ПЕРИОД МУЊЕВИТОГ РАТА, СЕПТЕМБАР 1939 — ЈУН 1941.

РАТ НА ЗАПАДУ ЕВРОПЕ, СЕПТЕМБАР 1939—ЈУН 1940.

Обостране војне и политичке припреме.—Усвајајући дефанзивну доктрину, Француска је изградила 1927—39. на граници према Немачкој Мажиновљеву линију, од Швајцарске до р. Мезе, у дужини од око 400 км. Граница према Белгији утврђивана је 1937—39, али много слабије од границе према Немачкој. Према Италији Французи су у Алпима изградили само форове за одбрану планинских превоја. Користећи се вештачким каналима и токовима река, Холандија и Белгија су изградиле дубље у унутраш­њости земље систем утврђења за заштиту од евентуалног немачког напада. Немци су према Мажиновљевој линији и дуж граница према Луксембургу, Белгији и Холандији, изградили своју одбрамбену Зигфридову линију, која се пружала од Швајцарске до Гелдерна, на холандској граници.

Француски ратни план израђен у марту 1938. предвиђао је две варијанте: дефанзиву, у случају напада нацистичких главних снага на западу, и офанзиву преко Луксембурга и Белгије, у случају напада немачких главних снага на Пољску и Чехословачку.

У В. Британији је поновно уведена општа војна обавеза (На­тионал Сервице Ацт) 2. 9. 1939, истог дана када је објављена и мобилизација; обухватила је све мушкарце од 18. до 41. године. У духу британско-француског споразума из 1939. В. Британија је формирала Британске експедиционе снаге (Бритисх Еxпедитионарy Форце — БЕФ), које су се спремале да хитно крену у Француску. У британску нову владу ушли су В. Черчил и Е. Идн (Антхонy Еден), поборници одлучног отпора Хитлеровој Немачкој. Успо­стављен је и британско-француски Врховни ратни савет (Супреме Wар Цоуцил, Цонсеил Супреме де гуерре) за заједничко вођење рата.

Још док се криза око Пољске ближила врхунцу, Француска је 23. августа наредила мобилизацију делова за заштиту североисточне границе. Поводом тога Немачка је изјавила 26. августа да ће безусловно поштовати неутралност Холандије и Белгије, али то није утицало на даље одлуке француске Врховне команде. Општа мо­билизација у Француској објављена је 2. септембра, концентра­ција француских снага почела је 5. септембра, с претпоставком да ће Италија и Белгија бити неутралне, а завршена 22. септембра. Најпре су концентрисане активне, а затим резервне дивизије. Фран­цуска је у септембру мобилисала 109 дивизија: 91 у метрополи (86 пешадијских различитог типа, 3 коњичке, 2 лаке механизоване дивизије, 2 оклопне бригаде и друге мање јединице) и 18 у преко­морским поседима. Мобилисано је још 40 самосталних тенковских батаљона, 409 ПА батерија и 56 артиљеријских пукова у резерви. Било је и разних тврђавских посадних јединица, јачине око 15 ди­визија. Француско РВ у метрополи имало је 1320 борбених авиона, од којих 494 застарела; морнаричко ваздухопловство располагало је са 350 авиона.

Стратегијски развој француских снага у Европи извршен је дуж целе североисточне границе, углавном, под заштитом Мажиновљеве линије. Самостална 6. армија (око 10 дивизија) груписана је на италијанској граници, а главне снаге (око 85 дивизија) — Североисточни фронт, под командом ген. 2. Жоржа, дуж границе према Немачкој, Луксембургу и Белгији, са слабијим деловима према Швајцарској. У саставу тог фронта биле су: 7. војна област (према Швајцарској), 8. армија, 2. група армија (5, 4. и 3. армија) под командом ген. Г. Претлаа (Гастон Прителат), и р. група армија (2. армија, Арденска армијска група и 1. армија), под ко­мандом ген. Г. Бијота. У стратегијску резерву фронта одређена је 7. армија, лоцирана око Ренса. За подршку Североисточног фронта биле су одређене 1. вазд. ловачка групација, 2 извиђачке групе, 3 групе за осматрање из ваздуха и 2 бомбардерске ди­визије за тучење немачке позадине. На Мажиновљевој линији није било обједињено командовање, нити је француска Врховна команда располагала резервом.

Ратни план британског Адмиралитета полазио је од претпо­ставке да ће В. Британија, у савезу с Француском, водити рат, истовремено, против Немачке и Италије, а да ће у каснијој фази рата имати против себе, вероватно, и Јапан. Британци су, као нај­важније, оценили домаће ратиште, тј. морски простор око Британских острва са трансатлантским и дужатлантским комуникацијама које су конвергирале ка том подручју. Значај Атлантика у предсто­јећем сукобу био је појачан и тиме што се очекивало да ће Италија бити у стању да прекине британски трговачки саобраћај кроз Средо­земно море и тако присили бродове да од аустралијских и индијских лука до В. Британије и обрнуто, плове дужим путем око Рта добре наде (Каап дие Гоеие Хооп) и кроз јужни Атлантик. Жаришна под­ручја поморског саобраћаја на Атлантику била су под контролом команди за северни Атлантик са седиштем у Гибралтару, јужни Атлантик са седиштем у Фритауну, и на Бермудима се налазила команда за Америку и Западну Индију (Антиле). Свака од тих команди имала је флоту од неколико крстарица и разарача. Део Атлантика југоисточно од Гренланда, западноевропска мора и Арктик били су под контролом Домовинске флоте, чија је главнина базирала у Скапа Флоу на Оркниским острвима (7 бојних бродова 1 крсташа, 2 носача авиона, 14 крстарица, 17 разарача, 7 флотних миноловаца). Команданту Домовинске флоте биле су подређене Хамбершка ескадра (2 крстарице и 9 разарача) чији је задатак био да се бори са немачким лаким снагама које би се појавиле у јуж­ном делу Северног мора и Каналска ескадра (2 бојна брода, 2 носача авиона, 3 крстарице и 9 разарача) која је контролисала улазе у Ламанш. Одржавање повољног оперативног режима у обалским водама Британских острва било је поверено Поморским командама Росајт, Нор (Норе), Портсмут и Западни прилази (са седиштем у Плимуту), које су располагале разарачима, противподморничким и ескортним бродовима и миноловцима. За заштиту обалског саобра­ћаја било је предвиђено да се положе минска поља дуж читаве источне обале В. Британије. Поред свих тих, у суштини дефанзивних мера, ратним планом је била предвиђена и блокада која би се из­водила контролом прилаза Северном и Средоземном мору.

Хитлер је 6. октобра понудио В. Британији и Француској мир, предлажући да се санкционише ситуација у Европи. Та понуда је била још један његов покушај изигравања савезника; само 10 дана раније он је изјавио командантима видова оружане силе да ће напасти што је могућно пре западне савезнике, да би искори­стио постојећи високи морал војске и народа и премоћ у ратним средствима. Указао је и на то да изјава о неутралности Белгије, Холандије и Луксембурга, дата у августу, више не обавезује Немачку. Већ 9. октобра Хитлер је издао директиву за операције на западу преко холандске, белгијске и луксембуршке територије, да би се немачке оружане снаге што више приближиле Британским острвима и боље заштитиле Рурску област.

Припремајући се за напад на Пољску, Немачка је предузела опсежне мере за војно обезбеђење на Западу ( Фал Вајс). У почетку рата, на Западу Немци су имали групу армија Ц (35 дивизија) под командом генерала В. Леба ; 5. армија нала­зила се према Холандији, Белгији и делу Луксембурга; 1. армија од Луксембурга до Рајне, а 7. армија дуж Рајне до Швајцарске. Док су се операције у Пољској успешно развијале, та група армија стално је попуњавана новим дивизијама и до 10. септембра имала 44 д. За подршку је имала 2. и 3. ваздухопловну армију са око 1400 авиона. Њен је задатак био да за време напада на Пољску штити западну границу, ослањајући се на Зигфридову линију и не ангажујући се ни у каквим офанзивним дејствима. Немачка ратна морнарица добила је задатак да брани обалу, штити сопствене и напада комуникације противника, подржава копнене и ваздушне операције на обали и служи као политичко-стратегијски инструмент рата. Главнина поморских снага налазила се у Северном мору, а џепни бојни бродови Деутсцхланд и Граф Спее, 2 брода за њихово снабдевање, као и 18 подморница, испловили су пре избијања рата на Атлантик.

Пошто је савладао Пољску, Хитлер је одлучио да на Западу преде у напад што пре, још у току 1939, али је због неповољних атмосферских прилика био одгођен за 1940.

Период граничне активности, септембар 1939 — мај 1940. — Почетком септембра 1939. Француска и В. Британија биле су војнички неспремне за дејства ширих размера. На тражење пољске владе, француска Врховна команда наредила је 4. септембра да 2. група армија (3, 4. и 5. армија) предузме офанзиву на Сарском фронту, између Рајне и р. Мозела (Мосел) — Операција Сарре. Њен задатак био је да избије до Зигфридове линије и веже што веће противникове снаге. Већ 4. септембра дошло је до првих борбених дејстава. Французи су споро напредовали, јер су се кретали преко густих противникових минских поља. Француска 4. армија и лево крило 5. армије прешли су 6/7. септембра границу. Наредних дана нешто је напредовала 4. армија у рејону Сарбрикена и приближила се Зигфридовој линији, али је ту задржана. Кад је постало очигледно да је слом пољске војске неизбежан, француска Врховна команда обуставила је 12. септембра припреме 2. групе армија за напад на Зигфридову линију. Истог дана се с тим сагласио савезнички Врховни ратни савет, а 29. септембра наређено је да све снаге пређу у дефанзиву на ћелом фронту. Одмах затим почело је са Сарског фронта пребацивање најбољих француских дивизија на границу према Белгији, због опасности од евентуалног немачког напада преко Белгије, јер су Немци почели пребацивати своје дивизије из Пољске на Запад. — Док су још трајале припреме за офанзивне операције великих размера, Немци су 16. октобра извршили напад на Сарском фронту, где су Французи у септембру напредовали, и убрзо их одбацили преко границе до Мажиновљеве линије.

У тренутку избијања рата најважнији задатак британске мор­нарице био је да обезбеди пребацивање Експедиционог корпуса у Француску. Први контингент упућен је разарачима већ 4. септембра, а 10. септембра приспео је у Шербур и први конвој с тру­пама. Пошто Немци нису ометали то пребацивање, Британци су у октобру почели да упућују конвоје у луке североисточно од Ле Авра, укључујући и луку Кале. Пребацивање Експедиционог корпуса завршено је до почетка јуна 1940, када се у Француској нашло око пола милиона британских војника и 89 000 возила. Блокаду Немачке Британци су објавили првог дана рата. Подморничке па­троле распоређене су на прилазима немачкој обали. Хамбершка ескадра крстарила је дуж југозападне норвешке обале, а главнина Домовинске флоте налазила се на отвореном мору. Северна па­трола, која је надзирала пролазе између Британских, Ферерских острва и Исланда, успостављена је 6. септембра, али је због помањ­кања снага, имала истовремено, просечно само по пет бродова на задатку. У октобру у састав те патроле почели су да улазе на­оружани трговачки бродови. До почетка априла 1940. Северна па­трола пресрела је 22 немачка транспортна брода, који су се већи­ном сами потопили да не би били заплењени, а 376 неутралних бро­дова упутила у луке за контролу терета. Ипак, око 100 немачких бродова успело је да се пробије до домаћих лука, а 325 бродова да се склони у луке неутралних земаља. Британски трговачки бро­дови почели су да саобраћају у конвојима већ од првих дана рата, с изузетком бродова који су возили брже од 15 чв, или спорије од 8 чв. Тај саобраћај у конвојима обављао се у редовним интер­валима (конвојски циклус), увек из истих лука. Конвоји за Северну Америку полазили су, претежно, из лука на западној обали, а до пада Француске и из ушћа Темзе. Жаришно подручје британског саобраћаја налазило се у водама Западних прилаза, северно и јужно од Ирске. Да би спречили немачким подморницама најкраћи пут до тог подручја, Британци су средином септембра положили око 3000 мина у Доверским вратима (Страх оф Довер, Пас де Цалаис).

До краја 1939. положено је и минско поље дуж источне обале В. Британије, а и неколико офанзивних минских банака пред немачком обалом. — Немачке подморнице почеле су борбена дејства одмах после избијања рата. Прва жртва био је путнички брод Атхениа, потопљен првог дана рата, без претходног упозорења, што је било у супротности са Хашким конвенцијама. Први већи успех немачке подморнице постигле су 12. септембра када је једна од њих потопила носач авиона Цоурагеоус. Немци су постепено, до средине новембра, прешли на вођење неограниченог подморничког рата, потапајући све непријатељеве трговачке бродове без претходне опомене у подручју до меридијана 20°W ( Подморнички рат). Ипак, због ограниченог броја подморница и неповољне операциј­ске основице, успеси немачких подморница били су скромни све до јуна 1940: месечни прошек износио је нешто преко 100 000 БРТ, уз губитак 2—3 подморнице ( Битка за Атлантик). Слично Британцима, и Немци су пред својом обалом положили минско поље које је допирало скоро до Скагерака (западни бедем), а током 1940. продужили га на север до изнад луке Берген на норвешкој обали ( Мински рат). Осим тога у много већој мери него Британци, Немци су водили офанзивни мински рат и, захваљујући употреби магнетских мина, постигли су зна­чајне успехе првих месеци рата, а нарочито у новембру 1939. када је од минских експлозија потонуло 27 бродова са 120958 БРТ и 1 разарач, а многи други бродови били оштећени. Мине су полагане подморницама и разарачима, а крајем новембра почели су да их полажу и авиони. У априлу 1940. почели су и Британци да полажу авионима магнетске мине, али у знатно мањем обиму од Немаца.

Француска авијација учествовала је у подршци трупа у сарској операцији, а британска је вршила мање нападе на објекте на не­мачкој обали и острвима (Вилхелмсхафен и Хелголанд). Британци су крајем новембра укинули ограничење ваздушне активности, које су завели после уласка у рат, па је стратегијска авијација добила веће могућности за дејства у наредном периоду. Одлучено је да почну ноћна бомбардовања немачких лука, индустрије, сао­браћаја и складишта. У то време британски напади из ваздуха били су скромни. Све до маја 1941. авијација обеју страна ограничила је своју активност, углавном, на извиђање и бацање пропаганд­них летака.

После пада Пољске, активност на копненом фронту сводила се, искључиво, на дејства патрола и артиљеријске двобоје; савезници су иза Мажиновљеве линије, практички, остали пасивни. То је не­гативно утицало и на морал трупа и на расположење народа (тај период рата назван је чудни рат — дроле де гуерре). За то време Немци су се ужурбано припремали; средином октобра прикупили су дуж западне границе три групе армија са 98 дивизија: према Холандији и северној Белгији групу армија Б (18. и 6. армија) под командом ген. Ф. Бока; према Белгији и Луксембургу групу армија А (4, 12. и 16. армија) под командом ген. Г. Рундштета, а према Француској групу армија Ц (1. и 7. армија) под командом ген. В. Леба. После неких измена у плану за офанзиву ( Фал Гелб) и после њеног одгађања за повољније временске прилике, немачка Врховна команда копнене војске израдила је до 19. октобра план по којем би се главни удар на западу извео десним крилом, тј. групом армија Б (37 дивизија, од којих 8 оки. и 2 мот.) правцем: Брисел—Гент—Брехе (Бругге); група армија А (27 дивизија, од којих 1 оки. и 1 мот.), продором преко Мезе код Динана (Динант), штитила би леви бок групе армија Б. Левокрилна група армија Ц (25 дивизија) имала би задатак да веже што јаче противникове снаге, ослањајући се на Зигфридову линију. У стра­тегијској резерви остављено је 9 дивизија. Тај план подсећао је на Шлифенов из 1905. Већ 29. октобра, по другој варијанти плана, група армија Б појачана је на 43 дивизије; предвиђена је и упо­треба две ваздушнодесантне дивизије. Одлука о нападу на Холандију донета је 9. новембра ради предности које је холандска те­риторија пружала у организовању ПАВ одбране Рура и за предузимање ваздушних акција против В. Британије. Док се одгађала офанзива на Западу, општи план мењан је неколико пута. На сугестију ген. Е. Манштајна, план је почетком 1940. из основе измењен — главни удар требало је да изведе група армија А преко Ардена, где се непријатељ најмање нада, да тамо фор­сира р. Мезу и продре оклопним клиновима дуж р. Соме до мора, и да тако одсече савезничке снаге у северозападној Француској и јужној Белгији, за које се рачунало да ће ући у Белгију чим Немци пређу њену границу. Затим би се концентричним ударом група армија А и Б уништиле противникове снаге одсечене од главнине у Француској. Хитлер је усвојио Манштајнову идеју и 22. 2. 1940. одобрио пету, последњу варијанту плана. Директивом од 24. 2. 1940. одређени су задаци и јачина појединих група армија. Убрзо је извршено прегруписавање јединица. У склопу припрема за во­ђење рата, Немци су у зиму 1939/40. појачали производњу рат­ног материјала, извршили нову мобилизацију обвезника и формирали нове јединице.

Док су трајале немачке припреме за напад, угрожене државе на западу нису се могле споразумети и заузети јединствен став. Холандија и Белгија упорно су одбијале предлоге Француске и В. Британије да с њима закључе војни савез и ускладе ратне планове. Истовремено, настојале су да Немачку увере у своју потпуну неутралност.

Савезници су рачунали да ће немачка војска сигурно упасти у Белгију и Холандију, али могућност о пробоју преко Ардена, због погрешног мишљења да неповољно земљиште у Арденима онемогућава крупније оперативне подухвате, искључена је у разматрањима француске Врховне команде и савезничког Врхов­ног ратног савета. Зато није израђен никакав план који би предви­ђао немачки пробој преко Ардена. Претпостављајући да ће главни немачки напад бити усмерен преко централног дела Белгије, ген. М. Гамлен, истовремено и командант копнене војске и начелник Штаба националне одбране, донео је одлуку о дефанзиви дуж немачко-француског граничног фронта. У уверењу да је напад на Белгију, а можда и Холандију, неминован, рачунало се да ће француско-британске снаге ући у те земље да им пруже помоћ. Све варијанте француског плана предвиђале су захођење левог крила савезничког распореда и његов улазак у Белгију, са дубљим или плићим истурањем савезничких армија у сусрет Нем­цима. То је одговарало немачким предвиђањима.

Француско-британски Врховни ратни савет усвојио је 17. но­вембра варијанту уласка у Белгију и Холандију која је предви­ђала најдубље истурање савезничких снага у територију тих зе­маља (офанзивна варијанта Бреда и Албериканаал маневра Дyле).

О томе су обавештене обе државе и предложени планови за организовање одбране на одговарајућим линијама. Белгијска Врховна команда тада је усвојила француско-британску понуду да савез­ничке снаге уду у Белгију ако је Немачка буде напала. Белгијанци су предвидели да пруже упорну одбрану на Мези и Албертовом каналу ради стварања потребног времена за ефикасну савезничку интервенцију. Холандска Врховна команда добила је сличну по­нуду. Пошто њене снаге нису биле довољне за ефикасну одбрану у случају немачког напада, било је предвиђено да се напусти североисточни део земље и војска повуче на линије Греббе и Пеел, да би се поплавила нека подручја на правцу немачког напада. У најгорем случају предвиђена је и могућност да се војска повуче у крајњи северозападни део — у Холандску тврђаву (Вестонг Холланд).

На фронту је и даље трајало затишје. Ни савезници ни Немци нису предузимали веће војне акције. Немци су појачавали про­паганду усмерену на рушење морала противника. Агенти и пета колона деловали су у истом смислу. Француска влада, којој је На­родна скупштина 2. децембра дала пуну власт за време рата, потписала је са британском владом 28. марта декларацију да неће склапати с Немачком сепаратно примирје.

Операције 10. мај — 25. 6. 1940. — Прва фаза, од 10. маја до 4. јуна. — Немачке оружане снаге искористиле су поуке из дотадашњег ратовања. Нарочито се показало ефикасним масирање оклопних јединица на главним правцима, и тесно садејство КоВ и ваздухопловства. Одлучивши се да пробију савез­нички фронт код Седана, Немци су рачунали да то изведу масов­ним ударом оклопних јединица. Чекало се само на повољне вре­менске прилике па да прикупљене армије пређу у напад по плану Фал Гелб. Чим су метеоролошке прогнозе у мају наговестиле дужи период лепог времена, Хитлер је одредио да напад почне 10. маја.

Немци су главнину својих дивизија прикупили дуж француске, луксембуршке, белгијске и холандске границе — укупно 137 ди­визија, од којих 10 оклопних, 7 моторизованих и по једна коњичка, падобранска и ваздушнодесантна. У Пољској су задржали 13 дивизија. Уочи напада, Немци су своје снаге распоредили у три групе армија: група армија Б (генерал Ф. Бок) — састава 18. и 6. армија, укупно 22 пешадијске, 3 оклопне, 21/3 моторизоване 1 по једна ваздушнодесантна, падобранска и коњичка дивизија — распоређена је према Холандији, јужно од Доње Рајне (Недер Ријн); група армија А (генерал Г. Рундштет) — састава 4, 12. и 16. армија, укупно 34 пешадијске, 7 оклопних и 3 1/3 моторизоване, 1 брдска и 3 дивизије у резерви — распоређена је према Белгији и Луксембургу; група армија Ц (генерал В. Леб) — састава 1. и 7. армија, укупно 19 пешадијских дивизија — распоређена је дуж француско-немачке границе. У стратегијској резерви Врховне ко­манде копнене војске биле су 42 1/3 дивизије, од чега 1 1/3 моторизована, углавном, намењена за ојачање групе армија А на центру. За садејство копненим снагама одређене су 2. и 3. вазд. армија, с укупно 2768 авиона (1120 бомбардера, 342 обрушавајућа бомбардера, 1016 ловаца, 42 јуришна авиона и 248 раза­рача; 2. ваздушна флота (генерал А. Кеселринг — в.) потчињена је команданту групе армија Б, а 3. вазд. армија (генерал Х. Шперле, Хуго Сперрле) команданту групе армија А.

На граници према Италији (Југоисточни фронт) налазила се фран­цуска Алпска армија, под командом генерала Р. Олрија (Рене Олрy), од 4 пешадијске дивизије, 40 батаљона алпских ловаца, укуп­но 185 000 војника. Североисточни фронт, под командом ге­нерала З. Зоржа, обухватао је целу преосталу француску границу до Ламанша. У његовом саставу биле су: 3. група армија (ге­нерал А. Бесон, Антоине Бессон), коју су сачињавали 45. тврђавски корпус (2 дивизије), на граници према Швајцарској, и 8. армија (5 пд и 1 кбр), оријентисана према делу швајцарске и немачке гра­нице; 2. група армија (генерал Г. Претла), у којој су биле 5, 4. и 3. армија, укупно 18 пешадијских, 1 тврђавска и 1 коњичка ди­визија, 1 коњичка бригада, посаде Мажиновљеве линије у јачини 8 тврђавских дивизија, и резерва од 7 дивизија, запосела је сав пре­остали део границе према Немачкој и Луксембургу, дуж Ма­жиновљеве линије; 1. група армија (генерал Г. Бијот) састава 2,9,1. и 7. армија и Британске експедиционе снаге (генерал Џ. Горт) укупно 27 пешадијских, 4 коњичке, 6 моторизованих, 3 лаке механизоване, 3 тврдавске дивизије, пола оклопне дивизије и 2 коњичке бригаде, запосела је целу француску границу од Луксембурга до мора. У стратегијској резерви, развученој дуж широког фронта, налазиле су се 24 пешадијске, 3 оклопне и 1 моторизована дивизија. У саставу француских армија било је 7 пешадијских северноафричких, 6 пеша­дијских колонијалних, по 1 мароканска и пољска пешадијска ди­визија и 3 коњичке бригаде спахија. Французи су располагали са 1501 авионом, од којих 1303 модерна (не рачунајући оне у по­задини, на поправци и у колонијама), а Британске експедиционе снаге са 416 авиона. Укупно су Французи располагали разним јединицама у јачини од око 115 дивизија; највећи део био је у са­ставу Североисточног фронта. У саставу 1. групе армија Британци су имали 13 пешадијских дивизија и 1 оклопну бригаду. — Основна карактеристика француско-британског стратегијског развоја била је у томе што су снаге распоређене кордонски, јаче на Мажиновљевој линији, недовољне према Белгији; недовољне су биле и стратегијске резерве, а оклопне и механизоване јединице негруписане, па нису биле спремне за брзу масовну и концентричну интервенцију и ефи­касан противудар на одређеном тежишту. Савезници нису искорис­тили искуства из дотадањег ратовања, већ су дочекали Немце са застарелим погледима на вођење рата.

Белгија је располагала са 22 дивизије; 10 је било распо­ређено дуж Албертовог канала, 2 у рејону Лијежа, 2 у рејону Намира и дуж р. Мезе, а остале у унутрашњости земље; 2 диви­зије биле су у стратегијској резерви. Ратно ваздухопловство имало је 310 авиона и 100 авиона у резерви. У очекивању немачког напада, Холандија је распоредила самосталне батаљоне дуж границе до р. Мезе, а иза ње 2 бригаде; на утврђеној линији Греббе биле су 4 дивизије, а на утврђеној линији Пеел 6 батаљона; у простору између Ротердама и Амстердама (Холандска тврђава) био је 1. корпус од 2 дивизије, а јужно од реке Вал (Wаал) 3. корпус, такође од 2 дивизије. Холанђани су имали свега 124 авиона и 44 хидроавиона. — Луксембург није имао редовну војску, него само малобројну групу жандарма.

У рано јутро 10. маја немачка авијација напала је око 100 аеродрома у Холандији, Белгији и северној и источној Француској, освојила превласт у ваздуху и тиме паралисала ефикасно супрот­стављање савезничког ваздухопловства. Да би спречили холандске и белгијске снаге да сруше мостове на Доњој Рајни, Валу, Мези и Албертовом каналу, Немци су ангажовали 7. падобранску и 22. ваздушнодесантну дивизију за транспорт авионима. Делови јединица ангажовани су и за напад на фор Ебен-Емал.Тада су први пут употребљене једрилице у рату. После интензивног ваздушног бомбардовања ваздушнодесантне и падобранске је­динице, намењене за дејства у Холандији, делимично обучене у униформе холандске војске, спустиле су се на предвиђене циљеве. Истовремено су немачке копнене снаге прешле границу Холандије, Белгије и Луксембурга. Оправдавајући тај напад, немачка влада изјавила је да је немачка војска морала интервенисати да би преду­хитрила намере савезника да преко Белгије и Холандије нападну Рурску област. Холандија и Белгија одбиле су захтеве Немачке да без отпора пусте њене трупе,на своје територије, и позвале са­везнике да им пруже помоћ. Истог дана савезници су наредили да се изврши маневар Дyле — улазак трупа у Белгију до реке Дајле (Дyле). Немачки ваздушни десанти на фор Ебен-Емал и мостове на Албертовом каналу потпуно су успели, а десанти на аеродроме, само делимично; првим бомбардовањем аеродрома уништен је највећи део белгијске авијације.

После тог удара, делујући брзо, тежиште активности немачког ваздухопловства пренето је на подршку нападних колона КоВ. Групе армија А и Б, с оклопним снагама у првом ешелону, почеле су 10. маја у 5 ч. и 35 мин. напад на фронту ширине око 300 км, а група армија Ц (1. и 7. армија) дуж Зигфридове линије везивала је француске снаге распоређене на том делу фронта. Тек што су Немци прешли границу Холандије, Белгије и Луксембурга, савез­нички предњи делови (механизовани и коњички) ушли су у Белгију, а за њима главнине француске 9, 1. и 7. армије и Британске експе­диционе снаге. Немци су брзо наступали. Уз помоћ пете колоне, коју је сачињавала немачка мањина у Холандији, и уз пот­пуно изненађење, немачка група армија Б достигла је првог дана са 18. армијом линију Пеел у Холандији и заузела са 6. армијом Мастрихт (Маастрицхт); она је прешла на свој дужини холандску и белгијску границу. На центру немачког распореда, из групе армија А, 4. и 12. армија — 15. оклопни корпус и оклопна група Клеист (19. и 41. оки. к), укупно 7 оклопних дивизија — подржане 3. вазд. армијом, пројуриле су кроз Луксембург и преко Ардена енергично продужиле да надиру на запад; на левом крилу 16. ар­мија журила је да избије на Мажиновљеву линију према Луксем­бургу. Истог дана делови француске 9. и 2. армије, пошто су ушли у Белгију, убрзано су се кретали у сусрет Немцима.

Немачка група армија Б пробила је 11. маја у Холандији ли­нију Пеел (18. армија) и избила на Зојд-Вилемсварт (Зуид-Wиллем-сваарт); широким фронтом њена 6. армија потискивала је белгијске снаге с обе стране Албертовог канала. Група армија А истог дана је десним крилом (4. армија) избила на р. Урту (Оуртхе), а њена главна ударна снага — 12. армија — приближавала се француско-белгијској граници и успоставила први борбени додир с истуреним деловима француске 2. армије. Њена левокрилна 16. армија приближила се преко Луксембурга крајњем западном делу Мажиновљеве линије, припремајући се да обезбеђује десни бок 12. армије кад она буде продирала на запад. Истовремено је лево од француске 2. армије, која је запосела положаје на левој обали р. Шјера (Цхиерс) и Мезе до Динана, избила француска 9. армија и запосела преостали део Мезе до Намира; одатле на север била је француска 1. армија до Вавра, југоисточно од Брисела. Брисел су браниле Британске експедиционе снаге дуж р. Дајле. Белгијска војска држала је троугао Намир, Лијеж, Албертов канал до Антверпена.

Сутрадан, 12. маја, крајња левокрилна француска 7. армија прешла је белгијско-холандску границу и приближавала се Бреди.

Белгијанци су одступали под снажним притиском немачке 6. армије; тврђава Лијеж, сада у позадини немачких снага, још је пружала отпор. На северном делу фронта, у Холандији, деснокрилна немачка 18. армија извршила је дубоки продор и избила пред Дордрехт (Дордрецхт), југоисточно од Ротердама, на саму ивицу Холандске тврђаве, и ту се спојила с падобранском групом спуштеном 10. маја. На југу, немачка 12. арми­ја, с истурених 5 оклопних дивизија (оклопна група Клеист), пробила се тог дана кроз Ардене. По­што је сломила отпор ко­њичких дивизија и бригада француске 2. и 9. армије, прешла је истуреним сна­гама увече белгијско-француску границу и из­била пред Седан.

У прва три дана борби Немци су постигли одлу­чујуће резултате. Кори­стећи се у великим размерама ваздушнодесантним и падобранским снагама, обезбедили су најважније прелазе преко река и канала, спречили плављење великих повр­шина земљишта, рушење комуникација, блокирали или уништили тврђаве, про­били утврђене линије, плански ускладили рад пете колоне са дејствима трупа, и изненадили противнике избором правца и брзином надирања. Масирање оклопних и моторизованих јединица и успешно садејство КоВ и авијације омогућило је извођење продора на сваком предви­ђеном месту. Француска и британска авијација претрпеле су веома велике губитке у борбама у ваздуху и од добро организоване противавионске одбране.

Управо кад су Немци створили предуслове за коначни удар код Седана, француски врховни командант оценио је да се немачка офанзива зауставља. Он је тек 12. маја почео да прецизира за­једничка дејства француско-британских, белгијских и холандских снага, верујући још да је тежиште немачке офанзиве усмерено ка Бриселу, због чега је раније одлучено да се у том правцу упуте јаке снаге: француска 1. армија и Британске експедиционе снаге, укупно 16 дивизија. Неочекивано избијање немачке 12. армије на Мезу, више је изненадило него забринуло Гамлена, пошто је веровао да Немци не могу прећи реку с јаким снагама, јер су је браниле 2. и 9. армија; у француској Врховној команди није се ни наслућивало да таква могућност постоји.

Немци су на Мези постигли велико стратегијско и тактичко изненађење: 12/13. рна)а из покрета су форсирали реку на неколико места, од Уа (Хоуx) до Седана, примењујући на сваком прелазу другачију тактику и средства, од пребацивања чамцима до подизања понтонских мостова. Где није било артиљерије да за­штити прелаз преко реке, употребљена је ватра из тенкова с полазне обале, или је тај задатак извршавала авијација. Да не би губили време за издавање нове заповести за форсирање реке, Немци су искористили заповест једне ратне игре, идентичне насталој ситуацији на Мези. Код Седана је први пут у историји извршена авијацијска припрема уместо артиљеријске са 700 авиона.

Ситуација за савезнике постајала је све опаснија. Немци су 13. маја на северном делу фронта пробили одбрану Холандске тврђаве и с оклопним јединицама надирали ка Ротердаму. Холанд­ска влада и двор су избегли у В. Британију. Белгијска војска се ужурбано повлачила. Тога дана уништено је неколико холандских, белгијских и француских дивизија. Заједно с холандском и бел­гијском војском, биле су угрожене француске и британске снаге у Белгији. Општи положај Француза још се више погоршао тиме што су на споју своје 2. и 9. армије, управо тамо где ће Немци вршити пробој, распоредили најслабије дивизије.

Ноћу 13/14. маја подигнути су на Мези мостови велике про­пусне моћи. Преко њих пребачене су оклопне дивизије на мосто­бране, са којих су 14. маја настављени напади несмањеном жес­тином. На северу се отпор холандске војске ближио крају. Немци су пробили линију Греббе, тешко бомбардовали Ротердам, и прину­дили његову одбрану да капитулира. Сутрадан, 15. маја, капиту­лирали су и остаци холандске војске; мањи број ратних бродова и велики део холандске трговачке морнарице прикључио се британској морнарици.

Британске експедиционе снаге су источно од Брисела издржале прве ударе немачке 6. армије и успешно извеле противнапад, али се северно од њих белгијска војска, којој је због капитулације Холанђана остао незаштићен леви бок, повлачила на предвиђене положаје да заштити Антверпен и Брисел. Британци су 15/16. маја са 96 бомбардера напали индустријска постројења у Руру, али тај масовнији напад, у општој савез­ничкој кризи, остао је уса­мљен и без ефекта.

Ма колико да је био критичан положај левог крила и центра савезника у Белгији и Холандији, Немци су тражили решење у северној Француској. Они су, поред два оклоп­на корпуса 12. армије, приближили и оклопни кор­пус 6 армије. Сада су се слиле те снаге у јединстве­ну масу велике пробојне моћи, која је у последња два дана нанела францу­ској 9. и 2. армији уништавајуће губитке: 15. ма­ја потпуно је разбијена 9. армија и све њене ре­зерве, јужније од ње, под концентричним уда­ром три оклопне дивизије код Седана, распало се лево крило 2. армије. Цео савезнички фронт, у дужини од 100 км, од Динана до Седана, био је пробијен. Три немачка оклопна корпуса (15, 19. и 41) прошла су кроз брешу и наставила надирање на запад.

Иако су брзина и правац продирања немачких јединица очи­гледно показивали који је циљ њихове офанзиве, француско командовање није адекватно реаговало. Французи су почесно убацивали дивизије у битку, покрети су били одвише спори према брзим манев­рима непријатеља, инфериорност борбених средстава и тактике претили су да се очигледни пораз претвори у катастрофу. Немци су добро оценили положај противника. Да би потпуно паралисали сваки ефект савезничких противмера на главном правцу продирања оклопних јединица, немачка авијација немилосрдно је тукла колоне избеглица који су напуштали своје домове, што је повећавало панику и хаотично стање трупа и позадине.

Од 15. маја немачка 12. армија незадрживо је продирала у прав­цу р. Соме. Да би њену ударну снагу до краја одржали, Немци су из 6. и 18. армије повукли три оклопне и једну моторизовану ди­визију, од њих формирали оклопну групу Хотх (15. и 16. оки к) и бацили је на десно крило 12. армије. Французи су до тада остали без стратегијске резерве, управо, у време када им је била најпо­требнија. Мада је намера немачке Врховне команде већ била очигледна, француска Врховна команда 17. маја, када је и Брисел пао, поверовала је да ће Немци променити главни правац операција и ударити на Париз. У том смислу донела је одлуке, које су и онако тешку ситуацију у даљем току операција учиниле још тежом. Док су се савезничке снаге у Белгији и даље бориле, из југозападне Холан­дије повучена је главнина 7. армије и пребачена до 18. маја на простор између Ене и Оазе (Оисе). Пошто нису располагали потреб­ним резервама, почели су извлачити неангажоване дивизије са дру­гих делова фронта ради заштите Париза. То је ишло на руку немачком плану у овој фази операција, јер су француске армије, јужно од не­мачких колона које су надирале, практично остале пасивне на још недовољно јаком левом боку немачке 12. армије, где би се већом савезничком офанзивом у томе часу могли постићи извесни резултати.

Немци су нарочиту пажњу поклонили заштити бока свог оклоп­ног клина и његове позадине, бојећи се савезничког противудара на тај још недовољно јаки бок, који се сваког дана видно продужавао. Далеко истурене оклопне јединице, које су сачињавале тај клин, сустизале су моторизоване; 2. и 9. армија из резерве врховног командовања форсирано су пролазиле кроз Ардене, прелазећи дневно и до 50 км, и запоседале положаје од Ене до Соме. Са њима су наступале и дивизије 16. армије. Већ 20. маја челна група немачких оклопних дивизија, приближавајући се мору, заузела је на Соми Амијен и Абевил (Аббевилле), у чијим је рејонима успоставила два мостобрана.

Због неуспеха смењен је 19. маја врховни командант француске војске ген. М. Гамлен, а на његово место постављен ген. М. Веган. Он је покушао — сада већ прекасно — да пресече немачки клин офанзивом окружене групе француских и британских дивизија са севера и са 7. армијом с југа, уз максимално коришћење авијације. Британци и Французи су 21. маја са севера вршили притисак на десни бок немачког клина, а француска 7. армија сутрадан с југа на леви бок. Али, ту је, већ у широком коридору клина, стајала и немачка 4. армија; на месту где су се Фран­цузи и Британци надали успеху, биле су најјаче немачке снаге: десет оклопних, четири моторизоване и преко тридесет пешадијских дивизија.

Док су 4. армија и оклопна група Хотх одбијале узалудне француске и британске покушаје да се пробију, оклопна група Клеист од Соме је скренула на север и 25. маја заузела Булоњсир-Мер, а сутрадан Кале. Немачке оклопне дивизије избијале су на канал Ламанш широким фронтом и приближиле се Денкерку на 20 км. Још када је немачка 6. армија 23. маја пробила фронт белгијске армије и када су наредних дана осујећени покушаји Француза и Британаца да се пробију из окружења, код отцепљених савезничких армија створила се атмосфера пораза и безнадежности. Сада је највећа брига врховног командовања била да се сачува Денкерк, једину луку на преосталој обали Фландрије, јер је 26. маја савезничка команда донела одлуку за евакуацију свих савезничких снага из Фландрије (операција Дyнамо). Истог дана Хитлер је наредио да се оклопна група Клеист, прикупљена на реци А (Аа) за напад на Денкерк, ту заустави, а задатак уништавања савезничке војске преузеле су пешадија и авијација. Капитулација белгијске војске, 28. маја, унела је још више пометњу у савезничку одбрану и припремање евакуације. Наредних дана на мостобрану Денкерка британске и француске снаге водиле су даноноћне борбе са немач­ким дивизијама и авијацијом, уз подршку британске авијације с острва (за 9 дана 651 бомбардерско, 171 извиђачко и 2739 ловачких полетања) при чему је постигнута локална превласт у ваздуху. Упркос тешким бомбардовањима из ваздуха и са земље, организовано је извлачење британских и француских снага бродовима свих врста. Последњи отпор преосталих Француза (око 40 000) престао је 4. јуна у 9 часова. — Савезници су изгубили целокупно тешко наоружање и опрему, али су успели да евакуишу 338 226 војника (198 315 Британаца и 139 911 Француза), највећим делом у В. Британију (мањи део Француза пребачен је на обалу јужно од ушћа Соме). Савезници су претрпели осетне губитке у бродовима и авијацији. Евакуацијом код Денкерка завршене су борбе у области северно од Соме и Ене; савезнички, сада скоро само француски фронт, са смањеним бројем Британаца и Пољака, протезао се од Рајне, дуж Мажиновљеве линије, Ене и Соме до Ламанша. — Прва фаза операција на западу завршила се тешким поразом савезника: за 25 дана Немци су уништили или заробили 71 дивизију —10 холандских, 22 белгијске, 9 британских и 30 француских — око 1 200 000 војника — и запленили или уништили њихову целокупну ратну технику и опрему.

Друга фаза — од 5. до 25 јуна. — Док су операције прве фазе биле у току, охрабрен немачким успесима, Мусолини је на састанку са шефовима оружаних снага, донео 29. маја од­луку да Италија уђе у рат пре предвиђеног времена. Тога дана формирана је италијанска Врховна команда. Мада материјално недовољно спремна, фашистичка Италија је рачунала да је наступило време за постизање великих успеха, уз мала улагања. Ући у рат против Француске значило је обезбедити сигурну победу над про­тивником који је на рубу пропасти, а објављивање рата В. Британији отварало је могућност да фашистичка Италија претвори Средоземно море у своје море (маре нострум). Мусолини је због такве пер­спективе одбио Черчилов апел од 16. маја да Италија избегне сукоб са В. Британијом и Француском, и Рузвелтову опомену од 31. маја. За улазак у рат одређен је 10. јун, у складу са немачким планом друге фазе операција. Италијани су на француској граници, од мора до Швајцарске, под командом Умберта Савоје (Умберто Савоиа, принципе ди Пиемонте), прикупили велике снаге: Западну групу армија (1. и 4. армију, укупно 22 дивизије) и 3 алпска оди еда. У резерви врховног командовања била је 7. армија (5 дивизија). За експлоатацију успеха те групе намењена је једна армија од 8 оклопних, моторизованих и брзих дивизија. Са ловачком авија­цијом за територијалну одбрану, на овом фронту Италијани су могли ангажовати око 800 авиона. Према италијанској граници стајала је сада знатно мања француска Алпска армија (5 дивизија) са још неким деловима. Њу је подржавало око 200 авиона.

Првих дана јуна општи положај Француске био је веома тежак. Њена армија изгубила је велики део живе силе и средстава, а морал трупа и позадине је опао. После пораза у првој фази операција, Фран­цуска је, у ствари, имала за одбрану свега 73 дивизије (51 пешадијска, 4 оклопне, по 1 моторизована и механизована, 3 коњичке 1 13 тврђавских), 2 британске пешадијске, 1 британску оклопну, 2 дивизије пољске војске и неке мање делове, тј. два пута мање од Немаца. Уз то, нашла се у неповољној стратегијској ситуацији. Осим на Мажиновљевој линији, бранила се на новим, фортификацијски неиз­грађеним положајима, оперативно недовољно погодним. Док су њихове оклопне јединице продирале од Ардена до Ламанша, Немци су, обезбедујући леви бок тих снага, успостављали нови фронт ка југу, на који су непрестано пристизале нове дивизије. Насупрот њима, стајале су знатно ослабљене француске армије: од западног краја Мажиновљеве линије ка мору фронт се протезао јужном обалом р. Шјер, р. Ене, р. Елете (Аилетте) и р. Соме. У насталој ситуацији распоред француских група армија је измењен. Померене су је­динице дуж Мажиновљеве линије, а од њеног западног краја до мора распоређене су две групе армија. Трећа група армија (6, 7. и 10. армија, укупно око 32 дивизије, од чега 3 француске оклопне, 1 британска оклопна, 1 француска моторизована и 3 француске лаке коњичке дивизије), најјача по броју дивизија, имала је задатак да заш­тити Париз; 4. група армија (2. и 4. армија, укупно око 19 диви­зија, од чега 1 оклопна и И лака механизована) имала је задатак да обезбеди везу између главних снага (3. група армија) и утвр­ђене зоне на истоку. За одбрану Мажиновљеве линије ангажовано је више снага него што је било потребно: 2. група армија (3, 5. и 8. армија и 20. корпус, укупно око 27 дивизија, од којих 13 тврђавских), око 1000 француских и нешто британских авиона. Уз то је авијација из јужне Енглеске требало да дејствује, по потреби, на фронту.

Французи су и овај пут погрешно оценили тежиште немачког удара: главна пажња и одбрамбени напори били су усмерени на заштиту Париза, а према најјачим немачким снагама стајала је најслабија француска 4. група армија. — Немци су задржали исти распоред дуж Зигфридове линије (група армија Ц: 1. и 7. армија — 24 пешадијске дивизије), а на осталом делу фронта су извршили прегруписавање: према француској 4. групи армија прикупљена је у врло кратком времену група армија А (2, 12. и 16. армија — 39 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), западно од ње, до мора, група армија Б (4, 6. и 9. армија — 36 пеша­дијских, 6 оклопних, 3 моторизоване и 1 коњичка дивизија); 18. армија (4 дивизије) распоређена је дуж обале, према Ламаншу, са задатком да га осматра и контролише; непосредно пред напад она је придата групи армија Б. Извршено је и пребазирање 2. и 3. вазд. армије ради успешне подршке групе армија А и групе армија Б. За предстојеће операције Немци су ангажовали укупно 103 пешадијске, 10 оклопних, 5 моторизованих и 1 коњичку дивизију. У резерви Врховне команде копнене војске било је 19 ди­визија.

Док су се на обали Денкерка под борбом укрцавале савез­ничке снаге, немачка Врховна команда копнене војске 31. маја издала је директиву за уништење француске војске (план Рот). У њој су изнесени задаци група армија. Основна идеја немачког плана била је да се групе армија ангажују у офанзиви узастопно. Деснокрилна група армија Б требало је да прва пређе у напад и брзо избије на доње токове Марне и Сене. Мада ће се у току њене операције дефинитивно одлучити о циљевима групе армија А, остала је непромењена идеја да се економише оклопним сна­гама и ваздухопловством: када успех групе армија Б буде дозволио, из њеног ће се састава пребацити оклопне дивизије на тежиште главног удара (група армија А), где ће се прикупљеном масом оклопних и моторизованих дивизија сломити отпор против­ника и муњевито продрети на југ; затим ће се скренути ка швај­царској граници и затворити све француске снаге у североисточној Француској.

Са мостобрана на Соми немачка група армија Б прешла је у офанзиву 5. јуна. Када су резултати првог дана борбе показали да истурање оклопних дивизија у први ешелон није донело брзо решење, Немци су одмах променили тактику и већ сутрадан, 6. јуна, масовно ангажовали пешадију, подржавану артиљеријом и авијацијом, па је француски фронт убрзо пробијен. Чим су отво­рили брешу између француске 10. и 7. армије, Немци су у тај међу­простор убацили 4 оклопне дивизије, што је изазвало коначно повла­чење целе 3. групе армија. Битка на Соми завршена је 9. јуна, када су разбијене француске армије одступиле преко Оазе и Сене. Немачка Врховна команда извлачи 10. јуна из састава групе армија Б оклопну групу Клеист (4 оклопне и 2 моторизоване дивизије) и рокира је на десно крило групе армија А, где ће се оди­грати тежишна дејства за сламање француске војске. Тако ће се овде наћи две оклопне групе — Гудериан и Клеист — велике ударне снаге, укупно 8 оклопних и 4 моторизоване дивизије. Не схватајући ни сада праве намере Немаца, француска Врховна команда формирала је Паришку армију од преосталих снага 10, 7. и 6. армије са задатком да на Сени и Оази заштити Париз, мада га Немци нису намеравали нападати; највећи одбрамбени напори вршени су онде где су били најмање потребни; 4. група армија стајала је, међутим, без појачања, јер се није претпостављало да ће се сав терет наредног удара свалити на њу.

Са релативно уског фронта на Ени, уз интензивну по­дршку авијације, група армија А прешла је у напад 9. јуна. Њене пешадијске дивизије су истог дана успоставиле мостобране на јужној обали Ене на фронту 2. и 12. армије. На њих су убрзо пребачене прве оклопне дивизије групе Гудериан. Наредне ноћи и сутрадан пешадијске и оклопне дивизије напале су главне положаје француске армије: када су пешадијске дивизије на себе привукле сву ватру бранилаца, оклопне дивизије су без тешкоћа прошле кроз слабо бра­њене међупросторе, налетеле на други одбрамбени појас и пробиле га широким фронтом. Покушај Француза да противударима зауставе Немце, није успео; њихове армије су разбијене, па је сав француски фронт у ширини од 450 км, од Мезе до мора, био у одступању. Већ 11. јуна Немци су ангажовали пристиглу оклопну групу Клеист и прешли Марну.

Фашистичка Италија је 10. јуна објавила рат Француској и В. Бри­танији; сутрадан су њене трупе почеле напад, који није утицао на општи ток рата против Француске, јер нису биле способне да продру даље од уског граничног појаса.

Док је немачка група армија Б напредовала западним делом Француске, ка Нормандији и Бретањи, група армија А је оклопну групу Клеист (4 оклд и 2 мотд) усмерила на југ, а на левом крилу оклопну групу Гудериан (истог састава) скренула ка југоистоку да би са групом армија Ц опколила све француске снаге од швај­царске до белгијске границе. Француски губици су брзо расли: од 5. до 12. јуна 22 дивизије су разбијене или уништене, а преостале десетковане. Немачка авијација је пред колонама немачких јединица које су надирале једнако тукла непрегледне масе избеглица на путевима и војску у одступању. Француско врховно командовање наређује 12. јуна да 2. група армија напусти североисточни део Француске (подручје Мажиновљеве линије и њену позадину), и повуче се на источни део линије Женева—Дижон (Дијон) — р. Лоара — р. Ом (Орне), на коју треба да одступе и преостале снаге француске војске. Истовремено, генерал М. Веган пред­ложио је Министарском савету да затражи примирје, да би се избегао општи распад и даље проливање крви. Пошто је схватила да је одбрана Париза, за коју је уложено много труда, бескорисна, Врховна команда је 12. јуна прогласила Париз отвореним градом; два дана касније, у њега су ушле немачке јединице. Повлачење разбијених француских армија претварало се у расуло. Око 5 милиона избеглица нашло се на друмовима којима су се повлачиле армије, што је уве­ћавало хаос и општу деморализацију.

Немачке трупе су брзо напредовале. Група армија Б прешла је р. Орн и лепезасто се ширила западном Француском; левокрилне дивизије групе армија А продирале су уз Мезу, залазећи иза леђа француске 2. и остатака 4. групе армија. Сада је и немачка група армија Ц прешла у напад на Мажиновљеву линију: њена 1. армија пробила ју је 15. јуна, а 7. армија 16. јуна. У исто време две деснокрилне оклопне дивизије оклопне групе Гудериан достигле су р. Рону и 17. јуна нагло скренуле на север, дуж швајцарске границе, да би са 12. и 16. армијом с југа и запада затвориле обруч око свих француских снага које су се нашле у североисточном делу Француске.

Када је слом био очигледан, француска влада је донела од­луку да понуди мир Немачкој и Италији; 16. јуна образована је нова влада маршала Ф. Петена, која је сутрадан затражила преговоре за прекид непријатељстава; 22. јуна у Компјењској шуми Француска је потписала капитулацију Немачкој, а 24. јуна, у Риму Италији. Непријатељства су прекинута 25. јуна. Услови примирја били су тешки: поред осталог, Немци окупирају две трећине Француске (северне и западне делове), обустављају се непријатељства у Француској и прекоморским поседима, француска ратна флота се распрема у лукама у којима се затекла, а ратне луке Тулон, Ајачо, Бизерта и Оран се демилитаризују; италијанске трупе остају на достигнутом простору близу границе, док ће Французи на италијанско-француској граници у Европи и Африци успоставити демилитаризовану зону.

У рату на западу Европе савезници су претрпели знатне гу­битке у живој сили: Француска 120 000 погинулих, 250 000 рањених и 1 500 000 заробљених, Белгија 7500 погинулих, 16 000 рањених и 400000 заробљених; В. Британија 70000 погинулих, рањених и заробљених; Холандија 2890 погинулих, 6889 рањених и 300 000 заробљених. Осим тога цивилно становништво у Белгији, Холандији и Француској претрпело је, такође, велике губитке. Немци су имали 27 074 погинула, 18 384 нестала и 111 034 рањена војника и официра.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970