Преносимо

НИЈЕ МИЛУНКА ЗАБОРАВЉЕНА

Из дневног листа „Политика“, из рубрике „Међу нама“, преносимо писмо у вези са хероином Милунком Савић.

„Свима који и површно познају историју балканских и Првог светског рата, добро је познато херојство Милунке Савић, једине жене хероја, наредника у српској војсци, жене, највећег јунака међу савезничким армијама. Као бивши војник доживео сам велико задовољство што је достојно сахрањена 10.11. 2013. у Алеји великана, чиме је исправљена вишедеценијска историјска неправда коју је према њој учинила њена држава после Првог светског рата. После 12 одликовања и девет рана била је одбачена, скрајнута и доживела невиђену беду. На интервенцију сабораца постала је чистачица и опрала на хиљаде степеница и прозора у једном великом државном надлештву, а да би издржавала породицу чистила је и београдске крчме. Уживала је веће поштовање у Француској и Британији него у Србији, за чију се слободу херојски борила.

Комунисти су јој дали пензију 1945, па о материјалном стању није више морала да брине, водила је унуке у бање и путовала по Европи. Почетком 1970. Скупштина града доделила јој је комфоран стан који су опремила београдска предузећа. Њен унук Дејан Станков је причао: „Нису тачне приче да су је комунисти прогањали“ (Бранислав Кривокапић), а други унук Ђорђе Минков да су на сахрани „српске Јованке Орлеанке“ говорили високи официри ЈНА (забележио Новица Пешић).

Због свега реченог, није основана оцена председника Николића да је „била невидљива и безначјна за комунистичку Југославију зато што…није била југословенска партизанка“ („Политика“, 11.11.2013).

Комунисти нису заборавили ни Милунку, као ни удовице ветерана које су добиле пензије, сходно чиновима својих мужева.

Српска хероина је високо цењена у свим савезничким државама учесницама Првог светског рата, али је била заборављена и одбачена у сопственој домовини, у Србији за чију је слободу пролила много крви, то је њена највећа рана. За то се никако не може оптужити комунистичка власт која јој је вратила достојанство и обезбедила живот достојан човека.

Желим овом приликом да истакнем још нешто. Ускоро ће проћи век од почетка Првог светског рата, а по најмлађем српском војнику – Момчило Гаврићу се не зове ни једна школа, улица или касарна. Рођен је 1.маја 1906. године. У августу 1914. постао је ратник, учествовао је у свим биткама српске војске. По пробоју Солунског фронта демобилисан је са 20 година, као најмлађи поднаредник на свету. Француски председник Митеран му је 1985. доделио орден. Бранислав Гаврић, син најмлађег војника међу 33 земље које су учествовале у Великом рату, прича да је његовом оцу на Крфу сашивена прва униформа по мери, да му је Арчибалд Рајс поклонио сат, а генерал Лапард је рекао „да је француски војник, добио би споменик на Јелисејским пољима.

 

Бранко Гулан

пилот пуковник авијације у пензији,

учесник НОБ-а, Београд“