Најпознатији Шиђанин Сава Шумановић је један од најзначајнијих и најоригиналнијих српских сликара у историји српског сликарства, посебно 20. века.
Његова дела уткала су се у културни идентитет Шида, али и идентитет српског народа уопште. Отац и мајка Саве Шумановића- Милутин и Персида рођена Тубић потицали су из угледних и богатих грађанских породица. Када је Сава имао четири године породица Шумановић се сели из Винковаца у Шид где Сава завршава основну школу. По завршеку основне школе Сава Шумановић уписује Реалну гимназију у Земуну, уписује сликарски курс који је водио његов гимназијски професор Јунг. У то време упознаје се са сликарством Сезана и Ван Гога. После матуре, он је чврсто решен да сликарство буде његов животни позив упркос жељи његовог оца да постане адвокат.
Уметничку школу у Загребу завршава с најбољим оценама 1918. године. Тада почиње да излаже своје радове. Уз сликарство, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом раздобљу показује утицаје сецесије и симболизма.
У јесен 1920. Сава одлази у Париз и унајмљује атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог кубиста. У Паризу се дружио с Растком Петровићем, Модигљанијем и другим уметницима тога доба. Утицаји кубизма видљиви су у овом, али и у каснијим фазама његовог стваралаштва. Може се с правом рећи да је Сава Шумановић донео овај сликарски језик у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубизма.
Критичари и јавност не прихватају његове радове, па у знак протеста своје слике потписује француском транскрипцијом. Године 1924. написао је студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Поусиново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. У Паризу поновно борави 1925., где Матис утиче на његов стил сликања.
Приређује потом самосталну изложбу у Београду коју је критика врло позитивно оценила. Новац од продаје слика омогућио му је поновни одлазак у Париз. Ту настају значајне слике: “Луксембуршки парк”, “Црвени тепих”, “Мост на Сени”. Ова дела карактерише поетски реализам и умерени колористички експресионизам.
Свој стил, назива како знам и умем, прилагођава га мотиву.
Сава се 1928. уморан од свега враћа у Шид и слика Сремске пејзаже. Три године слика „Шиђанке“ и циклус „Берачице“, посвећене берби грожђа. На изложби у Београду 1939. године излаже чак 401 платно.
Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске, а ћирилица је забрањено писмо, па Сава из протеста не потписује дела, већ само означава годину настанка слике.
На Госпојину, 28. августа 1942. године Саву, заједно с још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутро хапсе усташе и одводе у Хрватску Митровицу (тако се звала Сремска Митровица за време трајања НДХ). Сви су мучени и стрељани 30. августа 1942. године и сахрањени у масовну гробницу. Сликару су сломили обе руке јер се што већим зверствима и иживљавањима доказивао национализам и супериорност фашистичке немачке.
Сава Шумановић је имао 46 година.
Тито је посетио 1965.г. галерију у Шиду и изразио жељу да обиђе и упозна мајку Персиду која је родила тако великог уметника. СФРЈ је подржавала и улагала у одржавање тако значајног и вредног наслеђа. Данас само општина Шид помаже колико може.
Њему у част установљена је награда за сликарство Сава Шумановић.
О Шумановићевом животу 2023. године снимљен је уметничко-документарни филм “Светлост и сена”.
