Данас је на Нишком новом гробљу „Бубањ“ сахрањен Зарија Заре Димитријевић, некадашњи председник Окружног одбора Савеза резервних војних старешина (СРВС) и члан републичког одбора за југоисточну Србију и председник Окружног обора СУБНОР Нишавског региона. Од покојног пуковника у пензији и познатог друштвено-политичког радника, поред родбине и најближих, опростили су се многи његови пријатељи, другови и колеге.
У име СУБНОР-а Србије Града Ниша венац су положили и упутили пследњи поздрав председник Градског одбора и чан председништва СУБНОР-а Србије Анђелко Милићевић, пуковник у пензији, заменик председника Градског одбора проф. Богдан Андрејић и члан СУБНОР-а Душан Новаковић, пуковник у пензији.
Анђелко Милићевић је, у име СУБНОР-а Ниш, о Зарији Зарету Димитријевићу, присутне на овом тужном скупу, бираним речима упознао са животом и делом овог заслужног Нишлије.
Драги Заре,
Са тобом је од данас небо богатије за још једног племенитог човека – човека коме је породица била изнад свега и који је свој дуги живот посветио управо њој и раду.
До последњег дана си се бринуо за сина, ћерку, унуке, родбину и пријатеље, и настојао да неко „пропуштено време“, и ако љубави није недостајало, надокнадиш добрим делима, непосредношћу, љубављу и оданошћу.
Цео свој живот си поклонио породици, раду и држави. И све што си сам или од оца Солунца научио, трудио си се да пренесеш на породицу, пријатеље или сараднике са којима си радио, а за узврат ниси никада ништа тражио. Никада ниси желео да будеш горд и трудио си се да будеш обичан, свакодневни човек из народа кога су сви волели и поштовали. У томе си успевао својим деловањем, добрим делима и оптимизмом, јер си сваком уливао наду да је данашњи дан бољи од јучерашњег, а да ће сутрашњи бити још бољи. Својим радом си тежио да будућност буде лепша и сигурнија, не марећи што себе максимално дајеш, јер си говорио да онај ко не зна за прошлост, не може ни да се нада будућности.
Твоји најближи, кћерка Светлана и син Драган изузетно су поносни што су тебе и мајку Љубинку имали за родитеље. Срећни су и колико си био понасан на њих – сигурно бар онолико колико и они на тебе. До последњег даха си говорио да је породица светиња и стуб среће и радости, не само куће, већ и друштва у целини.
Кренуо си из свог Јовца, где си завршио основну школу, преко средње коле у Врању, до Педагошке академије у Нишу (смер физика и математика), где се твој политички таленат видео већ тада избором као студента, за секретара КПЈ факултета. Своје стручно усавршавање си завршио у Београду на Факултету народне одбране.
Само неколико месеци си радио као наставник, да би постао директор основне школе у Стублу и средње у Владичином Хану. Квалитетан рад у образовању си крунисао одликовањима – „25 мај“ за образовање и „Златно слово“ за описмењавање, али си и континуирано био друштвено – политички ангажован, што поред многих других функција потврђују два мандата савезног посланика у бившој Југославији. Седамдесетих година твоја политичка каријера постаје и званично твој основни посао, избором на место извршног секретара МОК СК Србије Јужноморавског региона, на коме си био 10-ак година, а затим још пет година у МОК Социјалистичког савеза региона.
Пензионисање ниси схватио као крај каријере, већ као нови почетак са новим изазовима, јер одмах (1993) постајеш председник Окружног одбора СРВС и члан републичког одбора за југоисточну Србију (до 2002), а затим и председник Окружног обора СУБНОР Нишавског региона (до 2015).
Такав свевременски рад није остао незапажен, па га стога красе многа признања, од којих су најбитнија: Орден рада са сребрним венцем (с Титовим потписом); Орден заслуге за народ са сребрним зрацима; Награда 25. мај за изузетне резултате у образовању; Награда за описмењавање „Златно слово“; Златне значке резервних старешина, народне одбране, бораца, синдиката, горана Србије, као и многе друге.
У том низу, свакако твоје најдраже признање је Орден братства и јединства са златним венцем.
Али, био си поносан и на податак да си шест пута био ударник на радним акцијама широм Југославије (Брчко-Бановићи, Добој-Бања Лука, Нови Београд, Власина, итд.).
Са шеснаест година био си члан СКОЈ-а, са седамнаест постао си члан Комунистичке партије Југославије (1947), а са 24 си већ био учесник Четвртог конгреса Савеза омладине Југославије. Потом се ређају: Пети конгрес Савеза синдиката Србије и Шести конгрес Савеза синдиката Југославије, Једанаести конгрес СК Југославије и Десети конгрес Савеза комуниста Србије. Наравно, био си присутан на конгресу када је формиран СПС, као и на Петом и Шестом конгресу СПС. И да се не заборави – био си и савезни посланик у два мандата и пуковник у резерви.
Драги Заре,
Вероватно сам што шта пропустио да кажем, јер ми понестају речи за твој рад и твоју доброту, али знам да ми нећеш замерити. Знам да су твоји најближи – син и кћерка од покојне мајке и тебе научили много тога чега нема у књигама, али има у животу – у пребогатом животу као што је био твој. Јер, био си добар отац, супруг, рођак, сарадник и пријатељ.
Почивај у миру и нека ти је спокој души.
15. јануара 2024.