Када су 22. 6. 1941. армије на­цистичке Немачке извршиле напад на СССР, Политички биро Цен­тралног комитета Комунистичке партије Југославије одржао је са­станак и упутио проглас народима Југославије у којем, између осталог, стоји: Започела је одсудна битка против највећих неприја­теља радничке класе, битка коју су фашистички злочинци сами заметнули. Пролетери свих земаља Југославије на своја места, у прве борбене редове! Комунисти Југославије! Не оклевајте ни тренутка већ с хитно спремајте за ту тешку борбу. Сместа прилагодите своје органи­зације и њихов рад за тај последњи бој. Станите на чело радних и на­ционално угњетених маса и водите их у борбу против фашистичких тлачитеља наших народа.

Оружану ослободилачку борбу против фашистичких окупатора Комунистичка партија Југославије сматрала је и својом интерна­ционалном обавезом према првој земљи социјализма и теко­винама великог Октобра, у коме духу је васпитавала своје члан­ство и југословенске народе. Пошто је оценила да је нападом на­цистичке Немачке на СССР, ангажовањем њених главних снага на Источном фронту наступио повољан тренутак за почетак ору­жане борбе, Комунистичка партија убрзала је припреме повезујући борбу југословенских народа са борбом коју је водио СССР и други слободољубиви народи света против фашизма. Политбиро ЦК КПЈ образује већ 27. јуна Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, за чијег је команданта именован генерални секретар Комунистичке партије, Ј. Б. Тито. Даље се раз­рађује концепција оружаног устанка и партизанског начина рато­вања, и дају упутства за организовање и дејство партизанских одреда. На седници Политбироа 4. 7. 1941. у Београду од­лучено је да се од саботажа и диверзија пређе на општи устанак, и утврђен је општи план за његов почетак, а поједини чланови Цен­тралног комитета упућени су у разне крајеве земље ради помоћи у организовању и руковођењу оружаном борбом.

Одлучено је да партизански начин борбених дејстава буде по­четни и основни облик вођења оружане борбе против окупатора. Илегалне ударне групе и раније одабрано људство упућени су ван градова да образују партизанске одреде и почну оружане акције. Одреди који су се тада стварали били су јачине од једне до неколико десетина бораца (обично 20—30 а негде и више) а образовали су их месни, срески и окружни комитети КПЈ на свој територији. Оружаним акцијама и тумачењем циљева борбе требало је покренути све шире масе народа у оружану борбу. У исто време у градовима и другим насељеним местима развијане су различите форме отпора — саботаже, диверзије и напади на припад­нике окупационе војске и квислинге, вршена мобилизација бораца који су упућивани у партизанске одреде, организована обавештајна служба, прикупљање одеће, намирница и санитетског материјала.

Почетком јула у земљи налазиле су се јаке снаге непријатеља: 4 немачке, 12 италијанских и 2 бугарске дивизије, 12 бригада (ма­ђарских и бугарских), око 20 самосталних пукова и око 100 разних полицијских батаљона. Поред тога тзв. Независна Држава Хрватска имала је 5 домобранских дивизија. Укупно било је преко 400000 војника.

Ускоро после седнице Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула, оружане борбе, до којих је у неким крајевима дошло раније, захватају го­тово сву Југославију, али са различитим интензитетом и масовношћу у зависности од услова и прилика које су владале у појединим кра­јевима земље. У Србији, мањи оружани сукоби, до којих је долазило у периоду мај—јун, прерасли су 7. јула, после акције Рађевске партизанске чете у Белој Цркви у масовни уста­нак. Поред слободних територија у источној и јужној Србији, у Шумадији и западној Србији створена је компактна слободна територија са око милион становника и низом ослобођених градова. Она се пружала надомак Београда. На њој се налазио и радио Политбиро ЦК КПЈ и Главни штаб НОПОЈ (Врховни штаб), ту су излазили орган ЦК КПЈ Борба и Билтен Главног штаба НОПОЈ, створена мрежа НОО и др. Ослобођени су, између осталог, Узице (Титово Узице), Чачак, Пожега, Бајина Башта, Горњи Милановац, Крупањ, Лозница и др. У ослобођеном Узицу фабрика оружја и муниције је за два месеца произвела 16 500 нових пушака и знатне количине муниције. Оружане борбе вођене су и у Војводини, где је дејствовало више партизанских одреда и група. У јулу су основане и почеле са акцијама прве диверзантске групе на Косову, а формиране су и територијалне јединице, које су, првенствено, служиле за одбрану насеља од пљачке и терора квислиншких формација. У Црној Гори почетне акције партизанских одреда прерасле су 13. јула у општи устанак. За неколико дана устаници су уништили или заробили око 4000 италијанских војника и запленили веће количине оружја и опреме. Већи део Црне Горе, сем Цетиња, Подгорице (Титоград), Никшића и не­ких места у Црногорском приморју био је слободан. Оружани устанак захватио је и сав Санџак. Партизанске јединице ство­риле су слободну територију између р. Таре и р. Лима, а затим између Лима и р. Увца. После јунских оружаних борби у Херцего­вини, крајем јула и у августу, акције партизанских одреда у највећем делу Босне и Херцеговине прерасле су у масовни устанак. Створене су простране слободне територије у Босанској крајини, источној Босни и Херцеговини. Ослобођени су Дрвар, Бо­санско Грахово, Гламоч, Мркоњић-Град, Власеница, Сребреница, Маглај и др. Усташке и домобранске снаге претрпеле су тешке гу­битке. У Хрватској прва жаришта устанка са слободним те­риторијална у јулу и августу створена су у Лици, Кордуну, Банији и Славонији, а ускоро су почеле оружане борбе у Далмацији, Горском котару, Хрватском приморју, и другим областима Хрватске. У Словенији ору­жане акције партизанских чета отпочеле су у јулу и августу у Горењском и Штајерској, а затим и у осталим деловима Словеније. У Македонији образован је нови Покрајински комитет Ко­мунистичке партије и у августу и септембру формирана су три пар­тизанска одреда који су у октобру почели са оружаним акцијама што је знатно допринело јачању отпора македонског народа против бугарског окупатора. Тако оружана ослободилачка борба југословенских народа, под руководством ЦК КПЈ, од самог почетка израста у јединствени рат, са јединственом оружаном силом и једин­ственим југословенским ратиштем. Није било краја где се нису во­диле, у разним формама, борбе против непријатеља. Оно ће имати, поред организованог карактера, и неке манифестације спонтаности, као нераздвојни део сваког покрета маса.

Тежина организовања ослободилачке оружане борбе била је, пре свега, у томе што ју је Југославија почела кад је већина европ­ских земаља пала под ударцима Немачке и кад у окупираној Европи још нико није пружао оружани отпор. Требало је организовати борбу у условима непостојања оружаних формација, припре­мити људе пошто земља није имала фабрика оружја, да га отимају од непријатеља и тако стварати оружане војне формације. Посебно озбиљан и сложен задатак било је развијање и учвршћивање братства и јединства југословенских народа с обзиром на тешко наследе нерешеног националног питања, што су окупатори и њихове домаће слуге, настојали да искористе за изазивање братоубилачког рата.

У току лета 1941. партизански одреди у Југославији нанели су озбиљне ударце окупаторовим и квислиншким снагама и запленили веће количине оружја. То је омогућило даље нарастање и бројно јачање одреда, који су од неколико десетина израсли у јединице са више стотина, а у неким крајевима земље и са неколико хиљада бо­раца. Створене су простране слободне територије, многе комуникације биле су пресечене или изложене нападима. Због диверзантске активности на ко­муникацијама, окупатори и квислинзи били су присиљени да одвајају знатне снаге за њихово осигурање, и да поред појединих важнијих објеката на пругама и цестама подижу читава утврђења. Саобраћај је био поремећен, транспорти окупационих трупа и ратног матери­јала кроз Југославију отежани, а експлоатација њених богатстава, потребних ратној привреди сила Осовине, умањена. Уништен је велики број предузећа и рудника или је њихова производња у великој мери опала. Окупатори и квислинзи нису били мирни ни у великим гра­довима, у којима су се, обично, налазиле њихове јаке снаге. У Београду, Загребу, Љубљани, Сплиту, Мостару, Нишу, Сарајеву, Земуну и другим градовима и местима уништаване су важније установе и објекти, паљена транспортна средства, вршени атентати на истакнуте фашистичке функционере и домаће издајнике. Ударне и диверзантске групе изводиле су препаде на окупаторове војнике и официре, патроле, страже и команде, уништавале складишта, хангаре, ослобађале таоце и затворенике; рушиле железничке пруге, палиле железничке станице, квариле скретнице, сигнална и друга железничка постројења, кидале телефонске и телеграфске везе, а радници (припад­ници група) који су радили у фабрикама, саботирали су производњу, кварили уређаје и постројења и др. Посебан значај имале су оружане акције које су изводиле мање ударне групе (2—3 лица), најчешће, састављене од омладинаца. Оне су ликвидирале народне издајнике и окупаторове војнике, спаљивале непријатељеву штампу, камионе, складишта и др. Њихова дејства нарочито су успешна у Љубљани, Београду, Загребу, Нишу и др. Борбено расположење становништва све је више расло и све је био већи број оних који су, на разне начине, учествовали у разним акцијама или одлазили у партизане. Започела су партизанска дејства на мору и обалском појасу. Активност на мору одвијала се у облику одржавања партизанских поморских веза, диверзија и саботажа на бродовима у лукама, и у вађењу мина из минских поља. Поморским везама, одржаваним, најчешће, рибарским бродићима и чамцима, упућиване су прве групе бораца с острва у партизанске јединице на копно, и превожено оружје, муниција, храна, лекови и пропагандни материјал. До краја године у Сплиту су изазвана озбиљнија оштећења на 5 ратних бродова, 2 пароброда и 2 јахте. У подручју Шибеника и Трогира партизани су извадили неколико морских мина и експлозив из њих искористили за рушење комуникације на копну.

Окупациони систем у целој земљи био је озбиљно угрожен. На слободним територијама у НОР образују се, по директиви ЦК КПЈ органи народне власти — народноослободилачки одбори. Они се, нешто касније, стварају и на окупи­раној и полуослобођеној територији. У лето 1941. они имају различите називе: одбори народног ослобођења, одбори народне одбране, ослободилачки комитети, револуционарна већа, команде општина итд. У неким крајевима њихову функцију врше организације Народноослободилачког фонда, а у Словенији одбори Освободилне фронте. Ти органи регулисали су живот на ослобођеним терито­ријама и старали се о снабдевању и збрињавању партизанских од­реда. Настали на рушевинама старе власти која се ставила у службу окупатору, народноослободилачки одбори били су најснажнији израз друштвено-политичке оријентације устанка, кроз који су се од почетка оружане борбе манифестовале националне, демократске и социјалне тежње широких народних слојева.

У лето 1941. немачке трупе дубоко су продрле на територију Совјетског Савеза. Црвена армија и совјетски народ улагали су крајње напоре и подносили тешке жртве да би зауставили напредовање фашистичких армија. Истовремено, под руководством Комунистичке партије, настало је у Југославији ново ратиште. Народноослободилачка борба распламсала се на читавој њеној територији, а окупационе и квислиншке трупе биле су немоћне да то спрече. Немачка окупа­циона управа у Србији извештава Берлин: Покушавали смо свим сред­ствима, али ништа не помаже. Позиције партизана у шумама су такве да их је, тако рећи, немогућно погодити у срце. Не помаже ни појачана пропаганда која говори 0 томе да бољшевицима иде на фронту рђаво. Добијам утисак да ни вести о капитулацији СССР не би довеле до ка­питулације ових бандита који су жилави као ђаволи. Осим тога њихова организација је изврсна. Она би могла бити класичан пример најбоље тајне организације. Ускоро је из Берлина стигла опомена окупационој управи: Нама је данас мир на Балкану потребан више него икад. Ми га морамо постићи, па макар и уз највеће жртве — догађаји у Југославији врло рђаво утичу на друге балканске земље. Сличне извештаје о стању на свом окупираном подручју писали су италијански, бугарски и мађарски команданти окупационих трупа.

Изненађени и забринути размерама ослободилачке борбе у Ју­гославији у летњим месецима, немачки и италијански окупатори били су приморани да довлаче нове снаге из других окупираних земаља и са других фронтова. Италијанска Врховна команда (Цомандо Супремо) је била присиљена, иако је у Југославији имала веома јаке снаге, да неке дивизије које су после априлског рата враћене у Ита­лију, поновно пребаци у Југославију. У јулу је против устаника у Црној Гори ангажовано шест дивизија, углавном из састава италијанске окупационе армије у Албанији. Усташке и домобранске снаге нису биле у стању да спрече развој оружаног устанка на територији Независне Државе Хрватске, па је у другој половини августа дошло до интервенције италијанских трупа. Немци су пребацили у Србију ојачану 342. дивизију из окупиране Француске, 113. дивизију с Источног фронта, ојачани 125. пук из Грчке и полицијске јединице из Француске и Немачке. Са тако оја­чаним снагама окупатори су крајем лета и у јесен 1941. извели више офанзивних операција, у намери да униште поједина жаришта устанка. Јаки делови италијанске 2. армије, дислоциране у Југосла­вији, почели су крајем августа операције у Херцеговини, западној Босни, Лици и Кордуну. Према Хитлеровој наредби од 16. 9. 1941. почела је велика немачка офанзива у Србији, тзв. прва непријатељска офанзива која је трајала до почетка децембра, и у којој је, поред квислиншких снага, учествовало око 6 немачких дивизија (704, 714, 717. посадна, ојачана 342. и 113. пешадијска дивизија, ојачани 125. пук и делови нем. 718. дивизије дислоциране у НДХ). За време те офанзиве један део партизанских одреда са Врховним штабом по­вукао се у Санџак. У исто време изведено је више операција против партизанских одреда у Војводини, Славонији, Гор­ском котару и Хрватском приморју, Далмацији и у другим областима.

За време операција непријатељ је вршио репресалије и терор над цивилним становништвом. Паљена су насеља, пљачкана имовина, масовно уништавано становништво, жене, старци и деца, десетине хиљада људи интернирано у злогласне концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Бањица, Сајмиште, Шабац, Ниш, Ваљево, Костолац, Раб, Молат, Бегуње, или у познате логоре смрти широм Европе: Бухенвалд (Буцхенwалд), Дахау (Дацхау), Аушвиц (Аусцхзуитз—Ошвјенћим, Ошзвиецим), Маутхаузен (Маутхаусен) и др. На десетине хиљада југословенских грађана одведено је на ропски рад у Немачку. Масовне и тешке злочине извршили су Немци у Ср­бији, настојећи да и сам начин извршења смртне казне постигне за­страшујући ефект (из директиве начелника немачке Врховне команде -Оберкоммандо дер Wехрмацхт) В. Кајтела, уочи офанзиве на партизанске одреде у Србији). Тако су, нпр., у Крагујевцу и околини извршили масовни покољ становништва, и убили више хиљада људи меду којима и ђаке Крагујевачке гимназије заједно с про­фесорима. Масовни покољ становништва извршен је и у Краљеву, Шапцу, Мачви, Београду и другим местима. Људи су вешани на канделабре (Београд), на дрвеће по шеталиштима, затим живи бацани у јаме (Босна, Херцеговина, Хрват­ска), на десетине људи, жена и деце живи спаљивани у кућама или убијани на најсвирепији начин.

За све то време окупатори су настојали да ојачају квислинге и да у земљи наду нове савезнике у борби против ослободилачког покрета. Усташе на једној, а четници на другој страни настојали су да још више распире братоубилачку борбу између српског, хрват­ског и муслиманског становништва. У Словенији су клерикалне и друге реакционарне снаге, у директном ослонцу на италијанске окупаторе, појачале активност против ослободилачког покрета. Италијански оку­патор преко великосрпских елемената на свом окупационом по­дручју настојао је да створи упоришта међу српским народом, приказујући се као заштитник Срба од усташких погрома. Немци су 29. августа образовали у Србији владу Милана Недића, омо­гућили јој да формира неколико одреда који су одмах ангажовани у борби против партизана у Србији. У истом месецу Немци су скло­пили споразум са четницима Косте Пећанца. На Косову су албански националисти, уз помоћ италијанског окупатора, формирали своје јединице за борбу против партизанских снага на том и суседним подручјима Србије и Македоније.

Напорима окупатора и квислинга да спрече развој оружане борбе, придружиле су се у овој фази и оне снаге југословенске буржоазије у земљи, које су се, углавном, окупљале око југословенске избегличке владе. Свесне да оружани устанак под руководством Комунистичке партије Југославије неминовно води и ка промени друштвено-политичких односа, те снаге су се још одлучније ангажовале против народноослободилачког покрета. Тако се, најпре у Србији, затим у Лици, Босанској крајини, Херцеговини и северној Далмацији, а касније и у осталим деловима земље организују четници Драже Михаиловића, који су тежили да као оружана снага великосрпске буржоазије, уз помоћ западних савезника, поврате њену хеге­монију. Њихова акција била је усмерена на то да разним паролама о преурањености устанка, одврате народ од оружане борбе против окупатора и квислинга и разбију његово је­динство. Четничко руководство формира своје војне јединице и ступа у тајне контакте с окупаторима и истакнутим квислинзима, припремајући се за отворену оружану борбу против партизанских одреда. У тежњи да се створи јединствени општејугословенски фронт борбе против окупатора, Комунистичка партија Југославије и ру­ководство НОП улагали су напоре да постигну споразум са чет­ницима о заједничкој борби против окупатора, истичући да је борба против окупатора основни задатак свих патриотских снага и да у тој борби нема никакве препреке за сарадњу четничких и партизанских снага. У том смислу, на преговоре са Д. Михаиловићем у два наврата ишао је и Врховни командант партизанских одреда, Јосип Броз Тито, али без неких значајнијих резултата. Д. Михаиловић није био за оружану борбу против окупатора. Већ у то време, а уз сагласност немачке окупационе управе, склопио је с Недићем 5. септембра тајни споразум за борбу против партизана, а са Немцима 11. новембра. Руководства Комунистичке партије и у другим деловима земље покушала су да постигну споразуме са припадни­цима грађанских политичких странака који се до тада нису отворено експонирали као сарадници окупатора. Међутим, и те групације биле су против устанка, тонући све дубље у издају основних национал­них интереса. У октобру 1941. у штаб Д. Михаиловића стигли су иза­сланици краљевске избегличке владе. Како је у то време била у току немачка офанзива на партизанске одреде у Србији, четници су оценили да је наступио повољан тренутак за отпочињање напада на партизанске снаге. У тако сложеној политичкој ситуацији у земљи, под утицајем тих групација и четника, долази до слабљења снага НОП у неким крајевима (Босна и Херцеговина, Лика, Србија, Црна Гора) због чега започиње процес диференцијације у редовима устаника. У редовима присталица поменутих група и четника нешто касније наступа, такође, процес диференцијације, ослобађања народа испод њиховог утицаја и окупљања у јединствени фронт за борбу против окупатора и домаћих издајника, што ће уз повремене осеке НОП, трајати за све време рата.

Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Ју­гославије посвећивао је посебну пажњу изградњи оружаних снага. Већ 10. 8. 1941. у Билтену Главног штаба НОПОЈ (први ратни општејугословенски лист) објављено је упутство у којем су изложени основни принципи организације партизанских одреда, командовања, изградње војних кадрова, збрињавања и лечења рањеника, снабдевања итђ. У упутству је наглашено да ће се у повољним условима стварати веће војне формације ради извођења крупнијих операција. У истом билтену дата је и основна концепција оружане ослободилачке борбе народа Југославије и основи стратегије и тактике. Ради реализације концепције оружане борбе, издато је наређење о осни­вању партизанских одреда и диверзантских група на целој територији Југославије. Тако се уз јединствено ратиште, јединствене оружане снаге, од првих дана НОР, изграђивала и јединствена стратегија и тактика рата. У истом месецу Главни штаб је прописао заклетву, амблем и начин поздрављања у партизанским одредима. Повећа­вање броја партизанских одреда и њихово јачање, већ у почетној фази устанка, поставило је пред сва руководства проблем старешинског кадра. На командне дужности постављани су борци — радници, сељаци, ђаци и студенти, који су се истицали храброшћу и умешношћу у борбама. У командама и штабовима уве­дена је функција политичког комесара, који је заједно са командиром и командантом руководио јединицом и вршио по­себне политичко-васпитне функције. У јединицама се образују пар­тијске и скојевске организације које су знатно допринеле извршавању борбених задатака, подизању дисциплине, политичког рада у војсци и народу и др. Од самог по­четка оружане борбе КПЈ је посвећивала велику пажњу идеолошко-политичком и културно-просветном раду у јединицама и народу, организовањем течајева за описмењавање, предавања, културно-уметничких приредби итд. При партијским руководствима и штабовима организоване су технике за умножавање и растурање партијске штампе и других публикација. Штабови су издавали своје листове и билтене са радио-вестима.

 

Посебан значај за развој оружане борбе и изградњу оружаних снага имало је војно-политичко саветовање, одржано 26. 9. 1941. у Столицама са свим покрајинским и обласним руководствима ослободилачког покрета у земљи. Организовали су га Централни комитет Комунистичке партије и Главни штаб НОПОЈ. Успеси у остваривању концепције о развијању устанка кроз примену пар­тизанске тактике, омогућили су провођење првих опсежнијих мера у даљој изградњи војне организације — формирању крупнијих је­диница, виших штабова и одговарајућих служби. Анализирајући развој оружане борбе и искуства из преденог периода, на Саветовању је утврђена формација и организацијска структура партизанских од­реда и одлучено да се у њиховом саставу формирају чете и батаљони одређене јачине, органи снабдевања, санитетске службе итд. Уки­нути су различити називи за партизанске одреде, одбачена тенденција да се оружана борба задржи на нивоу гериле, и поновно истакнуто да она, преко устанака, мора израсти у општенародни народноосло­бодилачки рат. На Саветовању у Столицама је утврђен систем ко­мандовања и руковођења ослободилачком борбом. Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије преиме­нован је у Врховни штаб, и у појединим земљама, покраји­нама и областима Југославије образовани главни штабови. Истичући значај слободних територија као база за вођење рата и реа­лизацију друштвено-политичких циљева устанка, на Саветовању је разрађен план стварања нових и проширења постојећих слободних територија и постављено као нужно организовање нових револу­ционарних органа народне власти — народноослободилачких одбора, које треба стално јачати и развијати.

Сва руководства КПЈ и штабови НОПОЈ били су ангажовани на спроводењу одлука Саветовања у Столицама. Поступно је учвршћена војна организација партизанских одреда и појачане ору­жане акције против окупатора и квислинга, што је довело до стварања нових и већих слободних територија. У Црној Гори, после застоја изазваног јулском офанзивом окупатора, поновно су оживеле ору­жане борбе против италијанских снага. Главни штаб за Црну Гору и Боку је, у духу одлука Саветовања, извршио 11. новембра реор­ганизацију јединица и формирао четири, а касније још два НОП одреда, који су крајем године ослободили знатан део Црне Горе. Мада се један део партизанских одреда заједно са Врховним штабом за време прве непријатељеве офанзиве повукао из Србије (западна Србија и Шумадија) у Санџак, немачким и квислиншким снагама предстојале су још дуге и тешке борбе са преосталим партизанским јединицама у Србији. Поред немачких снага, на захтев немачке Врховне команде, пребачен је у Србију бугарски 1. окупациони корпус. У Босни и Херцеговини, после офанзивних операција окупаторових и квислиншких снага у периоду август—септембар 1941, дошло је до новог полета устанка. Јединице су реорганизоване, тако да су у Босанској крајини и делу средње Босне формирана 3 бројно јака НОП одреда који су у јануару 1942. имали у свом саставу 17 батаљона. У источној Босни формирано је 6 НОП одреда, а у Херцеговини — Херцеговач­ки НОПО. У Хрватској је оружана борба захватила све њене области. У Лици је дејствовала Личка група НОПО од 10 батаљона, на Кордуну и Банији Кордунашко-банијска група НОП одреда, у Горском котару и Хрватском приморју Приморско-горански НОП одред, у Далмацији четири НОП одреда, а из обалског појаса упућено је више партизанских група у Лику и Босну. У Славонији су формирана два НОП одреда, у Загребачкој области Мославачки НОП одред Слога, Билогорска, Калничка, Вараждинска група и удар­не партизанске групе у Хрватском загорју. Крајем 1941. у Хрватској је било око 20 одреда и батаљона, и десетине мањих партизанских група. У Словенији је у октобру 1941. почело обра­зовање народне заштите која је, поред партизанских чета и батаљона, представљала саставни део оружаних снага словеначког народа и, касније, послужила као главни извор за попуну партизан­ских јединица. Упркос јаком непријатељевом притиску и јакој зими, Главни штаб Словеније мобилисао је нове борце и консолидовао постојеће партизанске јединице. У децембру 1941. у Горењском, на подручју Селске и Пољанске долине, у рејону Довје, Мојстране и у Бохињском крају стварају се прве слободне територије. У Ма­кедонији, после разбијања и уништења првих партизанских одреда образованих у августу и септембру 1941, и застоја у развоју ору­жане борбе против окупатора, организације Комунистичке партије улажу нове напоре да би растући отпор македонског народа и ње­гов револт према политици денационализације коју спроводи бугарски окупатор, усмерили ка поновном организовању оружане борбе.

 

Јачање оружане борбе и њено развијање у општенародни рат захтевало је, на основу искустава из прве непријатељеве офанзиве у Србији, другачију организацију оружаних снага. Партизански од­реди, као територијалне војне формације, ма колико да су били погодан облик војне организације у почетном периоду рата, сада више нису одговарали потребама и захтевима извођења операција већег обима и преношења дејстава у крајеве, који још нису били захваћени устан­ком. Главни штаб НОПОЈ је још у августу 1941, разрађујући кон­цепцију вођења рата, предвиђао потребу стварања таквих јединица, способних за извођење крупнијих војних операција. Ситуација на­стала крајем 1941. и већ створене крупне територијалне партизанске формације, били су услов преласка на нови, виши облик војне органи­зације, пошто су оне територијалном везаношћу и гломазношћу све више губиле основно својство партизанских јединица — офанзивност и иницијативу. У складу с тим, у Рудом је, одлуком ЦК КПЈ и на­редбом Врховног штаба НОПОЈ, 21. 12. 1941. формирана 1. пролетерска народноослободилачка ударна бригада. Прва њена акција 22. децембра, слави се као дан ос­нивања данашње Југословенске народне армије. Формирањем 1. пролетерске бригаде почео је процес стварања бригада и у осталим деловима земље, које ће применом партизанске тактике ратовања омогућити у наредном периоду даље јачање оружане борбе про­тив окупатора, и њено проширивање на нова подручја.

Крајем 1941. у Југославији су, у борби против бројно надмо­ћнијих и технички добро опремљених снага окупатора, створене оружане снаге јачине од око 80 хиљада наоружаних бораца, организованих у једну пролетерску бригаду, 49 партизанских одреда, 15 самосталних батаљона и више самосталних чета са значајним рат­ним искуством. Но, војна снага устанка није била само у парти­занским јединицама и њиховим акцијама, већ и у отпору народа, који је, на разне начине, учествовао у борби против окупатора. За силе Осовине неочекивано је настао један нов и специфичан фронт који је 1941. везивао на југословенском ратишту око 600 000 окупаторових и квислиншких војника. На јадранској обали Италијани су имали две морнаричке команде: Војнопоморску команду Дал­мације (Цомандо милитаре мариттимо делла Далмазиа — Маридалмазиа) и Команду краљевске морнарице Ријека (Цомандо Региа Марина Фиуме — Марифиуме), које су располагале са заплењеним југословенским ратним бродовима, као и неким италијанским ратним бродовима и чамцима. Маридалмазии била је потчињена и 183. ескадрила хидроавиона.

Крајем 1941. створени су повољнији војно-политички услови за даље јачање оружане борбе. Црвена армија је код Москве, после неуспеле немачке офанзиве прешла у противофанзиву, нанела Немцима тешке губитке и повратила знатне делове окупиране со­вјетске територије. Немачка стратегија муњевитог рата доживела је пораз. У бици против италијанских снага у северној Африци, бри­танска армија је до краја 1941. повратила раније изгубљене по­зиције у овој области. После изненадног напада Јапанаца на аме­ричку поморску базу Перл Харбор 7. 12. 1941, САД и Велика Британија су објавиле рат Јапану. Британци су однели низ значајних победа у Африци.

У првој ратној зими 1941-42. окупатори и његови домаћи сарадници улагали су огромне напоре да, користећи се суровим условима зиме, сломе снаге оружаног устанка народа Југосла­вије. Нарочиту упорност у том правцу испољила је немачка оку­пациона команда, која је настојала да ослободи што више снага са југословенског ратишта и упути на совјетски фронт, где су, управо, претрпели и први најтежи пораз од почетка 2. СР.

 

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970