Излагање проф.др Миодрага Зечевића на научном скупу
Поштовани учесници скупа
1. Устанак у земљи је увек побуна и отпор према постојећој власти. Намера је збацивање те власти и преузимање управљања државом уместо ње. То је смисао свих побуна без обзира на субјекат против кога се организује, само су методи различити. Устанак народа увек је усмерен противу актуелне власти, и борба за њено обарање.
Устанак народа 1941.г. у Југославији, односно Србији, који је водила КПЈ био је противу окупатора и власти коју је успоставио у окупираној држави. Циљ ослобођења земље од присуства окупатора и рушење власти коју је он успоставио и успостављање устаничке власти. Ако је земља окупирана устанак против окупатора и његове власти увек је ослободилачки без обзира какав је по идеологији и методу остваривања, јер се окупација једне државе не може сматрати за њено ослобођење, без обзира каква је била њена власт.
Нема ни једне окупације неке државе у којој је окупатор укупну своју власт и потребе своје власти вршио само са припадницима свога народа и националним персоналним апаратом. То је политички, војнички и друштвено немогуће због чега сваки окупатор у свој владајући државни апарат укључује национални елеменат окупиране државе и многе послове организационо њему препушта, изузев војних, политичких, економских, културних и других полуга власти које задржава и помоћу њих управља успостављеним системом и апаратом окупационе власти. Окупациона власт је по свим аспектима иста као и у националној окупаторској држави само што је већина њеног апарата персонално састављена од припадника окупационе државе. Окупациона власт своју власт не штити само преко ново успостављеног државног апарата, већ помоћу постојећих и новонасталих институција, усмеравањем и преобликовањем постојеће националне организације, подржавањем или стварањем нових покрета и делатности, посебно културних и образовних у корист окупатора. Он власт не дели, он је у целини врши успостављеном и обновљеном друштвеном структуром.
Окупатор успоставља своју окупациону власт, а не дуализам власти, што привидно може тако да изгледа, јер та власт по суштини и физички је окупаторска и у његовој функцији. Та власт без обира на националну припадност њене структуре врши све функције окупаторске власти и делује у свим сегметнима као окупациона власт. Вршење те власти је успешније и једноставније ако је друштвени систем окупатора и окупиране државе компатибилан, односно исти. Припадници те власти, без обзира на националну припадност, делују као окупаторска власт и борба противу њих је борба противу окупатора и окупаторске власти, а не противу националних припадника и бивше власти те државе. Седмог јула 1941. године у Белој Цркви није пуцао Србин на Србина, односно брат на брата, већ је пуцао припадник ослободилачког народног устанка, српски родољуб, на фашистичког окупатора, који је помоћу Аћимовићеве полиције штитио своју успостављену власт и окупаторски поредак.
2. Четнички покрет од свог настајања ако се посматра у укупности југословенског простора (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија) био је колаборационистички. У немачкој окупационој зони у односу на италијанску у Србији има своје специфичности посебно прве године рата и то у реону слива Западне Мораве. На овом простору успостављена су заједничка војна дејства са припадницима Народноослободилачког покрета све до конца октобра 1941. г, али истовремено и са српском квислиншком влашћу, посебно доласком, концем августа 1941.г, ген. Недића за председника квислиншке владе у Србији. Већ првих дана септембра 1941. упостављена је непосредна веза и договор са ген. Недићем о међусобној сарадњи и заједничкој борби противу народноослободилачког партизанског покрета,која и отпочиње почетком новембра исте године. Преговором у Дивцима четничке делегације коју предводи пук. Михаиловић и Немачке делегације 11. новембра 1941.г, дефинитивно се разрешава и опредељује однос четника према немачком окупатору за сво време рата. Изјава пук. Михаиловића „нећемо се противу вас борити па и да нам ту борбу ви наметнете“ постала је платформа четничког покрета. То је доказао и марта 1942. када се сва четничка гарда од преко 300 лица предала без борбе Немцима, а он успео сам једва да побегне. Ради истине, један је четник погинуо јер је почео да бежи.
Када је у питању италијански окупатор, сарадња четника са њима је од почетка окупације јавна а четничке јединице стављене под њихову непосредну команду, одржавање и издржавање. Штаб дела врховне четничке команде за италијанско подручје тог дела земље налазио се у Сплиту под заштитом Италијана. У Црној Гори је иста ситуација када је у питању одржавање и издржавање четника. Припадници четника примају редовне плате у лирама од Италијана.
Од преговора у Дивцима четници се једино и искључиво боре противу Народноослободилачког партизанског покрета сво време окупације. Не треба оспоравати и спорадичне сукобе неких четничких мањих јединица због дезинтеграције у четничкој команди, противу Немаца, али се то хитно разрешавало, а ти четнички команданти стављани под слово „З“, случај у Угриновцу и слично.
Четници преименовани од избегличке Југословенске Владе у „Војску краљевине Југославије у отаџбини“, нису никада дигли устанак, јер би их то обавезивало на борбу противу актуелне окупационе власти, пошто није било друге. Своје војничко и политичко деловање усмерили су искључиво потиву припадника Народноослободилачког покрета, односно партизанских бораца, њихових сарадника и народа који их је помагао, заправо који није подржавао окупатора и четништво.
Основна ратна платформа четничког покрета је физичко уништење припадника партизанског покрета, очекивана победа савезника и преузимање, добровољно или насилно, власти од немачког окупатора и квислинга, очекујући и верујући да ће сарадња са фашистичким окупатором бити заборављена (“Јавно избегавати сарадњу са Немцима јер то српски народ не воли“ – наредба ген. Михаиловића упућена својим командантима).
Објективно четници су били најкориснији војнички, политички и економски сарадници немачког окупатора у Србији у борби противу партизанског покрета и економској експлоатацији Србије.
3. Устанак који је водила КПЈ подржао је народ, јер је био од првог до последњег дана рата по свом опредељењу и деловању примарно ослободилачки. Саставни део ове платформе је и захтев за праведнији, достојанственији и бољи живот човека од оног који има у окупраној земљи и који је имао у Краљевини Југославији. Платформа нигде не говори о револуцији и борби за власт, већ ослобођењу земље од окупатора и домаћих сарадника и за бољи и праведнији живот сутра. То су тада биле јасне и разумљиве од народа прихваћене пароле, заправо то је била непромењена Платформа Устанка све четири године рата.
Наравно после ослобођења земље временом је све то обрађивано и укључивано од науке и политике у до тада позната научна и политичка клишеа.
4. Садашња демократска власт и њени историчари и идеолози прогласили су да је у Југославији (нису децидни), али у Србији је вођен искључиво само грађански рат. Политичари који се у то не разумеју, уз помоћ својих послушника, утврдили су да је у Србији вођен грађански идеолошки рат, (сваки грађански рат је идеолошки) и да се тако и завршио. Само не кажу да је победила савезничка, а изгубила фашистичка страна грађанског рата, односно српски „фашистички антифашисти“.
Пошто то није једноставно разрешити, јер грађански рат немогуће је, бар до сада у историји, водити у окупираној земљи у присуству заинтересовног окупатра да одржи власт, морали су да склоне са ратне сцене фашистичког окупатора. Због тога се и не зна од већине српских званичника ко је ослободио и од кога Србију, Београд и друга места, а пре пар дана у Крагујевцу 21. октобра нико не помиње у говору да је на тај дан ослобођен и Крагујевац 1944.г. Дело фашистичког окупатора, Шабац, Лозница, Бањица, Крагујевац, Краљево, Ниш и друга стратишта за сада су имагинарни догађаји, мада се због очекиваних избора реторика помало мења.
Партизански и равногорски покрет (четници) по тврдњи садашње власти воде међусобни грађански идеолошки рат, окупатор је негде у ваздуху и као такав се не признаје, али он свестрано у пракси помаже, наоружава, даје новчана средства и војнички садејствује са четичким покретом у борби противу партизанског. За демократску власт то нема неки значај, јер је то нешто успутно на шта се не треба подсећати, нити освртати, јер се онда мења цела истина и њихова пројектована историја.
Сада власт припрема одлуку да један дан прогласи даном српских жртава рата. Мислим да и ово може да буде политичка превара као што је и почела ова активност и предизборно замлаћивање овог сиромашног, незапосленог, без егзистенције и стварне перспективе, једноумљем обезправљеног народа Србије.
Београд,
25. октобар 2011.г
Проф. др Миодраг Зечевић