Припремајући се за но­ву офанзиву на Источном фронту почетком 1942, Хитлер на­ређује да се немачке оперативне дивизије које су биле ангажоване у офанзиви у Србији крајем 1941. повуку из Југославије, с тим да се јаче ангажују и користе квислиншке снаге (усташе, домобрани, недићевци) и снаге других окупатора (Италијана и Бугара). Тако су у јануару и фебруару 1942, за време друге непријатељеве офан­зиве, повучене 113. и 342. пешадијска дивизија из Југославије и упу­ћене на Источни фронт. Специјалном одлуком Хитлера од 28. 12. 1941, бугарске окупационе трупе прошириле су у 1942. своју оку­пациону зону у југоисточној Србији до линије Зајечар—Ћуприја —Крушевац—Лесковац. Италијанска Врховна команда је, такође, планирала да из Југославије повуче део своје окупационе армије да би одговорила обавези о појачању италијанског контингента на Источном фронту. Међутим, због све већег распламсавања партизанских борби у Југославији и слабости квислиншких снага, ови планови реализовани су само делимично, па и то супротно захтевима окупационих команди у Југославији које су стално тражиле нова појачања и биле присиљене да, у ствари, воде дефанзивни рат.

Почетком 1942. криза НОП, која је наступила у Србији после прве непријатељеве офанзиве, проширила се и на источну Босну где су четници разбијачком активношћу довели до осипања партизанских јединица. Да би зауставио тај процес и консолидовао ситуацију на том подручју, што је било одлучујуће за даљи развитак НОР, Вр­ховни штаб се са 1. пролетерском бригадом пребацио у источну Босну, што је довело до јачања оружаних борби у овој области.

После успешно изведене офанзиве у Србији, немачка Врховна команда за Југоисток пренела је 15. 1.1942. дејства против устаничких снага у источну Босну, позната као друга непри­јатељска офанзива. Четнички штабови су издали наређење својим јединицама да не пружају отпор немачким трупама, па је и овде дошло до издаје четника. Немци и квислинзи продрли су на слободну територију дуж комуникација и успоставили усташке и до­мобранске гарнизоне у неким местима. У тој офанзиви 1. проле­терска бригада извела је под најтежим климатским условима чувени Игмански марш. У марту 1. и 2. пролетерска бригада (фор­мирана 1. 3. 1942. у Чајничу) поновно су ослободиле већи део ове области. У то време партизански одреди контролисали су највећи део Црне Горе, Херцеговине, Санџака и источне Босне, а слободне територије на тим подручјима биле су међусобно повезане. У Фочи је било седиште Политбироа Централног комитета Комунистичке пар­тије Југославије и Врховног штаба НОПОЈ (од краја јануара до 10. В 1942). За време боравка у Фочи Централни комитет КПЈ и Врховни штаб предузели су више политичких и војних мера, веома значајних за даљи развој ослободилачког рата и револуције у Ју­гославији. У фебруару 1942. донет је Статут пролетерских народ-ноослободилачких ударних бригада, у којем су дати организациони принципи, улога и задаци бригада. По одред­бама Статута формиране су и остале бригаде. Овом мером учињен је даљи напредак у изградњи оружаних снага, при чему је Врховни штаб подвукао да формирању бригада треба приступити поступно, да се прелаз на квалитетно нову организацију војске не би нега­тивно одразио на развој оружане борбе. Да би осигурао ту поступ­ност, Врховни штаб је не само у Статуту, већ и у другим дирек­тивама истакао потребу формирања ударних, пролетерских чета и ба­таљона у чији су састав улазили најбољи борци из партизанских одреда, спремни да ратују ван свог ужег завичаја.

Немачке снаге, са Недићевим одредима, белогардистима и чет­ницима К. Пећанца, наставиле су нападе на преостале партизанске јединице у западној Србији и Шумадији. У оштрим бор­бама које су водене почетком 1942, удружени непријатељ успео је да их разбије и нанесе тешке ударце организацијама КПЈ, што је довело до привременог јењавања оружаних борби у овим обла­стима. У јужној Србији, где је почетком 1942. пренето тежиште борбе (остаће до краја рата) и створена велика слободна територија која се простирала од пл. Јастрепца до пл. Кукавице и од Суве пла­нине до Власотинаца, где су образована снажна жаришта устанка: Топлица, Јабланица, Пуста река, Кукавица, Бабичка гора, Црна трава и Јастребац, започеле су вишемесечне борбе са јединицама 1. бугарског окупационог корпуса, недићевцима, љотићевцима и четницима. Непријатељ је успео да привремено овлада слободном територијом и нанесе знатне губитке партизанским одредима, који су, потом, наставили борбе под веома тешким условима. Партизанске јединице у Санџаку водиле су тешке борбе против италијанских, недићевских и четничких снага и муслиманске фашистичке милиције. После упорних борби партизани су присиљени да напусте Санџак и повуку се у Босну и Црну Гору. Партизанске снаге и организације КПЈ у Банату и Бач­кој претрпеле су велике губитке, што је довело до застоја ору­жаних борби у тим областима, али се тежиште акција 1942. преноси у Срем, који постаје снажно жариште ослободилачке борбе у Војводини. У Македонији је образовано више партизанских од­реда који су у пролеће 1942. почели оружане акције против бугар­ског окупатора.

У зиму и пролеће 1942. у западним деловима Југославије ору­жана борба добила је још шири замах. Партизански одреди израсли су у чврсте војне формације и у многим акцијама нанели знатне губитке непријатељу, нарочито у нападима на гарнизоне. Трупе италијанског окупатора, после неуспелих покушаја да изврше па­цификацију своје окупационе зоне у НДХ, биле су приморане да се у току лета повуку на обалско подручје (обалу и ближе заледе), препуштајући дубљу унутрашњост усташким, домобранским и чет­ничким снагама. У Босанској крајини и средњој Босни (између река Врбаса и Босне) дејствовало је пет партизанских одреда који су имали знатне слободне територије. Ослобођењем Приједора 16. маја спојене су слободне територије Козаре и Подгрмеча. Двадесетпрвог маја 1942. од ударних батаљона и бораца из пар­тизанских одреда, формирана је 1. крајишка бригада. У Хрватској су проширене слободне територије у Горском котару, Кордуну. Лици и Банији, и повезане са слободном територијом у западној Босни, а у Далмацији су формирани нови партизански одреди. Појачана активност партизана на мору, нарочито у водама Далмације, била је непосредна последица развоја оружане борбе на обали и острвима. Препади на непријатељев саобраћај на мору почели су јануара 1942. заробљавањем моторног једрењака Меркур у луци Гра­дац, а до лета су били све учесталији. Приморска чета Севернодалматинског одреда, која је дејствовала на обалском подручју између Шибеника и Биограда и на суседним острвима, извела је, такође, неколико успешних препада на италијански поморски саобраћај. Пошто административним мерама, ограничењем пловидбе и акци­јама чишћења обале и острва нису успели да осујете та дејства, Италијани су почели да опремају специјалне бродове за борбу против партизана. Уједно, у септембру су наредили да мањи бродови на пролазу кроз Макарско приморје плове у конвојима. Минерски одред на Корнатским острвима је за непуних 6 месеци извадио и демонтирао 105 морских мина и послао експлозив (око 10 т) јединицама на копно за рушење комуникација. У Славонији су, такође, створене простране слободне територије. Партизанске снаге на Калнику, Билогори и Мославини бројно су порасле, а у Хрватском загорју фор­миран је партизански одред. Више офанзивних акција непријатеља, изведених у овом периоду, нису могле да спрече све већи полет оружане борбе у Хрватској. У Словенији је у рано пролеће 1942. дошло до снажног полета оружане борбе. На подручју Долењског и Нотрањског створена је пространа слободна територија и партизански одреди знатно бројно порасли. Ради јачања устанка у Горењском и Штајерској упућена је из Долењског Друга група партизанских одреда.

У време свог боравка у Фочи, Врховни штаб (све до Првог заседања АВНОЈ вршио је функције највишег политичког органа НОП) донео је почетком фебруара 1942. два веома значајна документа о народноослободилачким одборима: Задаци и устрој­ство народноослободилачких одбора и Објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора, који су имали карактер првих рево­луционарних закона. У посебним документима разрађена је ор­ганизациона структура и форме идеолошко-политичког рада Комуни­стичке партије у војсци, органима власти и масовним антифашистичким организацијама.

Општи курс Врховног штаба на стварању оперативне војске дошао је до изражаја и у низу нових директива. Тако је Врховни штаб у овом периоду наредио образовање оперативних штабова — (реализацији се приступило у фебруару) и штабова оперативних зона — (реализацији се приступило у пролеће).. а путем наре­ђења и упутстава разрадио задатке команди места и ко­манди војних подручја, које су још од 1941. у сарадњи са народноослободилачким одборима организовале позадину у служби фронта. Формирањем тих команди, штабови партизанских одреда били су растерећени низа дотадашњих задатака, а снабдевање и попуна јединица боље је функционисала.

У стварању оружаних снага била је испољена велика гипкост и ширина. Врховни штаб НОПОЈ је у јануару 1942. донео одлуку о образовању добровољачких одреда, које је требало формирати у оним крајевима где су разбијени четници били спремни да се боре против окупатора и усташа, али нису желели да буду у саставу ни партизанских, ни четничких јединица. До формирања тих одреда дошло је само у источној Босни у првој половини 1942.

На основу дотадашњих искустава оружане борбе, Врховни штаб разрадио је питање одбране слободних територија. Пошто у датим условима слободне територије није било целисходно одсудно бранити, он је истакао начело да губитак једне територије треба да значи ослобађање друге, још пространије и веће. Пресудан фактор за остварење тог задатка, било је образовање покретних јединица — бригада. Врховни штаб је предузимао мере да активност у организовању оружане борбе стално јача кроз најразноврсније форме отпора окупатору.

У 1942, као одговор на успехе НОБ, окупатори и квислинзи знатно организованије и са више искустава предузели су читав низ већих офанзивних операција које су почеле са другом офанзивом у источној Босни, да би у периоду април—јун захватиле Црну Гору и Херцеговину; Босанску крајину (подручје Козаре јун—јул); Хрватску (подручје Кордуна у мају — в. Петрова гора, Ба­није у августу, Далмације у октобру); Словенију (јул—новем­бар — в. Рошка офанзива); Срем (август—септембар). Поред ових, у поменутим подручјима непријатељ је извео низ локалних акција. Окупатори су, такође, у Србији и Македонији настављали нападе на партизанске одреде да би онемогућили јачање и разви­јање оружане борбе. Међу њима нарочито се истиче, по броју ангажованих непријатељевих снага, тзв. Аћимовићева офанзива у јужној Србији (област на левој обали Мораве) у периоду јул—ав­густ.

Офанзиве непријатеља биле су праћене терором и репресалијама над становништвом, да би се сломио његов отпор и присилио на по­корност. Уништавана су насеља, људи су, без обзира на старост, убијани у масама или одвођени у концентрационе логоре. На неким подручјима привредни живот је замро и многа имања остала су необрађена. На слободним територијама владала је несташица основ­них животних потреба, а присуство огромног броја избеглица још више је отежавало прилике. У таквим условима било је веома тешко организовати снабдевање партизанских јединица. Организација снабдевања и функционисања снабдевачких служби представљају своје­врстан пример у стварању позадинске организације. Основна база била је у народу. Оскудним борбеним сред­ствима морало се нападати на утврђене гарнизоне да би се дошло до плена у ратном материјалу ради настављања борбе. Нарочиту тешкоћу представљао је проблем збрињавања и лечења рањеника којих је било све више. Санитетског особља и материјала било је мало.

Развој догађаја на главним ратиштима у 1942. показивао је да други светски рат улази у одлучујућу фазу. У таквој ситуацији оружане снаге краљевске избегличке владе, њена војска у отаџ­бини — четници Д. Михаиловића, појачали су у првој половини 1942. борбу против НОП у Србији, Црној Гори, Херцеговини, а средином 1942. Д. Михаиловић планира офанзиву на Босанску крајину и даље према Словенији, да би уништио тамошња жаришта НОП. То је пред­стављало посебну опасност за развој ослободилачке борбе. У првој половини 1942. четници почињу да добијају озбиљнију помоћ у новцу, оружју и ратном материјалу од В. Британије. У исто време учвршћују и проширују своју сарадњу с окупаторима, па и с оружа­ним снагама НДХ. У италијанској окупационој зони они примају од италијанских команди оружје за борбу против партизана, храну и редовне месечне плате. До новембра 1942. примили су 30 000 пушака, 500 митраљеза и пушкомитраљеза, 100 минобацача, 15 топова, 250 000 бомби, 7 милиона метака, 18 000 пари ципела итд. Поред војне сарадње с окупаторима, четници врше покоље и терор над народом, да би тиме спречили јачање народноослободилачког покрета.

Иако су услови под којима су се водиле оружане борбе у Југо­славији у првој половини 1942. били веома сложени и тешки, Врховни штаб је успео, у условима непријатељевих офанзива, да осигура даље јачање и развијање ослободилачке борбе народа и народности Ју­гославије.

У офанзиви удружених немачких, италијанских, усташких и чет­ничких снага у пролеће 1942. против партизанских одреда у источној Босни, Црној Гори, Санџаку и Херцеговини, партизанске снаге биле су присиљене на повлачење. Неке јединице осуле су се или распале, сва слободна територија је изгубљена, а народноослободилачки покрет у тим по­крајинама запао је у привремену кризу. Главнина партизанских снага из Црне Горе и Санџака и мањи део из Херцеговине, по­влачила се, под борбом, према плану Врховног штаба ка тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе, где су од тих снага образоване три нове бригаде (3. пролетерска санџачка, 4. и 5. ударна црногор­ска бригада) и Херцеговачки НОП одред. Пошто је оставио у тим областима део партијског руководства и мање партизанске снаге, ЦК КПЈ и Врховни штаб НОП и ДВЈ одлучили су да са Групом пролетерских и ударних бригада (1, 2, 3. и 4. прол. бригада) под командом Врховног штаба пренесу тежиште борби у западну Босну ради повезивања с крајишким и хрватским јединицама и образовања веће слободне територије. На новом подручју постојали су по­вољни политички, географски и оперативно-стратегијски услови за даљи успешан развој ослободилачке борбе. У то време оружана борба у овој области имала је широке размере нарочито на Грмечу и Ко­зари, због чега су Немци и усташе предузели операције, ангажујући 45 000 немачких, усташких и домобранских војника против 2. кра­јишког партизанског одреда, јачине око 3500 бораца. Борбе су трајале од 10. јуна до 18. 7. 1942. и спадају у најтеже и најдраматич­није битке ослободилачког рата. У мају и јуну 1942. партизанске јединице у Босни располагале су са 2 авиона, која су извела неколико борбених акција. Продор групе пролетерских и ударних бригада почео је 24. 6. 1942. и после спајања с партизанским снагама у западној Босни и Хрват­ској, прерастао у офанзиву која је трајала до почетка 1943. Пета пролетерска бригада и Херце­говачки НОП одред остали су једно време на тромеђи ради заштите болнице, а затим су се пробили у Босанску крајину. До почетка 1943. ослобођени су многи градови меду којима: Коњиц, Прозор, Горњи Вакуф, Дувно, Ливно, Кључ, Гламоч, Мркоњић-Град и Јајце. Преносећи дејства у долину Уне, Врховни штаб је планирао да разбије посаде окупаторско-квислиншких гарнизона у долини Уне и у Цазинској крајини, и тако споји слободне територије Босне и Хрватске. У бихаћкој операцији у првој половини новем­бра 1942. ослобођени су Бихаћ, Босанска Крупа, Подград, Велика Кладуша, Цетинград и Подцетин, а затим у дејствима према сред­њој Босни ослобођени су поновно Мркоњић-Град и Јајце, затим Ситница, Скендер-Вакуф, Котор-Варош, Теслић и Прњавор. Тиме је била створена пространа слободна територија — око 48 000 км2 од Карловца до Неретве и од р. Босне до Јадранског мора (већа од територије Белгије). Она је преко Горског котара и Покупја ­повезана са слободном територијом у Словенији. Бихаћ је постао центар јединствене слободне територије, која је поред знатног дела Хрватске захватила највећи део Босанске крајине. У њему је било седиште Врховног штаба и Централног комитета КПЈ до краја јануара 1943. Оружане борбе почеле су и у Истри и Словен­ском приморју, који су преко две деценије били под фашис­тичком доминацијом. Крајем 1942. дошло је до разгарања борби у Србији (нарочито подручје јужне Србије) и Македонији. На Ко­сову су дејствовали одреди Зејнил Ајдини и Емин Дураку. У Црној Гори, Санџаку и Херцеговини руководства КПЈ и мање партизанске снаге деловале су под веома тешким условима непријатељевог терора. У Срему је оружана борба доживљавала плиму, због чега су окупатор и квислинзи у августу предузели офанзиву ширих размера против сремских партизана и збега народа у Фрушкој гори. Операција није успела, али је непријатељ побио око 6000 људи, жена и деце, а око 10 000 ухапсио. Парти­занска дејства на моту у 1942. доживела су снажан успон и, сем Далмације, захватила и Хрватско приморје. Проширен је и учвршћен систем партизанских поморских веза, захваљујући којем је и острвско подручје укључено у НОБ. На већини острва формиране су партизанске групе и чете. Наредбом Врховног штаба од 18. 12. 1942. формирана је СекцијдЛза ратну морнарицу при Штабу 4. оперативне зоне Хрватске, у ствари, прва команда партизанске морнарице, са задатком да мобилише морнаричке кадрове, опрема чамце и друге мање пловне објекте за препаде на мору, и да организује морнаричке јединице. У децембру из луке Подгора дејствовао је Приморски вод, прва партизанска јединица намењена, искључиво, за дејства на мору. У 1942. у препадима на непријатељев саобраћај заплењено је или потопљено 24, а нападнуто и ош­тећено 11 бродова (претежно, моторних једрењака и мањих бро­дова).

Снажан прилив бораца и заплењене количине оружја омогућили су формирање нових бригада (до почетка новембра формирано је 28). У тој ситуацији Врховни штаб је 1. 11. 1942. издао наредбу о стварању НОВ Југославије — о формирању дивизија и кор­пуса. Стварањем тих формација и њиховим ослањањем на веће слободне територије, омогућено је вођење офанзивних опе­рација крупнијих размера. Оружане снаге југословенских народа, по одлуци Врховног штаба, званично су добиле 28. 11. 1942. нов назив: Народноослобођилачка војска и партизански одреди Југославије — НОВ и ПОЈ. У другој години рата, без ичије непосредне ма­теријалне помоћи, југословенски народи имали су такву оружану силу с којом су били у могућности да још одлучније и са већим успесима утичу на ток ратних збивања у земљи.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ је после доласка у Босанску крајину предузео нове мере за даље изграђивање система револуционарне власти на ослобођеним територијама. Тако је у септембру 1942. дао нова упутства о организацији народне власти на ослобођеној територији, у којим су даље разрађена начела о устројству и зада­цима НОО и органа позадинске војне власти. Тим прописима НОО се проглашавају за сталне органе власти. Такође, донета су упут­ства о спровођењу избора за НОО, у којима је био загарантован демократски изборни систем. Крајем 1942. у 30 срезова слободне територије извршени су избори за месне, општинске, среске и окружне НОО, чије су функције знатно проширене, па се они по­јављују као организатори привредног, културног и политичког жи­вота на својим територијама.

Антифашистичке организације, Антифашистички фронт жена (АФЖ) и Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) организационо су учвршћене и ојачане. На хиљаде људи, жена и ом­ладине из ових организација, сврстаних у радне чете, батаљоне и бри­гаде предузимали су низ акција за отклањање последица ратних пустошења на слободној територији, а рушењем пруга, друмова, сабирањем летине и на друге начине, олакшавали извршење борбених задатака Народноослободилачке војске и партизанских одреда. Преко тих организација најснажније се манифестовало јединство народа у борби против непријатеља, што је снажно потврђено на конгресима АФЖ у Босанском Петровцу (6, 7, 8. 12. 1942), УСАОЈ у Би­хаћу (27, 28. и 29. 12. 1942), затим на конгресу партизанских лекара и др.

Крупне победе Црвене армије на Источном фронту и западних савезника у Африци, формирање дивизија и корпуса, стварање НОВ и ПОЈ и све већи успеси у борби против непријатеља, широко разграната мрежа револуционарних органа народне власти, развијена мрежа команди места и војних подручја, све шире окупљање и јединство народа око платформе КПЈ и неуспех избегличке југословенске владе да у сарадњи са окупатором разбије НОП — показивали су да су сазрели услови за образовање централног југословенског политичког тела и међународну афирмацију борбе југословенских народа. На иницијативу Централног комитета Комунистичке партије Југославије и Врховног штаба, 26. и 27. 11. 1942. одржано је Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије у Бихаћу, којем су присуствовала 54 представ­ника народа (делегата). На њему је АВНОЈ конституисан у општенационално и општепартијско политичко представништво народно­ослободилачке борбе у Југославији. О значају тог заседања Врховни командант Јосип Броз Тито је писао: Стварање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије јесте једна од највећих те­ковина наше народноослободилачке борбе до тог времена. Положени су темељи на којима се гради једно ново праведније уређење у зем­љама Југославије, положени су темељи на којима се ствара истинско братство и равноправност свих народа Југославије, темељи једне праве, истинске, демократске, народне владавине. Извршни одбор АВНОЈ, конституисан на овом заседању, руководио је радом народноосло­бодилачких одбора и тиме имао обележје владе. Поред мера предузетих на привредном плану, да би се олакшале последице рата на слободној територији, он је улагао напоре на решавању социјалних, просветних, здравствених проблема и отпочео акције за међуна­родно признање народноослободилачког покрета. Одлуке и ре­золуције Антифашистичког већа још су више мобилисале широке народне слојеве у борби против окупатора и ојачавале веру у победу. После тог заседања АВНОЈ дошло је до знатног прилива нових бораца и јачања оружане борбе и у оним крајевима где је до тада борба била релативно слабија.

У децембру 1942. Врховни штаб усмерио је главне снаге НОВ и ПОЈ према долинама Саве, Босне и ка средњој Далмацији, ради разбијања непријатељевих снага, дејстава на комуникације и да­љег ширења слободне територије. Тако су 1. пролетерска и 3. ударна дивизија из западне, пребачене у средњу Босну, 1. босански и 1. хрватски корпус усмерени на непријатељеве гарнизоне у долинама р. Сане и Уне, а 2. прол. дивизија и јединице 4. оперативне зоне Хрват­ске приступиле су разбијању четника у Книнској крајини. У то време Народноослободилачка војска имала је 2 корпуса организована у 9 дивизија, 37 пешадијских бригада, 34 партизанска одреда, 12 самосталних батаљона, и друге мање јединице, укупне јачине око 150000 наоружаних бораца. Тада је на југословенском ратишту било ангажовано укупно око 900 000 окупаторових и квислиншких војника. Одлука италијанске Врховне команде да за Источни фронт формира своју армију остала је неостварена, пре свега, због ангажовања великог броја дивизија на југословенском ратишту. Легионарске дивизије које је Немач­ка припремала за фронт у СССР морале су, такође, бити употребљене на југословенском ратишту.

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970