СЛОБОДАРСКИ ПО ФРУШКОЈ ГОРИ

У оквиру пројекта „СЛОБОДАРСКИ, ПЕСМОМ КРОЗ ПАНОНСКУ РАВНИЦУ“, који рeализује СУБНОР Месне заједнице Лаћарак уз подршку Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност послова, дана 11. јануара 2024. године организовано је тематско путовање по легендарној Фрушкој гори. Путовање је организовано са циљем да се чланови упознају са историјским наслеђем Срема. Овај пут је био уприличен за тридесет чланова.

Полазећи из Лаћарка прва станица је био Манастир Велика Ремета. Манастир Велика Ремета представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Манастир је посвећен светом Димитрију. По предању, основао га је краљ Стефан Драгутин, када је у лову пао са коња и остао трајно хром и предао власт свом брату Милутину. Није извесно време када је манастир настао, претпоставља се да је у питању 15. век. Постоји један писани податак из 1509. године да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећен светом Димитрију (манастир Велика Ремета је посвећен овом светитељу). Први помен манастира је из 1543. године у ферману султана Сулејмана I, којим су регулисани земљишни односи између манастира и суседних спахија. У званичним изворима Велика Ремета се под тим именом јавља први пут 1562. године. Први писани помен о писању богослужбених књига у манастиру је из 1568. године. Манастир има највиши звоник у Срему (38,6 m) и са све четири стране је опкољен спратним конацима. Током Другог светског рата манастир Велика Ремета, као и читав Срем, потпали су под управу квислиншке Независне државе Хрватске (НДХ). У манастир су ушле усташке јединице и у њему остале све до пролећа 1943, тако да када је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10. септембра 1941, на челу са Владимиром Ткалчићем дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб, добар део манастирских драгоцености већ био покраден или уништен.

Потом су се зауставили у древном манастиру Крушедолу задужбини сремских Бранковића, где су Лаћарци присуствовали државној церемонији обележавања 123. године од смрти краља Милана Обреновића. Након помена Епископа Сремског Василија, венце на гроб су положили: Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дејан Антић; Државни секретар у Министарству одбране Немања Старовић; др Милан Мицић у име Покрајинског секретаријата за културу и информисање, представници Општине Шид; делегација СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак; делегација СУБНОР-а Општине Стара Пазова-Срем и Удружења грађана која негују традиције ослободилачких ратова Србије.

Пут је даље настављен ка Манастиру Гргетег који представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Манастирска црква посвећена је Св. Николи. Према народном предању основао га је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и доделио име по свом оцу Гргуру. На припрати црквеној је накнадно исписано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Први поуздани подаци потичу из турских записа из 1546. године. Писани црквени податак о манастиру датира из 1611. године. Стара камена црква замењена је око 1770. године новом барокном грађевином. Градња коју је започео митрополит Ненадовић трајала је 1767-1771. године. Тада је направљен и звоник. Ова црква обновљена је 1901. године по пројекту Хермана Болеа. Други иконостас који се данас налази у цркви, сликао је Урош Предић 1901. године. У Другом светском рату манастир је тешко страдао, срушен је звоник и велики део конака. На мамастирском гробљу је сахрањен Иларион Руварац, рођен као Јован Руварац у Сремска Митровица 1. септембар 1832. године а преминуо у Манастиру Гргетег 8. август 1905. године. Он је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.

Преко престонице Фрушке горе и питомог села Ривице пут је настављен до Манастира Раванице, који је познат и као Сремска Раваница или Врдник, иначе женски манастир, један је од најзначајнијих на Фрушкој гори. Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти светог кнеза Лазара. Први податак о манастиру долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Како су 1697. године монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваница. Почетком Другог светског рата мошти кнеза Лазара су поново измештене из Врдника, овог пута у манастир Бешеново, где су се налазиле током 1941. и 1942. године и одакле су пренете у Београд. У склопу обележавања 600 година од Косовске битке 1989. године враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију (кључна кост) и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот. У дворишту манастира, од пролећа 1912. године налази се биста песникиње Милице Стојадиновић Српкиње, рад вајара Јована Пешића.

Након обиласка Раванице Лаћарци су обишли и“Спомен парк палим борцима и жртвама фашистичког терора 1941-1944″ посвећен мешранима Врдника и палим борцима за ослобођење ове варошице. Комплес се састоји из парта у коме се налазе плоће са именима палих бораца и жртава фашистичког терора као и јединица које су учествовале у борбама за ослобођење Врдника. Централно место приказ партизана са уздигнутом пушком која се налази на постаменту од зиданог клесаног камена и доминира целим парком. Овде је одржан и краћи историски час, посвећен страдању мештана Врдника у Другом светском рату.

Након евоцирања успомена Лаћарци су прошетали и по Бањи Врдник, која се налази у ширем подручју варошице Врдника, у средишњем делу Срема, у подножју Фрушке горе, на надморској висини од 210 m. Бања је удаљена од Београда 74 km, а од Новог Сада 24 km. Експлоатацијом угља у Врднику, која је трајала 1804-1968. године, поремећени су постојећи природни односи стена, те је вода продрла у рударска окна 1929, 1930. и 1931. године. Зна се да је вода температуре 34-36 °C брзо испунила рудничке ходнике и галерије. Термоминерална вода из Главног јужног окна искоришћена је за формирање бање. Лековитост воде утврдио је Завод за интерне болести из Београда. Иако је ова бања имала углед у земљи и свету (1938. подигнута су прва бањска здања), истински процват доживљава од 1981. године, настанком Завода за специјалну рехабилитацију „Термал”, савремено опремљене здравствене установе с тимом лекара специјалиста, терапеута и другог особља.

СУБНОР Месне заједнице Лаћарак