеме и опасности. Посебну опасност за немачког окупатора представљало је приближавање Главне оперативне групе Србији и могућност снажнијег расплам­савања борбе у томе делу земље чиме би знатно порастао значај југословенског ратишта у међусавезничком оквиру. Страхујући од могућности инвазије англоамеричких снага из северне Африке на Балкан, Немци су схватили да у новонасталој ситуацији НОВЈ представља непосредну опасност за њихове одбрамбене планове на Балкану, а нарочито Главна оперативна група Врховног штаба, која би, евентуално, својим продором ка долини Јужне Мораве и Вардара могла озбиљно да угрози везе са њиховим снагама у Грчкој. Зато немачка Врховна команда предузима нову офан­зиву против снага Народноослободилачке војске у Херцеговини, Црној Гори и Санџаку ради њиховог уништења. Офанзива је по­чела 15. маја и трајала до 15. 6. 1943; учествовало је 5 немачких и 3 италијанске дивизије, 2 бугарска пука и 1 усташка брдска бригада — укупно 127 000 непријатељевих војника против 19 700 бораца НОВЈ, међу којима око 4000 рањеника и болесника. У тој најтежој и најдраматичнијој бици ослободилачког рата народа Југославије, група од 5 дивизија и 2 самосталне бригаде са Врховним штабом, збијена на малом и тешком терену, изнурена непрекидним борбама, маршевима и глађу, морала је уз изванредне напоре и жртве (изгубила је око 1/3 свога састава) да пробија неколико непријатељевих обруча. Врховни штаб је стално био на тежишту борбе, а Врховни командант непосредно утицао на дејства јединица. У рапорту о овој бици од 20. 6. 1943, командант немачких трупа је рекао: Ток борби је показао да су комунистичке снаге под Титовом командом одлично организоване, весто водене и да располажу са борбеним моралом који изазива чуђење. У другој половини јуна група дивизија са Врховним штабом развила је дејства у источној Босни и ослободила нове територије.

Ове две битке врло су значајне не само по својим размерама и резултатима, већ и по томе што је немачка Врховна команда тада први пут у својим ратним извештајима објављивала ток и ре­зултате борбе са југословенског ратишта, доприносећи, на тај на­чин, нехотице и сама афирмацији НОВ и ПОЈ. Непосредно после пете непријатељеве офанзиве у лето 1943. НОВЈ је израсла у значајну оружану силу. Имала је 57 бригада у 18 дивизија, 4 корпуса и више десетина партизанских одреда.

У време тих великих непријатељевих офанзива, снаге Народно­ослободилачке војске на другим подручјима, по директиви Врхов­ног штаба, појачавале су борбена дејства. Тако су у Словенији упоредо с појачаном војном и политичком активношћу против Беле гарде и других квислинга у служби италијанског окупатора, партизанске снаге разарале и рушиле железничке пруге у тзв. Љуб­љанској покрајини, Жумберку и Покупју (заједно са хрватским јединицама НОВЈ) и окупаторове трупе дуж њих. Ослободилачки покрет проширио се и на Корушку, а у Словенском приморју је знатно ојачао. После непријатељеве офанзиве у Славонији, марта 1943, јединице НОВЈ прошириле су слободне територије у Славонији, Подравини и Мославини, а после образовања 1. славонског корпуса (17. В 1943) ослободиле и нај­већи део Пожешке котлине. Диверзантске акције на прузи Београд —Загреб у великој мери ометале су саобраћај. Први корпус НОВ Хрватске поновно је ослободио дуж комуникација већи део Лике, Кордуна и Баније, привремено напуштене у четвртој непријатељевој офанзиви. У то време су и у Истри створена многа упоришта НОП. У западној Босни је 1. босански корпус повратио већи део територије коју је држао пре четврте непријатељеве офанзиве и контролисао већи део средње Босне. Кад је у мају 1943. подељен на два корпуса, нови, 1. босански корпус (од октобра 3. корпус), проширио је сло­бодну територију у источној Босни, а 2. босански корпус (од октобра 5. корпус) наставио успешна дејства у западној и средњој Босни. Од 2. јула у источној Босни дејствовала је и новоформирана 16. војвођанска дивизија. У источној Србији Тимочки и Пожаревачки, а у западној Србији и Сумадији обновљени партизански одреди (1. шумадијски, Ваљевски, Космајски и Чачански) појачали су активност на рушењу комуникација и у борби против немачких, бугарских и квислиншких јединица. У јужној Србији дошло је до јачања оружане борбе и стварања слободне територије (на подручју Топлице, Јабланице и у Црној трави). У Срему су партизанске снаге знатно бројно порасле; један део пребачен је у источну Босну, док је други дејствовао у Срему и, нарочито, широком диверзантском активношћу на комуникацијама, отежавао непријатељев саобраћај. Појачана су борбена дејства на Косову и Санџаку. У Македонији је после образовања Централног комитета Комунистичке партије Македо­није, марта 1943, дошло до снажнијег полета оружане борбе, наро­чито у њеном источном делу. Ради успешнијег развоја НОП, те­риторија Македоније подељена је на пет оперативних зона. Форми­рана су три нова партизанска одреда и створене прве слободне територије у Тиквешу, Дебарцима и Преспи.

Упоредо с покушајима да окруже и униште Главну оперативну групу окупатори су извели низ сукцесивних операција против пар­тизана на острвима и у обалском подручју. Италијански поморски команданти проширили су мере за заштиту пловидбе. Упркос томе, прва половина 1943. била је период најуспешнијих дејстава мор­наричких јединица НОВ за време италијанске окупације. У Подгори је 23. јануара формиран Одред ратне морнарице јужне Далмације, у чијем је саставу била и флотила од 2 наоружана рибарска брода. Поред успешних акција у Хвар­ском и Неретванском каналу дејства на мору пренета су даље на север, у Велебитски канал. Италијани су због тога проширили контролу и на воде северне Далмације и забранили својим бродовима да пристају у луке где нема италијанских гар­низона. Морнаричка команда за Хрватско приморје (Марифиуме) поклонила је већу пажњу заштити саобраћаја и опремала противпартизанске бродове. Морнаричка команда за Далмацију (Маридалмазиа) издала је 10. 4. 1943. Упутства за борбу против партизана на мору (Диреттиве сулла гуерриглиа антипартигиана ин маре). У то време Италијани су имали на источној обали Јадрана 7 торпиљарки, 7 торпедних и 14 патролних чамаца, 12 наоружаних помоћних бродова, 37 помоћних миноловаца и 32 противпартизанска брода. Али, и поред пооштрених мера, морнаричке јединице НОВЈ успешно су продужиле дејства. У периоду италијанске окупације источне – обале Јадрана, партизани су напали 103 брода и чамца; од тог броја запленили су 37 бродова претежно чамцима. Минерски одред наставио је у пролеће 1943. исти посао и до јесени, извадио у во­дама задарских и шибенских острва 150 морских мина.

Овакав размер операција у Југославији и снажно нарастање НОП с краја зиме 1942. и у пролеће 1943. знатно су ојачали ме­ђународну позицију НОП народа Југославије, и позитивно утицали на предстојеће савезничке операције против Италије. У вези с тим Британци су послали у априлу 1943. своје прве посматраче на сло­бодну територију, а у мају и своју прву мисију у Врховни штаб НОВ и ПОЈ.

У 1943. немачке трупе на Источном фронту су у повлачењу; англо-америчке снаге искрцале су се 10. јула на Сицилији; 25. јула збачена је фашистичка влада Бенита Мусолинија; 17. августа англо­америчке армије завршиле су освајање Сицилије и почеле припреме за десант на Апенинско полуострво. У тој ситуацији значај југосло­венског ратишта још је више порастао. У очекивању капитулације Италије, Врховни штаб НОВ и ПОЈ извршио је низ војних и политичких припрема. У италијанску окупациону зону и ближе обали упућен је део снага НОВЈ као појачање тамошњим партизанским једи­ницама. Предвиђајући испадање фашистичке Италије из рата, немачка Врховна команда о ружане силе предузима посебне мере да би обезбедила своје позиције на Балкану и у Италији. Хитлеровом ди­рективом од 26. 7. 1943 (Wеисунг 48) за одбрану Балкана, ре-гулисани су командни односи између немачких и италијанских је­диница с основним циљем да се обезбеди контрола над италијанским снагама, а у случају капитулације Италије, спроводе брзо разору­жање италијанске војске и поседање територија под њеном окупа­цијом. Месец дана касније завршена је реорганизација немачког командовања у Југославији и у Грчкој. У Београду је формиран Штаб групе армија П, чији је командант, истовремено, био и врховни војни заповедник Југоистока. Њему су били потчињени: група армија Е у Грчкој; 2. оклопна армија са 3. СС оклопним, 15. и 21. СС брдским, 69. резервним армијским корпусом (од половине септембра и 5. СС брдски армијски корпус) дислоцираним у Хрват­ској, Босни, Херцеговини и, после капитулације Италије, у Црној Гори и Албанији; затим бугарски 1. окупациони корпус, неколико немачких полицијских пукова, белогардејски Руски заштитни корпус, Недићев Српски добровољачки корпус и Српска државна стража у Србији; бугарска 5. армија у јужној Србији и Македонији. У Словенији је била немачка 71. пд из састава 2. СС оклопног корпуса (група армија Б) и делови 438. дивизије за нарочиту употребу (команда 18. корпусне области). Од италијанских снага на територији Југославије налазили су се 5, у. и 18. корпус 2. армије, 6. и 14. корпус 9. армије, а у Словенском приморју и Истри три дивизије из састава 8. армије. Непосредно пре капитулације Италије део немачких снага пребачен је ближе јадранском обалском појасу; 114. ловачка ди­визија на простор Книн, Дрниш, 118. ловачка дивизија — Шавник, Пљеви ја, СС брдска ловачка (добровољачка) Принз Еуген дивизија у шири рејон Мостара, да би брже могле разоружати италијанске снаге на Балкану и посести најважније луке у Далмацији и Албанији.

Правовременим ангажовањем јединица НОВ и ПОЈ, њиховим брзим и енергичним дејствима и непосредним масовним учешћем народа у Истри, Словенском приморју, Љубљанској провинцији, Хрватском приморју, Далмацији и Црној Гори, разоружан је прили­ком капитулације Италије већи део италијанске окупационе армије и, у знатној мери, осујећени планови немачке Врховне ко­манде да то учине немачке јединице. У то време више од половине југословенске територије, укључујући знатан део јадранске обале и острва, било је ослобођено. Дошло је до новог полета народноосло­бодилачке борбе, до масовног прилива нових бораца у Народноосло-бодилачку војску, тако да је од капитулације Италије (8. септембра) до краја 1943. формирано 56 нових бригада, од којих су неке ушле у састав 8 нових дивизија, а од њих су оформљена 4 нова корпуса. Све ове јединице биле су, претежно, наоружане из ратног плена разоружане италијанске војске. Од заплењених тенкова формиране су тенковске јединице: одреди и батаљони. Наредбом ВШ НОВ и ПОЈ од 14. октобра у Ливну је формирана Прва ваздухопловна база, са задатком да проналази и уређује потребна летелишта и да организује прихват и обуку стручног ваздухопловног особља.

На ослобођеној јадранској обали формиране су три морнаричке команде : Команда морнарице НОВ и ПО у Цриквеници, Обалска команда Книнског сектора у Ждрелцу и Обалска команда у Сплиту. Ослањајући се на затечени распоред осматрачких ста­ница, обалских батерија и минских поља, морнаричке команде при­ступиле су наоружавању заплењених пароброда, рибарских бро­дова и чамаца, и од њих стварале флотиле. На острвима су формирале острвске партизанске одреде и поверавале им противдесантну одбрану. Ради стварања једин­ствене и ефикасне организације за борбу на мору, Врховни штаб је наредбом од 18. X 1943. формирао Морнарицу НОВЈ, која је објединила рад морнаричких команди. У тренутку формирања Морнарица НОВЈ имала је укупно 10 наоружаних бродова, 30 патролних чамаца, близу 200 моторних једрењака, неколико обалских батерија и партизанских одреда на острвима. Ради лакшег командовања, Штаб Морнарице поделио је обалско подручје од Соче до Бојане на шест поморских обалских сектора, али 1.(тршћански) и 6. (бокељски) нису у то време били под његовом контролом.

Ситуација немачких снага у Југославији, због губитка знат­ног дела јадранске обале, била је врло неповољна и тешка. Да би повратили јадранску обалу Немци су морали да упуте нове једи­нице. Главна интервенција немачких снага за поседање јадран­ске обале са залеђем, уследила је у октобру и новембру 1943 када су Немци стабилизовали свој фронт у Италији (на р. Сангро, Рапидо, Гариљано, Гариглиано) и, из групе армија Б у северној Италији, издвојили 2. СС оклопни корпус који је пребачен на југословенско ратиште, где је, заједно с осталим немачким снагама, у оштрим борбама, привремено посео Сло­венско приморје, Истру, Горски котар и Хрватско приморје. За поседање обалског појаса у Далмацији ангажоване су немачке снаге јачине 3 дивизије и јаке домобранске јединице. Против ових немачких и квислиншких снага јединице НОВЈ водиле су до краја 1943. тешке борбе.

Пошто су избили на источну обалу Јадрана, Немци су приступили формирању своје морнарице од заплењених италијанских бродова (1 крстарице, 1 помоћне крстарице, 4 торпиљарке, 1 ловца подморница, 2 џепне подморнице, 2 минополагача и 6 помоћних бродова). Крајем септембра запосели су Сплит, а у другој половини октобра и почетком новембра острва испред Шибеника и полуострво Пељешац. Потом су приступили заузимању Макарског при­морја. Тада је Морнарица НОВЈ за неколико ноћи пребацила, под веома неповољним временским условима, на острва Хвар и Брач 1, 9. и 11. далматинску бригаду, Мосорски, Неретвански, Имотски и Макарски НОП одред, и неколико хиљада избеглица — укупно око 15 000 људи. Настављајући поседање обале и острва Немци су у новембру и децембру запосели острва Велики и Мали Дрвеник, искрцали се на Крк, Црес и Лошињ. По одобрењу Врховног штаба НОВЈ у водама источне обале Јадрана дејство-вале су од децембра претежно са острва Виса и лаке савезничке поморске снаге и авијација.

У очекивању немачког напада на острва средње и јужне Дал­мације (од Шолте до Ластова), Штаб 8. корпуса НОВЈ одлучио је да их све брани. У састав новоформираног Оперативног штаба за одбрану_ средњодалматинских и јужнодалматинских острва ушао је и ужи Штаб Морнарице НОВЈ. Поред јединица 26. ударне дивизије, у одбрани острва учествовали су оточки партизански одреди и флотиле 4. и В поморског обалског сектора (ПОС). Кад су Немци зау­зели крајем децембра острво Корчулу, Оперативни штаб до­нео је одлуку за повлачење на Вис. Истовремено су се Штаб и је­динице 2. поморског обалског сектора повукле са Кварнерских острва на Дуги оток. Тако је Морнарица НОВЈ у четворомесеч-ним борбама за обалу, задржала операцијску основицу Дуги оток— Корнати—Зирје—Вис—Ластово и заједно са јединицама 26. диви­зије, савезничким поморским и ваздухопловним снагама наста­вила борбена дејства. Острво Вис је постао бастион НОВЈ и центар поморских веза са савезницима у јужној Италији и са пар­тизанима на острвима и копну. Хиљаде избеглица с обале и осталих острва евакуисане су преко Виса у Италију и Египат као и велики број рањеника из јединица НОВЈ који су упућивани у болнице у Италији. Успостављање чвршће везе између наше обале и јужне Италије преко острва Виса, још више је допринело да истина о НОБ брже продре. То је утицало на брже опредељење хиљада Словенаца и Хрвата из Словеначког приморја и Истре за НОП, затим на прикупљање у Италији бивших логораша из Југославије, и на даље осипање политичке емиграције и њених установа које су деловале под окриљем југословенске владе у избеглиштву. У јужној Италији приступљено је формирању прекомор­ских бригада, које су пребачене преко Виса у земљу и уче­ствовале у НОР. Да би спречили или отежали то непосредно повези­вање, сарадњу и садејство НОП и савезника преко Јадранског мора, Немци су се ужурбано припремали за освајање Виса (опе­рација Фреисцхиитз) што је требало да се изведе од 20. фебруара до 1. 3. 1944. У априлу су коначно од ове операције одустали, јер нису могли да обезбеде потребне снаге и средства.

Размер борби у Југославији, ангажовање све већег броја не­мачких снага против НОВЈ и успеси НОВЈ, потврдили су раније уверење савезника о изузетном значају НОР у Југославији. То се видно испољило упућивањем нове, англо-америчке мисије у Врховни штаб, са ширим овлашћењима и на конференцији трију водећих шефова антихитлеровске коалиције у Техерану новембра—децембра 1943. када је одлучено да се НОВЈ материјално помогне. Касније (23. 2. 1944) у Врховни штаб НОВ и ПОЈ стигла је и совјетска војна мисија.

У НОВ и ПОЈ учествовао је и знатан број припадника народ­ности. Револуционарни карактер борбе и доследна политика братства и равноправности утицали су да се њихов број стално повећавао, па су већ у току 1943. формиране посебне јединице припадника народности. Тако је од припадника мађарске националности фор­миран батаљон Сандор ПетСфи (15. 8. 1943); од чехословачке националности батаљон Јан Жишка (3. В 1943) који је 26. X 1943. прерастао у истоимену бригаду; од немачке националности чета Ернст Тхалманн (15. 8. 1943) и од пољске националности нешто касније Пољски батаљон (7. В 1944) и др.

Развој НОБ у Југославији и њен карактер снажно су деловали на карактер, размер и морал ослободилачких покрета у суседној Албанији и Грчкој. Дуги контакти с њима развили су осећање со­лидарности у борби и наизменично помагање у координацији и ус-меравању активности, у преношењу искуства, у материјалној по­моћи итд. Постојање и развој НОБ у Југославији као и учешће у њој припадника одговарајућих народа, утицало је на развој покрета отпора у Италији и Бугарској, што је у каснијем периоду довело до тешње сарадње. Тако је од војника бугарске окупационе војске, који су заробљени у борбама или су прешли на страну НОВЈ, фор­миран 19. 12. 1943. бугарски партизански батаљон Христо Ботев. — После капитулације Мусолинијеве Италије формирано је од итали­јанских војника неколико партизанских јединица које су се бориле у саставу НОВЈ. Батаљон Гарибалди формиран је 13. 9. 1943. у Сплиту, а батаљон Маттеотти децембра 1943. у Ливну. У саставу Сушачко-каставског НОП одреда, септембра 1943, формиран је, такође, батаљон Гарибалди. У околини Трста формирана је септембра 1943. од тршћанског пролетаријата бригада Триестина д’ассалто, која је после неколико дана реорганизована у истоимени батаљон у са­ставу бригаде Сречко Косовел. У Црној Гори и Санџаку су после капитулације Италије (до почетка октобра 1943) на страну НОВЈ прешле италијанска дивизија Венезиа и делови дивизије Тауриненсе,од којих је 2. 12. 1943. формирана дивизија Гарибалди од три бригаде. У саставу јединица НОВ и ПОЈ, после капитулације Италије, било је око 40 000 Италијана, од којих је око 20 000 поги­нуло.

Крајем 1943. Народноослободилачка војска Југославије имала је око 300 000 наоружаних бораца, сврстаних у 9 корпуса, у чи­јем је саставу било 28 дивизија, две борбене групе јачине дивизије, 101 бригада, око 100 партизанских одреда и двадесетак самосталних батаљона. За југословенско ратиште она је везала око 900000 окупаторових и квислиншких војника. — Оружане форма­ције — усташа, четника, Беле гарде, домобрана и др., иако број­но још увек доста јаке, већ у то време нису представљале значајнији војнички и политички фактор. — Настављала се даља изградња система револуционарне народне власти, образовани су и највиши национални представнички органи (у периоду јун —новембар 1943. конституисана су антифашистичка већа Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Санџака, затим Словеначки народноослободилачки одбор и Иницијативни одбор за сазивање Анти­фашистичког собрања народног ослобођења Македоније). Од но­вембра 1942. постојао је Покрајински (Главни) народноослободилачки одбор Војводине.

У таквим околностима кад је НОП у Југославији постигао велике војне и политичке успехе на унутрашњем и савезничком плану, створени су услови да се убрза процес даљег изграђивања нове југословенске државе, да се учини значајан корак у изградњи др­жавности, и да се приступи конституисању највиших државних органа. У тим условима одржано је у Јајцу 29. и 30. 11. 1943. Друго за-седање АВНОЈ у присуству 142 делегата из свих крајева Југо­славије, осим из Македоније и Санџака, који нису могли да стигну на време. Делегати на Другом заседању једногласно су усвојили декларацију која, између осталог, говори о успесима народно­ослободилачке борбе у Југославији, истичући да су њени основни извори снаге: јединствени народноослободилачки покрет народа Ју­гославије и његова народноослободилачка војска, израсла из ослобо­дилачких покрета свих наших народа. На Другом заседању АВНОЈ је одлучено: да се Антифашистичко веће народног ослобођења Југо­славије конституише у врховно законодавно и извршно представничко тело Југославије као врховни представник суверенитета народа и др­жаве Југославије као целине, и да се успостави Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као орган, са свим обележјима народне владе, преко којега ће Антифашистичко веће народног ослобо­ђења Југославије остваривати своју извршну функцију; да се југосло-венској избегличкој влади одузму сва права законите владе Југосла­вије, а напосе да представља народе Југославије; да се Југославија изгради на демократском федеративном принципу као државна за­једница равноправних народа, и др. Скупштина је изабрала Пред-седништво, које је, у име АВНОЈ, било представник народног су­веренитета Југославије, а оно је именовало Национални комитет ослобођења Југославије (који ће вршити функције владе) на челу с Јосипом Брозом Титом. Заседање је озаконило револуционарну народну власт — народноослободилачке одборе као једино признате и пуноправне органе народне власти у земљи. Одлуком о одузи­мању сваког права избегличкој влади да иступа као законити пред­ставник народа Југославије и забраном повратка краљу у земљу, Заседање је прокламовало одбацивање старе власти, односно констатовало промену носиоца власти која је вршена у ослободилач­кој, револуционарној борби. Заседање је потврдило одлуке Слове-начког народноослободилачког одбора и Земаљског антифашистичког већа Хрватске о прикључењу Југославији оних делова југословен­ске територије, које је после 1.СР анектирала Италија.

Одлуке Другог заседања АВНОЈ загарантовале су народима Југославије да нема повратка на старо, да ће се остварити постав­љени циљеви народноослободилачке борбе. То је у још већој мери појачало њихове напоре, манифестовало се у бржем нарастању оружаних снага, ширем учешћу народа у рату, и било најснажнији фактор борбе за нову Југославију. Борба за афирмацију и међуна­родно признање тековина народноослободилачке борбе после Дру­гог заседања АВНОЈ ушла је у одлучујућу етапу.

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970