САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 816550Укупно посета:
  • 2553941Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

 

НИ ЗАВИЧАЈА, НИ ДЕДЕ

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

Мој деда се звао Вук. Фотографски уметнички атеље и Завод за увеличавање слика В. Вукашиновић и Коцић – Чачак учинио је све да будемо на фотографији као сто смо били у „природи“.

Баба Рада стоји као орао изнад нас. Она ми је, кришом од деде Вука, давала по двадесет пет пара у бакру, а деда Вук је, кришом од ње, одлазио у подрум да из бардака повуче цуг ракије и онда дуго брише бркове.

Деда Вук имао је најлепши рукопис и раздељак који сам до сада видео.

КУПАЛИ СУ СЕ У ЛАВИ УСТАНКА

Рат, старац од милион година, отерао их је на разне стране. Варошица их је видела како се храбро купају у лави устанка 1941. године. Четири године у варошицу су стизале разне вести о ранама, погибији. Чак и једно писмо је дошло. Наши људи из варошице били су отерани у далеке логоре, тамо у Норвешку.

Варошица је била поносна на своје синове који су се по целом свету борили за друге варошице.

Ноћу, за време ратних узбуна, слушали смо како изнад нас прелећу бомбардери. Једног од њих возио је дечак из улице Цара Лазара, син железничара, а сада пилот Краљевског ваздухопловства Енглеске.

 У самој близини варошице, наш друг из улице био је командант партизанског одреда. Сваки дан рата доносио нам је понеку вест како су наши младићи из варошице постали грађани света. Једва смо чекали да се рат заврши и да нам се врате.

Нису се вратили.

За време рата нису могли. За време мира нови задаци приковали су их за престоницу. У великом граду почели су велики живот. Они сјајни младићи из варошице постали су пуковници, министри, секретари рејонских комитета, директори фабрика у изградњи, главни уредници листова, конзули, уметници, неки су се пропили и тргли када је већ било касно. Тек неки се од њих 1948. године изјаснио за Стаљина.

Ми који смо заувек остали овде у варошици будно смо преко новина и радија пратили њихов рад у престоници и понекад их живе виђали на прославама. Држали су дугачке говоре и брзо одлазили.

 Ми смо им пљескали, али у срцу нам је било горко. У разговору са њима слутили смо као да више нису из варошице, као да овде немају више ни деде, ни бабе, ни стрине, као да ово није више њихов завичај. Друге варошице постајале су градови, градили Трг устанка, фабрике пива, асфалтирали улице.

ХОРСКО ПЕВАЊЕ У СЕНЦИ БРЗИХ ВЕСТИ

Ми смо то гледали, па смо се вратили ономе у чему смо и раније били добри – фудбалу и хорском певању. Био је то, у данима обнове и изградње, скоро очајнички гест, али наша варошица имала је инстинкт или поноса да не ради као сви други и, бога ми, сачекала је време када се све више обраћала пажња на резултате фудбалских утакмица.

 Хорско певање и даље је остало у сенци брзих вести са радио-апарата. Хорско певање дефинитивно је убила телевизија.

Али телевизија нам је вратила оне сјајне младиће из наше варошице. Нису били више млади, али су нам били поново на улицама и у кафани. Било је то доба када је приватник-шнајдер избацивао на прозор телевизор и ми све то гледали са улице.

Деде и бабе су доносиле шамлице и они су нам спикерисали ко је ко, јер су своје унуке препознавали по гестовима пошто се тон-глас слабо разумевао. Био је то почетак телевизије код нас.

Када је телевизија прослављала десет година, у нашој варошици већ више нико није гледао њене програме. Дик Кавет и Дејан Ђурковић овде нису прошли. Били су сувише лежерни за наше деде и бабе. Када су почињали цртаћи, деде и бабе, заједно са варошицом, већ су спавали.

Деде су се све мање будиле. Деде и бабе су умирали чекајући унуке који се нису враћали. Смрт их је преварила обећавајући да ће се са милим и драгима опет срести на небу. Деде и бабе, и силне тетке умирали су и односили душу и шамлицу на небо, да поседе на облацима и чекају оне сјајне младиће из наше варошице када их топ смрти опали пут звезда.

Над варошицом је често падала киша. То су на небу, залудни, плакали деде и бабе.

Сјајни младићи из наше варошице почели су да се враћају после тридест пет година. Нико их није више чекао на улазу у град и нико им више није држао говоре на обилним ручковима. Варошица је постала град. Почела је да личи на све градове на свету са три ока – црвеним, зеленим и жутим. Семафори су пуцали на све стране.

После тридесет пет година први се вратио у варошицу Млађомир Георгијевић, уметник. Он је по струци био фотограф. За време рата снимао је весела лица немачких војника и вешање младе девојке, скојевке Руже. На фотографијама остала су лица издајника.

ВАРОШИЦА ИСПАЛА ИЗ СРЦА

Младомир Георгијевић је отишао са победом из варошице. У престоници, његове фотографије један песник је прогласио уметношћу. То је у први мах збунило Георгијевића.

После три дана, фотограф је осетио да му је варошица испала из срца, јер га је престоница пригрлила. Осетио је и сам да је уметник, грађанин света, без деде и завичаја.

Са камером у руци, сликао је Пети конгрес, прве радничке савете, расформирање сељачке радне задруге „Будућност“, објавио у колору деколте Селме Карловац, ручао са Стјепаном Бобеком у Цриквеници, снимао из хотела Гелерт у Пешти удаљене тенкове, са чашом вискија у руци дочекао је либерализам.

И лекара у жутој спаваћици, 1976. године. Лекар му је рекао – капилари, пуцају вам капилари на све стране. Као ракетле, питао је фотограф-уметник. Као водоскок, рекао је лекар. Има ли лека, питао је фотограф-уметник. Имате ли деду, питао је лекар.

После тридесет пет година, фотограф-уметник Младомир Георгијевић вратио се у варошицу да потражи деду. Нашао га је на гробљу. То га је утешило, па чак и мало растужило. Растужило што ће и он једнога дана бити мртав. Фотографије му неће доћи на гроб да му запале свећу. Друштвене организације које су га мазиле не пале свеће на гробовима људи нарочитог кова. Давно проглашени уметник окренуо је главу од дединог гроба, јер је све говорило да би сада могао да заплаче. Гледао је у даљину, али сузе су биле негде далеко. Није било суза, па је полако испред себе уоштравао тотал варошице.

Видео је у даљини улицу и кућу у којој је рођен, видео дечака у антерији како спава на дедином крилу. Око њих цветале су георгине, плавиле се шљиве, љубиле црвене руже. Све то још мирише у даљини, види фотограф.

 Само нема деде. Али оно доле, то је оно што сам био заборавио пуних тридесет пет година – мој завичај.

Сутрадан изјутра, нашли су фотографа-уметника Младомира Георгијевића на дедином гробу. Лекари су констатовали опште пуцање организма. Нико га није препознао из варошице. Само гробар Десимир, старац од сто девет година, његов породични гробар.

Гробар Десимир рекао је лекарима – нисам веровао мом оцу када ми је после пропасти Другог српског устанка рекао – не плаши се Турака, и да ’оћемо, не можемо се одрећи ни завичаја, ни деде…

Print Friendly, PDF & Email
Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
23°
Углавном облачно
06:2518:36 CEST
НедПонУто
min 13°C
23/14°C
17/12°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.