Није брат ударио на брата!

Широм Србије, а посебно у устаничкој Белој Цркви где је одржана централна свечаност у организацији Републичког одбора СУБНОР-а, обележен је Седми јул као традиционални празник почетка беспоштедне борбе са хитлеровском окупаторском армадом и њиховим верним помагачима у Другом светском рату.
У присуству становника из околних места и делегација из читаве Србије, некадашњих партизана-ослободилаца, чланова борачке организације, потомака, симпатизера, антифашиста, ученика, чланова дипломатског кора акредитованог у нашој држави, положени су венци и букети на бисте знаменитих хероја Жикице Јовановића Шпанца, Чеде Милосављевића и др Мише Пантића.
Свечаност је, иначе, отворена интонирањем државне химне, коју је извео оркестар Гарде Војске Србије, а затим и химном СУБНОР-а ”Партизан сам тим се дичим”. Минутом ћутања одата је пошта борцима палим за слободу Србије, а почасни плотун је испалио одред Војске Србије специјално постројен у част великог празника.
Присутне је поздравио председник општине Крупањ Ненад Васиљевић, а скупу се обратио председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије проф.др Миодраг Зечевић и, затим, у име Владе Србије, министар просвете и науке проф.др Жарко Обрадовић.

ТРЕЋИ ПУТ У ПРЕКО 100 ГОДИНА

„Седмог јула 1941. године – рекао је Зечевић – слободарски народ Србије, трећи пут за последњих 137 година у својој историји, дигао је устанак против окупатора и домаћег удвориштва. Жртве у тој борби биле су велике, освета окупатора и домаћихсарадника жестока, немерљива у суровости према народу и устаницима. Они који су издали себе, своје огњиште, свој народ и Србију, надметали су се у нељудству са фашистичким окупаторима.
Онима који су се оглушили о историјску поруку и позив предака остало је једино да оптужујући устанике, њихову борбу и часно дело, чекају време у коме ће своје недело претворити у антифашистичко национално дело, а онима крупним словима уписаним у победу славе над фашистичком немани оспорити националну и људску вредност, и тако фашистички сурогат српске издаје прогласити за историјско дело. Животна им је потреба да борбу народа Србије под руководством КПЈ, устанак и победу, оспоре и упрљау, фашистичког окупатора изопште, а борбу српских родољуба против окупатора, српског квислинштва и колаборације прогласе за братоубилачки рат.
Није 7. јула у Белој Цркви брат пуцао на брата, можда су они били и крвно повезани, али тог дана је српски родољуб и борац за слободу пуцао на фашистичког окупатора, кога је верно, свесно, добровољно и са свим овлашћењима заступао и представљао српски квислинг, спреман и на суровији обрачун у власти коју бранио. Представљао је власт и опстајање фашистичког окупатора, јер себе и своју није имао.

КОМЕ СМЕТА ОВАЈ ПРАЗНИК

Неонацистичке снаге, потомци и поштоваоци дела колаборације са фашистичким окупатором, последњих десетак година постали су део политичког и друштвеног живљења значајног дела српског естаблишмента. Питамо се због чега су тако упорни у помирењу историјски непомирљивих, изједначавању историјски неизједначивих и превредновању историјски већ вреднованих. Што су се толико острвили на људе и покрет који су достојно уградили у себе у националне темеље Србије. Седми јул није државни празник. То је интерес текуће полтиике, али се он не може избацити из историје и народног сећања. Он је у историји Србије громада и такав ће и остати. Надамо се бољим временима и умнијим људима који ће чувати сећања на дело храбрих јулских устаника и поштовати стечену славу својих предака.
Постало је већ јасно да се оспоравање седмојулског устанка народа Србије, НОП-а и НОБ-а не налази у садржили и природи њихових циљева, већ у догађањима у Србији везаних за 1999.годину, која је велики проблем дела данас српског политичког естаблишмента. Нужно је дати одговор на веома осетљива питања, полазећи од уставних и законских норми државе Србије. Квалификација понашања оних који су се борили 1999. против НАТО агресије постала је друштвена нужност. Да ли њима одати признање што су поштовали законе, своје државе или то прогласити за аннационално дело, јер су се борили против демократских земаља, неразумевајући демократију, слободу и прогрес коју НАТО агресија носи Србији.

А ”ЛОКАТОРИ” И ОСТАЛИ?

Како оквалификовати оне који су помагали, подржавали и били у функцији агресије. Да ли су они који су постављали локаторе и радили у корист агресије, чинили патриотско дело или кршили обавезе из националног и међународног права и моралних норми Србије. Да ли они треба да буду слављени за оно што су учинили, што је случај данас, или одговорни за своје дело. Јавности је познато, а бројни актери се отворено хвале, да су били обучавани у земљама окружења, па и у нашој, на разним курсевима, семинарима и школама организованих од НАТО-а, обавештајних служби, или тзв. „невладиних организација за културно просвећивање и демократију“. Припрема за пружање логистичке подршке политичким, војним и обавештајним снагама у спровођењу намере агресора 1999.г, тамо су научене.
Да ли је то ново конституисано демократско право и слобода личности у западном демократском свету, или се за то још одговара по националним и међународним прописима. Да ли је произвољно право припадника једне државе да успостави свој лични однос и понашање према потребама државе и отворено раде на њеном рушењу у корист интереса политике стране државе.
Где је граница дозвољене политичке и акционе борбе једне партије против политичке партије која је на власти и супротстављања конституисаном националном интересу, заправо граница политичке борбе опозиционе партије у бори за власт. Где је линија разграничења националног и анационалног понашања, дозвољеног и недозвољеног. Докле може да иде тај спој да се не би претворио у колаборацију према власти стране државе. Како оквалификовати те партије и личности.
Због сложености и деликатности питања део владајуће структуре у Србији није имала интерес, да отвори ова питања, јер би се по свему судећи нашла у веома деликатној ситуацији, посебно бројни актери ових догађаја, данас признати политички, друштвени и државни угледници. Најбоље је то затрпати а да друштвени, правни, морални и политички одговор сам из себе проистекне из следа ствари које треба друштвено временом припремити и усадити у свест младих генерација. Протек времена треба да замагли и дилеме и одговоре, и одговорност.

НЕ МОЖЕ СЕ ПОНИШТИТИ БОРБА

За припрему ове друштвене свести треба се претходно бавити прошлошћу, рехабилитовати фашистичко квислинштво и колаборацију из Другог светског рата у Србији и њено дело и на тај начин дати посредан одговор на најнепријатнија питање из 1999.г. Треба правно и морално осудити, девалвирати и оспорити антифашистичку борбу народа Србије 1941-1945. против фашистичких агресора и српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупаторима, храброст и жртвовање припадника НОП-а (партизана), јер она негативно утиче на морал и свест грађана. Нужно је насилно, помоћу државе и јавних медија, национално превредновати колаборацију са фашистичким окупаторима и представити је као нешто природно и прихватљиво са становишта националног инереса, потребе и моралних норми друштва, а НОП прогласити силом зла и непријатељем демократије.
Природни след надања је да ће протеком времена народ прихватити ово опредељење, а историјска наука верификовати већ исказано политичко признање за понашање у агресији на СРЈ оних који су били на страни агресора и агресију схватити као оправдан чин уперен против оних који су били непослушни, нефлексибилни и национално неразумни и дрзнули се да бране Србију, народ и државу поштујући њене законе од најмоћнијих држава света. Разрушену земљу не треба спомињати, она је колатерална штета и мала цена за увођење немерљиве, али још несхваћене демократије, благостања и слободе коју је донео агресор овом, историјски оптерећеном, заосталом и нецивилизованом балканском народу. То је стварни разлог и циљ рехабилитације српске фашистичке колаборације. Због агресије из 1999, треба рехабилитовати Цветковића, Јовановића, Недићево квислинштво, Љотићев фашистички покрет и Михаиловићеву колаборацију са фашистичким окупаторима и квислинзима и њихово дело. Није тешко разумети колико је за неке политичке опције и појединце значајно ово питање.

НИ МАШИНЕРИЈА НЕ КОРИСТИ

У овај наум и потребу упрегнута је сва машинерија која им стоји на располагању у којој се истичу посебно фаворизовани појединци и поједини медији. Српско друштво се мора суочити са истином о себи и онемогућити да свако помоћу фалисфиковања историје може оправдавати себе и своју одговорност.
Под притиском дела власти, политике и јавног мњења усвојени су закони о рехабилитацији ради рехабилитације фашистичке прошлости у Србији 1941-1945. и обрачуна са деловањем послератне социјалистичке државе. Рехабилитује се правно, политички и морално укупна колаборација и противници социјалистичке државе и финансијски обештећују за предпостављену и нанету материјалну и нематеријалну штету.
СУБНОР Србије је покренуо акцију да у складу са Закном о рехабилитацији, са родбином и потомцима жртава злочина учињених од ВКЈ у отаџбини (четника), Недићеваца, Љотићеваца, усташа и других, за правну и моралну рехабилитације и надокнаду материјалне и нематеријалне штете учињене грађанима од ових формација у служби фашистичких окупатора. Обавештавамо грађане Србије да ову нашу активност нису хтели да подрже средства јавног информисања, а од власти овај наш напор за исправаљање неправде за сада је игнорисан. Њихову правду за сада од државе и политике могу да добију само припадници српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупатором и противници НОП-а и власти социјалистичке државе.
Седми јул и Бела Црква, били су, јесу и биће, као и Орашац 1804, и Милошеви Цвети 1815, камен темељац и часно дело тих генерација у историјском постојању и трајању народа Србије” – рекао је, поред осталог, председник СУБНОР-а Србије проф.др Миодраг Зечевић.

МИНИСТАР ОБРАДОВИЋ:
МОРАМО ПОШТОВАТИ СВОЈУ ИСТОРИЈУ!

Великом народном скупу у Белој Цркви обратио се и др Жарко Обрадовић, министар у Влади Србије:
” Народ Србије с поносом обележава дан кад кад је снагом својих слободарских уверења устао против фашистичких окупатора у Другом светском рату. На Дан устанка 7.јула 1941, у Белој Цркви, у Рађевини, српски народ је запалио прву устаничку искру у тада поробљеној и пониженој Европи. Србија је устала у борбу за ослобођење и зато тај датум представља неизбрисив белег у слободарској историји српског народа.
И тада, као и увек, стајући на страну слободе и правде, наш народ своју спремност за борбу и жртвовање није опредељивао на основу величине силе која нас је поробила и претила да нас уништи, већ у односу на вредности које смо бранили – право на слободу, на државу, право да постојимо и будемо своји на своме.
Србија је са правом поносна на своју борбу против фашизма и на свој допринос у супротстављању највећем злу савременог света. Наш народ и наша држава припадају великој европској и светској антифашистичкој коалицији. Зато обележавање Дана устанка представља и наш одговор и нашу поруку онима који данас и у свету и, на жалост, ина нашим просторима релативизују, умањују и мењају истину о страдању српског народа од фашизма и ншем великом доприносу победи над фашизмом.

НЕМА И НЕЋЕ БИТИ ПРЕКРАЈАЊА

Промена политичких односа снага као да је код неких створила привид постојања могућности да прекрајају историју и да себе и оне чији су следбеници прикажу у новом повољнијем светлу у односу на историјске чињенице.
Никад не смемо дозволити да се некаквом политичком трговином умање злодела или промени улога окупатора и њихових слуга.
Памћење и незаборав је наш дуг према борцима за слободу, према жртвама и страдалницима, при чему је сећање, поред осталог, израз и нашег самопоштовања.. То је наша обавеза и због садашњости и због будућности.
Савремене интеграције, сарадња и комуникациоја са светом, не значе и не подразумевају одрицање од сопственог идентитета, од сопственог наслеђа и од сопственог интереса.
Србија и данас, храбро и одлучно чува свој идентитет и свој интегритет. Опредељење за Европу и европске вредности – којима смо дали значајан цивилизацијски допринос – не сме да значи одустајање од сопствених државних и националних интереса. Ми јесмо за дијалог и компромисе, за решавање свих спорова искључиво мирним путем, али то не подразумева и пристанак на понижавајуће уцене и притиске.
И у Белој Цркви исказујемо најдубље поштовање према борцима и жртвама борбе против фашизма и према њиховом непролазном делу. И данас, као и устаничке 41, Смрт фашизму, слобода народу! Живела Србија” – закључио је представник Владе Србије, министар проф. др Жарко Обрадовић
У веома успелом уметничком програму учествовали су ученици школе ”Боривоје Ж.Милојевић” и фолклорна група ”Дома Политике” из Крупња.
Празник народа Србије, Дан устанка као симбол антифашистичке борбе у Другом светском рату, завршен је народним весељем.

ПРИЗНАЊЕ ИЗ САРАЈЕВА

На великом народном сабору поводом Дана устанка у Србији 7.јула 1941. године учествовале су и многе делегације из региона, међу њима и представници Савеза антифашиста и бораца НОР из кантона Сарајево. Они имају дугогодишње пријатељске односе са борачком организацијом београдске општине Савски венац и Крагујевца, а посебно са СУБНОР-ом Србије.
Председник антифашиста и бораца НОР кантона Сарајево, Ибрахим Чомић, тим поводом је на сусрету у Крупњу уручио захвалницу председнику Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф др Миодрагу Зечевићу, за допринос у развоју сарадње и разумевања две организације.