ПЕТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА (мај—јун 1943)- — Операције немачких, италијанских, бугарских и квислиншких снага од 15. маја до 15. 6. 1943, ради уништења јединица Главне оперативне групе Врховног штаба НОВ и ПОЈ на територији Сан­џака и Црне Горе. У пролеће 1943. после успешног продора преко Неретве и Дрине (Четврта непријатељска офанзива) Главна оперативна група НОВЈ (ГОГ), под непосредном командом Врховног штаба, наступала је ка Санџаку и Црној Гори, где је до средине маја ослободила пространу територију и припремала се да преко Лима изврши продор у Србију. У то време ситуација се по­вољно развијала и у осталим крајевима Југославије. Народноослобо-дилачки покрет у јужном делу Србије, као и у Македонији, знатно је ојачао, а припремани продор ГОГ веома би позитивно деловао на његов даљи развој. У Босни, а нарочито у Хрватској и у Сло­венији, НОВЈ је изводила успешна дејства и везивала знатне оку-паторско-квислиншке снаге. У вези са таквом општом ситуацијом на југословенском ратишту, донета је одлука о преношењу деј става ГОГ у Србију.

Састав и распоред Главне оперативне групе НОВЈ. — Главна оперативна група имала је у свом саставу четири дивизије и једну групу бригада, с укупно око 16 000 бораца, који су имали задатак да обезбеђују и збрињавају близу 4000 рањеника и бо­лесника. Непосредно пред почетак офанзиве ГОГ је била у овом распореду: 1. пролетерска дивизија (око 4000 бораца), са 1. про­летерском и 3. крајишком бригадом на сектору Бијело Поље, Ша-ховићи, Мојковац и 3. санџачком прол. бригадом, оријентисаном према друмовима Пљевља—Пријепоље и Пљевља—Матаруге; 2. пролетерска дивизија (око 3500 бораца), са 4. пролетерском и 7. крајишком бригадом у рејону с. Црквине, Д. и Г. Липово припрема­ла се за напад на Колашин и Мојковац, а са 2. далматинском бри­гадом источно од Шавника у рејону с. Боан и Баре; 3. ударна ди­визија (око 3200 бораца), са 5. црногорском и 1. далматинском бригадом северно од Никшића, у рејону с. Луково, Брезна, Бајово Поље, а са 10. херцеговачком бригадом затварала је правац Авто-вац—Горанско и Никшић—Пивска жупа; 7. банијска дивизија (око 1200 бораца) налазила се у покрету долином Сутјеске преко с. Чурева за Сћепан-Поље, а 17. маја избила у рејон западно (8. бригада), јужно (7. бригада) и југоисточно од Пљеваља (16. бри­гада) и затварала правце који од Пљеваља изводе на запад ка с. Целебићима и на југ ка Ђурђевића-Тари; 3. далматинска бригада (око 900 бораца), привремено потчињена Штабу 7. дивизије, била је у рејону јз. од Пљеваља; Дринска оперативна група (око 2800 бораца), под командом Штаба 2. прол. бригаде, затварала је правце који од Фоче и Горажда изводе ка Шћепан-Пољу и Целебићима (са 1. маје-вичком и три батаљона 2. прол. бригаде у рејону ј. и ји. од Фоче, и два батаљона у рејону сз. од Никшића, а са 6. источнобосанском бригадом у рејону Чајнича); Ударна група батаљона (2. и 4. батаљон 5. црногорске и 3. батаљон 4. прол. бригаде) водила је 14—17. маја борбе за уништење италијанских снага у рејону Биоча , си. од Подгорице (Титоград); Централна болница са преко 3100 рањеника и болесника била је размештена у рејону између доњег тока р. Таре, планине Љубишње и око Шћепан-Поља, док се више стотина лаких рањеника и болесника налазило код јединица; Врховни штаб с Пратећим батаљоном (око 500 људи), у покрету од Шћепан-По­ља десном обалом Таре, стигао је 14. маја у с. Ђурђевића-Тару. Распоред ГОГ био је подешен према замисли Врховног коман­данта, Јосипа Броза Тита, за даљи продор на исток преко Мето­хије и Косова ка јужној Србији, ради пружања непосредне помоћи јединицама НОВ на том подручју, и дејства на комуникације у долини Јужне Мораве које су за Немце биле од изванредног зна­чаја. Две дивизије (и. и 2. пролетерска) припремале су се за напад на Бијело Поље, Мојковац и Колашин, док су остале снаге (3. и 7. дивизија и Дринска оперативна група) биле распоређене за одбрану слободне територије с правца Никшића, Гацка, Фоче, Горажда и Пљеваља.

У првој половини маја дошло је до слома немачко-италијан-ског фронта у северној Африци, чиме је још више порастао значај југословенског ратишта у медусавезничком оквиру. Страхујући од могућности инвазије англо-америчких снага из северне Африке на Балкан, Немци су сматрали да у насталој ситуацији Народноослободи-лачка војска представља непосредну опасност за њихове одбрам-бене планове на Балкану, а нарочито ГОГ, која би својим про­дором ка долини Јужне Мораве и Вардара могла озбиљно да угрози везе с њиховим трупама у Грчкој. Зато су ресили да хитно предуз-му нову офанзиву (операција Сцхиуарз) против ове групације НОВЈ да би је уништили на простору Црне Горе.

Немачки оперативни план и груписање снага. — Придајући велики значај овој офанзиви, немачка Врховна команда директно се ангажовала у њеној припреми. Разрађујући план офанзиве, Немци су предвидели да постепеном концентрацијом снага на кру­жној основици, обележеној комуникацијом Фоча—Горажде—Пљев­ља—Пријепоље—Бијело Поље—Колашин—Подгорица—Никшић—Би-лећа—Гацко—Калиновик—Фоча, створе шири обруч око ГОГ у Санџаку и Црној Гори, а затим да концентричним наступањем с те линије на слободну територију претворе оперативно окружење у тактичко. Основна идеја немачког плана била је да делом снага са севера и запада избију и затворе прелазе у кањонима Таре и Пиве, а главним снагама да наступају из рејона Колашина и Ник­шића у правцу Дурмитора, набаце ГОГ са ВШ на планинску висо­раван између доњег тока Таре и Пиве, и ту је униште. За остварење те замисли Немци су ангажовали четири ојачане дивизије. Поред својих снага Немци су рачунали и на учешће италијанских, бугарских и квислиншких трупа (домобрани и усташе). До 15. маја, кад је почела офанзива, 1. брдска дивизија (98. и 99. брдски пук, 79. брдски арт. пук, Ловачки, Извиђачки, Пионирски и Оклопни батаљон), ојачана пуком Бранденбург, завршавала је прикупљање дуж друма Ма-тешево—Колашин—Мојковац—Бијело Поље, с основним задатком да наступа на запад преко пл. Сињајевине ка Дурмитору; СС дивизија Принз Еуген (1. и 2. СС пук, 7. брдски арт. пук, Извиђачки, Пионирски и Противавионски батаљон) била је прикупљена на про­сторији Широки Бријег, Читлук, Љубушки, одакле је требало да избије на линију Гацко—Билећа—Никшић, а затим да продужи наступање у неколико колона ка Пивској Жупи, р. Комарници и Дурмитору; 118. ловачка дивизија (738. и 750. ловачки пук, 2. дивизион 668. и 1. дивизион 669. арт. пука, Извиђачки и Пионирски батаљон), ојачана 4. домобранским ловачким здругом (7. и 13. пук, Артиљеријски пук и Пионирски батаљон), налазила се на просторији Коњиц, Сарајево, Трново, делом снага у рејону Фоче, са задатком да избије на доње токове Пиве и Таре и поседне прелазе на кањонима тих река; 369. пешадијска дивизија, у првој фази операција, дејствује с једном пуковском групом (369. пук, 2. и 3. дивизион 369. арт. пука, Пионирски и Противтенковски батаљон и 3. чета 202. тенковског батаљона), груписана на просторији Устиколина, Горажде, имала је задатак да преко Чајнича и р. Ћеотине наступа ка средњем току Таре; борбена група Лудивигер (ојачани 724. пук 104. ловачке дивизије и 61. бугарски пук) прикупљала се у долини Лима, од Прије-поља до Бродарева, одакле је требало да наступа на југозапад у правцу Ђурђевића Таре. У офанзиви су узеле учешћа три италијанске дивизије, распоређене по гарнизонима: Тауриненсе на просторији Пљевља, Пријепоље; Венезиа на просторији Бијело Поље, Колашин, Беране (Иванград); Феррара на просторији Никшић, Даниловград и Трупе Подгорице које су се налазиле у рејону Подгорица, Спуж. За офанзиву је ангажовано укупно седам ојачаних дивизија са око 127 000 војника (преко 70 000 немачких, 43 000 италијанских, 2000 бугарских и преко 10 000 квислиншких). Те снаге подржавало је око 8 артиљеријских пукова, батаљон тенкова, око 12 ескадрила авијације и одговарајуће помоћне јединице.

Поред вишеструке бројчане и техничке надмоћности непријатељ је добро организовао снабдевање својих трупа свим борбеним потребама. Насупрот томе, јединице ГОГ имале су од тежег наоружања само мањи број топова и минобацача, а снабдевање муницијом морале су решавати једино борбом, тј. отимањем од непријатеља. У претходним дуготрајним борбама од западне Босне до Црне Горе, ГОГ је била до те мере исцрпена да је за њене јединице, које су претрпеле озбиљне губитке, био неопходно потребан дужи предах за одмор и попуну. Исхрана јединица и болнице на тој сиромашној и у претходним годинама рата исцрпеној и опусто­шеној територији, стварала је огромне потешкоће. У операцијама су је­динице гладовале, због чега је ГОГ морала напустити сву комору и тешко наоружање да би се коњи употребили за исхрану. У завршном периоду офанзиве, када је у неким јединицама нестало и коња, служиле су као храна трава сремуша и љескова кора. Планинско зем­љиште на којем су вођене борбе у овој офанзиви је тешко пролазно. Кретање ван постојећих стаза и малобројних путева било је веома ограничено. На њему се истичу масиви планина Сињајевине, Дурми­тора, Маглица, Волујка, Зеленгоре, високи и до 2500 метара. Земљиште је испресецано кањонима Таре, Пиве, Комарнице, Сутјеске и других река, местимично дубоким близу 1000 метара, на којима постоји веома ограничен број прелаза. Иако је такав терен успоравао нади­рање непријатељевих трупа на слободну територију, оне су, опрем­љене за планинско ратовање и подржаване авијацијом и далекомет­ном артиљеријом, имале много повољније услове за његово савла­ђивање него јединице ГОГ. У суштини, такво земљиште огромно је отежавало брзе покрете и маневар јединица ГОГ, тог њиховог веома значајног преимућства у борби са надмоћнијим неприја­тељем. Али, неупоредиво највеће тешкоће за ГОГ представљали су рањеници и болесници, јер јој је велика болница спутавала слободу маневра. Скоро све одлуке које је ВШ доносио за време офанзиве, морале су највећим делом бити потчињене циљу да се спасу рање­ници. Имајући стално пред очима тај хумани циљ, ВШ је у крајње неповољним условима прихватио наметнуту решавајућу битку у окружењу.

Уводне борбе (15. до 20. маја). — Офанзива је почела ују­тро 15. маја. Немачка 118. ловачка дивизија избила је 17. маја на комуникацију Улог—Обаљ—Калиновик—Фоча. Са достигнуте лини­је њен 738. пук (борбена група Аннацкер) продужио је наступање у две колоне, и до 20. маја избио десном колоном до Гацка, а левом преко Зеленгоре до с. Врбниче. За то време њен 750. пук (борбена група Гертлер) потиснуо је делове 2. пролетерске и 1. мајевичке бригаде од Фоче на југоисток и дубоким продором, десном обалом Дрине, избио 20. маја у с. Хум на саставу Таре и Пиве. Правцем Фоча—Челебићи наступао је 4. домобрански ловачки здруг који је, пошто је савладао отпор 1. мајевичке бригаде, избио 20. маја са 13. пуковнијом до Четеништа (и. од с. Драгочеве), а 7. пуковнијом до с. Бољорадина (и. од Фоче). Снаге 369. пеша-дијске дивизије заузеле су 15. маја Чајниче, 18. маја спојиле су се код с. Готовуше са деловима итал. дивизије Тауриненсе, потом су усмериле своја дејства на југ ка р. Ћеотини, куда се повукла 6. исто-чнобосанска бригада; на фронту 7. банијске дивизије, изузев сукоба патрола, све до 20. маја владало је, углавном, затишје. Нарочито оштре борбе већ првог дана офанзиве вођене су и на фронту Бијело Поље—Мојковац—Колашин, где је 1. брдска дивизија успела да потисне јединице 1. и 2. прол. дивизије дубље на запад и да до 17. маја овлада линијом с. Ораховица (ј. од с. Кања)—Шаховићи— Брезна—Зари—Г. Штитарица (с. од с. Сјерогошта)—Д. Липово. Али, због акције Ударне групе батаљона код Биоча, 1. брдска дивизија била је присиљена да врши прегруписавање својих снага и тиме привремено ослаби притисак на фронт 1. и 2. прол. дивизије. Наступајући у две колоне из рејона Чапљине и Широког Бријега на исток, СС дивизија Принз Еуген избила је 18. маја на комуни­кацију Билећа—Гацко. Из рејона Билећа њен ојачани 2. СС пук продужио је покрет преко Вилуса за Никшић где је избио 19. маја, док је ојачани 1. СС пук са друма Плана—Гацко продужио надирање у три колоне: десном од с. Корита правцем Г. Дубочке—Пресјека, средњом од с. Степена преко с. Крстац ка пл. Голији и левом од Автовца према Горанском. Та колона дошла је 19. маја источно од Липника, у рејону с. Равно, Криви До, у борбени додир са батаљонима 10. херцеговачке бригаде који су затварали правац Автовац—Горанско.

До 20. маја Немци су, углавном, успели да затворе обруч око ГОГ и створе повољне услове за даље стезање. Међутим, успех Ударне групе батаљона која је код Биоча разбила делове италијанског 383. пука, створио је у непријатеља погрешан ути­сак да се ГОГ намерава пробити из окружења на југоисток. За­то је ужурбано груписао снаге на одсеку Матешево—Биоче—Под­горица—Даниловград, у јачини 4—5 пукова, и тиме, донекле, успорио наступање на осталим одсецима обруча. Када су се испо-љила дејства непријатеља и могле јасније сагледати његове на-мере, Врховни командант одлучио је 18. маја да се одустане од плана за продор у Србију и ГОГ усмери на запад ради извлачења из окружења у правцу Босне. Истог дана наређено је 1. прол. бригади да хитно крене од Бијелог Поља на сектор Фоче и појача фронт Дринске оперативне групе, где је наступањем 118. ловачке дивизије у ширем рејону Челебића, била угрожена Централна болница; Штабу 3. дивизије да два батаљона 2. прол. бригаде, који су се привремено налазили под непосредном његовом командом у рејону с. Брезна, упути ка Фочи у састав бригаде; 20. маја наређено је Штабу 2. прол. дивизије да 7. крајишку бригаду на Сињајевини упути у правцу Гацка на фронт 10. херцеговачке бригаде, а дан касније Штабу 1. прол. дивизије да са 3. крајишком бригадом крене ка Фочи. Истовремено (21. маја) ВШ је упутио радиограм Штабу 1. босанског корпуса да 5. крајишку дивизију из средње Босне одмах упути преко р. Босне и Романи је у простор Горажде, Фоча, како би својим дејством у позадини непријатељевог фронта олакшала пробој ГОГ из обруча.

Покушај пробоја непријатељевог обруча на правцу Фоче (21—25. мај). — До даљег погоршања ситуације на фронту Дринске оперативне групе (између доњих токова Таре и Ћеотине) дошло је 21. маја. Пошто је одбацила делове 2. прол. и 1. мајевич­ке бригаде, 118. ловачка дивизија избила је крајем дана са групом Гертлер на линију с. Буковик—Златни Бор (з. од с. Узлупа) на де­сној обали Таре, а 13. домобранском пуковнијом у с. Борје (з. од Челебића). Продирање непријатеља између р. Ћеотине и Таре угрожавало је Централну болницу која је принуђена да се из рејона Челебића повуче дубље у Санџак. Предвече 21. маја 1. прол. бри­гада (иако је превалила већ преко 70 км), са марша је ушла у борбу код Челебића , снажним јуришем разбила 13. домобран­ску пуковнију у с. Борју и подржана батаљонима 1. мајевичке и 6. источнобосанске бригаде натерала је у панично бекство. Домо­брани су претрпели велике губитке и изгубили скоро целокупну комору; ујутро 22. маја прихваћени су на Троврху (2 км си. од Бакица к. 1444) од осталих делова 4. домобранског ловачког здруга. Наредна два дана протекла су у жестоким нападима на непријатеље­ве положаје на Троврху и Златном Бору. После подне 23. маја стигао је на фронт Дринске оперативне групе Штаб 1. прол. дивизије са 3. крајишком бригадом, који је преузео команду над свим јединицама на фочанском сектору (1. и 2. пролетерска, 3. крајишка, 1. мајевичка и 6. источнобосанска бригада) и добио задатак да с њима разбије непријатеља у рејону Фоче, и створи повољне услове за извлачење јединица и рањеника из окружења. Група бригада вршила је 24. и 25. маја узастопне нападе на непријатељеве положаје ји. од Фоче, али, иако је постигнут известан успех, није сломљена одбрана 118. ловачке дивизије. Истовремено, појавила се опасност од 369. пешадијске дивизије која је форсирала р. Чеотину код Градца и угрозила позадину бригада које су водиле борбу са 118. ловачком дивизијом код Фоче. Због тога је Штаб 1. прол. дивизије био присиљен да око подне 25. маја обустави даље нападе ка Фочи и нареди јединицама прелазак у одбрану. Такође, ни 5. крајишка дивизија није стигла да дејствује у позадини немачких снага на сектору Горажде—Фоча. Она је кренула 22. маја из средње Босне у сусрет ГОГ. Њен покушај да пређе р. Босну на одсеку с. Бегов Хан — с. Немила 26. маја није успео због високог водостаја реке и непријатељевог оклопног воза који је бранио прилаз мосту код с. Немиле. Пошто није успела да пређе реку, Дивизија се вратила на ранију просторију у рејону с. Прибинић (з. од Теслица). — За то време Немци су продужили са наступањем и на осталим одсецима обруча. С истока је продирала преко Сињајевине 1. брдска дивизија која је до 25. маја, упркос отпору 2. далматинске и 4. прол. бригаде, достигла линију: с. Гојаковићи (између с. Бистрице и Прошћења)— Јабланов врх (к. 2203)—Липово—-Равни. На југозападу 3. дивизија водила је оштре борбе са СС дивизијом Принз Еуген која је избила на линију с. Луково—Јасеново Поље—Д. Брезна—Миљ-ковац и од Автовца продирала ка Горанском. Група Аннацкер избила је у долину Сутјеске од Чемерна до Ћурева, а група Лудзоигер у борбама са 3. санџачком бригадом надирала је ка линији с. Премћани—Ђурђевића-Тара. На појединим правцима италијанске трупе наступале су заједно са немачким снагама. Тешке борбе код Фоче уз истовремено наступање непријатеља на осталим од­сецима обруча, присилиле су ВШ да тражи ново решење за излаз из ситуације која се сваким даном све више погоршавала.

Преношење тежишта пробоја на правац преко Вучева и Сутјеске (26—31. маја). — Пошто су 25. маја обустављени даљи напади на сектору Фоче, Врховни командант донео је већ

26. маја одлуку да се ГОГ оријентише за пробој преко Пиве, Вучева и Сутјеске. Извршавајући наређење, добијено непосредно од Врхов­ног команданта Јосипа Броза Тита, на Вучево су још 23. маја из­били 1. и 2. батаљон 2. прол. бригаде, који су за први момент оне­могућили снагама немачке групе Аннацкер да овладају Вучевом и прелазима на Пиви. У ситуацији кад се морало одустати од даљих напада на правцу Фоче и кад се ГОГ оријентисала за пробој преко Пиве и Сутјеске, успех та два батаљона 2. прол. бригаде на Вучеву имао је ванредан значај за пробијање ГОГ из обруча. По донетој одлуци већ 27. маја прелази Пиву код с. Доње Крушево и излази на Вучево читава 2. пролетерска, а за њом и 1. мајевичка бригада. Западно од изворног рејона Пиве, на правцу Горанско—Гацко, већ од раније су се налазиле јединице 10. херцеговачке и 7. крајишке бригаде, али су оне биле изложене све јачем притиску надмоћнијих немачких снага. Да би поправио ситуацију на том правцу, ВШ је наредио Штабу 2. прол. дивизије да са 4. прол. бригадом хитно крене са Сињајевине на сектор Горанска, преузме команду над тамошњим снагама и противнападом одбаци непријатеља што даље од горњег тога Пиве. Уједно је почело повлачење свих снага из Санџака на леву обалу Таре, те су се 28. и 29. маја пребациле преко Таре код Узлупа 6. источнобосанска, 1. пролетерска и 3. крајишка бригада, код с. Тепце 7. дивизија са 3. далматинском бригадом и главнином Централне болнице, код Ђурђевића-Таре 3. санџачка бригада. На десној обали Таре није више остала ниједна јединица ГОГ. Делови 118. ловачке дивизије избили су 30. маја на линију Узлуп—Челебићи, група Лудивигер од Ђурђевића-Таре до с. Премћана, док су се 369. пешадијска и дивизија Тауриненсе задржале још на Ћеотини.

Ангажовањем тих бригада западно од Пиве ВШ је настојао да створи потребно време и простор за пребацивање осталих једи­ница и болнице преко Пиве ка Сутјесци, да би се на том правцу читава ГОГ што пре извукла из непријатељевог обруча који се све више стезао. Али, управо тада, када су прве бригаде већ прешле Пиву и изашле на Вучево, дошло је до озбиљног погоршања ситуације на правцу Горанско—Гацко, где су немачке снаге (ојачани 1. батаљон 1. СС и 2. батаљон 738. пука), наступајући од Автовца ка Пивској Жупи, сломиле одбрану 10. херцеговачке и 7. крајишке бригаде на линији Шишман (к. 1398)— Развршје (к. 1506)—Црвена Греда— Апиште (6 км з. од Горанска)—Обијај (к. 1834) и 27. маја заузеле Горанско. Батаљони 10. херцеговачке и 7. крајишке бригаде, којима је понестало и муниције, одступили су 28. и 29. маја код с. Крсца и Пивског манастира на десну обалу Пиве, док су Немци избили на њену леву обалу од Пивског манастира до с. Брљева. Повлачење тих снага преко Пиве уследило је пре него што је Штаб 2. прол. ди­визије са 4. прол. бригадом стигао да их подржи. Тиме је пропао и предвиђени противнапад на правцу Горанско—Гацко и то у си­туацији када су извлачењем снага из Санџака и са Сињајевине створени повољни услови за упућивање нових јединица на запад преко Пиве, куда се преноси тежиште битке.

Повлачењем 10. херцеговачке и 7. крајишке бригаде на десну обалу Пиве остао је незаштићен правац који с југа њеном левом обалом изводи ка Мратињу, где се налази један од најважнијих прелаза преко Пиве. Оцењујући сву тежину ситуације која би настала губитком мратињског прелаза преко Пиве Врховни командант је, 28. маја, наредио Штабу 3. дивизије да по сваку цену обезбеди тај прелаз. Пошто су Немци запосели прелазе на горњем току Пиве, то су 10. херцеговачка и 7. крајишка бригада морале да крену у дуги обилазни марш Пивском планином ка мратињском прелазу. Оне су хтеле да стигну пре Немаца који су с југа, левом страном пивског кањона, такође, већ кренули у правцу Мратиња. Исто­времено, пажња Врховног команданта и даље је усмерена на Вучево, где је требало очекивати нове нападе непријатеља. На Вучеву су се још увек налазиле само две бригаде, а у настало) ситуацији та просторија између Пиве и Сутјеске била ие од изванре­дног значаја за ГОГ, јер је требало да јој послужи као опе­ративна основица за пробијање из обруча. Имајући то у виду Врховни командант је, 28. маја, наредио и Штабу 1. прол. дивизије да хитно упути на Вучево 6. источнобосанску и 1. пролетерску бри­гаду.

И немачка команда уочава сада сав значај Вучева за реали­зацију својих планова. Зато наређује 118. ловачкој дивизији да заузме тај плато и затвори преостале прелазе на Пиви пре него што се на њих пребаце јаче противничке снаге. Приступајући извршењу тог задатка 118. ловачка дивизија је ујутро, 29. маја, упутила снаге јачине батаљона из 738. пука из долине Сутјеске од Ћурева и Поповог Моста у напад на Вучево. Уз подршку артиљерије и авијације непри­јатељ је успео да изађе на Вучево, овлада рејоном колиба Коритник (3 км ји. од Ћурева) и потисне 1. мајевичку бригаду ка Пиви. У тим критичним тренуцима избили су из кањона Пиве на Вучево батаљони 6. источнобосанске бригаде. Иако заморени од ноћног марша и тешког успона уз хиљаду метара високу стену пивског кањона, они су из покрета ступили у борбу. Непријатељ је био заустављен и противнападом обеју бригада збачен до краја дана уз осетне губитке са Вучева натраг у долину Сутјеске. Предвече, 29. маја, на Вучево су изашли и батаљони 1. пролетерске бригаде. Поред не-успеха на Вучеву Немци су, 30. маја, претрпели и први пораз у долини Сутјеске на одсеку између Тјентишта и Сухе, где је једна њихова колона с комором упала у заседу 1. батаљона 2. прол. бригаде и била потпуно разбијена. Истог дана 7. крајишка бригада зауставила је наступање нем. 2. батаљона 738. пука код колиба Јаворак (5 км ј. од Мратиња) и тиме осујетила покушај Немаца да овладају прелазом преко Пиве код Мратиња. Пристизањем батаљона 10. херцеговачке и 4. прол. бригаде те немачке снаге биле су уз велике губитке одбачене на југ ка с. Брљеву и у долину потока Врбница.

Врховни штаб налазио се код Црног језера испод Дурмитора, одакле је увече, 28. маја, кренуо преко с. Недајна у правцу с. Мратиња на Пиви, куда је упућена са Сињајевине и 2. далматинска бригада. Тога дана стигла је у ВШ најављена британска војна мисија од шест чланова, која се спустила падобранима ноћу 27/28. маја на Негобуђско поље (и. од Жабљака). Повлачењем снага из Санџака и са Сињајевине, ВШ је скратио фронт и омогућио упу­ћивање нових јединица на изабрани правац пробоја. До краја маја је већ пребачено преко Пиве седам бригада (1, 2. и 4. пролетерска, 1. мајевичка, 6. источнобосанска, 7. крајишка и 10. херцеговачка), а првих дана јуна у маршу на Вучево прешле су Пиву још три бри­гаде (2. и 3. далматинска и 3. крајишка). Источно од Пиве, на десној обали Комарнице, на источним падинама Дурмитора и на левој обали Таре остале су 3. и 7. дивизија са шест бригада (1. далматинска, 5. црногорска, 3. санџачка, 7, 8. и 16. банијска) и Централна бол­ница која се прикупљала на Пивској висоравни. Наступајући широ­ким фронтом преко Сињајевине у правцу Жабљака, 1. брдска дивизија избила је 30. маја предњим деловима на линију с. До-бриловина—Старац к. 2021 (3 км ј. од к. 2041)—с. Крња Јела—с. Баре (з. од Крње Јеле), и у зони Боана успоставила везу са десним крилом СС дивизије Принз Еуген, која је овладала линијом Шавник—р. Придворица—лева обала р. Комарнице—Пивски манастир—Плужине (ушће р. Врбниче и Пиве). У простору између те две дивизије деј-ствовале су снаге италијанске дивизије Феррара и Венезиа.

Борбе за долину Сутјеске и излазак ГОГ на Зеленгору (од 1. до 9. јуна). — Због неуспеха нем. 118. ловачке дивизије да овлада ВуЧевом и затвори прелазе на Пиви, пропала је и основна замисао Немаца да сабију ГОГ између кањона Таре и Пиве, и да је ту униште. Зато су били присиљени да изврше измену у свом првобитном плану да би онемогућили даљи пробој ГОГ са Ву­чева преко Сутјеске. Почетком јуна, 118. ловачка дивизија добила је задатак да поседне р. Сутјеску, а истовремено је почело пре­бацивање СС дивизије Принз Еуген од Шавника и с Комарнице на линију Гацко—Горанско са задатком да с југа, између Пиве и Сутјеске наступа на Вучеву. Намера Немаца била је да брзим прегруписавањем снага стегну обруч око ГОГ на Вучеву и Пивској планини, и да је ту униште. Већ 2. јуна делови СС дивизије Принз Еуген појавили су се с југа на простору пл. Биоч (к. 2396) и Маглић (к. 2386), што је ГОГ довело у изузетно тежак положај, јер је непријатељ запретио да брзо овлада Мратињем, а тиме и последњим слободним прелазом Пиве. У тој ситуацији, у зору 3. јуна, ВШ је прешао Пиву код Мратиња. Истога дана ВШ је од­лучио да се снаге поделе у две групе и да дејствују дивергентно, свака у свом правцу, да би се лакше пробиле из окружења. Према тој одлуци Прву групу требало је да образују 1. и 2. прол. дивизија са десет бригада које су до тада прешле Пиву, а Другу групу 3. и 7. дивизија са шест бригада које су се налазиле источно од Пиве. Прва група добила је задатак да се пробије преко Сутјеске на северозапад, а Друга група преко Таре у Санџак, односно према ситуацији на исток ка Сињајевини или на југ ка Голији. Решено је да са Другом групом иде и Централна болница (1800 рањеника и болесника). Дивизије Прве групе остале су под непосредном командом ВШ, док је за руковођење Другом групом одређен посебан оперативни штаб.

Првих дана јуна почде су тешке борбе и на Сутјесци, где је нем. 118. ловачка дивизија узалудно покушавала да овлада чи­тавим њеним током. Одсек између Тјентишта и Сухе, широк свега 6 км, задржале су јединице и. и 2. прол. дивизије у својим рукама.

Нападима на непријатељеве положаје у рејону Кошура (2 км с. од Тјентишта) и Поповог моста извршен је покушај да се тај уски отвор на Сутјесци прошири, а када се у томе није успело, ВШ је 6. јуна одлучио да се 1. прол. дивизија пробије на Зеленгору у захвату стазе од Тјентишта преко Милинкладе, а 2. прол. дивизија стазом од Сухе преко Д. и Г. Бара. Тих дана глад је постајала све већа, па је Врховни командант, Јосип Броз Тито, наредио да се тешко оружје закопа, а коњи употребе за исхрану јединица. Главнина 1. прол. дивизије кренула је одређеним правцем и 8. јуна с 1. пролетерском и 3. крајишком бригадом избила у рејон Лучких и Врбничких колиба на Зеленгори. Тај правац обезбеђивале су од непријатеља на Кошуру 2. пролетерска и 6. источнобосанска бригада. Пробој 2. прол. дивизије, с којом је требало да иде и ВШ, није успео. У њеној претходници налазила се 2. далматинска бри­гада која је 5—9. јуна на пл. Товарници, Доњим и Горњим Ба­рама, у веома тешким борбама, спречила ојачану групу Аннацкер да тим правцем продре у долину Сутјеске. Пошто су Немци 8. јуна пресекли правац за Зеленгору пре­ко Д. и Г. Бара, Врховни командант је одлучио тог дана да се и 2. прол. ди­визија оријентише за проби­јање стазом преко Тјен­тишта и Милинкладе за 1. прол. дивизијом. Тај уски коридор од Тјентишта пре­ко Милинкладе и Озрена (к. 1405), којим су се пробијале јединице Прве групе са ВШ, поред ватре немачких трупа са земље био је изложен и жестоким нападима ави­јације. Приликом једног снажног бомбардовања рањен је ујутро 9. јуна на источној падини Озре­на (2 км з. од Тјентишта) и Врховни командант Јо­сип Броз Тито. Све једи­нице Прве групе већ су се 9. јуна пробиле преко Сутјеске и избијале на Зеленгору. Због тога су Немци хитно пребацили из Санџака 369. пеша-дијску дивизију на кому­никацију Фоча—Калино­вик, која је већ 9. јуна образовала нови обруч на Зеленгори пред једи­ницама 1. и 2. прол. дивизије. — За то време (5—8. јуна) 3. и 7. дивизија покушавале су неколико пута да се са Централном болницом пробију преко Таре у Санџак. Обавезне да воде бригу о великом броју ра­њеника и без потребних средстава за прелаз реке чију је десну обалу посео непријатељ, оне у томе нису успеле. Због тога је одлучено да се и те две дивизије са рањеницима и болесницима Цен­тралне болнице пребаце преко Пиве на Вучево, и да крену преко Сутјеске за Првом групом. Већ 7. јуна прешла је Пиву код Чо-кове Луке (4 км ј. од Шћепан-Поља) 7. дивизија са око 600 лакших рањеника и кренула према Тјентишту. За њом се 8—10. јуна пребацила преко Пиве на Вучево и 3. дивизија са главнином болнице (око 1200 рањеника и болесника). Увече 9. јуна ГОГ са ВШ налазила се у веома критичној ситуацији, развучена дуж уског ко­ридора од Пиве до Врбничких колиба (дужине око 35 км) и поде-љена у неколико одвојених група без међусобне тактичке везе, изложена све снажнијим нападима непријатеља са земље и из ваздуха.

Пробој непријатељевог обруча на Зеленгори и излазак из окружења (од 10. до 15. јуна). —■ Док је ситуација код Друге групе била крајње неизвесна, непрекидно се погоршавао и положај Прве групе на Зеленгори, где су Немци довлачили све новије снаге, припремајући се да 10. јуна изведу одлучан удар. Оцењујући опасност од прикупљања све јачих немачких снага на Зеленгори, Штаб 1. прол. дивизије одлучио је 9. јуна после подне да крене у напад на 369. пешадијску дивизију, пре него што се испоље њена офанзивна дејства. У духу донете одлуке, касно у ноћ 9. јуна, 1. прол. дивизија кренула је из рејона Врбничких колиба на север. У само свитање 10. јуна 1. прол. бригада избила је пред положаје два батаљона 369. пешадијске дивизије (3. ба­таљон 369. и 3. батаљон 370. пука) на Балиновцу и у из­ненадном нападу разбила их и одбацила према Плијешу (к. 1605). Штаб Дивизије убацио је у борбу и 3. крајишку бригаду, гонећи разби­јене Немце ка комуникацији Калиновик—Фоча. Тако је у од­судном моменту 1. пролетерска дивизија пробила непријатељев обруч на Зеленгори, преузела иницијативу и преокренула ситуацију у корист ГОГ. Остале снаге Прве групе са ВШ задржале су се 10. јуна у рејону Лучких и Врбничких колиба, да би сачекале и прихватиле 7. и 3. дивизију са болницом. Бранећи тај рејон оне су 10. јуна одбиле низ немачких напада на своје бокове. Најтеже борбе водила је 4. прол. бригада на левом боку у рејону Љубиног гроба — в. (ји. од Црног језера) и 2. прол. бригада на десном боку у рејону М. и В. Кошуте (2 км с. од Лучких колиба). Увече 10. јуна и остале јединице Прве групе кренуле су на север за 1. прол. дивизијом. На њихово зачеље стигла је и 7. дивизија која се ноћу 9/10. јуна, са око 600 лакших рањеника пробила кроз немачки фронт на Сутјесци. — Поражени на Зеленгори, Немци су образовали но­ви обруч на друму Фо­ча—Калиновик. Ујутро 12. јуна 1. прол. бригада је пробила на јуриш и тај немачки обруч. Кроз створени отвор 12—14. јуна пробиле су се, преко друма, у правцу Миље-вине на Јахорину, све је­динице 1, 2. и 7. дивизије са ВШ.

За то време 3. диви­зија са главнином Цен­тралне болнице пробијала се преко Вучева према Сутјесци. Око подне 11. јуна на Сутјеску су из­биле 1. далматинска и 5. црногорска бригада. Два батаљона 1. далматинске и 1. батаљон 5. црногор­ске бригаде, предвече, заузели су на јуриш Тјен-тиште и сутрадан се пробили на Зеленгору. Источно од Сутјеске остала је глав­нина 3. дивизије са преко 1200 рањеника и болесни­ка, окружена снагама СС дивизије Принз Еуген, 118. ловачке, 1. брдске и дивизије Феррара. У сви­тање 13. јуна, јединице 3. дивизије (5. црногор­ска и 3. санџачка бри­гада, 2. батаљон и. далматинске и Мостарски батаљон 10. херце­говачке бригаде) отпочеле су пребацивање преко Сутјеске код Тјентишта, а за њима су кренули рањеници и болесници. На самој реци није било Немаца, већ су се повукли на падине Кошура (к. 787), Озрена (к. 1405), Ластве (к. 1340) и Казана (к. 1034), где су изградили ровове и бункере, маскирали се и у заседи чекали ко­лоне 3. дивизије, које су, после преласка Сутјеске, кренуле ка Зе-ленгори. У шуми, неколико стотина метара изнад Сутјеске, борци 3. дивизије изненада су дочекани блиском убитачном ватром из немачких ровова. Развила се тешка борба у којој су се јуриши срне-њивали један за другим, али немачки фронт није био пробијен. У једном од тих јуриша на падинама Озрена погинуо је и командант 3. дивизије Сава Ковачевић. Борећи се до краја за спас Централне болнице, 3. дивизија је 13. јуна на Сутјесци разбијена. Око половина њених бораца је изгинуло, док су се остали у мањим или већим групама пробили кроз немачки фронт на Зеленгору или натраг преко Сутјеске за Црну Гору. С њима се пробио и један мањи број рањеника, док су Немци у долини Сутјеске поубијали близу 1000 беспомоћних рањеника и болесника Централне болнице.

Ова непријатељева офанзива завршена је 15. јуна кад је почело повлачење немачких снага са просторије Сутјеске. Тиме је, после месец дана, завршена једна од најтежих операција коју су јединице НОВ водиле у ослободилачком рату. ГОГ је у овој офанзиви изгубила око 7000 бораца, а и непријатељ је имао, приближно, исте губитке (Немци 2757 и домобрани 411 погинулих, рањених и не-сталих официра, подофицира и војника — за остале нема података). Припреме за П. Немци су успели да изврше, углавном, у пуној тајности и да оперативно изненаде јединице ГОГ на простору Црне Горе и Санџака. Али, њима није успело да оперативно окру­жење брзо претворе и у тактички обруч. Почетак П. затекао је ГОГ у време кад је завршавала припреме за даље наступање ка Србији. Упркос жестини почетних непријатељевих напада на фронту код Колашина и Бијелог Поља, који су указивали да се ради о новој не-пријатељевој офанзиви, ВШ није одмах одустао од свог плана за продор на исток. Међутим, када су почели стизати извештаји о све јачем притиску на слободну територију са свих праваца, Врховни командант Јосип Броз Тито је, на основу процене новонастале ситуације, донео одлуку да се привремено одустане од намераваног продора у Србију и да се читава групација окрене натраг за Босну. Али, иако је таква одлука донета већ првих дана офанзиве, она се није могла остварити ранијом тактиком, тј. да се изненадним ударом на једном или на више праваца изврши брз пробој из окружења. Разву-ченост јединица на великом простору и њихово ангажовање у од-брамбеним борбама, веома тешко земљиште, а посебно много рањеника и болесника, онемогућавало је слободу таквог маневра ГОГ. Зато, иако се све јасније могла сагледати опасност у којој се нашла, ГОГ је била присиљена због великог броја рањеника да прихвати исцрпљујућу битку у окружењу, и да, кроз низ бојева, напада и узмака ствара потребан простор и време за пробој из обруча свих снага заједно са Централном болницом. Та решеност да се Централна болница спасе по сваку цену, имала је пресудан утицај на ток, начин извођења и резултате операција. У ствари, ГОГ је прихватила и водила решавајућу битку у овој офанзиви су­протно општеважећим концепцијама ратовања НОВЈ. Њено ангажовање у тој бици није било условљено неким одговарајућим закључцима о оперативној ситуацији, односу снага и могућностима које отуда произилазе, већ једним вишим, моралним принципом, који је доминирао у читавом НОР — да се спасу рањеници. Отуда и битка на Сутјесци, мотивисана тим дубоко хуманим разлозима, представља не само велику војну победу, већ, пре свега, морално–политичку победу једне револуције.

Планирајући ову офанзиву Немци су били убеђени да су обезбе-дили све потребне елементе за постизање постављеног циља. Поред расположивих снага, они су довели у Југославију нове дивизије и тиме створили огромну бројчану и техничку надмоћност над је­диницама ГОГ (само однос снага у људству био је 8 : 1 у корист непријатеља). Имајући у виду карактер земљишта и повољну обу-хватну основицу, обележену кружном комуникацијом око сло­бодних територија у Црној Гори, Санџаку и источној Херцеговини, Немци су израдили план оперативног окружења и стезања ГОГ у тактички обруч. Постојећа кружна комуникација пружала им је ванредне могућности за решавање једног од најтежих проблема дејства по спољним операцијским правилима: брзо преношење тежишта с једног на други одсек обруча. Али, упркос ангажовању огромних снага и средстава, и веома повољним условима, непри­јатељ није успео да оствари постављени циљ — уништење ГОГ са ВШ. Борећи се месец дана у окружењу, на једном за њу веома неповољном земљишту, ГОГ је показала високу способност за извођење разноврсних маневара, чиме се успешно супротстављала огромно надмоћнијем непријатељу. Она је успела да крајњим напрезањем прегрупише јединице на изабране правце пре непри­јатеља, јер се њен маневар показао смелији, еластичнији и јединстве­нији од непријатељевог. У извођењу тих маневара, испољила се у пуној мери огромна издржљивост бораца ГОГ и способност старешинског састава за доношење брзих и смелих одлука. ВШ је брже и енергичније реаговао на одлучујућем месту и у право време, што посебно важи за поседање висоравни Вучева и право­временог упућивања довољно јаких снага на том правцу. То признаје и командант немачких трупа у овој операцији генерал Р. Литерс (Рудолф Лиитерс) у свом завршном извештају немачкој Врховној команди о операцији Сцхwарз: Ток борби је показао да су комунистичке снаге под Титовом командом одлично органи-зоване, весто водене и да располажу борбеним моралом који изазива чуђење. Непријатељево командовање било је изванредно гипко и — такоде и у одбрани — активно.

ГОГ се, иако уз цену великих губитака, пробила из окруже­ња сопственим снагама. Један од одлучујућих фактора за тај успех била је монолитност, висок морал и неограничено поверење свих бораца и старешина у свог Врховног команданта, Јосипа Броза Тита, који су се под његовим непосредним руководством, беспримерним пожртвовањем и хероизмом супротставили нападима одлично наоружаних и опремљених немачких и италијанских диви­зија. После пробоја из окружења, ГОГ је у себи нашла снаге да одмах предузме офанзивна дејства у источној Босни и створи у другој половини јуна и почетком јула на том простору нову велику слободну територију. У периоду мај—јун док је ГОГ водила ванредно тешке борбе у Црној Гори и Санџаку, јединице НОВЈ у осталим крајевима Југославије имале су задатак да офан-зивним дејствима вежу за себе што јаче непријатељеве снаге и тиме олакшају ситуацију ГОГ, за чију су судбину стрепели сви борци НОВЈ и сви народи Југославије. Извршавајући добијени задатак, оне су у том периоду знатно ојачале, тако да је до половине јула формирано још пет нових дивизија, два корпуса и више бригада и мањих јединица. Југославија је сада постала још значајније ратиште које ће апсорбовати нове окупаторове дивизије.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970