САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 854982Укупно посета:
  • 2640816Укупно прегледа:
  • 2Тренутно посетилаца:

ДАН  ЗА ПАМЋЕЊЕ

Азања памти. А и Азању не заборављају. По много чему у заслугама и више од краја где је смештена.

Старо српско село, говорило се деценијама да је највеће на нашим просторима, распрострло се на плодној  шумадијској земљи у развођу Јазаве и Јасенице, сада има, кажу, нешто мање од пет хиљада житеља, а дуго, веома дуго, чак од 1887. до 1950. године није, по пространству и насељености сеоских домаћинстава, имало премца и шире од Србије. Пописивачи су набројали и преко 12 хиљада становника, а још 1922. године службено је одлучено да Азања буде проглашена за варошицу. Тако је било до прве декаде после Другог светског рата, а онда је схваћено, кажу са демографским и развојним потребама, да се из ”централног места” издвоје у самосталну средину Влашки До и Грчац, али је Азања, без обзира на то што није остала општина у административном смислу, све своје препознатљиве атрибуте задржала.

Село потиче из турског времена, а име од арапске, по свој прилици, речи која означава житницу, кошеве и магазе. Земља је плодна, мештани вредни, па је настала, још 1894. године, на гласу задруга, чак друга по оснивању у то време у ширем окружењу. То је, само по себи, претпостављало и просперитет у другим областима, у школству, култури… Неговали су се и традиционални обичаји, поштовала прошлост, тим пре што су поникли у тој средини и многи ратници и војводе из Карађорђевог вакта…

Слободарски дух није напустио Азањце ни током Другог светског рата. Тим поводом, у знак трајног сећања на 1941, у шумарку надомак села, 28. септембра положени су венци на споменик у част погинулих партизана у борби са вишеструко бројним и неупоредиво оружаним јединицама хитлеровске окупационе војске.

Оног септембра 41, неколико месеци после општенародног и партизанског устанка у Србији, окупљали су се мештани на подневни збор по лепом јесењем времену, а са њима су били и борци, партизани из Орашке, Ресавске и Паланачке чете. Немци су сазнали за окупљање народа, команда је послала извидницу на коњима, људи су се раштркали, али су их војници Вермахта хватали и сатеривали као таоце у црквену порту у Азањи.

Циљ окупаторске, у ствари казнене у том тренутку, јединице био је тотално уништење партизана. Због тога је употребљено масовно и артиљеријско наоружање из Смедеревске Паланке, али су партизани, одлучни да на све могуће начине избегну гранатирање села и терор над недужним мештанима који су напуштали домове пред разулареним фашистима, изашли на резервне  положаје приморани да прихвате борбу. Надмоћнији непријатељ није успео да надвлада, па се, под окриљем мрака, повукао са осам убијених и више рањених војника. Погинула су два партизана и још тројица рањена у окршају са немачким јединицама.


Одајући почаст и овог 28. септембра, говорећи пред спомеником страдалим у борби са фашистима, Зоран  Ђурђевић је поменуо неколико Азањаца који су онда, са синовима, бранили своје прагове раме уз раме заједно са партизанима иако нису припадали ни једном од одреда, али су их слобадарски дух и осећај за правду и традиција сврстали у одбрамбени строј.

На свечаности код Азање учествовали су и председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф.др Миодраг Зечевић, члан Председништа СУБНОР-а Србије Душан Чукић, председник општине Смедеревска Паланка инж. Радослав Симић, академик др Првослав Марковић, председник Општинског одбора СУБНОР-а у Паланци Миодраг Лазић, представници политичких партија и основне школе, борци, мештани.

На састанку, касније, било је речи о развоју краја, посебно о школовању и проблемима у вези са тим, смањеном наталитету, указано је да је ове јесени у основну школу у Азањи уписано чак шездесеторо деце мање него прошле школске године, муку муче, пред зиму, са грејањем…

Азањци, чланови СУБНОР-а,  енергично су говорили и против учесталог правосудног рехабилитовања у Србији четника Драже Михаиловића и њега лично и законског изједначавања антифашистичке народноослободилачке партизанске борбе са учешћем колаборациониста у Другом светском рату. Износили су и фрапантне податке о масивним злочинима четника у том крају. Дражини ”јунаци” су у децембру 1943. ликвидирали 72 недужна човека у Вранићу, затим 15 сељака у Селевцу, у априлу 1944.године четници су на бестијални начин заклали у Друговцу 73 родољуба, запалили 220 домова…

То је само, кажу у Азањи, део срамног ”учинка” наводних бранилаца народа, краља и избегличке владе који су их се одрекли, набеђеног ”херојског ђенерала” и његових сатрапа. То нико није заборавиo, још мање опростио.

 

 

Print Friendly, PDF & Email

2 реаговања на Српско село Азања

  • Lune каже:

    Sulc, nije hteo da bude “drazin i hitlerov junak”, odabrao je da bude ..”internacionalni junak”, cija makar slika treba da krasi UN, pored slike narodnog heroja Stjepana Filipovica”..pred kojom se poklonio Nehru..i izgovorio..”ovaj covek je pobedio smrt”..
    …………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
    Piše Zorica Golubović
    Gest koji je Nemac Jozef Šulc učinio dvadesetog jula 1941. godine u Smederevskoj Palanci nije zabeležen u istoriji ratovanja. Odbio je da učestvuje u streljanju šumadijskih rodoljuba i svoje suprotstavljanje zločinu platio životom. Ubijen je od svojih sunarodnika i sahranjen zajedno sa srpskim mladićima u parku na Palanačkom kiseljaku.

    Na samom početku Drugog svetskog rata, na brdu Gradište iznad sela Viševca, rodnog mesta Karađorđa Petrovića, Nemci su razbili Palanačku partizansku četu i šesnaest zarobljenih boraca doveli u Palanku. Žrtve su bile zatočene u kasarni nekadašnjeg petog konjičkog puka kraljice Marije Karađorđević. Zatim su izvedeni i streljani kraj jednog plasta sena. Bila je to prva masovna egzekucija u okupiranoj Srbiji.
    Vojnik Jozef Šulc, pripadnik 714. nemačke divizije koja je tih dana operisala na području donje Jasenice, neposredno pred naređenje, istupio je iz streljačkog stroja, i rekao: `Neću da pucam`. Njegov pretpostavljeni odmah ga je osudio na smrt i stavljen je među Srbe. Rafali su ih istovremeno pokosili.
    Samoubilačkim gestom ovaj Nemac se prvi usprotivio fašizmu i nasilju, i životom potvrdio svoja humanistička opredeljenja, ali se za njegov identitet dugo nije znalo. Priču je prvi rasvetlio Časlav Vlajić, jedan od akcijaša koji su 1947. godine prenosili posmrtne ostatke žrtava na Kiseljaku. U zajedničkoj grobnici bilo je šesnaest skeleta srpskih mladića, dok se za jedan nije znalo čiji je. Sudeći po metalnim oznakma i šunuglama (cipelama) koje su našli, bili su sigurni da je Nemac.
    – Očevici streljanja su pričali da je Nemac protestvovao kod svog oficira, koji mu se ljutito unosio u lice – kaže Vlajić.- Vojnik je zatim skinuo šlem, značku i pušku, i krenuo ka plastu sena, gde je streljan, što govori o njegovom svesnom žrtvovanju.
    Vlajić se više od dvadeset godina interesovao ko je taj čovek i, saznao je tek kada ga je u Palanci potražio brat ubijenog vojnika Valter Šulc. Nemačka komanda je majci javila o hrabroj pogibiji sina kod Topole, ali je brat istinu čuo od Ostmana fon der Leja, člana Bundestaga i zbog toga se zaputio na pravo mesto ove ratne drame.
    – Prepoznao je brata kada smo pokazali fotografije sa streljanja, na kojima je ovekovečen trenutak kada Jozef Šulc ostao bez oznake Rajha, kada u pratnji dva ratna druga ide ka plastu sena i kada oficir sa još dva vojnika prilazi da se uveri da li su svi mrtvi. Valter Šulc nam je rekao da je njegov brat bio član neke tajne antihitlerovske organizacije, da je stalno prkosio starešinama i da je samo tako mogao da završi svoj život.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
13°
Сунчано
07:1015:58 CET
УтоСреЧет
15/2°C
13/3°C
13/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.