„МАЈОРСКА ЛИГА“ ГЕНЕРАЛА СИМОВИЋА
Слободарски, демократски, антифашистички, патриотски, властитим борбеним традицијама одани, а чврсто верујемо и већински део Србије – историјске и судбинске, прекретничке и превратничке догађаје од 27.марта 1941, нарочито оне у својој престоници, назвао је непоклеком.
Пред силом и неправдом, смртном опасношћу од највеће злосреће у новијој историји света, нацифашизма. Тако је у теми о историји Србије у Другом светском рату и уопште антифашизму остало заувек записано: као наук и опомена, прекор и незаборав. То је једно од знамења по којима нас прогресивни свет с којим живимо препознаје, признаје, своји.
Одговор на фашизацију
Као одлучан и снажан, бескомпромисан одговор на драматичну фашизацију политичких и војних врхова земље, на неприхватљиву одлуку државног врха о присаједињењу Краљевине Југославије фашистичком Тројном пакту – група прогресивних и демократски и прозападно оријентисаних, родољубљем надахнутих и, махом, младих официра ЈВ, звана „Мајорска лига“, са армијским генералом Душаном Т.Симовићем на челу, извела је државни удар, протерала из земље протагонисту договора, пактирања и сарадње са Хитлером кнеза намесника Павла Карађорђевића, бацила профашистичку, издајничку и капитулантску владу Цветковић-Мачек, извела слободарске, демократске и радне масе на најжешће демонстрације против фашизма и манифестације за одбрану земље.
Избор групе завереника за вођу и председника антифашистичке владе није био ни спонтан ни случајан; реч је била о у јавности веома присутној и познатој личности: армијски генерал ЈВ, дотадашњи начелник Генералштаба па командант Ваздухопловства, вишегодишњи уочиратни главни уредник (поред редовне дужности) веома цењеног часописа „Ратник“, професор на највишим војним школама, официр са искуством из три рата вођена почетком века за слободу Србије, осведочени патриота одан борбеној традицији властитог народа, веран завичајној Шумадији и угледној породици. Душан Т.Симовић (Крагујевац, 1882 – Београд, 1962.).
Хитлер гневан и повређен
Изабрали га за председника пучистичке владе, личност најодговорнију за судбину државе, још у једној, сурово тешкој, за њен опстанак судбинској ситуацији, када је Фирер, гневан и дубоко повређен због, догађајима од 27.марта у Београду, нанете „издаје и увреде Трећег Рајха од стране Србије“ – својом операцијом „Потхват 25“ – осудио Србију на смрт, са наредбом својим трупама да – заједно са Дучеовим, Хортијевим, Борисовим, Антонескуовим, дакле офанзивом са територије 5 од 6 наших суседа, од којих су сви сем Грчке одавно гајили отворене претензије према територији државе тим „Потхватом“ осуђене на смрт.
Сам пристанак да се у тако суровим околностима стави на чело Владе и преузме одговорност за судбину крајње угрожене државе био је чин спремности на ризик и жртвовање, чин одговорности пред историјом за достојанствено преузимање обавеза прве личности у одбрани земље, одговорности за њену одбрану, судбину, опстанак.
Отуда је тај Генералов чин од 27.марта, од већине искрено поздрављен и надобудно прихваћен, био и трајно остао међаш за дубоке политичке и војне поделе у Србији на оне који су за отворену колаборацију за фашизмом, са окупатором, са душманима нашег народа, с једне, и за одлучну борбу за слободу отаџбине са друге стране. И нико добронамеран га од тада, као начелника Штаба Врховне команде, као председника Избегличке владе у Лондону (до јануара 1942.), као кандидата за министра одбране Друге Југославије у „Влади наде“ доктора Шубашића с јесени 1944, као повратника, одмах после Дана победе, у Београду, где је 17 година живео у слободи, животом свог народа – није имао разлога ни попреко погледати, а камо ли осумњичити за учешће и у најбезазленијој афери које су се, и то оне велике, у врховима елита дневно смењивале.
Храбри војник, частан човек
Или за непоштовање властите породице у којој је отац Тодор био познати адвокат, старији брат Светислав, пешадијски бригадни генерал, а млађи, лекар Миша, професор Универзитета и резервни потпуковник.
Из његових пет књига из ратне вештине тешко да би струка (оног времена) довела у питање истинитост и ваљаност којег навода, што подједнако важи и за наводе из његових мемоарских записа из дугог и часног деловања од 1908. када је, у Немачкој, завршио генералштабно усавршавање, па преко два балканска и два светска рата, а које је (записе) завештао Војно-историјском институту у Београду – зарад чувања и коришћења у име истине.
Ето суштине објашњења зашто је армијски генерал ЈВ Душан Т.Симовић за најуже руководство СУБНОР-а Србије, за разлику од свих његових колега, „сасвим друга прича“, личност на чије вечно почивалиште делегације највишег борачког руковдства Србије поводом својих највећих празника, у знак признања оног што је (у)чинио и значио за отаџбину у једном, како рекосмо, прекретичном и превратничком времену, полажу цвеће, поштујући у његовој личности храбра војника, часна човека, верног народу из којег је потекао, оданог антифашизму.
(аутор је Иван Матовић, главни уредник листа „Борац“)
