САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 816403Укупно посета:
  • 2553709Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

 

ЗАШТО ЧИКАГО ЧАЧКА ЧАЧАК

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

Последње бекство из Чачка у Чикаго забележено је четрнаестог јула 1956. године. Био је то бег преко Аустрије. Тако се касапин Лопер из Чачка преко Беча нашао у Чикагу.

Када сам са Лопером био у затвору 1941. године, у једној великој бараци Гестапоа, дуго смо разговарали о режијској замисли Ђиде од Јанка Веселиновића. Био је то последњи комад у позоришту који смо видели пре окупације. Касапин Лопер, велики љубитељ националних комада, оштро је замерао групи радника и опанчара који су у Ђиду нашли повода за комунистичку пропаганду. Сада смо заједно лежали у затвору због помагања комунистима. Касапин Лопер лиферовао је партизанима маст. То је било довољно да га преки суд добрих и богатих грађана Чачка изручи Гестапоу.

Преко дана, касапин Лопер нудио је Немцима нови изум – да из живих свиња вади маст. Немци су тражили патент, а касапин Лопер слободу. Као сваки прави проналазач, Лопер није хтео да ода тајну вађења масти из живих свиња. Немце је интересовало нешто друго – имена комуниста у малој вароши. Као сваки прави проналазач, касапин Лопер није хтео да буде издајица, па смо се ноћу свађали која је најлепша женска у Чачку. Касапин Лопер је тврдио да је најлепша девојка у Чачку једна уседелица из Краљева која је недељом долазила до њега да купује телећу џигерицу. Није хтео да ми каже њено име, али ми је описивао њен одлазак из касапнице као финале из филма Самртно пролеће – плоча са њеним гласом се окреће, а ње нема, па нема.

Свађе око позоришних комада и девојака касапин Лопер и ја смо наставиии и у слободи, трећег децембра 1944. године. Али, четрнаестог јула 1956. године, касапин Лопер је побегао из Чачка у Чикаго, виа Беч. Нова власт није хтела да чује за вађење масти из живих свиња. Да ли је то био прави разлог бекства касапина или она уседелица из Краљева?

Шеснаестог јула 1976. године причао сам о касапину Лоперу једној групи жена које одлично познају историјат касапница у Чачку. Ниједна се не сећа више касапина Лопера. Можда и намерно, јер Чикаго се не котира добро у Чачку. Не због оних прича о Чикагу као центру гангстера, него као Чикагу који је био једно време домаћин бившем боксеру тешке категорије Јову Караклаји.

Пошто никада није био шампион, боксер Јово Караклаја је дошао у Чачак с Немцима и својом руком обесио школског друга Ратка Митровића. Кажу да се уочи смрти Ратко нешто насмејао, а Караклаја га је ударио песницом преко уста. Отада, Јово Караклаја није имао мира: убијао је.

Последњи пут су га видели у Чикагу, како пева  Америка и Енглеска биће земља пролетерска. Ратни злочинац, боксер Јово Караклаја, умро је у Чикагу.

Ја не знам да ли се он срео са касапином Лопером. Не верујем да је касапин Лопер причао нешто Цији, нешто што није хтео да каже ни Гестапоу. Хоћу да верујем да је Лопер побегао у Чикаго зато што га она уседелица из Краљева није више мазила. Није хтела више телећу џигерицу из његових руку.

Ово није крај приче ни о Лоперу, ни о Чикагу. Као да Чикаго нешто чачка Чачак.

Један богослов који је Гестапоу достављао имена комуниста 1941. био је принуђен да се повуче из Чачка и да се одмах после рата нађе у Чикагу. Када су сви заборавили на њега, богослов је послао кћерку у Чачак да студира. Тако се Чикаго опет нашао у Чачку. Чачак о томе зна. Кћерка каже да је богослов срећно ожењен. Разговарају немачки.

Кћерка богослова није ником испричала почетак боравка Лопера у Чикагу. А ево шта је било. Велики мајстор бифтека, као и рибљег меса, касапин Лопер дошао је у Чикаго због кланица. Хтео је да види то чудо описано у многим романима. Лоперу се није свидео рад у кланицама Чикага. То је била индустрија а најмање тражење правог меса. Зезнуо сам се што сам дошао, говорио је Лопер. Зар се животиње тако немилосрдно уништавају? Хтео је да исприча колегама у Чикагу како се то ради у Чачку. Бити касапин у Чачку значи познавати траву која говече пасе, значи познавати све ливаде. Познавати власнике ливада и бескрајна стада оваца, крава, коза, јарића. Није свака крава за клање. Нека је одређена само за млеко, нека да служи пејзажу, а тек оне најмлађе су за супу, шницле, куване ноге. У Чикагу је свака крава била крава. Није се у Чикагу водило рачуна ни о јагањцима – када ће их убити. А о пилежи нико није ни мислио. Кокошке су са перјем куване. Ја ћу им то рећи па куд пукло, говорио је Лопер и опет то није могао. Није знао енглески. Морао је и овде да потражи Србе.

Нашао је леп број Чачана у Чикагу. Један од њих био је у преком суду добрих грађана који га је осудио 1941. године. Био је то, у оно време, млади богослов, дубоко верујући у бога и Хитлера. Године 1956. млади богослов имао је у Чикагу само бога, жену-Мађарицу и кћерку. Са женом је разговарао немачки. Недељом је одлазио у православну цркву и ту се срео са Лопером. Касапин је хтео одмах да закоље богослова као издајника из 1941, али у свађи је испало да је Лопер издајник, јер је побегао из Чачка тек 1956. године. Значи, сарађивао је са комунистима.

И тако је опет, али сада у Чикагу, испред цркве, формиран суд добрих грађана – Чачана, који је Лопера осудио на смрт. Богослов је однео поруку Јову Караклаји да за деведесет долара убије касапина Лопера.

Недељом, у Чикагу, сви Чачани су били побожни, сви антикомунисти. Недељом пред вече, код куће кркали су сарму, која никада више није била она чачанска сарма. У очајању су се ударали руком по образима и гледали негде у правцу Србије и замишљали помоћу старих слика: да ли је од Овчара сунце обасјало шљивовицу у чаши бојом коју виски никада није имао. У Чикагу си могао само да видиш преко пута куће румену рекламу и кожу на руци на којој главна вена личи на Мораву, а венице на притоке, али суве, без воде, вене са још мало крви. Од оног боксера тешке категорије, Јову Караклаји остале су само суве руке. Свака је личила на осушено ребро. Једна није хтела да зна за другу: јер десна је вешала, а лева додавала конопац.

У такво једно вече исушених руку срели су се у „позоришту“ Јово Караклаја и касапин Лопер. „Позориште“ код касапина Лопера значи: уз помоћ шибица брижљиво реконструисана сала биоскопа Крен у Чачку, у којој су некада радници и опанчари играли националне комаде, Ђиду и Девојачку клетву.

У тој „позоришној” соби чежње, Јово Караклаја извадио је нож и почео да деље дрвца: хтео је да направи Моравски сокак, очеву пекару, порту где је играо крајцарице. Тако су за седам дана касапин Лопер и Јово Караклаја направили од разнобојних шибица мали град Чачак, са свим сокацима и реком. Имали су сада цео град у соби.

Осмога дана у собу је ушао богослов да Караклаји наручи и плати убиство Лопера, и у њој је затекао веселе – боксера-џелата и касапина. Пред њим је лежао град у коме су се родили, град од разнобојних шибица и снова. Богослов је клекао и тражио кућу у којој је рођен. И она је била ту, и црни лампек. Просто се осећала џибра у колима и ракија у флашама. ,,Град“ још није био завршен: Караклаја је опет спремао у њему вешала – овога пута за Лопера. За деведесет долара.

Тако у Чикагу ниче Чачак, а сви емигранти недељом и празником долазе у ово „позориште“ да пију и медитирају пред макетом града. И њиховој деци допао се мали град на обали реке и тако се и десило да је кћерка богослова оставила Чикаго и дошла да живи и студира у Чачку.

Последње бекство из Чикага у Чачак забележено је за сада четрнаестог јула 1969. године.

Print Friendly, PDF & Email
Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Ведро
06:2418:38 CEST
ПетСубНед
min 5°C
21/7°C
26/12°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.