САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 864321Укупно посета:
  • 2656175Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ХАЈНРИХ И ЈОШ ШЕЗДЕСЕТ ШЕСТ НЕМАЦА

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

Откако се родио, Чачак је био сан сваког Ужичанина. Од септембра 1941. године, Ужице је постало сан поробљене Европе. У том сну окупираних, ми смо били на другом месту. И било нам је криво. Били смо град у равници.

Трећи град у Ужичкој Републици био је Горњи Милановац. То је било лепо месташце. По речима доктора Жарића, овде су имали рандеву ваздух са планина и ваздух са мора. Тај коктел од ваздуха силазио је са рајских висина у Горњи Милановац и здравио људе у њему. Ни тај ваздух га није спасао од окупације.

Ужице и Горњи Милановац били су сада везани нашим возовима које смо ми формирали у Чачку. Воз са наше станице ишао је у свим правцима. Наша десетина се старала да возови стигну на време, да оду, да стоје ако наредимо. Волео сам да се шетам испред локомотиве док се нервирала. Ако комесар Ацо Патак не да знак – нема пођеш. Комесар телефон, ми – разумем. Возни ред је Револуција. Могу да мислим колико су нас мрзели они велики и тачни железнички сатови Лонгинес.

А КАД АВИОНИ ОДУ…

Тај сат нам више није ни требао, јер смо на станици имали шездесет седам заробљених Немаца. А време лепо, октобар. Сјајно доба за млад грашак. Сити тајина и пасуља, делимо заробљеним Немцима лепиње са кајмаком. Шездесет седам Немаца једе лепиње и одмах траже цигаре. Не траже сви у глас, него то лепо раде преко Хајнриха, кога најбоље разумемо, јер је дебео и за сваки поклон викне – Хитлер капут. Хајнрих је шездесет шест Немаца научио како се завијају цигарете од финог херцеговачког дувана. Хајнрих нас је научио да се не плашимо кад наиђу немачки авиони да бомбардују. Чим сирена фабрике хартије објави долазак авиона, наша десетина и шездесет седам Немаца стаје на пругу. Немци машу авионима, пилот их препозна по униформама и не бомбардује станицу. Тако смо откачили, уместо бомби, страх од митраљирања.

Кад авиони оду, време лепо, октобар, ми брзо, са заробљеним Немцима, одлазимо на пијац – сељаци побегли, оставили по тезгама грожђе и мушмуле, оставили јабуке и сир. Тако једемо, извалимо се на тезге и мислимо – ето шта ти је бити рођен у Чачку, ето шта је срећа. Хитлер капут, виче Хајнрих и шездесет седам Немаца пева у хору – „Хитлер капут”.

Хитлер капут, мрмља шаргарепа стидљиво. Зато је црвена. Њена црвена фарба дочекала је јутро слободе. Устанак нисмо дигли да дижемо сељацима храну, него да и његов црвени купус помогне друговима у борби. И розе сељачки пасуљ. И мрка мрква. И црвени парадајз. И у црвеним мантилима против кише и рата – црни лук. И стидљиви бели лук. И расцветала као удовица – царска крушка. Зар и она? И она, него, и оне су за војнике са фронта. Заједно са црвеном паприком. У перли Устанка, него шта. Тако, биље и растиње иде у корак са Устанком. Богати плодови јесени марширају са њива против окупације.

Хајнрих и шездесет шест Немаца увече слушају вести са фронта. Друг Цале им објашњава где смо – а где они. Било нам је, изгледа, суђено да се крајем новембра растанемо. После месец дана заједничког живота, Хајнрих и шездесет шест Немаца све су више јели, све више пушили, а на политичким часовима дремали. Све су мање викали „Хитлер капут,“ као да су знали шта нам се спрема, да нам њихова браћа из опкољеног Краљева спремају зврчку, односно Прву офанзиву. Да ли су то сазнали преко махања крила авиона или су им оне женске недељом, кад су имали слободан дан, нешто откуцавале, тек уместо Интернационале, коју нису могли никако да науче, увеће смо слушали како певају Denn wir fahren gegen  Еngland, Еngland…

Хајнрих је био дебео, деца су га волеиа, јер их је он по двоје носио на леђима, изигравао штајерског коња.

БИЛО ЈЕ ЛЕПО У ОКТОБРУ

Колико је било лепо у октобру, толико је у новембру почело да нас засипа хладноћом, па онда издајом четника. Сада смо знали да се рат неће завршити за два месеца, како су нам обећали, него ћемо морати да идемо у школу рата најмање још четири године, колико је трајао и онај први светски рат. Нашу десетину на железииичкој станици то је одушевило, јер је то био сигуран знак да више од поласка у школу нема ни говора. Латинског језика плашили смо се више од рата. Авиони нас нису више надлетали. Из Краљева је кренула дивизија Немаца доведена са Источног фронта.

Нисмо веровали да ће пробити наш фронт, али за сваки случај спремили смо за повлачење Хајнриха и шездесет шест Немаца. Дали смо им чај, топли веш и, једне вечери, наредили им да уђу у вагоне прве класе, а онда наредили локомотиви да крене пут Ужица. Тамо их је чекао дуван бајиновац. Хајнрих је тражио и рукавице, али смо могли само да им дамо десет шалова.

Нас шесторица путовало је путничким возом број триста тринаест са Хајнрихом и шездесет шест Немаца. Комесар нам је наредио да их предамо Команди града у Ужицу, где је сабирни лагер свих заробљених Немаца. Уместо карата за воз, Хајнрих и шездесет шест Немаца добили су шездесет шест дописних карата без марака, да се јаве својима у Немачкој како крећу за Ужице.

Била је ноћ, и велики страх да нам не искоче из воза. Било је тунела, воз је у њима спорио. Хајнрих и шездесет шест Немаца јели су, певали, пушили, и намигивали на наше пушке да их не држимо на готовс. Нас је плашило још нешто. Возом смо морали да прођемо кроз Ужичку Пожегу. Овај, у једној јединој улици градић, држали су четници. Замолио сам Хајнриха да не силазе због нужде у Пожези, него нек певају и тако отерају четнике. Хајнрих је одбио да пева, јер је већ била поноћ, време спавања. Мора да је наш воз у то доба глуве ноћи личио на неки сан. Локомотива није пиштала, није пуштала пару пред Пожегом, хтели смо да личимо на маневрисање а у ствари смо сви шесторица били на тендеру са откаченим бомбама. Нико од нас шесторице није никада руковао овим дугачким немачким бомбама. Нисмо имали намеру да их активирамо, него да их бацимо као машку од клиса да уплаши четнике. Тада нам се на тендер попео Хајнрих и, онако висок и дебео, мора да је личио онима из Пожеге као да превозимо неки димњак. „Хитлер капут“, рекао је Хајнрих и узео ми бомбу из руке. Повукао канап, одбројао и бацио. Бомба је пукла више кисело него громко. Са тридесет километара на сат прошли смо Пожегу.

НЕМЦИ НИ ДА ЗУЦНУ

Хајнриха и шездесет шест Немаца предали смо друговима у Ужицу. За растанак, Цале је викнуо Немцима – „Хитлер капут”, али они су ћутали. То нас је мало штрецнуло. Мој први задатак је сада био да одем код комесара станице и телефонирам да је задатак извршен и да се одмах враћамо. Нешто ми је била тешка слушалица, као да је рђав глас већ био пун ње и телефона, и жица које воде из Чачка. И стварно – на моју демјаву – је ли то Чачак, одговорили су – јесте, а на моју радост – дај ми комесара, чуло се из слушалице – даћу ти ја нож у срце, мајку вам комунистичку. Ја сам питао ко је то, мани зезање… имам хитну поруку. – Ево ти поруке за све… тамо… у Чачку су Немци и за пола сата бићемо у Ужицу… Опече ме слушалица, оставио сам је отворену за комесара железничке станице у Ужицу.

Хајнриха и шездесет шест Немаца нашли смо иза реке Увца, када је већ био децембар, када смо се повлачили, а снег био поврх ногу.

Хајнрих је био опет онај сјајни Немац, из месеца априла, када је дошао у Чачак. Шездесет шест Немаца иза њега било је у тенковима.

На леђима Хајнрих је носио двоје румене сељачке деце.

Ја сам га препознао. Ја не знам да ли је он препознао некога из наше десетине.

Хајнрих је пуцао од весеља што.је опет са својима. Из тенкова су на нас падале гранате а издаја са свих страна. Ту, код реке Увац, погинуо је наш друг од хладне реке и немачког топа, друг Весели. Имао је петнаест година и кеца из цртања.

Хајнрих је погинуо на Елби.

Много година после, Хајнрих и Весели нашли су се као стари познаници у једном рају, а то може да буде и нека планина, може да буде дим, може рај да буде и празна железничка станица у поноч. Рај може да буде и обала песка поред мора. Не мора да то буде обала мора, али обала Мораве може да буде. Ту негде, на обали Мораве, као на другом свету, срели су се Весели И Хајнрих. Хајнрих је био онако исто дебео као када је био жив. Држао је двоје деце, са сваке стране по једно у руци. Деца су била стара по четири-пет година. Весели се није изненадио Хајнриху, али је питао:

– Децо, шта ћете ви овде…

– Убио нас је чика Хајнрих – рекоше деца у један глас.

Print Friendly, PDF & Email
Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
13°
Сунчано
07:1015:58 CET
УтоСреЧет
15/2°C
13/3°C
13/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.