Шести април – дан почетка агресије нацистичке Немачке и њених савезника на Југославију, 1941. прилика је да се сетимо хероја краткотрајног Априлског рата. Упркос организованој издаји, која је знатно убрзала пропаст Југословенске краљевске војске, многи војници, подофицири и официри жртвовали су своје животе за част Отаџбине.

Први отпор силама Осовине, у терористичком нападу на југословенску и српску престоницу, у јутро 6. априла пружили су пилоти-хероји 6. ловачког пука. Капетан прве класе Милош Жуњић (Ваљево, 1907 – Глогоњ, 1941) командант 102. ловачке ескадриле, стациониране на бежанијском аеродрому, први је пружио отпор припадницима Луфтвафеа који су немилосрдно бомбардовали Београд. У свом авиону Рогожарски ИК-3  у сукобу са немачким Месершмитима био је погођен, али је успео да се катапултира из запаљеног авиона. Спуштајући се падобраном непријатељски пилоти су пуцали на њега и убили га. Његово мртво тело се потом пало у Тамиш, у близини Глогоња. Мештани су извукли његово тело и сахранили на сеоском гробљу.

У одбрани неба Београда, поред Жуњића,  6. априла 1941, страдала су још тројица пилота Шестог ловачког пука. Наредник водник Карло Штрбенк (Загорје об Сави, 1907 – Глогоњски рит, 1941) који се у време избијања рата, налазио на дужности војног чиновника у 102. ловачкој ескадрили, тражио је да му дају авион како би пружио отпор агресору. Тада је узео авион пуковника Рупчића, команданта бригаде, који се од напада непријатељске авијације скривао у склоништу. Након узлетања, у авиону са ознакама команданта бригаде, Штрбенк је подигао морал других југословенских пилота који су учестовали у ваздушној бици над Београдом. Успешно је оборио једну немачку „Штуку“, после чега су га немачки авиони окружили са свих страна и оборили. Авион којим је управљао пао је у Глогоњском риту, код Сефкерина. Потпоручник Добрица Новаковић (Трнава, 1907 – Београд, 1941) пилот 103. ловачке ескадриле стациониране у Крушедолу, на вест о нападу на Београд, полетео је у одбрану, али је у сукобу са непријатељским авионима оборен изнад ширег рејона Београда. Потпоручник Душан Борчић (Бос. Петровац, 1910 – Београд, 1941) пилот 161. ловачке ескадриле успео је да својим авионом Рогожарски ИК-3 обори два непријатељска авиона – ловца (Месершмита) и бомбардер (Дорниер До-17), али је након тога погођен и пао је у Сарајевску улицу.

Поред четворице пилота Шестог пука, у одбрани Београда 6. априла 1941, погинуо је и капетан Живица Митровић (Калуђерово, 1912 – Крчедин, 1941) пилот Другог ловачког пука, стационираног на аеродрому Сушичко поље, код Крагујевца, не знајући за почетак рата налазио се у патроли изнад Шумадије. Када се нашао изнад Космаја видео је црни облак над Београдом, након чега је свом пратиоцу у пару рекао да се врати у базу, а он је пошао према главном граду, оглушивши се о наредбу главнокомандујућег Фрање Пирца. Напао је неколико бомбардера који су своје смртоносне товаре бацали по незаштићеним грађанима. Тада је нападнут од ловачке заштите бомбардера, али је успео да обори једну Штуку и једног Месершмита. Његов авион је попут пламене кугле пао на земљу у близини Крчедина и експлодирао.

Борбе са агресором су настављене и сутрадан 7. априла, када су страдала још шесторица пилота. Капетан прве класе Михо Клавора (Марибор, 1905 – Крушедол, 1941) пилот 103. ловачке ескадриле, учествовао је у одбрани Београда 6. и 7. априла и забележио неколико ваздушних победа, оборивши два непријатељска авиона. Приликом повратка на аеродром, понестало му је муниције и када више није могао да се брани, пришао му један непријатељски авион и оборио га. Пао је у запаљеном авиону недалеко од Крушедола. Наредник Миливоје Бошковић пилот 104. ловачке ескадриле, такође стациониране у Крушедолу, погинуо је изнад Ковиља, након што је оборен од стране немачких ловаца. Наредник Милутин Петров (Уљма, 1908 – Борча, 1941) пилот 103. ловачке ескадриле полетео је у пару са поручником Пресечником и изнад Панчева су започели ваздушну битку са немачким ловцима. Пресечник је успео да обори једну летелицу, али је био погођен, након ћега је кренуо на слетање. Петров није био те среће, непријатељски хици су му задали смртне повреде и он је са авионом пао у близини Борче. Наредник Владимир Горуп (Трст, 1908 – Вилово, 1941) пилот 103. ловачке ескадриле полетео је на задатак у поподневним часовима 7. априла, али је након ваздушног дуела, оборен у близини Вилова. Потпоручник Јован Капешић (Подгорица 1911 – Бешка, 1941) пилот 103. ловачке ескадриле учествовао је у одбрани Београда 6. априла, када је оборио два немачка авиона – бомбардер (Дорниер До-17) и ловца (Месершмита). Када је сутрадан 7. априла полетео ка Београду, у близини аеродрома, у рејону Фрушке горе, упао је дуел са непријатељем, након чега је оборен у близини Бешке.

Поред, десеторице пилота, који су погинули у одбрани престонице, у току Априлског рата, страдали су и други припадници Југословенског краљевског ратног ваздукопловства. Група пилота из Осмог бомбардерског пука, стационираног на аеродрому код Бања Луке, на вест о терористичком нападу на Београд и страдању великог броја грађана, одлучила се да бомбардује непријатељске положаје у јужној Аустрији и Мађарској. У нападу на немачки аеродром код Сегедина, погинули су мајор пилот мајор Лазар Доновић (Зајечар, 1904 – Сегедин, 1941) и летач-извиђач поручник Иван Панџа (Книн, 1916 – Сегедин, 1941). Авион у коме су се налазили био је лака мета за немачке ловце који су штитили аеродром. Поред Донвића и Панџе у нападу на сегедински аеродором страдали су и пилот капетан прве класе Сергије Војнов (Мирогород, 1907 – Сегедин, 1941), летач-извиђач поручник Петар Кукић (Огулин, 1913 – Сегедин, 1941), пилот поручник Андрија Поздер (Бјеловар, 1912 – Сегедин, 1941) и др. Мајор Добросав Тешић (Лозница, 1906 – Печуј, 1941) командант 69. бомбардерске групе добио је задатак да бомабардује командно место Луфтвафеа, код Печуја. Авиони-бомбардери из његове групе, послати су у напад без ловачке пратње, па су били лака мета за немачку противавионску одбрану. У авиону Бристол Бленхајм, којим је пилотирао Тешић, погинули су летач-извиђач капетан прве класе Рудолф Кобал (Трст, 1909 – Печуј, 1941) и летач механичар поднаредник Драгољуб Черне (Сушак, 1919 – Печуј, 1941).

Група пилота из 163. и 164. ловачке ескадриле, стациониране у Книћу – капетан прве класе Иво Оштрић (Новиград, 1908 – Кнић, 1941), поручник Мато Момчиновић (Зеница, 1915 – Кнић, 1941) и нижи ваздухопловно технички чиновник IV класе Вељко Вујичић (Крњешевци, 1909 – Рудник, 1941) – оглушила се о наредбу команданта Другог ловачког пука да се авиони запале, како не би пали у руке непријатељу и самоиницијативно одлучила да одлети на територију Совјетског Савеза. Услед лошег времена, због магле и лоше видљивости, убрзо по полетању дошло је до судара два авиона, у којем су погинули Оштрић и Момчиновић, док је Вујичић успео да дође до Рудника, где је услед слабе видљивости ударио у обранке планине. Сличну судбину доживео је и наредник Стојан Пуљевић (Подгорица, 1907 – Карпати, 1941) који је са аеродрома Обилић, код Приштине, авионом Дорниер До-17 кренуо пут СССР, али је због слабе видљивости страдао на Карпатима.

Мајор Бранко Фанедл (Сисак, 1903 – Јагодина, 1941)  командант 64. групе Трећег бомбардерског пука, смештеног на аеродрому Обилић, код Приштине погинуо је 12. априла 1941, када је предводио групу од 12 авиона-бомбардера, чији је задатак био да нападне немачку моторизовану колону, која се кретала путевима Ћуприја–Јагодина и Крагујевац–Топола и уништи мост на Великој Морави, код Ћуприје. Њих је тада напала група немачких ловаца, а заједно са Фанедлом, страдао је и летач-механичар наредник Фрањо Рибич (Марибор 1911 – Јагодина, 1941).

Поред ваздухопловаца, херојство у Априлском рату исказали су и припадници других родова – пешадије, артиљерије, морнарице, речне флотиле и др. Многи ови јунаци остали су непознати или су временом пали у заборав, али сачувано је неколико примера херојства и њих треба памтити. Поручник бојног брода прве класе Александар Берић (Нови Бечеј, 1906 — Челарево, 1941) командант монитора Драва, којим је обезбеђивао гранични сектор Дунава, код Бездана, два дана је водио борбу са непријатељским патролним чамцима, трупама на обали и авијацијом. Приликом повлачења ка Новом Саду, његов брод је у близини Чиба (Челарево) напала немачка авијација. Иако рањен Берић је и даље  одбијао нападе све док брод није потопљен. Његово тело избацио је Дунав код Белегиша, након чега су га мештани сахранили на сеоском гробљу.

Поручник Божидар Жугић (Жабљак, 1915 — Гложан, 1941) из 10. посадног пука нашао се 13. априла у Гложану, код Бачког Петровца. Овде је његов пук, који се након избијања рата, од мађарске границе повлачио према Новом Саду, пресрео мађарски оклопни корпус. Приликом преговора са пуковником Ристићем, мађарски официр је захтевао безусловну предају пука, на шта је Ристић пристао. Немирећи се са оваквим чином издаје, Жугић је извадио пиштољ и убио мађарског официра, након чега је посада са једног тенка убила Жугића и још 16 војника. 

Вест о капитулацији Југословенске краљевске војске 17. априла 1941. стигла је у Боку которску и веома потресла младе официре и патриоте Милана Спасића (Београд, 1909 — Бока которска, 1941) и Сергија Машеру (Горица, 1912 — Бока которска, 1941). Они су се у чину поручника бојног брода друге класе налазили на разарачу Загреб. Не видећи могућност да се борба настави, а не желећи да брод предају Италијанима, одлучили су да га униште и погину на њему. Након што је посада напустила брод, Спасић и Машера су одбили да напусте брод и саопштили да ће га потопити. Након што су се сви безбедно удаљили, зачуле су се две експлозије у којима је брод разнет у комаде. Поводом тридесетогодишњице Југословенске ратне морнарице, председник СФРЈ Јосип Броз Тито је 10. септембра 1973. поручнике Спасића и Машеру одликовао Орденом народног хероја.

Априлски рат је имао своје знане и многе не знане хероје  али је исто тако имао и своје жртве-то су били уснули грађани Београда.Данас се мало зна и ретко помиње да су престрављени грађани потражили спас у склоништима код Вазнесенске цркве и Карађорђевом парку. Тамо их је директним ударима  нацистичких бомби дочекала смрт. Никада се није установио тачан број страдалих цивила у овим склоништима. Хаос је био толики да се и по уласку немаца у Београд,још увек рашчишћавале рушевине и затрпани лешеви за које су немци користили заробљену војску и јевреје. Сматра се да је страдало преко 2500 грађана а материјална штета је била огромна. Могло се слободно рећи да није остало не оштећене зграде у граду, до делова града сравњених са земљом као Дорћол, Ломина, Сарајевска, Зелени венац, Генералштаб и Министарство војске (које је чудне ли случајности настрадало поново 1999г.). Пламенови су недељама гутали зграду Народне библиотеке.

Резултат априлског рата који је трајао једанаест дана је била безусловна капитулација војске Краљевине Југославије,окупација а потом је уследило и  распарчавање њене територије између Немачке, НДХ, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније.

Хитлерова операција “Страшни Суд” извршена је у потпуности.