Први пут у Саборној цркви у Нишу служен парастос у организацији СПЦ Епархије нишке и Градског одбора СУБНОР-a Ниш.
Три заветна циља српског народа који је преживио страхоте у ратној војно полицијској опрерацији “Олуја” Хрватске злочиначке војске:
ЖЕЉА ЗА СЛОБОДОМ!
ЖЕЉА ЗА ИСТИНОМ И ПРАВДОМ!
ЖЕЉА ЗА ТРАЈНИМ СЕЋАЊЕМ!
ЖИВЕЋЕ СРПСКИ НАРОД И У БУДУЋНОСТИ, МА КОЛИКО ОНА БИЛА НЕИЗВЕСНА И ТЕШКА …
Сваке године српски народ (од оне трагичне 1995. године), почетком августа, у светим данима од Огњене до Благе Марије, са горчином и болом, обиљежава ратни егзодус са простора Републике Српске Крајине. Ратни злочини прогона и затирања српског народа са вјековних простора Баније, Лике, Кордуна, Далмације, починиле су јединице неоусташке хрватске војске у операцији прозваној „Олуја“. Урађено је све то под командом и са логистиком наказног НАТО пакта и других бјелосвјетских ратних плаћеника и злочинаца. Протјерано је тада више од 250.000 Срба, а убијено је и рањено или је нестало у непосредном повлачењу неколико хиљада невиних људи. Колико су ти повампирени усташки потомци били задојени крвавом мржњом према српском народу, најбоље показује чињеница да су авионима бомбардоване колоне цивила у повлачењу и то онда када су већ биле напустиле просторе те новостворене неоусташке хрватске државе. Уништена је и опљачкана тада готово сва српска имовина, куће и господарски објекти, покрадена је стока и пољопривредне машине, растурене су фабрике, разбацане приватне и јавне библиотеке, спаљене архиве, укинута сва јавна управа, која би могла посвједочити о постојању српског народа на овоме простору. Претходно су сличне ратне злочине протјеривања српског народа са простора Републике Српске Крајине, хрватски бојовници спровели у прољеће 1995. године у операцији „Бљесак“ на простору Западне Славоније и Посавине.
Нико до данас, двадесет и седам година након почињених злочина, није одговарао за сву ту бестијалност. Да трагедија буде још гора и ружнија, злочинци су добијали одликовања и слављени као хероји у тој новоствореној неоусташкој хрватској државној накази. Тако је одлучила бјелосвјетска заједница, под патронатом САД и НАТО пакта, изопачена у сваком погледу, огрезла у лицемјерју, бесрамним пропагандним лажима, себичним интересима, као и у бестијалним злочинима широм планете Земље у трајању дужем од педесет година. Чињено је све то на трајну срамоту сваког нормалног човјека тог тзв. „цивилизованог западног свијета“. Крвожедни Хрвати су као и много пута до сада кроз историју били само „извођачи радова“ и са болесним задовољством крварили су руке за туђе планове и неке своје измишљене државне митове и неутемељене лажне интересе. Тако је било и у Првом свјетском рату када су служили Аустро-Угарским пропалим империјалним интересима, тако је било и у Другом свјетском рату када су у геноцидној НДХ служили Хитлеровим манијакалним интересима, када су у логорима Јасеновац, Доња Градина, Госпић, Јадовно, Паг и бројним другим мјестима зла, уморили више од 700.000 хиљада недужних српских жена и дјеце, стараца и мирних људи. Тако је било и у грађанским ратовима 90-тих година 20. вијека, када су растурали СФРЈ за интересе планетарног зла које се зове НАТО пакт, те када су протјерали и настојали да побију оно преостало српско становништво, које је преживјело усташке погроме у претходним ратовима. Као и сваки квазинарод, Хрвати су увијек били и остали на прогрешној страни историје, свагда са окрвављеним рукама, бијесном пјеном на устима, ужагреним очима, опсједнути мржњом и злом према српском народу, али увијек вјешти и лукави, под патронатом католичких кругова и под скутима њихових мантија, да након пораза пређу на ону другу, побједничку страну историје и заташкавају то своје почињено зло или се понашају као да је то њихово злодјело починио неко други. Такво понашање кроз историју обиљежава само оне народе који немају свој етнички идентитет, који су отпадници и невјерници, те који пате од дубоких психичких расцјепа и комплекса безвриједности и народносне неутемељености.
Преостали српски народ Крајине, како често заједнички називамо све сународнике који су живјели на простору Кордуна, Лике и Баније, Далмације и Славоније, Барање и Западног Срема, расељен је на све четири стране свијета: од Аустралије до Канаде, од западне Европе до Азије, а највише на простору Србије и Републике Српске. Опстао је снагом своје воље и упорности, коју је наслиједио од својих измучених али свагда херојских предака. Том преосталом дијелу српског народа, као и српском народу у цијелости, преостају три завјетна циља. Први завјетни циљ га обавезује да се увијек бори за слободу као за највећу вриједност. Други завјетни циљ да се бори за истину и правду, за објелодањивање злочинаца и њихово судско кажњавање. Трећи завјетни циљ обавезује га да чува трајно сјећање на сво то доживљено и преживљено ратно зло и злочине које су претрпили од својих хрватских сусједа. Све док буду постојала та три циља: жеља за слободом, за истином и правдом, за трајним сјећањем, живјеће српски народ и у будућности, ма колико она била неизвјесна и тешка.
