САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 816132Укупно посета:
  • 2551320Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

Отворено писмо СУБНОР-а Србије домаћој и светској јавности

СУБНОР Србије, као баштиник антифашизма и слобадарске традиције, обраћа се домаћој и светској јавности поводом нових наговештаја о правној рехабилитацији саучесника у злочинима окупаторске нацистичке солдатеске на просторима наше земље у Другом светском рату. Последице срамног понашања власти, која се крије иза наводно независног судства, биће далекосежне по народ и државу Србију и одлука, у конкретном случају помиловање четничког вође Драже Михаиловића, већ наилази на осуду у суседству и не може да буде прихваћена међу европским и прекоокеанским савезницима који су, заједно са југословенским партизанима од 1941. до 1945. године, сламали фашистички хитлеровски и терор њихових упорних и верних помагача из наше средине.

СУБНОР је већ више пута јавно указивао да рехабилитације овакве врсте, није локалног карактера, не може се свести само на Србију, јер су и кнез Павле Карађорђевић и Слободан Јовановић, генерал Драгољуб Михаиловић и Драгиша Цветковић били на положајима општејугословенског значаја и њихово деловање се, према томе, протезало на читаву Југославију. Одлуке и потези посебно војног карактера, нарочито акције четника, оставили су неизбрисив болни траг у свим крајевима негдашње заједничке земље. Јасно је због тога да ни један суд, без обзира на то где се налази и колико је стварно или тобоже самосталан у односу на актуелну политичку вољу, не може без залажења у комплетну ситуацију на читавој територији Југославије да доноси мериторне одлуке о појединцима који су се, дакако, тешко огрешили сарађујући са окупатором и за њихов рачун и по налогу уништили хиљаде недужних људи.

Актуелна власт Србије успела је у неколико последњих година да рехабилитује у целини фашистичко квислинштво, колаборацију са окупатором у Другом светском рату, злодело хитлероваца и њихових верних сарадника, све што су часни партизани урадили у борби за слободу – то ни један историјски уџбеник у свету досад није порекао – сада се потискује у запећак и Србију, блиставу звезду у антифашистичком савезу демократског света, партијским декретом претвара у привезак фашистичког табора. У исто време се земље из бившег фашистичког заједништва грчевито боре да умање своје учешће, ограде се и оспоре сопствено фашистичко опредељење и прошлост, а актуелна власт упорно Србији намеће квислиншки фашистички огртач. Шта их тера, који пориви и чији интереси на такав неумни погибељни правац? Освета потомака и  верника колаборације и квислинштва је недовољан одговор. Има дубљег у природи саме власти, у гурању државе на страну поражених.

Четништво, војску КЈ у отаџбини, од којих су се у току Другог светског рата одрекли и савезници и влада у избеглиштву и краљ као врховни командант, а сада, после толико деценија, измишљајући нову историју без доказа, актуелна власт са партијама за себе и у опозицији, узима под своје скуте и даје рехабилитацију за сва недела. Циљ донетих закона и пресуда без призива није исправљање евентуалних грешака победника у Другом светском рату, већ давање сатисфакције појединцима за учешће и сарадњу са окупаторским насилницима.

Недавно су уз велике државне почасти рехабилитовали у Београду Слободана Јовановића не за дело које је учинио док је руководио краљевском избегличком владом у Лондону, већ за оно зашто није ни оспораван нити суђен у поратном Београду. Сличан третман је добио и Павле Карађорђевић, медији су упорно истицали његове склоности у уметности, а био је оптужен због окретања земље фашистичком лагеру и пакта са хитлеровском Немачком из марта 1941. Накнадном судском рехабилитацијом осуђен је, значи, државни удар који је поништио издајничку сарадњу са фашистима и самим тим и ослободилачка борба народа Србије и Југославије против нацистичког окупатора.

За сада су остали нерехабилитовани, међу значајнијим учеснисцима колаборације,  председник окупацијске владе генерал Милан Недић, командант четника Драгољуб Дража Михаиловић, и Димитрије Љотић, вођа фашистичког покрета и творац Српског добровољачког корпуса у саставу СС немачких трупа. И о њима се, према медијима, води судски поступак и питање је дана кад ће власт објавити, користећи правосуђе, завршни чин и одвести Србију у срамни табор фашистичких држава из Другог светског рата.

СУБНОР је непрестано указивао на такву погубну политику, али за наше протесте и мишљење нема места у информативном једноумљу Србије. Медији су више него икад продужена рука власти и партија што владају, може да се чује реч само оних што аплаудирају. Ми смо, ипак, уверења да је, што се нас тиче, у питању рачун без крчмара.

Средства информисања спроводе политику актуелне власти, потомака и поштовалаца колаборације. Непрекидно и нападно објављују „новооткривена документа и истине“ које су лажи а реаговања и покушај полемике СУБНОР и грађана завршава у кошу уредника и тако намећу неистину млађим генерацијама о НОП и НОБ, деловању њених припадника и улози окупатора, квислинга и колаборације. Циљ је да се код младих нараштаја створи лажна слика и представа о српској и југословенској историјској ратној и послератној стварности. Лаж која се непрекидно понавља.

СУБНОР Србије и антифашистичка јавност нису беспомоћни како, по свему судећи, верује актуелни режим. СУБНОР Србије има око 100.000 активних чланова, уз нашу организацију су поштоваоци, породице палих бораца и жртава квислинга, окупатора и њихових помагача, широки фронт антифашистички и антинацистичких опредељених удружења и људи разних генерација.

Одговор штетној политици власти у Србији све антифашистичке снаге, чији се покрет све више оснажује посебно у Европи којој и институционално тежимо, треба да се чује на предстојећим изборима. Србији је у Другом светском рату, часном борбом партизана, загарантовано угледно највише место у међународној историји и нико, ни једна власт или идеолошки накнадни судски и политички декрет, не могу да је искључе ни привремено из породице антифашистичких држава.

СУБНОР ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити и од земаља антихитлеровске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света (са којима имамо, баш због светле партизанске борбе, дуготрајну и присну сарадњу), од ОУН и Европске уније, која има утврђене критеријуме и о антифашизму, о несхватљивим рехабилитацијама квислинга и нацистичких окупатора обратићемо се и суду у Стразбуру.

Више нема сумње да је у Србији власт одлучила да заокружи разлаз са НОП и НОБ, који су од 1941. до 1945. водили борбу против фашиста и домаћих издајника. Заједничка најезда колаборациониста, окупљених око политике државних органа, јасан је обрачун са антифашистичком борбом народа Србије и носиоцима те борбе са фашистичким окупатором и квислинзима, брутално фалсификовање историјске истине. Сада суде жртвама, а џелате силом на срамоту славе. То Србија није доживела, још мање заслужила.

РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР

СУБНОР СРБИЈЕ

П р е д с е д н и к

Проф.др Миодраг Зечевић

 

 

Print Friendly, PDF & Email

18 реаговања на Рехабилитација Драже Михаиловића

  • Lune каже:

    Cilj satanizacija
    Iskaz Slobodana Đurića, predsednika Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunizma, koji je takođe tražio da Draži vrate čast i ugled, pao je juče u drugi plan. On je ispričao kako je cilj ondašnjih vlasti bio da se Mihailović satanizuje, da ne bude razlike, kako je objasnio, „između njega i Ante Pavelića“.

    Sud je juče odustao od svedočenja Vojislava Mihailovića, Smilje Avramov i Milisava Samardžića koji su takođe tražili rehabilitaciju, ali se nisu pojavili ni na jednom ročištu, uprkos tome što su bili uredno pozivani.
    ……………………………………………………………………………………………………………………………………………………
    Postupak, je odlozen, problem je sto je presuda Chichi, doneta po starom “jednostranackom zakonu”, a jos nisu “izboksovani” “drugostranacki zakoni tipa OBZNANA”, pa da “sve bude u redu i slovu zakona”. Naravno, nije moguce i nije tacno “da nema razlike”, Chicha je pobio mnogo manje Srba, ali je pobio, “rucnim radom”, sa kartonskom detelinom sa cetiri lista, na reveru “ovlascenog jednostranackog organa svoga vremena”.

  • Lune каже:

    Ustase i cetnici, nastavljaju “suradnju” i nemaju prepreke, dok ih pokrivaju zajednicke prevare i lazi..”braca po zlocinu”.

    Први хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац, који чека суђење за злочин над цивилима 1945. године код Дуге Ресе, рекао је да се не плаши суда ни могуће осуде и указао да то што прогоне њега, који је међу првима дизао устанак против фашизма, доказује да усташтво и даље живи у Хрватској.
    После комеморативног скупа жртвама усташког терора у Горњој Требињи код Карловца, Бољковац је изјавио да се не боји могућег затвора, јер “није крив, нити суд има аргументе за његову кривицу”.
    Бољковцу би пред загребачким Жупанијским судом за месец дана требало да почне суђење због оптужбе да је као шеф котарске Озне 1945. наредио ликвидацију 21 цивила због сарадње с усташким властима.
    На питање да ли заиста нема разлога да се боји суђења, Бољковац је одговорио “да је трагично само то што се у Хрватску враћа усташлук, па се суди члановима СКОЈ, који су дизали устанак 1941. године”.

    Више бих волео да грешим и да више нема усташлука, али не грешим, рекао је Бољковац и упитао коме је сада потребно суђење против оних који су први дизали устанак, извршавали задатке и пропешачили све крајеве када се клало и убијало.
    – То је опомена. Опомена… – казао је Бољковац, преноси „Индекс“.

    У оптужници против Бољковца наводи се да је он у мају и јуну 1945. године наредио хапшење шест познатих и 14 непознатих особа које су касније, како тврди тужилаштво, по његовом наређењу стрељани.
    У оптужници стоји и да је један мушкарац, који се успротивио одвођењу, убијен код железничке пруге у Дугој Реси.

    • Lune каже:

      Mirko Djordjevic je umro, ali je ostavio iza sebe…
      ……………………………………………………………….
      Komunisti su navodno proglasili kneza Pavla Karađorđevića izdajnikom, ali to sa komunistima nikakve veze nema – komuniste to nije ni zanimalo. Bila je to godina 1941. u noći nakon 27. marta. Kralj Petar II Karađorđević. On je preuzeo vlast i knez Pavle je uhapšen, jer se tajno sastao sa Hitlerom i zemlju uveo u Trojni pakt. Vraćen je sa otvorene pruge kod Zaprešića na Savi i doveden u Beograd. Prva odluka koja je data bila je da se knez izdajnik strelja i to na licu mesta. Život mu je spasao patrijarh srpski Gavrilo Dožić, koji je bio prisutan u Generalštabu u momentu kada je knez priveden.
      – Ne, ljudi, nemojmo tako! Hajde da izdajniku stavimo lisice na ruke i da ga proteramo iz zemlje bez prava povratka – knez je proteran i umro je u emigraciji. Patrijarh Gavrilo je bio ubeđeni antifašista i tri puta je iste noći pozvao svoju ”decu svetosavsku” preko radio Beograda da se ”odupru Hitlerovoj nemani”. Zemlja se digla na ustanak, Hitler je bombardovao Beograd i patrijarha bacio u tamnicu. Rat je proveo u tamnici i umro je pod Titom u svojoj zemlji. Mi sada nećemo da citiramo sve, sve je poznato, i tu su i Memoari patrijarha Gavrila u izdanju kuće “Sfairos” (Beograd 1990). Patrijarh SPC Gavrilo bio je ne samo krunski svedok 27. marta 1914. godine, već i arhitekta tog puča hrabrih oficira koji su se oduprli Hitleru i to je poznato svima, no bilo im je naugodno da to kažu. Istorija je o tome sve rekla. Na Oplencu je bilo tužno. Nije uopšte kriva gospođa Jelisaveta, krivi su zvaničnici Republike na čelu sa Tomom N. A činodejstvovao je i vladika vranjski Pahomije. A “Memoare” patrijarha Gavrila treba pročitati – neće

  • Lune каже:

    Srpski narod iz Srbije, nije dao odziv mobilizaciji za rat u SFRJ, pa su “narodne vlasti” ukljucile koje kajav olos u rat, sto je obrukalo Srbiju i Srpski narod. Srpski nacionalni i drzavni interes nije u pljacki, klanju i ostalim svinjarijama..u ostalommmm:
    ……………………………………………………………………………………………………………………………………………………
    O počecima saradnje radikala i policije, koju potkrepljuje zahvalnicama MUP-a Srbije njegovim dobrovoljcima i saobraćajnom dozvolom registrovanom na vlasnika iz Ulice kneza Miloša 103, Beograd, Šešelj priča:
    „Do kontakta je došlo spontano, na frontu. Iz policije dovezu oružje, mi dovedemo dobrovoljce, pa se upoznamo s ljudima. Onda se taj kontakt razvija sve više. Kada se JNA umešala u rat i počela da se raspada, onda smo stupili u kontakt i s tim oficirima, pa smo dobili u Bubanj potoku čitav logor, kasarnu.

    Badžu, Radovana Stojčića, Sokolovićevog zamenika prvi put sam upoznao u Erdutu. Došao sam jedno veče za grupama dobrovoljaca koje su tamo upućene. Mi smo ih prvo upućivali Teritorijalnoj odbrani Slavonije. Međutim, poslove TO vodila je policija. Badža je pre toga bio komandant specijalaca na Kosovu. On je sredio stanje na Kosovu. Tu ima velikih zasluga. Zasluge iz rata mu nikad neću osporiti. Prljava je uloga koju sada policija ima ovde, služeći kao partijski servis SPS-a. Badža je u Erdutu držao centar. Svi naši ljudi prolazili su kroz njega i on ih je raspoređivao da idu na front. Mislim da sposobnijeg komandanta od njega da povede juriš nije bilo. Od njega sam na poklon dobio pištolj „tetejac“.

    Arkan je služio samo za pokrivanje. Njegov učinak je naduvan. Recimo, Badža osvoji silos u Bršadinu, ključnu tačku ustaškog otpora, a onda upadne Arkan sa kameramai slika svoje borce. To je uradio nekoliko puta i kada su naši dobrovoljci nešto osvojili. Sada ima tu jedna druga stvar. U tom ratu se dolazilo do velikog ratnog plena. Ratni plen je izvlačila policija ili vojska iz Srbije, šleperima nekada. Naši nisu ništa izvlačili. Ako je neko pojedinačno nešto uzeo, što može stati u ruksak ili se može poneti u rukama – to je sve. Ali mi kao stranka nismo nikad ništa sistematski izvlačili. Arkan jeste. Arkan je i za svoje potrebe izvlačio. Možete da pitate koliko je izvukao iz Semberije. Nemam tačne podatke, ali mnogo. I to svi znaju.

    Arkan drži pod strahom sve. Mi nismo hteli da ulazimou sukob sa njim nego sa onim ko stoji iza njega. Jer SPS, to je režim u Srbiji. A oni su hteli da nas uvuku u sukob sa Arkanom, da nas izjednače, da ispadne kako je on naš nivo. Čak bi pokušali da isprovociraju oružani obračun između nas, što mi isključujemo kao mogućnost. Vidite, sada hapse ljude i podmeću im svašta. Naši ljudi pa i ovi koji su uhapšeni, dobijali su oružje na državni revers. Jer oružje je deljeno Srbima u pograničnim područjima u Sremu,na Kosovu i u Sandžaku. Mnogima su na Kosovu, kada smo ušli u žestok sukob sa socijalistima, tražili da vrate oružje. Arkan ima prava skladišta oružja, ovde, svi njegovi ljudi idu naoružaninajjačim naoružanjem i nikom ne pada na pamet da ga razoružava.“

    Evo šta Šešelj kaže na temu kako je došlo do razlaza između njih dvojice:
    „Zvezdine, Delije, na čelu sa Šucom, njihovim tadašnjim vođom, kolektivno su pristupile Srpskom četničkom pokretu. Na Zvezdinom stadionu orile su se četničke pesme. Dolazio sam na neke utakmice i tamo su mi skandirali. Bili smo najmasovnija politička organizacija u Srbiji. Pokazalo se da znam da vladam masom.Arkan je nekoliko puta slao poruke da hoće da se vidi sa mnom. Pošto nisam hteo da se odazovem, došao je sa još jednim čovekom da metraži u „Ruski car“. Sednemo za jedan sto, a on počne o tome kako se ne bavi politikom i kako protiv mene nema ništa.

    I ranije sam imao sukobe sa Arkanom, za koje on, možda, nije znao. Ako se sećate mojih otvorenih pisama Stanetu Dolancu, u njima sam navodio podatke da je Arkan likvidirao Đurekovića. To sam posle objavio u svojim knjigama. Tada sam došao do saznanja da jeste. Pouzdano ne znam. Moja saznanja su došla iz izvora bliskih vlastima. O tome su svi govorili. Podatke o Arkanu sam dobio od Velje Cvetića, advokata. Dobio sam kompletan dokumentkoji sam posle citirao u knjigama. Cvetiću su neki davali izjave o tome. Posle sam se stalno na to pozivao, a Velja je potvrđivao. Sve do 1990. godine, kada je Cvetić sve negirao u izjavi za beogradski „Student“. Nešto se, valjda, u njemu prelomilo. To sada nije važno.

    Arkan tada u „Ruskom caru“ kaže dakle, da protiv mene nema ništa, da je njemu važna Zvezda i da ne dozvoljava da se klub meša u politiku.Na to mu odgovorim da sam rešio da preuzmem Zvezdu, Delije, stadion. Počelo je prepucavanje koje se završilo njegovom otvorenom pretnjom: „Ja sam dosad ubio mnogo ljudi, a ti nisi nikog, čuvaj se“. Odgovorio sam:“Tačno je da nisam ubio nikog, ali ti ćeš biti prvi“. Tako se razgovor završio. Arkana je na razgovor sa mnom poslao Radmilo Bogdanovićkoji je tada bio i još je u Zvezdinoj upravi. I pošto to ubeđivanje nije uspelo, mene su posle uhapsili da bi omogućili Arkanu da povrati Zvezdin stadion.

    Radmilo Bogdanović i danas drži Arkana na vezi. To je provereno sto posto. Radmilo Bogdanović mu sada stvara partiju. Ko su sada ovi ljudi, javne ličnosti koji pristupaju njegovoj stranci? To su najistaknutiji među onima koje on reketira. Recimo Džeja je uplašio i doveo pod svoje, jer se pojavila sumnja da je Arkan likvidirao njegovog rođaka Isa Lera. I Džej je, tim povodom,dao nekoliko nepromišljenih izjava, a sada hvali Arkana na sva usta. Sada je Arkan zaštitnik njegovih ploča od pirata, a sve zbog toga da bi i on zaradio neki procenat.

    Arkan ima potrebu za samoisticanjem koja mu smeta i nanosi štetu. Za razliku od kapetana Dragana, koji je neviđena kukavica, Arkan se borio u ratu, ali on je komandovao samo jednom četom. Nikad više od dvesta njegovih ljudi nije bilo u borbi. Posle Bijeljine više ga nigde nisu u Bosnu slali. General Mladićmu je zabranjivao da pljačka, da se hvališei sve sebi pripisuje. Posle je bio određen da ide u Bijeljinu da zastrašuje narod i poslanike da prihvate Vens – Ovenov plan. Samo dva poslanika koja su glasala za plan bila su iz Bijeljine. Tamo postoji jedna formacija Pantera. Oni su pod direktnom MUP-a Srbije. I oni su vodili propagandu da se plan prihvati.

    Posle je policija poslala Arkana u Krajinu, jer je Martić postao nepouzdan za režim u Srbiji. Ponovo je počeo da sarađuje sa Milanom Babićem i sada odavde pokušavaju da ga eliminišu. Vidite šta je Arkan radio po Belom Manastiru.U strahu je držao sve poslanike Skupštine RSK. Došao je sa naoružanim ljudimai iz prvog reda otvoreno pretio onima koji su sa govornice pričali nešto što se njemu ne bi svidelo. Kakva je njegova uloga tamo? On veštački drži na vlasti Gorana Hadžića. Zašto? Što Goran Hadžić u sprezi sa režimom iz Beograda pljačka Krajinu. Pljačka se nafta iz Đeletovaca. Preko trista hiljada tona godišnje se tamo proizvede, a Vlada RSK nema nikakvu kontrolu.“

    Ovde upozoravam Šešelja da je za sve to odavno znao i ćutao, a onima koje su u tom kontekstu pominjali Đeletovce i „crvene beretke“ otvoreno je rečeno da će svoj dugačak jezik platiti glavom.

    „Pa, naravno da sam pristajao na tabu teme, jer je to ponekad bilo potrebno. Nekad je trebalo sramotu sakritiradi nekog višeg interesa“, kaže Šešelj otkrivajući da za njega i od čistog obraza postoji još viši interes.

    Evo šta o formacijama „crvenih beretki“, čije je postojanje negirano sa svih nadležnih mesta, uključujući i Radmila Bogdanovića, kaže Šešelj:

    „“Crvenim beretkama“ su komandovali Kertes, Frenki (Franko Simatović), Badža i još neki. Jovica Stanišić nije lično komandovao. On se bavioklasičnim poslovima Udbe – prikupljanjem podataka o neprijatelju, pozadinskim obezbeđivanjem akcija, sprečavanjem stranih špijuna da dođu do podataka i slično. Sa njim sam bio u kontaktu u Skelanima. Kertes je, osim što je bio glavni snabdevači organizator pojedinih formacija koje su učestvovale u ratu, i lično komandovao nekim operacijama. Recimo, cela iločka operacija je bila njegova. Sve u Iloku je Kertes sam uradio. Mi u tome nismo učestvovali.“

    Da li je tačno da je delegacija Srba iz Slavonije išla kod Miloševića da se žali što im je poslao Kertesa za komandanta kada je on Mađar?

    „Nisu se oni bunili zbog toga što je Kertes Mađar nego zbog ponašanja „crvenih beretki“. Zbog toga što su počeli sve da pljačkaju i izvlače. Oni su opljačkali čitav Ilok koji se predao bez borbe. Sve što je bilo vrednije, odneli su, pa su počeli naseljavati Srbe u prazne kuće.“

    Za ratne zločine Šešelj će optužiti parapolicijske i paravojne sastave koji nisu bili pod njegovom komandom. U prvom redu Bokanove „Bele orlove“ i odmetnute snage MUP-a pod imenom „Žuti mravi“.

    „Jedna grupa Jovićevih “Belih orlova“ u Voćinu je zaklala, čini mi se, osam Hrvata. Sa tom zadnjom grupom došao je Bokan i njegovi su to uradili. I neko im je naložio da to urade. A za naše dobrovoljce mogli ste da čujete samo reči pohvale- za disciplinu, patriotizam i nepodleganje kriminalu.“

    Šešelj kaže da bi njegovi četnici odbranili Zapadnu Slavoniju da je Milošević nije prodao. On je to odmah znao, ali nije hteo da kaže, kako bi imao čime da ucenjuje Miloševića. Pa je Zapadnu Slavoniju trampio za glavu Dobrice Ćosića.

    „Odem kod njega, stavim mu do znanja da sve znam, pa tražim ustupke. Rekao sam mu – pada Šainović, ako ne padne Ćosić. I morao je da krene na obaranje Ćosića. Pa je on naknadno pribavio onaj stenogram koji mu je Života Panić dao, kao dodatnu argumentaciju.“

    Prema Šešeljevim saznanjima, stranku Mirka Jovića formirala je policija. Onda se on oteo policiji i preuzeo ga je pod svoje neko drugi.

    „Da li je vojna ili policijska služba, nisam uspeo da razlučim. Verovatno vojna, jer je posle došlo do njegovog premlaćivanja u Vrbasu. To je osveta policije što im je otkazao poslušnost. Vuku je Mirko Jović bio podmetnut. Ja s njim nisam hteo da imam ništa. Na osnivanje stranke na Badnje veće u Pazovu Vuku šalju televizijske ekipe. To im je bilo potrebnouoči onog partijskog kongresa – da naprave u Beogradu pandan Tuđmanu i Rupelu, pa da se komunisti ujedine tako što će povesti front protiv nacionalista. Pošto je propao taj kongres, a Vuk dobio veliku popularnost, mnogo se osilio, onda je policija krenula da ga politički uništi. To je počelo režim da ugrožava i onda mu organizuju izbacivanje iz SNO. Mirku Joviću, jednostavno, nalože da to uradi. Mi tadapriskačemo u pomoć Vuku i odglumimo ujedinjenje SNO i našeg Srpskog slobodarskog pokreta u jedinstvenu stranku SPO. Sve ono što je, posle Vukovog i mog razlaza, lansirao kroz SPO razradio je i podmetnuo Radmilo Bogdanović preko svojih ljudi u toj stranci. Među socijalistima se prepričava da Bogdanović zbog nečeg iz ranijeg perioda ima Miloševića u šaci. Bogdanovića ni u SPS-u ne podnose zbog svih tih zakulisanih radnji, podmetanja i podvala. Kada bi se Vuk setio da mene, kao svog kuma, optuži da sam Hrvat?Kada bi se Vuk setioda za mene lansira da sam homoseksualac? Sve je to izmislio Bogdanović. I Vuka je poslednji put policija isprovocirala da izađe pred Skupštinu, jer im je to odgovaralo.“

    Jovićeve, odnosno Bokanove „Bele orlove“ koji su klali, tvrdi Šešelj, drži KOS. Bokanu je general Neđo Bošković dao kuću na Dedinju da koristi za svoju paravojsku. Kaže i to da je od Boškovića dobijao podatke „tek kada je ovaj pukao“. Pre toga mu je samo, uz odobrenje Dobrice Ćosića, tvrdi, dojavio jednu poverljivu informaciju o tomeda se pripremaju atentati na radikale u Crnoj Gori. Što se tiče generala Stevanovića: „Nemojte da postavljate pitanja na koja nisam spreman da odgovorim. On je bio izuzetno častan i sposoban general. I zato ga je Milošević penzionisao. A trebalo je da bude načelnik Generalštaba.“

    Kada je reč o zločinima počinjenim uz Drinu, stvari, prema Šešelju, stoje ovako:
    „Zna se da je napadom na Zvornik komandovao Frenki. Tamo su se, pod njegovom komandom, borili moji ljudi. Po Zvorniku su klali, ubijali i masakrirali „Žuti mravi“. Na njihovom čelu je bio Žuća – Dušan Vučković i njegov brat Vojin. To je posebna formacija pod komandom MUP-a Srbije, koja je operisala po Zvorniku. Žuća se oteo kontroli i počeo da maltretirai srpsko stanovništvo i da pljačka srpske izbeglice. Taj Žuća je bio dobrovoljac kod nas u Slavoniji, ali smo ga oterali zbog nediscipline. Žuću i njegovih trideset ljudi uhapsi policija Republike Srpske i prebace ih u Bijeljinski zatvor. Mi smo podržali to hapšenje. Jedino je onaj ludak Siniša Vučinić tvrdio da su to njegovi ljudi. Po nalogu MUP-a Srbije oni su, bez suđenja, pušteni iz zatvora. Pre neki dan su ponovo uhapšeni u Beogradu, jer su im sada potrebni da bi ih pripisali nama.“

    U vreme dok je bio portparol MUP-a Srbije, dr. Šešelj je aktivno učestvovao u obračunu sa Vukovom paravojskom. Dok su MUP-ovi specijalci obezbeđivali obale Dunava, vodeći računa da reku ne prelaze nepodobni dobrovoljci, dotle se Šešelj sa skupštinske govornice obrušavao na Branislava Matića Belog, osnivača i finansijera Srpske garde i Đorđa Božovića Giške, njenog komandanta.

    „Branislav Lainović Dugi, koga sada drži KOS, organizovao je ubistvo Giške kod Gospića, Giška je ubijen van borbe. Lainovića i njega odvezao je vojni transporter do izvesnog mesta. Oni izađu, a transporterse odmah vrati nazad. Prva Lainovićeva izjava bila je da je Giška brao šljive i govorio mu nešto kao da on preuzme gardu, ako pogine. Znači, nije očekivao napad. Metak ga je ubio iz zasede. Giška je likvidiran da bi se omogućilo KOS-u da preuzme gardu. I oni su je preuzeli.“

    Šešelj tvrdi da je policija pokušala da zloupotrebi njegove dobrovoljce:
    „Svi naši dobrovoljci koji su išli urat okupljali su se ili u kasarni u Bubanj potoku ili u Bajinoj Bašti u centru za policijsku obuku. Jednom smo sazvali, tako, naše ljude da idu u borbu.

    Međutim,policija ih je prebacila u svoj logor na Zlatiboru i pokušala da ih obuči za neke druge stvari. Izbila je pobuna među našim ljudima, mnogi nisu hteli i vratili su se kućama. Znate, hteli su da ih upotrebe za neke stvari koje nisu bile vezane za rat, to su neke stvari unutrašnje – spremali su ih za političke obračune ovde.“

    Ljubišu Petkovića, bivšeg potpredsednika SRS policija je vrbovala, prema Šešeljevim tvrdnjama, dok je on radio kao čovek za vezu između stranke i vojske i MUP-a oko naoružanja i opreme za dobrovoljce.

    „Imamo mi još takvih u stranci, ali moramo da prikupimo dokaze za to. Ne bih ja Ljubišu optužio da se nisam poslužio lukavstvom. Znao sam da je dobio kola od MUP-a. Pozovem ga ovamo, kažem da mi nije tu vozač, a kola mi hitno trebaju. Tražim mu ključeve i saobraćajnu dozvolu. On mi dade snebivajućise. Vidim da je auto registrovan na MUP. Kažem mu da me sačeka. On mirno sedi, pije kafu, ništa ne sluti. S drugog telefona pozovem televiziju. Ulazim s novinarima, on i dalje ništa ne shvata, misli da ćemo snimati neku predizbornu izjavu. Sednem pored njega i kažem – E, sada ćemo nas dvojica da razgovaramo. I on sve ispriča pred kamerama. Kada je shvatio šta je uradio prošao voz. Udba ima ljude u svim partijama i to su ljudi koje ucenjuje zbog nekih kompromitacija iz prošlosti, ili ih potkupljuje. Ljubiši su dali nekoliko kilograma srebra i podučili ga da kaže kako sam mu to ja dao. Odakle to srebro? Ili ga je Frenki opljačkao u Zvorniku, ili Badža u Bijeljini. Što mu nisu dali zlato? Zato što su zlato davno prodali. Otkud to da Arkan otvara zlataru u centru Beograda? Odakle mu zlato? Verovatno ga je kupovao po Italiji. Ne prikrivaju oni svoje učešće u ratu. To nije moglo promaći stranim obaveštajnim službama. To svi znaju. To samo javnost ovde ne zna. Pokušavaju da prikriju pljačku koju su tamo vršili.“

    Kako možete da dokažete da niste radili za policiju, ako ste od njih dobijali naoružanje?
    „Ja sam radio za srpski narod. Bili smo na istom poslu. Valjda je dužnost svakog građanina ako otkrije nekog ko hoće da podmetne bombu da to prijavi. Nije to rad za policiju. Rad za policiju je ako nekog cinkarite zbog njegovog političkog i ideološkog ubeđenja.“

    Sami ste rekli da je MUP partijska policija.
    „Jeste, ovde je partijska policija, ali je na frontu vodila jednu patriotsku borbu.“

    Ne bi Šešelj o svemu ovom zucnuo da režim u Beogradu, kako kaže, nije počeo da vodi kapitulantsku politiku.
    „Obećali su Miloševiću na zapadu da će mu skinuti sankcije i instalirati ga kao svog glavnog čoveka ako promeni politiku, obori Karadžića, minira Krajinu“.

    U suštini, sasvim je svejedno zbog čega je Šešelj rešio da cinkari svoje bivše saveznike. Prikrivanje zločina, takođe, je zločin. Potpuno je svejedno da li je ova predizborna euforija ujedno i uvežbavanje nastupa u Hagu. Najvažnije je šta će reći Srbi – kako su zadovoljni kostimiranim braniocima. “

  • Lune каже:

    vecernje NOVOSTI nece da prime komentar !
    ………………………………………………………..
    Pozivam Kostu Cavoskog i Smilju Avramov, da “po istom osnovu”, kao profesori, daju tumacenje, kakvo sudjenje,presudu,izvrsenje presude i kakvu su odbranu imali seljani sela Vranic.
    ……………………………………………………………………………………………………………………………………….
    Iz ovih podataka se vidi da je u selu Vraniću, od četničke kame, zaklano ukupno devedeset građana, što je najveći četnički zločin učinjen prema stanovnicima jednog sela u Srbiji, i po broju i po strukturi žrtava i po svireposti.

    Nekoliko dana je trajala sahrana. Poklane žrtve nisu imale u šta da se obuku i po narodnom običaju sahrane, jer su četnici, prilikom pokolja, opljačkali sve vredne stvari, odela, nameštaj i novac, čak su iz mnogih domaćinstava oterali i stoku, koju su kasnije klali i pekli za proslave, koje su organizovali u čast uspešno izvršenog pokolja nad nedužnim stanovnici Vranića.

    Kolevke u kojima su deca zaklana, nošene su kao dokazni materijal suđenje ratnom zločincu Draži Mihailoviću, koji je tada, za izvršene rat zločine prema svom narodu, osuđen na smrt, a sada mu neki, bez stida, podižu spomenike i traže da bude rehabilitovan.,

    Narod smatra da najveći zločin prema poklanim žrtvama i preživelim članovima porodica, kao i prema svom narodu, čine oni koji traže rehabilitaciju ratnih zločinaca i koji koljaše i saradnike okupatora hoće silu da proglase borcima za slobodu.

  • Lune каже:

    O masakr u u Paraćinu, Ćupriji i Jagodini je bilo reči na posleratnom suđenju Mihailoviću u Beogradu juna 1946. Pred sudom su svedočili i neki koji su preživeli klanje. Jedan od svedoka, Petrović Dušan iz jagodinskog okruga, je bio preklan bajonetom preko grkljana i tri puta uboden u vrat i u glavu, ali je preživeo, nakon čega su ga pronašli meštani.

    Svedok: Nisam mogao da govorim, legao sam na jednu vodeničku klupu, tražio sam vode da pijem, oni su mi sipali vodu u usta, a ona izlazi na grudi.
    Pretsednik: Je li vam i grkljan prerezan?
    Svedok: Jeste, evo vidite. (prilazi Sudu i pokazuje kako mu je grkljan bio prerezan i kako se samo drži pomoću kože, kao i udarce kamom za vrat).
    Pretsednik: Ko je komandovao tim ljudima, ko je bio komandant?
    Svedok: Jovo Dika.
    Pretsednik: A ko je bio komandir čete?
    Svedok: Bili su Vidić i Golić Radoslav.[14]

    Glavnokomandujući general Mihailović se branio time da nije bio obavešten.

    Tužilac: Da li se vi, optuženi Mihailoviću, sećate jedne ovakve depeše u vezi sa iskazom svedokinje iz Jagodine, depeše od 4 januara 1944 godine, broj 359, koja je vama upućena: „U Jagodini pojavom Titovom narod počeo da se svrstava u naše redove, ali isto tako ovejani mošinovci počeli su da dižu glavu. Mnoge sam otkrio i upoznao. U većini oni su intelektualci. Nameravam da izvršim pokolj većeg stila uoči Nove godine. Odobravate li?” Je li vam u sećanju ova depeša?
    Optuženi Mihailović: Ne.[14]

    Pretsednik: A je li vam poznato da je 1 februara 1944 godine izvršen strašan pokolj intelektualaca u Jagodini i u Paraćinu i Ćupriji?
    Optuženi: Ne znam za to.[22]

  • Lune каже:

    “ODREAGOVANO”

    Širom Nemačke postavljeno je dve hiljade plakata na kojima piše “Kasno, ali ne i prekasno”, a na njima je fotografija logora Aušvic, javlja “Raša tudej” (Russia Today). U opisu piše kako su “nacisti ubili milione nedužnih ljudi”. Piše i kako su “neki od počinilaca još uvek slobodni i živi”.

    Na kraju pozivaju građane da im pomognu “da se dovedu pred sud”. Kampanju je pokrenuo centar Simon Vizental.

  • Lune каже:

    Kod “rehabilitacija”, treba imati na umu, da je to cisto politicki akt, i da on kao takav, nemoze da bude “iznad pravosnazne presude sud”. Ako, postoji presuda, onda se “nezadovoljna strana u postupku”..ukoliko zeli “pravo,pravdu”, obraca zahtevom, za obnavljanjem postupka, kako bi se dokazala nevinost osudjenog. A, ponudjeno resenje, rehabiltacija je izbegavanje cinjenica i dokaza, koji neumitno rezultiraju potvrdjuju, donetu presusu. Tako, jednu poruku sa diskusija i foruma..vezano za sahranu Pavla Karadjordjevica” druze Tito vuna vuna, stigao je kralj i kruna”..jedino sledi adekvatan, jedino moguc odgovor..” druze Tito, nije vuna, to je samo budj sa kruna”..!!!

  • yugo_srbin каже:

    Kroz inicijativu danasnjih ‘liberalnih’ ‘demokratskih’ vlastodrzaca drzave Srbije(uz asistenciju sivih eminencija nacionalistickih, desnicarskih struktura, tzv ‘naucnih radnika’, raznih sarlatanskih publicista(tzv istoricara), razne sarlatanske ‘nacionalne elite’, nacionalisticki orjentisanih intelektualaca, crkve), kao i naravno potomaka cetnickih porodica, za sudsko-procesnom i nekakvom navodnom ‘pravednickom istorijskom’ rehabilitacijom D.Mihailovica i njegovog pokreta, ideologije tog pokreta, u nizu raznih spinovanja cinjenica, plasiranja polu-istina, izmisljanja novih cinjenica, cesto se protura i jedna kvazi pravna ujdurma. Rec je o pokusaju da se dokaze kako je toboz tzv JVuO bila ‘jedina legitimna i legalna vojna, oruzana formacija na teritoriji okupirane Srbije, Jugoslavije’. Kkao u pogledu delovanja u svojstvu ‘oruzane sile kraljevine jugoslavije’, tako u pogledu vrsenja likvidacija(zapravo cinjenja ratnih zlocina). Da nije komicno bilo bi tragicno. Po mom ljudskom a i strucnom misljenju apsurd su pokusaji da se takve teze pravnicki zaodenu i pravnicki dokazu. Kao prvo, 17 aprila 1941 oruzana sila Kraljevine Jugoslavije je priznala, prihvatila, potpisala akt, memorandum, kominike o bezuslovnoj kapitulaciji. Preciznije, u njeno ime to su ucinili opunomoceni predstavnici, opunomoceni od strane Vrhovne Komande VKJ. Sam cin prihvatanja akta o bezuslovnoj kapitulaciji vojske kao legalne i legitimne oruzane sile, doveo je de iure i de facto do njene delacije, tj prestanka zvanicnog postojanja i delovanja(u svakom smislu). To je shodno tada vazecim odredbama II Haske Konvencije(1907) kao i naknadnih protokola(1919,21,29, 30) koji su se ticali pitanja polozaja oruzane sile u uslovima okupacije drzava i prihvatanja akta o kapitulaciji. Pravno gledano, iako drzava nije potpisala akt o svojoj kapitulaciji vojska jeste. Samim tim vojska kao legalna oruzana sila pravno prestaje da postoji. Dakle, pukovnik Draza Mihailovic i oficiri koji su se sa njim u maju mesecu okupili na prostoru Ravne Gore nisu imali pravnih osnova da sebe proglase ‘legalnim nastavkom vojske Kraljevine Jugoslavije’. Drugo, iako je okupacija drzave sama po sebi neprirodno stanje, i dakle anti-pravno, ipak tadasnja vazeca pravila ratnog prava, kao i opsta pravila tadasnjeg medjunarodnog prava zahtevala su da drzavna vlast koja je u egzilu zvanicnim aktom odbaci akt okupacije, kao i akt kapitulacije vojske(kako bi se stekli de iure uslovi da se jedan pokret koji nastupa vojno i ideoloski u ime te drzavne vlasti(u ime njenih nosilaca:kralj, vlada u izbeglistvu..itd) moze smatrati ‘legalnim nastavljacem’ oruzane sile). Do sada nije pronadjen ni jedan pisani dokument( a za koji bi se metodom spoljasnje i unutrasnje identifikacije utvrdilo da je verodostojan..) dakle ni jedan zvanican pisani dokument kojim je kralj i vlada u izbeglistvu de iure zvanicno odbacila, negirala, osporila akt okupacije Kraljevine Jugoslavije i akt o kapitulaciji njene vojske. Mutatis mutandis iz toga jasno proizilazi da Drazina tzv Jugoslovenska Vojska u Otadzbini nije imala de iure osnov za ‘legalnost’. Naravno, ona je kao vojska ravnogorsko-cetnickog pokreta mogla delovati(da je zaista imala tu nameru) kao gerilski, oruzani pokret u borbi za oslobodjenje od okupatora i kvislinga. To je bilo zasnovano na temelju prirodnog prava, kao prirodna reakcija nasilnom protiv prirodnom aktu okupacije. To prirodno pravo oslobodilackog delovanja imao je svaki pokret, na okupiranim teritorijama(razume se pod uslovom da je postupao po pravilima haske konvencije iz 1907 i zenevske konvencije iz 1929, pravilima koja su se odnosila na: transparentnost obelezja, oznaka, na otvoreno nosenje oruzja, jedinstvenu komandu, organizacioni nacin delovanja). Sa tog aspekta i partizanski pokret i cetnicki pokret su mogli delovati. Ali, tzv JVuO NIJE imala ‘pravo'(ni de facto ni de iure) da sebe proglasava ‘legalnim nastavkom oruzane sile kraljevine jugoslavije’. Niti je imala pravo da izvodi oruzane akcije u tom kontekstu, a jos manje je imala pravo da primenjuje preke sudove za likvidaciju, formiranje raznih trojki za zastrasivanje i klanje(po spiskovima sa oznakom ‘Z’). Neo-cetnicka istoriografija pokusava ovu kvazi pravnu ujdurmu da opravda pronalazeci uporiste u predratnoj uredbi vlade KJ iz 1940, o osnivanju i delovanju prekih vojnih sudova(u slucaju rata i okupacije naravno). Medjutim, ova uredba je manjkav argument iz prostog razloga sto kao akt unutrasnjeg zakonodavstva ne moze biti tretirana ispred(de lege ferenda) tadasnjih pravila opsteg medjunarodnog i ratnog prava. Vlada KJ u izbeglistvu nije zvanicnim aktom odbacila cin okupacije drzavne teritorije, niti akt o kapitulaciji oruzane sile. Samim tim je stvorila pravnu prazninu u kojoj se analogijom moze smatrati da su svi predratni drzavni zakoni i podzakonski akti(uredba je podzakonski akt) stornirrani, fakticki stavljeni van snage. Pa naknadno delovanje na temelju istih(bilo od strane recimo nediceve administracije kao kvislinske) bilo cetnickog pokreta kao navodno ‘oslobodilackog’ nije pravno validno. To znaci sledece: likvidacije vrsene od strane vojno-cetnickih jedinica, na temelju te i takve uredbe (u uslovima kakvi su pravno opisani) nisu bile niti su mogle biti ‘legani akti legalne oruzane sile’, vec su zapravo bili akt ratnih zlocina. Osim toga, ratni zlocin(onako kako je definisan i prihvacen prema odredbama Zenevske Konvencije 1929 kao i statutom Nirnberskog vojnog tribunala 1945, III i IV Zenevskom Konvencijom 1947, 1949) je pored ostalih radnji krivicnog dela i primarno: svako bez istrage, sudskog postupka i presude lisenje zivota ratnog zarobljenika, ranjenog pripadnika neprijateljske oruzane sile. Sto je u slucaju delovanja vojno-cetnickih jedinica na terenu bio cest, najcesci nacin, oblik ponasnja, metod(posebno prema zarobljenim ranjenim pripadnicima partizanskog pokreta).

  • yugo_srbin каже:

    Treba jos dodati i ovo: lideri vodecih saveznickih drzava antifasisticke koalicije, tzv velika trojka(Staljin,Ruzvelt, Cercil) su na teheranskoj konferenciji 1943 jasno stavili do znanja zasto, zbog cega se potpuno i bez zadrske opredeljuju za pomoc Titovom partizanskom pokretu. Zato, jer je taj pokret bio na terenu nesumnjivo angazovan u borbi protiv okupatorskih, nac-fasistickih jedinica. To treba jasno i glasno reci, to je primarni, osnovni i zapravo pragmaticno posmatrano jedini logican razlog zbog kojeg su (barem lideri zapadnih saveznika) doneli odluku da 1943 konacno stanu na stranu partizanskog pokreta. Ako se sovjetskoj strani i Staljinu u to vreme moze i prilepiti etiketa ‘ideoloske srodnosti, ideoloske pristrasnosti’, Ruzveltu i Cercilu nikako ne moze. U vodecim politickim krugovima Zapada tesko se mogu naci u to vreme veci i izrazitiji anti-komunisti od pomenutih lidera. Razlozi su dakle bili cisto pragmaticne prirode: pruziti podrsku i pomoc onom pokretu koji na ovim pristorima objektivno daje veci i izrazitiji udar po naci-fasistickim vojnim jedinicama. A taj pokret je realno posmatrano bio partizanski, Titov. Toga su saveznici u 1943-oj konacno postali svesni. A na temelju vrlo detalnjih, jasnih i konkretnih podataka,neposredno sa terena, na temelju iscrpnih izvestaja svojih neposredno postavljenih oficira za vezu(preko centra SOE u Kairu), koji su poslati na celu vojnih misija pri Vrhovnom Stabu NOV i POJ i pri drugim partizanskim stabovima. I danas kada se pokusava sa negiranjem, sa nipodastavanjem, omalovazavanjem, ismevanjem patizanskog pokreta i njegove sustinske uloge u narodno-oslobodilackom ratu, prosto je neverovatno kako se olako prelazi preko desetina, i desetina dokumenata, depesi upravo saveznicikih oficira koji su bili na terenu 1941-1943 i 1943-1944, pri Vrhovnom Stabu i ostalim partizanskim stabovima, dakle neposredni svedoci dogadjanja, svedoci aktivnosti partizanskih jedinica u brojnim gerilskim akcijama protiv okupatora. Kao i svedoci okupatorskih sedam ofanziva protiv partizana, i svedoci aktivnosti kvislinskih vojnih formacija(ustasa, ljoticevaca, nedicevaca, ruskih dobrovoljaca, cetnici Koste Pecanca) i izdajnickih aktivnosti cetnika Draze Mihailovica, protiv partizana. Na ovom mestu treba objasniti zasto se za prve pomenute koristi termin kvislinzi a za Drazine cetnike izdajnici. I licno smatram da je takva terminoloska podela najpreciznija. Zato sto su nedicevci, ljoticevci, pecancevi cetnici bili izvorni kvislinzi od prvog dana od prvog sekunda okupacije Srbije. A cetnici D. Mihailovica ce to postati onog momenta kada su u novembru 1941 prekrsili kakvu-takvu zajednicku borbu, sporazume prethodno postignute sa partizanima, i kada su aktivno na terenu okrenuli svoje oruzje protiv partizana. Iako je i taj period ‘sporazuma’ i ‘zajednicke borbe'(juli-novembar 1941) bio obelezen zapravo najvise pasivnoscu cetnickih jedinica(cast izuzuzetcima), perfidnim, pdmuklim izvlacenjem iz nemackih obruca(ono sto danas neo-cetnicki ‘istoricari’ nazivaju toboz ‘mudrom taktikom zavaravanja okupatora’), perfidnim ostavljanjem partizana na cedilu, napustanjem zajednickog fronta prema Nemcima, i na kraju svega okretanje oruzja na partizane i otvaranje aktivne borbe prrotv partizana. Uostalom u februaru 1942 u Kifinom selu(Hercegovina) priliko borbe sa cetnicima i Italijanima, kada je zarobljen cetnicki stab za to podrucje na celu sa majorom Boskom Todorovicem, vec tada su pronadjene pismene instrukcije koje je D. Mihailovic uputio cetnickim komandantima u svim podrucijima u kojem stoji: ‘sa komunistima nikako ne moze, nema i ne sme biti nikakvih pregovora niti saradnje’. To je jasno znacilo da D Mihailovic nastavlja svoju osnovnu anti-komunisticku, anti-partizansku politiku(koja je bila primarna politika njegovog pokreta) iz novembra 1941. Sa teritorije Srbije(gde su se cetnici D.Mihailovica u novembru 1941 fakticki pridruzili nemackim i kvislinskim akcijama protiv partizana, vec samim tim sto partizanima nisu hteli da pomognu, a posebno time sto su aktivno napadali partizanske jedinice) prenosi je i na druge delove Jugoslavije: odbacuje, zabranjuje bilo kakvu mogucnost saradnje sa partizanskim pokretom u borbi protiv okupatora. A istovremeno se na podrucju Hercegovine i Crne Gore odobravaju sporazumi cetnickih komandanata sa italijanskim okupatorom, i aktivno sadejstvovanje u borbi protiv partizana. Na ovaj nacin se i konkretno stavlja izvan borbe protiv okupatora. Slicne instrukcije i depese ce D. Mihailovic ponoviti i kasnije recimo pocetkom novembra 1943(tacnije 7 novembar) u instrukciji(raspis svim cetnickim komandantima) u kojoj se:”proglasava mobilizacija svih raspolozivih snaga, radi najenergicnijih udara udara na komunste gde god se zateknu, jer je to najvece zlo u nasoj sredini'(citat). Ovu depesu ne skrivaju ni u neo-cetnickoj istoriografiji(videti recimo M. Samardzic ‘Istina o Kalabicu,str 78; Nikola Kordic ‘Kroz rat sa Drazom’, str 88). Na temelju ove instrukcije cetnicki komandanti ce potpisati niz sporazuma sa Nemcima(tzv ‘sporazumi o primirju’) cije ce sadrzina biti u aktivnoj ulozi i sadejstvu(vojnom i propagandnom) protiv partizanskom pokreta i parizanskih jedinica. A na temelju toga dalje, doci ce do sadejstva cetnika i Nemaca u borbi protiv partizana. Iako se cetnicki istoriografi danas uporno trude da to prikazu kao ‘jos jedno Drazino takticko nastupanje’, ipak ne uspeva im. Da nije rec o toboz ‘klasicnim sporazumima o primirju’ kakve recimo predvidja ratno i medjunarodno pravo(tzv kartel), najbolje se vidi iz celine i konteskta ukupnih dogadjaja, kao i iz same sadrzine tih sporazuma,iz sustine odredaba(metodom jezickog, logickog i ciljnog tumacenja teksta sporazuma). A sustina tih sporazuma je bila sadejstvo sa okupatorom u borbi protiv partizana. To se objektivno ne moze drugacije okarakterisati nego kao: Kolaboracija sa okupatorom. Na kraju krajeva Britanci(pa i Amerikanci vecim delom su) od 1943 poceli da povlace svoje vojne misije iz cetnickih stabova(i cetnicke Vrhovne komande). I na taj nacin su jasno stavili do znanja da su nezadovoljni, razocarani rezultatima, ulogom i ponasanjem Drazine tzv JVuO, neposredno na terenu. Bilo im je jasno ko se ovde zaista bori protiv okupatora punom snagom. To su bili partizani.

  • yugo_srbin каже:

    Kada se govori o pravnoj, sudskoj, procesnoj rehabilitaciji D.Mihailovića, oružane formacije kojom je komandovao(tzv. JVuO, odnosno oruzani cetnicki odredi) i pokreta koji je vodio(Ravnogorski pokret), tu nije reč samo o pokusaju, o nameri parcijalne rehabilitacije jednof konkretnog pitanja: ‘da li je bilo saradnje sa okupatorom na terenu ili nije’, već se želi zapravo rehabilitovati kompletna ideologija ravnogorskog pokreta. A to konkretno znači, želi se rehabilitovati: monarhizam, velikosrpski nacionalizam i sovinizam(tzv ‘integralno jugoslovenstvo), zatim ideja ‘velikosrpske hegemonije’ na prostorima ex yu, ideja velikosrpskog unitarizma. Dakle zeli se rehabilitovati sve ono sto je potkopavalo u stvarnosti svaku mogucnost stvaranja prave jugoslovenske drzavne zajednice,ravnopravnih naroda. Jer, tamo gde jedan narod ima dominaciju i tamo gde jedan narod smatra da ima ‘prirodno istorijsko pravo na dominaciju’ tu nema ravnopravnosti, niti takva drzava moze biti smatrana prihvatljivom drzavom, a ni stabilnom. Ovo odgovorno kazem kao pripadnik srpskog naroda, ali kao istinski protivnk svakog nacionalizma, sovinizma i svake velikonacionalne ideje. Dalje, Ne treba zaboraviti na cinjenicu da cak i danasnji neo-cetnicki istoricari(npr Miloslav Samardzic, urednik lista ‘Srpski Pogledi, zatim Kosta Nikolic i Bojan Dimitrijevic) u svojim knjigama u kojima do krajnosti nekriticki glorifikuju ravnogorski, cetnicki pokret, zapravo i sami potvrdjuju da je ravnogorski pokret u ideji bio zapravo nacionalisticki a da je tzv jugoslovenstvo bila samo forma. Jedan od vodecih propagandista neo- cetnicke istoriografije od 1990 do danas jeste doticni Miloslav Samardzic iz Kragujevca. videti npr knjige: Draza Mihailovic i opsta istorija cetnickog pokreta tom I-X). U svojim navodno ‘ istoriografki-naucno’ potkovanim ‘knjigama'(a zapravo opskurnim propagandistickim pamfletima) baca se i drvljem i kamenjem na partizane, na NOP, na ulogu partizanskog pokreta u narodno-oslobodilackom ratu. A s’ druge strane uloga cetnickog pokreta se ne samo preuvelicava, vec se i direktno falsifikuju izmisljaju toboz ‘senzacionalno otkrivaju’ ‘ nove istorijske cinjenice’ o navodnoj ‘herojsksoj upornoj borbi cetnika protiv okupatora’. Iako, ni jedna od tih borbi nema jasan konkretan opis. Sve se svodi na konfuzno sarlatansko opisivanje navodnih ‘cetnickih akcija’ koje se nekako uvek zavrse istim epilogom: navodno mudro ‘takticko zavaravanje Nemaca’ i navodne ‘nemacke akcje protiv cetnika’. Dakle, i pored upornih pokusaja u desetinama knjiga neo-cetnicki ‘istoricari’ avaj ne uspevaju da dokazu tu ‘veliku borbu cetnika sa nemackim okupatorom’. Pri tom se namerno menjaju cinjenice, ubacuju se i spinuju dogadjaji(posebno recimo za podrucje Zapadne Srbije, Sumadije, gde se precutkuju ili zlonamerno negiraju borbe partizanskih odreda protiv okupatora. Cak se ide i korak dalje da se zarobljavanje nemackih vojnika i oficira, razmene zarobljenika(koje su bile predvidjene svim pravilima ratnog prava i hasko-zenevskim-konvencijama) tretira kao ‘saradnja partizana sa Nemcima na podrucju Srbije’ . A tek bezocni falisifikati o navodnim ‘partizansko-ustaskim saradnjama'(iako je skoro 70% partizanskih borca bilo srpske nacionalnosti 1941,42,43), iako je poznato da su partizanske jedinice na podrucju Banije, Korduna, Like, bosanske krajine(Kozara i Potkazrje) vodile krvave i ogorcene borbe sa ustaskim jedinicama tokom citavog rata. Dakle, jasna je namera: cetnicku saradnju sa okupatorom i jedinicama tzv NDH pripisati partizanima. Mada, cak ni u svojim knjigama cetnicki propagandisti zapravo ne kriju da je postojala saradnja(direktna i indirektna) cetnika sa italijanskim okupatorskim vojnim jedinicama na terenu(u cilju aktivne borbe protiv partizanskog komunistickog NOP-a) u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji u knjigama neo-cetnickih ‘istoricara’ se ni ne skriva(u Samardzicevom prvom tomu Draza i opsta istorija cetnickog pokreta se recimo to poglavlje prozaicno naziva ‘Odnosi sa Italijanima’) S’tim sto se ta kolaboracija krajnje infantilno i nevesto pojasnjava navodnom ‘brigom za opstanak srpstva na prostoru tzv NDH’ i uspesnom taktickom varkom’ Cak se i sporazumi sa domobranskim i oruznickim vojnim formacijama(dakle sa formacijama te iste ustaske koljacke Paveliceve tzv NDH) ne skrivaju. U istom tomu kod doticnog Samardzica to se poglavlje naziva ‘Odnosi sa Hrvatima’. Iako se to pokusava opet naivno i infantilno ‘pojasniti’ da ‘kao navodno to nije sporazum sa ustasama, nego sa regularnom hrvatskom vojskom'(da…samo se zaboravlja jedna ‘sitnica’: da je vrhovni zapovednik svim snagama ustaske tzv NDH bio ustaski vodj, zlocinac, fasista Ante Pavelic…). Dakle saradnje cetnika i italijanskog okupatora jeste bilo. Postojali su pismeni sporazumi cetnickih komandanata sa Nemcima(posebno od sredine 1943) ne samo o primirju vec i o vojnoj saradnji na terenu, protiv partizana. Neo-cetnicki ‘istoricari’ ovo takodje pokusavaju da prikazu kao ‘taktiku, manevar, varku’…itd istovremeno optuzujuci partizanski pokret za ‘martovske pregovore’. Al,opet zaboravljaju kljucnu razliku: martovski pregovori partizana sa Nemcima Nisu zavrseni nikakvim sporazumom(Nemci su u ofanzivi 1943 prvo dopustiili obracun partizana i cetnika cekajuci da se obe strane iscrpe. Zatim su blokiral razoruzali cetnike preventivno, a partizane krenuli da blokiraju i uniste). I to jeste kljucna razlika: partizansko-nemacki pregovori nisu niti zavrseni sporazumom, niti vojnim sadejstvom(sve je ostalo na usmenim ‘obecanjima’ i na jednom nepotpisanom ‘memorandumu’ koji uz to visa nemacka komanda nije na kraju ni odobrila). Dok su cetnicki sporazumi sa Nemcima zavrsavani sporazumima koji su vodili parcijalnom ili potpunom sadejstvu u borbi protiv partizana. I to objektivno jeste bila kolaboracija. Prema tome, po mom misljenju, tzv ‘sudska’ rehabilitacija ravnogorsko-cetnickog pokreta(ako do nje zaista dodje…) bice samo rezultat ideoloske, politicke odluke, a ne realnih objektivnih cinjenica. Jer, zaista na osnovu svega raspolozivog i cinjenicnog tesko se moze osporiti postojanje kolaboracije cetnickog pokreta sa okupatorom.

    • Lune каже:

      Izjava cerke ustase Ante Pavelica
      ……………………………………………
      – Da li je osnivanje te „crkve“ bio deo plana za genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu?
      – Ne. Mom ocu su došli neki ljudi, vernici, i tražili od njega da im dozvoli da formiraju tu crkvu. On im je izašao u susret i to je puna istina. Ponavljam, moj otac nije imao ništa protiv Srba, čak je pomogao četnicima Draže Mihailovića krajem rata.
      – Na koji način im je pomogao?
      – Draža je tražio da se njegovoj vojsci omogući povlačenje preko hrvatske teritorije i moj otac mu je izašao u susret. Osim toga, 1944. godine mu je dao lek protiv tifusa, koji je u to vreme bio teška bolest od koje se umiralo. U Buenos Ajresu su posle rata vođeni pregovori sa Srbima o rešenju srpsko-hrvatskog pitanja. Srbe je predstavljao predsednik predratne vlade Milan Stojadinović i postignut je nekakav dogovor.
      – Šta su se dogovorili?
      – Dogovor je bio da se raziđemo na miran način, pošto je ocenjeno da ne možemo živeti u jednoj državi.
      – Nedugo posle tih razgovora, 10. aprila 1957, usledio je atentat na vašeg oca. Navodno je to bilo delo srpske imigracije koja je, između ostalog, htela da se osveti i za njegovo učešće u atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju…
      – Mnogo je neistina u vezi s tim. Prava istina je da su atentat organizovali komunisti. Osim toga, tvrdim da moj otac nije učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra. Nije tačno ni to da je umro od posledica ranjavanja. Bio je samo lakše ranjen i umro je prirodnom smrću u Madridu, gde smo se u međuvremenu preselili.

      • Lune каже:

        Njegov „Dnevnik“, koji je objavljen 1945. godine, predstavlja važno svedočanstvo o prvim mesecima ustanka u Srbiji. Dragojlo Dudić u svoj dnevnik 1941. godine zapisuje:

        “12. septembar: U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izveštaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe”.[1]

        Ivo Andrić je o “Dnevniku 1941” Dragojla Dudića napisao: „To je jedan od onih zapisa u čijem postanku književni planovi i ambicije nisu igrali nikakvu ulogu, a koji upravo zato imaju i za književnost ogromnu dokumentarnu vrednost, i koji se, što je najčudnije, i sami uzdižu do neposrednog pravog književnog izraza“.

        A Vladimir Dedijer: „To je prava istorija odozdo, istorija koja se ne trudi da opiše događaje onako kako bi oni trebali da se odvijaju, već onako kako su se dešavali“.

    • Lune каже:

      Da zaključimo:

      1. Zakon o rehabilitaciji nije nikakav pravni akt već izraz političke samovolje i osionosti sledbenika kvislinških snaga koje tim zakonom i onim o izjednačavanju četnika i partizana žele da izvrše prekrajanje istorije. To što on nosi naziv “zakon” ne znači da je zaista zakon i pravni akt, kao što ni “Marfijev zakon” nije nikakav zakon i pravni akt.

      2. Ovaj zakon predstavlja flagrantno kršenje međunarodnih konvencija o kažnjavanju krivičnih dela protiv čovečnosti koje je Srbija prihvatila i po kojima nema zastarelosti krivičnog gonjenja za takva dela, pa sledstveno tome ne može biti ni rehabilitacije.

      3. Ovim zakonom povređen je krivično-pravni sistem Srbije, uključujući i odredbe Ustava Srbije, te on mora biti proglašen za neustavan.

      4. Ovaj zakon i onaj o izjednačavanju četnika i partizana predstavljaju pokušaj političkog krijumčarenja, tj. pokušaj da se u antifašističku tradiciju Evrope ubace kvislinški elementi, te stoga Evropska unija treba od Srbije da zahteva ukidanje ta dva zakona, kao uslov za nastavak evropskih integracija.

      Tekst je pročitan na protesnom skupu povodom pokrenutog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića 19.05.2009.

Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
16°
Делимично облачно
06:2018:43 CEST
СреЧетПет
min 8°C
18/6°C
19/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.