ДАН ЗА ПАМЋЕЊЕ
Азања памти. А и Азању не заборављају. По много чему у заслугама и више од краја где је смештена.
Старо српско село, говорило се деценијама да је највеће на нашим просторима, распрострло се на плодној шумадијској земљи у развођу Јазаве и Јасенице, сада има, кажу, нешто мање од пет хиљада житеља, а дуго, веома дуго, чак од 1887. до 1950. године није, по пространству и насељености сеоских домаћинстава, имало премца и шире од Србије. Пописивачи су набројали и преко 12 хиљада становника, а још 1922. године службено је одлучено да Азања буде проглашена за варошицу. Тако је било до прве декаде после Другог светског рата, а онда је схваћено, кажу са демографским и развојним потребама, да се из ”централног места” издвоје у самосталну средину Влашки До и Грчац, али је Азања, без обзира на то што није остала општина у административном смислу, све своје препознатљиве атрибуте задржала.
Село потиче из турског времена, а име од арапске, по свој прилици, речи која означава житницу, кошеве и магазе. Земља је плодна, мештани вредни, па је настала, још 1894. године, на гласу задруга, чак друга по оснивању у то време у ширем окружењу. То је, само по себи, претпостављало и просперитет у другим областима, у школству, култури… Неговали су се и традиционални обичаји, поштовала прошлост, тим пре што су поникли у тој средини и многи ратници и војводе из Карађорђевог вакта…
Слободарски дух није напустио Азањце ни током Другог светског рата. Тим поводом, у знак трајног сећања на 1941, у шумарку надомак села, 28. септембра положени су венци на споменик у част погинулих партизана у борби са вишеструко бројним и неупоредиво оружаним јединицама хитлеровске окупационе војске.
Оног септембра 41, неколико месеци после општенародног и партизанског устанка у Србији, окупљали су се мештани на подневни збор по лепом јесењем времену, а са њима су били и борци, партизани из Орашке, Ресавске и Паланачке чете. Немци су сазнали за окупљање народа, команда је послала извидницу на коњима, људи су се раштркали, али су их војници Вермахта хватали и сатеривали као таоце у црквену порту у Азањи.
Циљ окупаторске, у ствари казнене у том тренутку, јединице био је тотално уништење партизана. Због тога је употребљено масовно и артиљеријско наоружање из Смедеревске Паланке, али су партизани, одлучни да на све могуће начине избегну гранатирање села и терор над недужним мештанима који су напуштали домове пред разулареним фашистима, изашли на резервне положаје приморани да прихвате борбу. Надмоћнији непријатељ није успео да надвлада, па се, под окриљем мрака, повукао са осам убијених и више рањених војника. Погинула су два партизана и још тројица рањена у окршају са немачким јединицама.
Одајући почаст и овог 28. септембра, говорећи пред спомеником страдалим у борби са фашистима, Зоран Ђурђевић је поменуо неколико Азањаца који су онда, са синовима, бранили своје прагове раме уз раме заједно са партизанима иако нису припадали ни једном од одреда, али су их слобадарски дух и осећај за правду и традиција сврстали у одбрамбени строј.
На свечаности код Азање учествовали су и председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф.др Миодраг Зечевић, члан Председништа СУБНОР-а Србије Душан Чукић, председник општине Смедеревска Паланка инж. Радослав Симић, академик др Првослав Марковић, председник Општинског одбора СУБНОР-а у Паланци Миодраг Лазић, представници политичких партија и основне школе, борци, мештани.
На састанку, касније, било је речи о развоју краја, посебно о школовању и проблемима у вези са тим, смањеном наталитету, указано је да је ове јесени у основну школу у Азањи уписано чак шездесеторо деце мање него прошле школске године, муку муче, пред зиму, са грејањем…
Азањци, чланови СУБНОР-а, енергично су говорили и против учесталог правосудног рехабилитовања у Србији четника Драже Михаиловића и њега лично и законског изједначавања антифашистичке народноослободилачке партизанске борбе са учешћем колаборациониста у Другом светском рату. Износили су и фрапантне податке о масивним злочинима четника у том крају. Дражини ”јунаци” су у децембру 1943. ликвидирали 72 недужна човека у Вранићу, затим 15 сељака у Селевцу, у априлу 1944.године четници су на бестијални начин заклали у Друговцу 73 родољуба, запалили 220 домова…
То је само, кажу у Азањи, део срамног ”учинка” наводних бранилаца народа, краља и избегличке владе који су их се одрекли, набеђеног ”херојског ђенерала” и његових сатрапа. То нико није заборавиo, још мање опростио.
